Po opisima nasih starijih u Beogradu na kalimegdanskom platou do pre nekih 30 ili 40 godina nedeljom su dolazile Zuzke (Slovakinje iz Srema) u svojim prelepim nosnjama (nosile su po dvadesetak podsuknji) u setnju, a malo nize kod Nebojsine Kule su se viteski, uljem dobro namazani pelivani, borili za slavu u uskom krugu poznavalaca i postovalaca ovih borbi. I dan danas, lep srpski obicaj je, da se odlije na zemlju iz casice malo rakije za mrtve i dobru godinu, pre nego sto se ona popije.
Na dalekim Andima Cholite (indijanke) nose vrlo slicne haljine i isto tako nedeljom u toj svojoj nosnji izlaze u setnju. Tinku borci, se kao nekada nasi pelivani, srcano bore za slavu u svojoj maloj komuni i pre svega za PACHAMAMU (za rodnu godinu i svoje mrtve)i oni, pre nego sto pópiju, malo odliju na zemlju kao i nasi ljudi. Za dobru godinu nije dovoljno samo malo rakije, potrebno je zemlju natopiti i krvlju, takvo misljenje vlada medju indijanskim plemenima pa se u tu svrhu organizuju Tinku borbe. Pravila borbe su vrlo jednostavna, nije dozvoljeno da se koristi nikakvo oruzje vec se udara samo rukama i dozvoljeno je da se zastiti glava nekakvom kacigom. Ja licno mislim da se na taj nacin odrzava paganski obicaj podnosenja zrtve i kako to po zakonu nije moguce, onda se organizuju ove borbe.
U nedelju su se odrzale borbe u selu Macha pokraina Potosi i ucestvovalo je 37 boraca iz sela Cayanquera i Keog. Rezultati su porazni, jedan mrtav, sedam tesko i ostali sa laksim povredama.
Borci koji su bili u stanju a to znaci nisu odneti u bolnicu su se pobratimili i zajednicki tesko napili.

Pricu doziveo i preneo vam Dujka