SRBISTIKA PRE I POSLE SERBOKROATISTIKE
Prikazujem rezultate 1 do 3 od 3

Tema: SRBISTIKA PRE I POSLE SERBOKROATISTIKE

  1. #1
    Ističe se foliranat1 (avatar)
    Učlanjen
    23.04.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.727
    Reputaciona moć
    85

    Podrazumevano SRBISTIKA PRE I POSLE SERBOKROATISTIKE

    SRBISTIKA PRE I POSLE SERBOKROATISTIKE

    Traženje odgovora na srpsko pitanje upućuje nas na filologiju, konkretno, na nauku koja se bavi srpskim jezikom i srpskom književnošću. Toj disciplini je ime srbistika. U širem smislu, ona uključuje u sebe i druge tzv. nacionalne nauke koje se bave srpskim temama. Ali gde je ta srbistika u naučnim sistemima danas? Nema je. Skoro će biti i čitav vek otkako je ona potonula u vodama serbokroatistike i jugoslavistike i nikako da ponovo izroni. Tek od pre deset godina, sporo i uz velike otpore, ime srbistike uvodi se u život kroz Pokret za obnovu ove filološke naučne discipline. Još nije došlo do potrebne koncentracije naučnih snaga koje se bave srpskim jezikom i književnošću, naročito onih institucionalno organizovanih. Smelo tvrdim da su najveći gubici srpskog naroda u proteklih sto godina prouzrokovani slabošću ili odsustvom srpske nacionalne filologije, odnosno srbistike, koja daje odgovore na pitanje o identitetu jezika i naroda.

    Pred našim očima je rasparčana država koja se zvala Jugoslavija. Samo se na prostoru srpskog jezika vodio građanski rat devedesetih gosina 20. veka. Posledice toga rata opet upućuju da je problem u filologiji. Danas srpski jezik na teritoriji bivše Jugoslavije označava se pomoću četiri imena: srpski, hrvatski, bošnjački i crnogorski. I tu, izgleda, nije kraj. Posao filologa nije da se bave državnopolitičkim projektima i granicama. Posao je filologa da se bave identitetom nacionalnih jezika. U referatima koji su objavljeni u dva zbornika radova pripremljenih za ovaj skup potvrđen je identitet srpskog jezika. U velikoj meri je obnovljena svest o srpskoj jezičko-etničkoj zajednici. Danas s pravom možemo da kažemo: srpska jezičko-etnička zajednica, a to znači populacija koja govori srpskim jezikom, razbijena je politički, ali razbija se i svest o njenom realnom postojanju. Međutim, u lingvističkom smislu, na korektan naučni način, tu zajednicu je nemoguće razbiti i negirati. To je činjenica koja obavezuje sve, a najviše srpsku filologiju i srpsko društvo. Zato se njoj mora posvetiti prvorazredna pažnja.

    Srpska jezičko-etnička zajednica nije nikakva konstrukcija. To je živa stvarnost u čije se postojanje svakodnevno možemo uveriti putem radija, televizije, štampe, interneta. Srpska jezičko-etnička zajednica postoji objektivno kao što objektivno postoje druge jezičke zajednice u Evropi, na primer: nemačka, francuska, italijanska i druge. Nemačku jezičko-etničku zajednicu čini populacija koja govori nemačkim jezikom u Nemačkoj, u Austriji, u Lihtenštajnu i u Švajcasrskoj. Francuska jezičko-etnička zajednica obuhvata Francusku, Monako, Luksemburg, delove Švajcarske i Belgije, kao i Kvebek u Kanadi. Sve ove zajednice opstaju u uslovima državnih i verskih razlika, u različitim kulturnim, prosvetnim i verskim sistemima.

    Glavninu srpske jezičko-etničke zajednice čini populacija četiri bivše jugoslovenske republike koje su danas samostalne države. To su Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i znatan deo Hrvatske. U ovu zajednicu ulaze i oni delovi populacije u drugim zemljama koji neguju srpski jezik kao maternji.

    Na populaciju koja govori jezikom ove zajednice, različito gledaju serbokroatisti i srbisti. Trenutno, serbokroatisti i njihovi baštinici: kroatisti, mogu zadovoljno da trljaju ruke. Jer njihov program rasparčavanja srpskog jezika i srpskog naroda uspešno se ostvaruje. Oni su uspeli da rasparčaju srpsku jezičko-etničku zajednicu i politički i državno. Oni nastoje da to urade i filološki, što je, ipak, nemoguće. Ali, glas srbista još je slab. Sa najviših mesta u srpskim nacionalnim institucijama još nije rečeno da je potrebna revizija jedne kvazinaučne discipline, serbokroatistike, koja počiva na lažnim premisama o jeziku i narodu. Nije predočeno narodu koji u ratovima gubi glave, delove tela, imanja, doživljava progone, da su ova stradanja projektovana i pogrešnom naukom kojom smo poučavani i vaspitavani u našim u školama.

    Nama filolozima, koji težimo da obnovimo srbistiku, ostaje da se ponašamo onako kako se ponašaju predstavnici drugih evropskih filologija i naroda. A to znači da kažemo: nije tačno da se u Crnoj Gori do Brodareva govori jednim jezikom, a od Brodareva i Rogača drugim; nije tačno da verske zajednice na prostorima četiri bivše jugoslovenske jednojezičke republike govore različitim jezicima (muslimanskim, katoličkim i pravoslavnim); nije tačno da je hrvatski jezik svaki jezik kojim Hrvati govore, pa i srpski jezik u ovom slučaju. Jer, tačno se može pokazati da je pravi hrvatski jezik stvarno različit od srpskog.

    Obnova srbistike znači i obnavljanje porušenog, rasparčanog, povratak otuđenog: i jezika i književnosti – na istim onim principima na kojima se grade jezičke zajednice drugih naroda.

    Funkcija moga teksta Obnova svesti o srpskoj jezičkoj zajednici koji je objavljen u Zborniku radova 1 jeste da se potvrdi osnovno saznanje našeg Pokreta: da smo našli izlaz iz ćorsokaka u koji nas je dovela filologija jugoslovenskog perioda, posebno totalitarnog Titovog režima. Formula našeg rešenja je: ponašajmo se dosledno kao filolozi; poštujmo evropske standarde kad je u pitanju srpski jezik i srpska jezičko-etnička zajednica.

    Od samog nastanka nacionalnih filologija evropskih i slovenskih naroda, srpskim jezikom i književnošću bavila se srbistika koja je jasno razlikovala srpsko od hrvatskog; kao što se poljskim bavila polonistika, češkim bohemistika, slovačkim slovakistika, ruskim rusistika. Sve pomenute discipline su opstale i nastavile da se razvijaju po istom modelu, odnosno paradigmi, koji je isti za sve nacionalne filologije. Samo u slučaju srbistike došlo je do drastičnih promena. Nju je dugo potiskivala, pa najzad i potisnula, serbokroatistika. Ova kvazidisciplina počela je Jagićevom doktrinom o dva naroda koji, navodno, imaju zajednički jezik, pa su po tome jedan narod (jer to je bio princip evropske filologije u ono vreme kao i danas) ali su to i dva naroda, Srbi i Hrvati jer se razlikuje po veri (što je bilo presedan i onda i danas). Ta dokrina nije mogla da zadovolji elementarnu proveru u odnosu na činjenično stanje ali, kao ideologizovana svest pod imenom štrosmajerovskog jugoslovenstva, nametnuta je ne samo srpskoj filologiji nego i ukupnoj slavistici. Jugoslavija je građena na podlozi ove pogrešne filološke ideje o, tobože, jednom jeziku dva naroda da bi se njenim raspadom afirmisala potpuno apsurdna doktrina o četiri jezika četiri naroda, zašta nema nikakve realne podloge u stvarnosti. Jer, u stvarnosti, postoji samo jedan, srpski jezik i samo jedna srpska jezičko-etnička zajednica. Sada se nalazimo u postjugoslovenskom i postkomunističkom periodu i trpimo stravične posledice pogrešne filološke paradigme.

    Vuk Karadžić, Šafarik i filolozi njihova vremena, koji su pripadali raznim jezicima i narodima, ali su poštovali iste naučne principe, sasvim jasno su identifikovali srpski jezik. To je za njih bilo štokavskavsko narečje. Srpski jezik je najveći spomenik srpske kulture i srpskog postojanja, spomenik veći i od Studenice i Dečana, i od Miroslavljevog Jevanđelja i od Gorskog vijenca. Upravo taj spomenik je počela da ruši i da rasparčava serbokroatistika.

    Srpska književnost je u predjugoslovenskom periodu imala četiri jasno izdvojena dela: usmenu narodnu književnost, staru pisanu književnost, književnost srednjeg doba, pre svega dubrovačku, i novu književnost. U ediciji Srpska književnost u sto knjiga Matice srpske i Srpske književne zadruge izostavljena je dubrovačka, a narodna je proglašena za srpskohrvatsku, što znači da je ukupna srpska književnost svedena na dva i po dela. U Nastavnom planu Katedre za srpsku književnost u Novom Sadu, koji je nastao posle razbijanja Jugoslavije, izostavljeno je srpsko ime kod predmeta Narodna književnost, Srednjovekovna književnost i Književnost renesanse i baroka, tako da je praktično srpska književnost svedena samo na novu književnost. Što znači: od četiri dela spala je na samo jedan deo.

    Analizirao sam odnos prema nacionalnom imenu u nastavnim planovima pojedinih katedara na Filolozofskom fakultetu u Novom Sadu. Svoje analize uputio sam Vladi Srbije i posebno njenim odgovarajućim ministarstvima. To je bilo 28. decembra 1998. Posle sam isti tekst štampao u svojoj knjizi Srpski filološki program (2000). Na Katedri za engleski jezik i književnost, u nazivima nastavnih predmeta, izraz engleski se upotrebljava 19 puta; na Katedri za slovački jezik izraz slovački upotrebljava se 16 puta. A evo kako je sa izrazom srpski. U Nastavnom planu Katedre za srpsku knjiženost i jezik ovaj izraz upotrebljava se pet puta; u Nastavnom planu Katedre za srpski jezik i lingvistiku izraz srpski upotrebljava se svega tri puta. Naruženo lice srpskog naroda u svetu sigurno ima neke veze sa lošim tretmanom srbistike u institucijama koje finansira baš Vlada Srbije, a ne neko iz inostranstva. Ali, važnije od finansiranja, to je pitanje kako ove institucije oblikuju sadržaje i sistem obrazovanja i vaspitanja naše dece.



  2. #2
    Ističe se foliranat1 (avatar)
    Učlanjen
    23.04.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.727
    Reputaciona moć
    85

    Podrazumevano Re: SRBISTIKA PRE I POSLE SERBOKROATISTIKE

    Kao što nam se organizovano i institucionalno rasparčava i umanjuju srpski jezik i srpska književnost, i kao što nam se organizovano uskraćuje i umanjuje samo srpsko ime, tako se čini i u sferi srpske pismenosti. U veoma značajnom tekstu iz 1810. godine Jerneja Kopitara Patriotske fantazije jednog Slovena kaže se da se Srbi služe glagoljicom, ćirilicom i latinicom. Vuk Karadžić, koji je s Kopitarem došao u dodir tri godine kasnije, dovršio je već početu reformu srpske ćirilice, ali je reformisao i latinicu kojom su se u njegovo vreme služili Srbi rimokatolici a kojom se i danas služe mnogi koji govore i pišu srpskim jezikom. I ćirilica i latinica, kojima se danas služimo, Vukovo su delo. Ali, već od 1861. postoje pokušaji sa hrvatske strane da se samo Vukova ćirilica proglasi za srpsko pismo, a da se Vukova latinica proglasi za hrvatsko pismo, čak i da se proglasi za pismo koje je tobože stvorio Ljudevit Gaj, i da se toj latinici da ime „gajica“. To, naprosto, nije tačno, jer latinica koju je Gaj reformisao za hrvatski jezik izgledala je sasvim drukčije. Gaj je, inicirajući ilirski pokret, sa Vukovim srpskim jezikom preuzeo i Vukovu latinicu. Ako se danas kaže da je hrvatsko sve što je napisano latinicom, onda je sasvim jasno da to znači: sužavanje ne samo srpske pismenosti nego i srpskog etničkog prostora.

    Nadam se da mi ovde okupljeni ne želimo da ijedan narod nestane sa lica zemlje. Pogotovo ne želimo da se to desi sa srpskim narodom. A da se to ne bi desilo, treba nešto učiniti da se Srbi sa bespuća serbokroatistike vrate na put kakav su imali u predjugoslovenskom periodu, sličan putevima koji imaju drugi narodi. Program toga povratka je jednostavan. U prvom novinskom izveštaju sa osnivanja Društva za obnovu srbistike u Prištini, koji je objavljen u prištinskom Jedinstvu, krupnim slovima je ispisano: Srbistika umesto serbokroatistike. Drugim rečima, Srbi treba da napuste paradigmu po kojoj im je rasparčan narod, jezik i književnost, i da se vrate srbistici. A to znači: da obnove vlastitu tradiciju, tradiciju svojih nacionalnih institucija, koju su ove napustile. To, istovremeno, znači da se srbistika ponovo nađe u sistemu nacionalnih filologija evropskih naroda.

    Glavni cilj Pokreta za obnovu srbistike, promena paradigme, još nije ostvaren. Srpske nacionalne institucije nisu prihvatile program obnove srbistike pa, dakle, i program vlastite obnove; one glasno ili prećutno nastavljaju da sprovode program serbokroatistike. SANU i dalje izdaje Rečnik srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika. Gundulićev Osman u Biblioteci Matice srpske i dalje nosi oznaku Hr. što znači hrvatski jezik, iako je posle kritika sa naše strane, u zagradi, dodato jedno Sr. Što znači: može i jedno i drugo pri čemu hrvatsko ime jezika ima prvenstvo. A baš tako ne može. Ne bi trebalo da može. Vlasti i političke partije u Srbiji ponašaju se kao da je normalno sve to što nam se u oblasti jezika i književnosti dešava. One i dalje slepo veruju srpskim nacionalnim institucijama u oblasti nauke i prosvete. Zanemaruje se činjenica da su te institucije, od 1945, stavljene pod kontrolu antisrpskog režima, a preko te kontrole one su postale produžena ruka hrvatske filologije, svedene na ogranke hrvatskih institucija.



    Ovaj skup, sa svim pisanim materijalom objavljenim u njegovoj pripremi, treba da bude ozbiljno upozorenje naučnoj i političkoj javnosti da sa srpskom oficijelnom filologijom stvari ne stoje kako treba. Srpski narod neće moći da odoli nesrećama koje nam se priređuju sa spoljne strane ako iznutra nije jak; ako njegove nacionalne institucije i dalje rade i protiv naučnih i protiv srpskih nacionalnih interesa.

    Ako već hoćemo „u Evropu“ moramo znati da u Evropi nema jezika sa dvonacionalnim, tronacionalnim ili četvoronacionalnim imenom. Samo jedan evropski jezik, možda i najstariji od svih, doživeo je tu sudbinu. To je srpski jezik. Izraz srpskohrvatskoslovenački, koji je bio ozakonjen između dva svetska rata, bio je konstrukcija koja se nije mogla dugo održati. Tako se ne može održati ni konstrukcija koja se upotrebljava u Hagu: bošnjačko/hrvatsko/srpski jezik. Ako se ima u vidu istorija ovog jezika i istorija njegovih preimenovanja, onda se može doći samo do jednog zaključka: taj jezik može s pravom da se zove samo srpski jezik. Izjava aktuelnog predsednika Odbora za standardizaciju srpskog jezika u SANU, koja, kako je objavljeno u štampi, glasi: „Savetovao bih političarima da jedinstveno prihvate B/H/S (bošnjački/hrvatski/srpski) sa tri naziva“ ne može se prihvatiti kao stav koji je saglasan sa standardima koji važe za evropske jezike i narode. Preštampavanje te izjave u Zborniku 2 našeg skupa treba da podseti na to šta nam se sprema.

    Petar Milosavljević Novi Sad

  3. #3
    Nov član
    Učlanjen
    29.04.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    7
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: SRBISTIKA PRE I POSLE SERBOKROATISTIKE

    Savremeni Sloveni su prostorno najveća indoevropska rasa a kvantitativno druga odmah posle Indusa.Kad je car Konstantin III 649. god. napao vardarske Slovene i jedan deo njihov silom preselio u Malu Aziju, oni su tamo, po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Srpskih kolonista bilo je i po grčkim oblastima, sudeći po imenima Surpi i Serbohija u Tesaliji, Serbijanika u Korinau, Serbon u Arkadiji i dr. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji “Seoba Hrvata” piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Око 150. godine po Hristu , u rimskoj vazalnoj državi Kimerijski Bosfor (Bόδπoρoς ό Kιμμερικός), u Таnaisu (Tαναιδoς, коd Аzоva), oblast Dona , napisani su grčki zapisi (izvod iz Inscriptiones regni Bosporani 430 i 445) :
    - Xoρoυάθoς Σανδαρζου αρχoντες Ταναειτον... καί πατέρα σ(υ)νόδου Xoρoάθ(oν) -. Tumačenje ovih natpisa je dvojako( dа је Hrvat Sandariz аrhont grada Таnaisа , а каsnijе da sе pominjе i оtac glavar hrvatskog sinoda; sа drugе stranе, slavisti ih tretiraju као lična imena) . Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. U češkoj Dalimilovoj hronici napisanoj 1315. godine je stih:-U Srba se nalazi zemlja koja se zove Hrvatska-. Citat iz Dalimilove kronike na češkom jeziku:
    O pocatce jazyka ceskeho

    V srbskem jazyku jest zeme ,
    jiez Charvatci jest jme .

    Sonžeon (GUERIN SONGEON : HISTOIRE DE LA BULGARIE , NOUVELLE LIBRAIRIE NATIONALE , PARIS 1913) o 12. veku kaže:-Na zapadu je bila srpska nacija čije oblasti: Hrvatska,Bosna,Raška, Hercegovina, Crna Gora i Dalmacija bile su njene pokrajine -.Jovan Skilica Ιωάννης Σκυλίτζης u XI veku tvrdi: ,, Narod Srba, koje zovu i Hrvatima ". Jovan Zonara Ζωναράς u XII stoleću tvrdi: ,, Narod Hrvata koje neki zovu i Srbima ". Srbin rimokatolik,istoričar,slavonski sveštenik Matija Katančić(1750-1825) tvrdi :
    -Uvjerićeš se najzad da se hrvatsko ime u Dalmaciji,Bosni i Srbiji naročito propagiralo- ali da nametanje ovog imena Srbima nije dalo rezultate ni u prvoj polovini 19. stoleća ,isto tako veli on da se u Slavoniji,Dalmaciji , Bosni,Srbiji govori jedan jezik Traca koji se mnogo razlikuje od hrvatskog .Ovo tvrdjenje da Traci jesu Srbi u vezi je sa pojmom Raci koji pola milenijuma u Madjarskim dokumentima ime je za Srbe.
    ENGLESKO-SRPSKOHRVATSKI REČNIK ; PROSVETA-BEOGRAD ;
    Copyright © 1990 by Morton Benson All rights reserved ; pod pojmom
    Thrace – Trakija , Tracija . Ruski istoričar Nikolaj Durnovo kaže: “Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate”. On u “Ruskom Straniku” opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U “Varšavskom dnevniku” general Gurko pisao je 1880. godine: “Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatoličeni narod”.

Slične teme

  1. Pre i posle vas
    Autor Tuzni_patak u forumu Muškarci
    Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 18.04.2009., 13:51
  2. a sta posle?
    Autor Lúnasa u forumu Zanimljivosti
    Odgovora: 15
    Poslednja poruka: 10.09.2007., 23:04
  3. pre i posle ...
    Autor davno pre u forumu Žene
    Odgovora: 19
    Poslednja poruka: 27.07.2005., 14:45
  4. posle 35
    Autor devojcurak u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 02.12.2004., 13:53

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •