NEPOBEDIVO SUNCE
Elita
- Poruka
- 23.131
Krajem VII veka nove ere, iz današnje Rumunije, sa padina Karpata i Beskida, silaze na Balkan Albanci, koji, zajedno sa mongolskim Bugarima khana Asparuha, 679. godine prelaze Dunav i nastanjuju se u Trakiji, današnja Bugarska. U IX veku oni prelaze iz Bugarske u nekadašnju Prevalis, pokrajina Mat, današnja Srednja Albanija, gde asimiliraju keltsko pleme Albanoi i, njihovo ime, usvajaju za svoje nacionalno ime. Pošto su se ovde namnožili enormnim rađanjima i neprirodnim putem, posebno asimiliriranjem ostataka drugih naroda, u prvom redu ostacima keltskog plemena Albanoa, zatim sa Vlasima i Slovenima, u narednim vekovima prostiru se po čitavoj današnjoj Albaniji, a - posle turske okupacije - i po predelima susednih zemalja, u Crnoj Gori, Srbiji (Kosovo i Metohija) Makedoniji i Grčkoj
Pojedini Albanci,individualno ili i sa svojim porodicama,poceli su da prodiru i u okolinu Ulcinja a kasnije i u sam grad, negde u XV-XVI veku. Do tada, izuzimajući sasvim mali broj romanskih porodica, Ulcinj je bio čisto crnogorski grad, a Albanci neznatna dijaspora u njemu.
Ovo je istina. Ali ona ni najmanje ne smeta albanskim falsifikatorima istorije da pišu: "U godinama 1553-1565 spominju se Albanci kao stanovnici Ulcinja".
Maksut Hadžibrahimi, koji se za ovo oslanja na svog kolegu Skender Rizaj, treba da zna da je ovaj albanski "akademik" jedan od najbezobzirnijih falsifikatora istorije albanskog naroda: on je i srpskog župana Nemanju proglasio za Albanca, pa nije za čudo da je za ovakve Albance i rekao da se spominju kao stanovnici Ulcinja. Sa druge strane, ako je ko i spomenuo Albance kao stanovnike Ulcinja, to ne znači da su oni bili isključivi stanovnici ovog grada, pa ni u većini. Danas su Albanci i stanovnici Ženeve (Švajcarska), ali nit su tamo isključivi stanovnici, niti u većini.
Gospodi Rizaj i Hadžibrahimi prethodili su albanski akademici i istoričari, autori falsifikovane istorije albanskog naroda, koji doslovno pišu: „UXIV veku, albanski jezik kao jezik pismenosti počeo je da se upotrebljava i u administraciji, kao na primer u Ulcinju".
Gde su to našli ovi "istoričari" da je u XIV veku albanski jezik uveden u administraciji Ulcinja?! Pa oni nisu uspeli da uvedu albanski jezik u to vreme ni u administraciji Albanije! Šta više, ni u vreme Skenderbega, kraj XV veka!!!
Pri tome ne treba da prećutimo istinu da su se iz Leša (Albanija), posle pada ovog grada u turske ruke (1475. godine), po svedočenju mletačkog hroničara Sanudo, neki građani ovoga grada „preselili u Ulcinj, a neki drugi u Puliji ili drugde". Isto se desilo i sa stanovnicima Skadra 1479. godine, kad i ovaj grad pade pod Turcima. Nema ni najmanje sumnje da, sa većinom nealbanaca ovih gradova, preselio se u Ulcinj i pokoji Albanac!
Jedan dokumenat iz sredine XIII veka svedoči da na obalama Skadarskog jezera "Albanenses ne habeanthiberna" (Albanci nemaju zimovališta), što znači da su stočari, nomadi, koji su sa svojim stadima prelazili u proleće iz Mirdite i Dukađina preko Drima, na ispaše skadarskih gora, ali nisu imali i svoja zimovališta u pitomine Skadarskog jezera. U XIV veku, ovi albanski stočari-nomadi počinju i porodično da prelaze reku Drim, pa se na teritoriji Skadra, posebno po gorama, nastanjuju za stalno sa svojim stadima. Poznati nemački istoričar, akademik, prof. dr Georg Stadtmüller, koji se ozbiljno bavio problemima Balkana srednjeg veka, kaže da u današnjoj Severnoj Albaniji (preko reke Drim) u ta vremena (XV-XVI vek) stanovništvo je bilo u većini srpsko. Pa i poznati savremeni veliki prijatelj Albanaca, Kanađanin dr Rober Elsie, kaže da su primorski gradovi Albanije bili nastanjeni pretežno Srbima, Grcima, pa i Vlasima, Jevrejima, ali ne i Albancima. Koliko za primer spominjemo grad Valona, koji je sve do XVI veka imao preko 50 odsto svog stanovništva Jevrejske nacionalnosti. Tu su u većini bili i Grci i Sloveni (Srbi, Makedonci, Bugari), pa i Vlasi. Albanci su tada u taj grad sačinjavali jedan sasvim neznatan deo. Tek u XVII veku oni masovno silaze sa albanskih gora i ulaze u Valonu, pa su danas dostigli većinu stanovništva i tako ga albanizirali.
Kako smo već naglasili u ENCIKLOPEDIJI ULCINJA, ono malo Albanaca, koji su prodrli u Ulcinj pre turske okupacije, zajedno sa Crnogorcima, pobijeno je od Turaka na dan pada Ulcinja u turske ruke 1571. godine, ili su rasprodati po trgovima roblja Balkana, Azije i Afrike.
Posle turske okupacije Albanci opet počinju da prodiru u Ulcinj, stihijski, pojedinačno. U prvoj fazi ove okupacije, kao i sami Crnogorci, oni su bili beznačajno malo, pa se skoro nisu ni primećivali, nisu padali u oči. Onima muslimanske vere dozvoljavali su im da se smeste i u tvrđavu, ako su našli mesta za to, dok hrišćanskim Albancima i Crnogorcima nisu to dozvoljavali. Oni su se smeštali van tvrđave.
U Ulcinju je tada vladao turski i arapski jezik. Tako je ovaj grad, u to vreme, bio čisto turski grad, podrazumevajući pod ovim imenom i Arabljane, koji su se tu 1571. nastanili zajedno sa Turcima.
U drugoj fazi, krajem XVII i početkom XVIII veka, raste broj Albanaca, ali je još uvek sasvim malen. U ovoj fazi, usled masovnog dolaska Novljana (1687), Ulcinj je poprimio crnogorski karakter, jer je nadvladao njihov srpski jezik.
Tek u trećoj fazi, kraj XVIII i u XIX veku, Albanci masovno počinju da prodiru u Ulcinj i okolinu, dolazeći pretežno iz Srednje Albanije (Elbasan) i Južne Albanije (Konispolj), ali i iz Severne Albanije. Dolazili su i posle oslobođenja Ulcinja od turskog ropstva 1880. godine, pa nastavljaju da dolaze i dan-danas. Ovi iz Severne Albanije većim delom su se smeštali po selima. Tako 1724. godiine, iz Mirdite dolazi jedna velika grupa Albanaca, sa svojim porodicama. Oni se smestiše u Krajini - oblast Ulcinja pored Skadarskog jezera, gde su formirali svoje selo Arbneš, kako su se u to vreme zvali ovi Albanci. Ovo nam ime dokazuje da je sva teritorija oko tog sela bila nastanjena Crnogorcima. Jer, da su i ovi bili Arbneši (Albanci), ne bi mogli da selo nazovu tako: u Crnoj Gori još niko nije nazvao svoje selo Crna Gora, niti u Albaniji - Albanija!
U gradu Ulcinj Albanci su se uvek zvali isključivo Shqipetari (Shyptar). Apsolutno za nijednog od njih nema dokumentacije da se zvao Arbneš! Ovo nam svedoči da su oni tu od kad su se počeli zvati tako - Shqyptar. A to je XVIII vek! Ili ovo nije istina, gospodo Albanci?!
Albanski ekstremni nacionalista, dr Nail Draga, poznat po njegovim falsifikatima istorije albanskog naroda i neosnovanim optužbama protiv Crnogoraca i Srba, priznaje da su Albanci poreklom iz Albanije, a ne autohtono stanovništvo Ulcinja i okoline. Tako on, za Albance Briske Gore i Anamalija, tekstualno piše: „glavni deo ove narodnosti poreklom je bilo iz Malesia e Madhe (Kelmend, Shkrel, Kastrat) (sve oblasti Severne Albanije,-KB)... jedan značajan deo Albanaca (malisora) prešao je sa Briske Gore u Anamali i smešteno je u selo Amulli".
Dokazi da Albanci nisu autohtoni u Ulcinju su mnogobrojni. Pre svega tu su dokazi da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, pa i nigde na Balkanu, koje smo poredili u našem delu KO SU ALBANCI?
Ali evo da i ovde spomenemo neke:
Albanski jezik sadašnjih Ulcinjana. Ovo narečje albanskog jezika neosporna je činjenica da oni nisu meštani tu, pa ni u okolini grada Ulcinja.
Kad bi bili meštani, njihov jezik, narečje, bio bi isti sa jezikom kojim govore Albanci njihovih severo-zapadnih predela, kao što su Skadar sa Malesijom, kao što su Shëngjin i Leš, kao što je albanski jezik Roma Ulcinja, koji su tu došli iz Skadra, pa i govore skadarskim narečjem geginskog dijalekta. Kako smo to već dokazali našom monografijom NAREČJE ULCINJA, kojom smo branili drugu diplomu na Džavnom univerisitetu u Tirani, narečje ulcinjskih Albanaca je jedna mešavina narečja, kojim govore Albanci Srednje Albanije (Elbasan), pomešano sa izgovorom Južne Albanije (Konispol), što nam svedoči da su ovi Albanci otuda došli u Ulcinj. I to tek posle turske okupacije, krajem XVIII i početkom XIX veka.
Albanski jezik Ulcinja je toliko izmešan sa srpskim, da ga drugi Albanci, bez prevodioca, ne razumeju. U samoj blizini Ulcinja, u Skadar, posle oslobođenja Ulcinja 1880. godine, nikla je ova narodna pesma:
Ulqinaku n'Shkodrëntonë
Ala nuk ka xanë me folë.
Ulcinjanin u našem Skadru
Još nije naučio da govori.
Da bi razumeli Albanca Ulcinja, dan-danas treba da znate, sem albanskog jezika, i srpski i turski jezik.
Prezimena Albanaca. Ova prezimena dokazuju nam ne samo da ovi Albanci nisu meštani, već i odakle su došli u ovaj grad. I ovo smo opet argumentirali našom novom studijom PREZIMENA ULCINJANA. Sva prezimena Albanaca Ulcinja, ako nam ne ukazuju da oni uopšte nisu Albanci, već albanizirani Crnogorci, Turci, Vlasi, Grci i drugi, ukazuju nam sasvim jasno odakle su došli ti Albanci u Ulcinj.
Tako, koliko za primer, nosioci prezimena BECI su iz sela Beci (Stari Dukadjin, Severna Albanija), BERISHA (Stari Dukadjin), BICI (selo u oblast Kukesa-Albanija), BYTYCI (oblast Sev. Albanije), DIBRA (grad Debar), DOÇI (kvart u Mirditi-Albanija), DUKADJINI (oblast Sev. Albanije), GASHI (oblast Sev. Albanije i pleme), HASI (oblast između Prizrena i Kukesa, Severo-istočna Albanija), ISHMI-ISHMAKU (gradić Sred. Albanije), HOTI (oblast Sev. Albanije), KAÇINARI (selo Sev. Albanije), KASTRATI (oblast i pleme u Sev. Albaniji), KORÇA (grad jugo-istočne Albanije), KRASNIQI (oblast i pleme Sev-istočne Albanije), MIRDITA (oblast Sred. Albanije), MJEDA (selo u blizini Skadra), PULTI (oblast Sev. Albanije), SELITA (selo u blizini Tirane), SUMA (oblast Sev. Albanije), SHATA (mesto u blizini Skadra), SHLLAKU (oblast u Sev. Albaniji), SHKRELA (oblast u Sev. Albaniji), SHURDHA (SHURDHAHU - gradić u Sev-zapadnoj Albaniji), TOSKA (oblast Južne Albanije), THAÇI (oblast i pleme u Sev-istočnoj Albaniji), XHYHERI (selo u okolini grada Vlora - Južna Albanija), ZADRIMA (oblast u Severo-zapadnoj Albaniji) i dr.
Pojedini Albanci,individualno ili i sa svojim porodicama,poceli su da prodiru i u okolinu Ulcinja a kasnije i u sam grad, negde u XV-XVI veku. Do tada, izuzimajući sasvim mali broj romanskih porodica, Ulcinj je bio čisto crnogorski grad, a Albanci neznatna dijaspora u njemu.
Ovo je istina. Ali ona ni najmanje ne smeta albanskim falsifikatorima istorije da pišu: "U godinama 1553-1565 spominju se Albanci kao stanovnici Ulcinja".
Maksut Hadžibrahimi, koji se za ovo oslanja na svog kolegu Skender Rizaj, treba da zna da je ovaj albanski "akademik" jedan od najbezobzirnijih falsifikatora istorije albanskog naroda: on je i srpskog župana Nemanju proglasio za Albanca, pa nije za čudo da je za ovakve Albance i rekao da se spominju kao stanovnici Ulcinja. Sa druge strane, ako je ko i spomenuo Albance kao stanovnike Ulcinja, to ne znači da su oni bili isključivi stanovnici ovog grada, pa ni u većini. Danas su Albanci i stanovnici Ženeve (Švajcarska), ali nit su tamo isključivi stanovnici, niti u većini.
Gospodi Rizaj i Hadžibrahimi prethodili su albanski akademici i istoričari, autori falsifikovane istorije albanskog naroda, koji doslovno pišu: „UXIV veku, albanski jezik kao jezik pismenosti počeo je da se upotrebljava i u administraciji, kao na primer u Ulcinju".
Gde su to našli ovi "istoričari" da je u XIV veku albanski jezik uveden u administraciji Ulcinja?! Pa oni nisu uspeli da uvedu albanski jezik u to vreme ni u administraciji Albanije! Šta više, ni u vreme Skenderbega, kraj XV veka!!!
Pri tome ne treba da prećutimo istinu da su se iz Leša (Albanija), posle pada ovog grada u turske ruke (1475. godine), po svedočenju mletačkog hroničara Sanudo, neki građani ovoga grada „preselili u Ulcinj, a neki drugi u Puliji ili drugde". Isto se desilo i sa stanovnicima Skadra 1479. godine, kad i ovaj grad pade pod Turcima. Nema ni najmanje sumnje da, sa većinom nealbanaca ovih gradova, preselio se u Ulcinj i pokoji Albanac!
Jedan dokumenat iz sredine XIII veka svedoči da na obalama Skadarskog jezera "Albanenses ne habeanthiberna" (Albanci nemaju zimovališta), što znači da su stočari, nomadi, koji su sa svojim stadima prelazili u proleće iz Mirdite i Dukađina preko Drima, na ispaše skadarskih gora, ali nisu imali i svoja zimovališta u pitomine Skadarskog jezera. U XIV veku, ovi albanski stočari-nomadi počinju i porodično da prelaze reku Drim, pa se na teritoriji Skadra, posebno po gorama, nastanjuju za stalno sa svojim stadima. Poznati nemački istoričar, akademik, prof. dr Georg Stadtmüller, koji se ozbiljno bavio problemima Balkana srednjeg veka, kaže da u današnjoj Severnoj Albaniji (preko reke Drim) u ta vremena (XV-XVI vek) stanovništvo je bilo u većini srpsko. Pa i poznati savremeni veliki prijatelj Albanaca, Kanađanin dr Rober Elsie, kaže da su primorski gradovi Albanije bili nastanjeni pretežno Srbima, Grcima, pa i Vlasima, Jevrejima, ali ne i Albancima. Koliko za primer spominjemo grad Valona, koji je sve do XVI veka imao preko 50 odsto svog stanovništva Jevrejske nacionalnosti. Tu su u većini bili i Grci i Sloveni (Srbi, Makedonci, Bugari), pa i Vlasi. Albanci su tada u taj grad sačinjavali jedan sasvim neznatan deo. Tek u XVII veku oni masovno silaze sa albanskih gora i ulaze u Valonu, pa su danas dostigli većinu stanovništva i tako ga albanizirali.
Kako smo već naglasili u ENCIKLOPEDIJI ULCINJA, ono malo Albanaca, koji su prodrli u Ulcinj pre turske okupacije, zajedno sa Crnogorcima, pobijeno je od Turaka na dan pada Ulcinja u turske ruke 1571. godine, ili su rasprodati po trgovima roblja Balkana, Azije i Afrike.
Posle turske okupacije Albanci opet počinju da prodiru u Ulcinj, stihijski, pojedinačno. U prvoj fazi ove okupacije, kao i sami Crnogorci, oni su bili beznačajno malo, pa se skoro nisu ni primećivali, nisu padali u oči. Onima muslimanske vere dozvoljavali su im da se smeste i u tvrđavu, ako su našli mesta za to, dok hrišćanskim Albancima i Crnogorcima nisu to dozvoljavali. Oni su se smeštali van tvrđave.
U Ulcinju je tada vladao turski i arapski jezik. Tako je ovaj grad, u to vreme, bio čisto turski grad, podrazumevajući pod ovim imenom i Arabljane, koji su se tu 1571. nastanili zajedno sa Turcima.
U drugoj fazi, krajem XVII i početkom XVIII veka, raste broj Albanaca, ali je još uvek sasvim malen. U ovoj fazi, usled masovnog dolaska Novljana (1687), Ulcinj je poprimio crnogorski karakter, jer je nadvladao njihov srpski jezik.
Tek u trećoj fazi, kraj XVIII i u XIX veku, Albanci masovno počinju da prodiru u Ulcinj i okolinu, dolazeći pretežno iz Srednje Albanije (Elbasan) i Južne Albanije (Konispolj), ali i iz Severne Albanije. Dolazili su i posle oslobođenja Ulcinja od turskog ropstva 1880. godine, pa nastavljaju da dolaze i dan-danas. Ovi iz Severne Albanije većim delom su se smeštali po selima. Tako 1724. godiine, iz Mirdite dolazi jedna velika grupa Albanaca, sa svojim porodicama. Oni se smestiše u Krajini - oblast Ulcinja pored Skadarskog jezera, gde su formirali svoje selo Arbneš, kako su se u to vreme zvali ovi Albanci. Ovo nam ime dokazuje da je sva teritorija oko tog sela bila nastanjena Crnogorcima. Jer, da su i ovi bili Arbneši (Albanci), ne bi mogli da selo nazovu tako: u Crnoj Gori još niko nije nazvao svoje selo Crna Gora, niti u Albaniji - Albanija!
U gradu Ulcinj Albanci su se uvek zvali isključivo Shqipetari (Shyptar). Apsolutno za nijednog od njih nema dokumentacije da se zvao Arbneš! Ovo nam svedoči da su oni tu od kad su se počeli zvati tako - Shqyptar. A to je XVIII vek! Ili ovo nije istina, gospodo Albanci?!
Albanski ekstremni nacionalista, dr Nail Draga, poznat po njegovim falsifikatima istorije albanskog naroda i neosnovanim optužbama protiv Crnogoraca i Srba, priznaje da su Albanci poreklom iz Albanije, a ne autohtono stanovništvo Ulcinja i okoline. Tako on, za Albance Briske Gore i Anamalija, tekstualno piše: „glavni deo ove narodnosti poreklom je bilo iz Malesia e Madhe (Kelmend, Shkrel, Kastrat) (sve oblasti Severne Albanije,-KB)... jedan značajan deo Albanaca (malisora) prešao je sa Briske Gore u Anamali i smešteno je u selo Amulli".
Dokazi da Albanci nisu autohtoni u Ulcinju su mnogobrojni. Pre svega tu su dokazi da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, pa i nigde na Balkanu, koje smo poredili u našem delu KO SU ALBANCI?
Ali evo da i ovde spomenemo neke:
Albanski jezik sadašnjih Ulcinjana. Ovo narečje albanskog jezika neosporna je činjenica da oni nisu meštani tu, pa ni u okolini grada Ulcinja.
Kad bi bili meštani, njihov jezik, narečje, bio bi isti sa jezikom kojim govore Albanci njihovih severo-zapadnih predela, kao što su Skadar sa Malesijom, kao što su Shëngjin i Leš, kao što je albanski jezik Roma Ulcinja, koji su tu došli iz Skadra, pa i govore skadarskim narečjem geginskog dijalekta. Kako smo to već dokazali našom monografijom NAREČJE ULCINJA, kojom smo branili drugu diplomu na Džavnom univerisitetu u Tirani, narečje ulcinjskih Albanaca je jedna mešavina narečja, kojim govore Albanci Srednje Albanije (Elbasan), pomešano sa izgovorom Južne Albanije (Konispol), što nam svedoči da su ovi Albanci otuda došli u Ulcinj. I to tek posle turske okupacije, krajem XVIII i početkom XIX veka.
Albanski jezik Ulcinja je toliko izmešan sa srpskim, da ga drugi Albanci, bez prevodioca, ne razumeju. U samoj blizini Ulcinja, u Skadar, posle oslobođenja Ulcinja 1880. godine, nikla je ova narodna pesma:
Ulqinaku n'Shkodrëntonë
Ala nuk ka xanë me folë.
Ulcinjanin u našem Skadru
Još nije naučio da govori.
Da bi razumeli Albanca Ulcinja, dan-danas treba da znate, sem albanskog jezika, i srpski i turski jezik.
Prezimena Albanaca. Ova prezimena dokazuju nam ne samo da ovi Albanci nisu meštani, već i odakle su došli u ovaj grad. I ovo smo opet argumentirali našom novom studijom PREZIMENA ULCINJANA. Sva prezimena Albanaca Ulcinja, ako nam ne ukazuju da oni uopšte nisu Albanci, već albanizirani Crnogorci, Turci, Vlasi, Grci i drugi, ukazuju nam sasvim jasno odakle su došli ti Albanci u Ulcinj.
Tako, koliko za primer, nosioci prezimena BECI su iz sela Beci (Stari Dukadjin, Severna Albanija), BERISHA (Stari Dukadjin), BICI (selo u oblast Kukesa-Albanija), BYTYCI (oblast Sev. Albanije), DIBRA (grad Debar), DOÇI (kvart u Mirditi-Albanija), DUKADJINI (oblast Sev. Albanije), GASHI (oblast Sev. Albanije i pleme), HASI (oblast između Prizrena i Kukesa, Severo-istočna Albanija), ISHMI-ISHMAKU (gradić Sred. Albanije), HOTI (oblast Sev. Albanije), KAÇINARI (selo Sev. Albanije), KASTRATI (oblast i pleme u Sev. Albaniji), KORÇA (grad jugo-istočne Albanije), KRASNIQI (oblast i pleme Sev-istočne Albanije), MIRDITA (oblast Sred. Albanije), MJEDA (selo u blizini Skadra), PULTI (oblast Sev. Albanije), SELITA (selo u blizini Tirane), SUMA (oblast Sev. Albanije), SHATA (mesto u blizini Skadra), SHLLAKU (oblast u Sev. Albaniji), SHKRELA (oblast u Sev. Albaniji), SHURDHA (SHURDHAHU - gradić u Sev-zapadnoj Albaniji), TOSKA (oblast Južne Albanije), THAÇI (oblast i pleme u Sev-istočnoj Albaniji), XHYHERI (selo u okolini grada Vlora - Južna Albanija), ZADRIMA (oblast u Severo-zapadnoj Albaniji) i dr.
Sta bi ti da si na mom mestu prvo pomislio?
