Страдање Срба у Сарајеву!

Пројекција филма ''Истина затрпана ћутањем'' на ПФБЛ

''Истина затрпана ћутањем'', филм аутора Дејана Косића у копродукцији Владе РС и РТРС-а је значајно остварење које уједно представља искорак ка новом, ефикаснијем начину представљања нашег јединог аргумента, а то је истина.
Због изузетне документарне вриједности, или правничким језиком речено материјалних доказа којима обилује, овај филм се може сматрати обавезним ваннаставним градивом за сваког студента било којег правног факултета из РС.

Филм није умјетничког карактера, већ је рађен у телевизијској продукцији и садржи изјаве жртава, свједока и надлежних лица Кантона Сарајево.

Косић је нагласио да је током двогодишњег снимања и истраживања за овај филм, званични списак страдалих Срба у Сарајеву проширен за 1 120 имена, односно са 5 515 на 6 635 настрадалих.

За студенте правног факултета је интересантно да виде какво дејство у пракси производи свједочење одређених свједока пред надлежним судовима, на који начин су квалификована поједина дјела, те како се из свега пише историја.

Треба напоменути и то, да се комплетна екипа која је учествовала у реализацији овог пројекта одрекла својих хонорара. Ово је прављено за наук и за историју а не за стомак.

Наведени су само неки од разлога зашто смо одлучили да уз подршку руководства нашег факултета организујемо пројекцију баш овог филма. Корисно је да студенти Правног факултета из Бања Луке знају какав их правосудни систем очекује по завршетку факултета, како би на вријеме почели да размишљају о свом мјесту у њему.

22.12.2008. године, сала бр. 48 са почетком у 16.30. часова. Учествујмо заједно у реализацији овога пројекта.ДОЂИТЕ!!!!


Сарајево - истина затрпана ћутањем`

Документарни филм „Сарајево - истина затрпана ћутањем”, аутора Дејана Косића, који говори о страдању сарајевских Срба у логорима и затворима у Сарајеву у протеклом рату. РС.

Косић је нагласио да је током двогодишњег снимања и истраживања за овај филм, званични списак страдалих Срба у Сарајеву проширен за 1 120 имена, односно са 5 515 на 6 635 настрадалих.

„Овим филмом хтјели смо да утврдимо колико је у Срба страдало у сарајевским логорима и затворима од 1992. до 1995. године”, истакао је Косић на конференцији за новинаре у Бањалуци.

Према његовим ријечима, филм није умјетничког карактера, већ је рађен у телевизијској продукције и садржи изјаве жртава, свједока и надлежних лица Кантона Сарајево.

Директор Центра за истраживање ратних злочина над Србима из Београда Миливоје Иванишевић рекао је да је само 1992. године у Сарајеву убијено више Срба него за вријеме владавине Анте Павелића.

Он је појаснио да је списак од 5 515 страдалих сарајевских Срба сачињен на основу кривичних пријава, изјава људи који су напуштали Сарајево, разних публикација, смртовница и локалне штампе.

Екипа која је радила на овом филмском пројекту одрекла се хонорара.

Сарајево немо на страдање Срба
Уместо подршке како би се открила истина о ратним збивањима у овом граду, грађани клицали ратном злочинцу Мушану Топаловићу Цаци
http://www.politika.rs/rubrike/exyu/Sarajevo-nemo-na-stradanje-Srba.sr.html


Мирјана Симанић и Станка Вукмировић испред зграде ОХР у Сарајеву (Фото Д. Сарајлић) Сарајево – Председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево и председница Одбора породица несталих и заробљених сарајевско-романијске регије Мирјана Симанић и Стака Вукмировић и јуче су, као и претходног дана, узалудно стајале испред зграде ОХР-а ишчекујући да их прими високи представник у БиХ Мирослав Лајчак. Уместо да их позове на разговор он им је званично поручио да „није у могућности да се с њима састане”.

У саопштењу из Канцеларије високог представника се наглашава да „ОХР сматра да је решавање случајева ратних злочина кључно за помирење у БиХ”, те да је „Канцеларија увек подржавала поступке породица жртава, како би се чуо њихов глас и како би искористили своја законска права”.Додаје се и то да се „ са представницама Организације претходног дана састао представник ОХР-а”, а да ће их, „како је раније договорено, следеће седмице на разговор примити први заменик високог представника Рафи Грегоријан”.

O sarajevskim celijama smrti Strahinja zivak, izmedju ostalog pise i ovo: “Sjecam se imena 18 ljudi koji su u zatvoru (“Viktor Bubanj”, sada “Ramiz Salcin”), umrli od gladi, od batina, ili su jednostavno tajanstveno nestali.” Ali, nevolje Srba ne zavrsavaju se u sarajevskim logorima. Postojali su u okolini ovog grada jos neki, mozda zloglasniji. Mislimo, prije svega, na ozloglaseni logor “Silos” u Tarcinu (opstina Hadzici). U taj logor dovodjeni su srpski civili, nakon masovnih hapsenja u naseljima Rastelice, Tarcin i Pazaric. Hapsili su ih pripadnici “Zelenih beretki” i komsije muslimani. “Informativni razgovor” svakog uhapsenog zavrsio je u logoru “Silos”. LJudi su zatvarani u okna gdje je bilo zito, prave betonske zemunice. U jednom oknu bilo je i do 50 ljudi. U odredjenom vremenu (maj, juni 1992.) broj zatvorenika iznosio je oko 600. Razmjena zarobljenika vrsena je sukcesivno, da bi ovaj logor bio raspusten tek zavrsetkom rata.

POFALICI

Ovaj segment knjige dokumenata "Stradanje Srba u Sarajevu" (Komesarijata za izbeglice Srbije)

Pofalici su deo Sarajeva i pripadaju opstini Centar. Katastarski su vecinom pripadali Srbima. Stare Pofalicke porodice, cija imanja datiraju jos od proslog stoleca su: Cangalovici, Pikulici, Madzarevici, DJukici, Andrijasevici itd. Od 1945. godine to podrucje naseljavaju i Vaskovici, Simeunovici, Dilberovici, Trisici, Andrici, Elezi, Savici... U Pofalicima postoji i stara begovska porodica Foce.

To je naselje privatnih kuca u kome se nalazi i najstarija sarajevska fabrika "Fabrika duvana Sarajevo" i "Sarajevska mlekara".

Licna izjava 71/00338 B. O.

U Sarajevu sam radio u "Sarajevskoj mljekari". Sa suprugom i djecom zivio sam u stanu na Cengic Vili, a imali smo kucu i u Pofalicima. 15.5.1992. javljeno nam je da je obijena samoposluga u Orlovackoj ulici i moja zena je morala otici da izvrsi popis. Ja sam ostao u stanu.

Tu noc je bombardovana Cengic Vila i supruga se nije mogla vratiti kuci. Ostala je tamo. Sutradan sam otisao na posao i u 11 sati saznajem da Dragan Vikic ide sa dva transportera Humskom ulicom prema gornjim Pofalicima. Javio sam to supruzi, misleci da je to rutinska kontrola stanovnistva, pa da se skloni. Medjutim, saznajem da Juka Prazina sa oko 3700 ljudi ide prema gornjim Pofalicima, a Krusko ide od Buca Potoka. Napad je poceo u 11 sati i bilo je stravicno. Napustili smo radna mjesta i otisli smo kuci. Oko 16 sati komsije Ibrahimovic i Tahirovic su dosle i rekle mi da su muslimani zauzeli Pofalice i da treba ici u pljacku. Otisao sam sa njihovom majkom u Pofalice da probam pronaci suprugu jer o njoj nista nisam cuo. Tamo smo naisli na uzas, masakr. Ispred kuca i po ulici lezali su lesevi mrtvih ljudi, zena, djece i zivotinja.

Kuce su bile popaljene u Orlovackoj ulici, Humskoj, sve je bilo unisteno, mrtvo. Trazio sam zenu. Prevrtao sam leseve svojim rukama. Po mom vidjenju, a i po pricanju Muslimana ubijeno je u tom masakru 312 ljudi. Srbi koji su prezivjeli morali su kopati rake za sahranu.

Sahranjivali su u dvije jame, prema "znaku" iz Orlovacke. Ostale leseve su bacali na kamione i odvozili na smetliste, deponiju u Buca Potoku. Suprugu nisam nasao i tek mnogo kasnije sam saznao da je uspjela pobeci i izaci iz Sarajeva. U to vrijeme, nama Srbima, kretanje je bilo ograniceno. Mogli smo ici samo na posao i kuci. Mene je sve vrijeme vozio Ismet Vrazalica, clan Zelenih beretki. Tada sam sa prijateljima smisljao nacine kako da izadjemo iz grada, ali je to bilo nemoguce.

Preko radija su pozivani Srbi na organizovan izbitak iz grada, ali oni koji su se uspjeli probiti kroz razne barikade, na mjesto sastanka, bili su uhapseni.

Ta polazista su bila autobuska stanica na Alipasinom Polju i na Dobrinji.

Mene su uhapsili zato sto sam radio u Mjesnoj zajednici na poslovima raspodjele hrane u pocetku. Bila su nas dvojica Srba. Posto sam radio u "Sarajevskoj mljekari" imao sam velike kolicine mlijeka u prahu i donosio sam, u taj nas kraj, mlijeko. U zgradi gdje sam zivio bilo je mnogo mjesovitih brakova. Neko od komsija dojavio je kako ja dajem hranu iskljucivo Srbima. To je zgrada sa 56 stanova, a ja sam, bas u to vrijeme, bio predsjednik kucnog savjeta nalazi se u ulici DZemala Bijedica 31.

Postalo mi je jasno da me policija prati i trazi kada je dosao kod mene inspektor Branko Kuljacic (Hrvat) i rekao mi da se cuvam i da ako imam oruzje, njemu ga dam jer njega nece provjeravati.

Kod sebe nisam imao oruzje pa se nisam ni plasio. 22.6.1992. godine oko 16 sati u stan mi dolaze dvojica inspektora. Kasnije sam saznao da su obojica bili pusteni iz zatvora u februaru mjesecu 1992. godine. Rekli su mi da su dosli na razgovor.

Ponudio sam ih picem, sjeli su i poceli smo razgovarati. Ispostavilo se da me jedan od njih zna posto sam ja bio planinar, pa smo se sretali po bivacima.

Sve je to licilo na prijateljski razgovor. Oko 18 sati Islamovic Damir (jedan od njih dvojice) poce da pretresa stan. Prvo su usli u djeciju sobu koja je, po zidovima, oblijepljena posterima "Crvene Zvezde". Kada su nasli skolske sveske na kojima su bila nacrtana cetiri S poceli su da vicu: "Sta je ovo? Kakvo je ovo vaspitanje?!" Tada sam prvi put dobio udarac pistoljem po glavi, psovali su me i nazivali cetnikom.

Nasli su jednu audio kasetu sa cetnickim pjesmama za koju ja stvarno nisam znao djeca su je kupila i krila od mene. Takve kasete su se mogle kupiti na ulici. Prodavale su se kasete i sa muslimanskim i sa hrvatskim nacionalistickim pjesmama i narod ih je kupovao. Moram napomenuti da mi djeca tada nisu bila u Sarajevu. Poslao sam ih u Bijeljinu kod mojih roditelja, poslije prvog strajka prosvjetnih radnika, da normalno zavrse razred. Pronasli su i jednu video kasetu, sa jedne svadbe u Rajlovcu. Na toj kaseti bili smo snimljeni kako pijevamo jednu staru srpsku pjesmu "Odakle si sele", a pjevali smo je svi i Srbi i Muslimani. To ih je posebno iritiralo. Maltretiranje je pocelo. Odveli su me u SUP i tamo sam morao dati izjave o svim ljudima sa video kasete. Telefonski imenik su pregledali i kada su naisli na imena nekih Srba sa Sokolca odmah su me optuzili za pripadnost "cetnickom pokretu". Odveli su me u Republicki SUP u ulici Save Kovacevica koji je bio zauzet od strane Zelenih beretki. Tu me je docekao neki inspektor Dragan, predstavio mi se i odmah me udario nogom u glavu. "Sta ti fali sa muslimanima? Evo ja radim sa njima."

Stavili su mi ruke na sto i zakovali me bajonetom kroz kosulju (i sada imam tu kosulju). Ispitivali su me za djecu, za oruzje, sta znam o Srbima... Kako nisam nista odgovarao rekli su mi da me salju u Centralni zatvor kod Cele u "masinu za mljevenje".

Odveli su me u centralni zatvor kod Bajramovica, komandanta vojne policije i komandanta zatvora (iz koga je pusten na slobodu). Cekao sam pred kancelarijom jer su unutra nekoga "obradjivali". Tu sam sreo jednog komsiju koji je sa mnom normalno razgovarao dok mu nisu rekli za kasete, a onda su poceli "skakati" po meni. Poslije toga izvode me pred Centralni zatvor, na trg, a tu se nalazi i studentski dom "Mladen Stojanovic", negdje oko 20 sati. Mine su padale okolo, ali na srecu, nijedna me nije pogodila.

Odvode me u Centralni zatvor, na peti sprat vojni odjel i ubacuju me u "mracaru". Poslije 15 minuta, zajedno sa Savom Jovanovicem, vezuju nas lisicama za ruke i ponovo odvode kod Cele. Tamo su nam poskidali sve stvari sa nas osim osnovne odjece i odvode nas u zenski frizerski salon u domu "M. Stojanovic". Ogromna je vlaga, ali posto je mrak ne znamo sta je, samo znamo da su nam noge bile mokre i cipele pune. Ujutro smo vidjeli da je to krv. Tu noc smo proveli viseci, zakaceni za cijevi radijatora, na lisicama. Sutradan su dosli da nas vode na saslusanje neki momci koji su nosili gvozdene sipke dugacke oko 1 metar. Skinuli su nas sa cijevi i poveli prema izlazu. Tamo nas je cekao neki kamion i poceli su nas ubacivati unutra. Posto sam tada bio jak i u kondiciji, prvi sam uskocio unutra i na taj nacin sam izbjegao teske batine.

Ostala desetorica su vrlo lose prosli. Tukli su ih tim sipkama i bajonetima. Nismo znali gdje nas vode, ali sam kroz jednu pukotinu vidio da idemo prema kasarni "V. Bubanj". Kada smo stigli, ponovo sam istrcao prvi i ponovo izbjegao teske batine. Taj dan je u "V. Bubanj" dopremljeno 74 zatvorenika. Logor je poceo sa "radom". Morali smo se okrenuti ka zidu sa rukama dignutim uvis; bili smo skinuti do gola. Uz ispitavanje poceli su sa batinanjem. Udarali su me u glavu koja je vec bila na zidu i izgubio sam svijest. Tada su ubili profesora matematike Gligoric Milorada sa Ilidze.

On je ovim cuvarima bio profesor u skoli. Tukli su ga i stalno podvikivali: "Profesore, moze li dvojka!?" Bila je to tuca do smrti, covjek je podlegao. Poslije su me ubacili u celiju, cetvorku, zajedno sa jos osmoricom, a sutradan nas je vec bilo 14.

Celija je bila dimenzija 1,65 3,70 to je nekih 6,5 kvadrata. Imali smo nekih 35 santimetara prostora za svakoga od nas. Tu sam proveo oko 4 mjeseca, bez optuznice, bez icega. Poslije 4 mjeseca istrazni sudija Ignjac Dodig prvog je mene izveo. Tada vise nisam licio na sebe, sa tacno 100 kg spao sam na 54.U medjuvremenu mnogi su umrli, sto od gladi, sto od batina.

Poslije saslusanja obavijestili su nas da cemo imati odbranu na sudjenju.

Upravnik Ramiz Avdic, bivsi vaspitac zatvora u Foci, posebno je uzivao u maltretiranjima, a ona nisu bila svakodnevna bila su svakominutna. Hrana nam se sastojala od vode i hljeba tanka kriska od 2 grama, kao moj nokat.

Jednom sam iznio to parce i pokazao ga novinarima koji su nas opsijedali. Poslije toga su mi polomili rebra. Dvojici novinara sa TV Sarajeva, koji su mi se predstavili kao Srbi, povjerio sam se i zamolio ih da jave mojoj porodici da sam ziv.

Obecali su da ce to uciniti, ali sve do 22.03.1993. godine ja nisam cuo za porodicu. To isto vece, poslije razgovora sa novinarima, policija je saznala za moju porodicu u Bijeljini i telefonom su zvali moju suprugu. Predstavili su se kao moji prijatelji i pokusali od nje saznati da li sam imao oruzje, gdje se nalazi i sl. Od nje su culi za neke moje prijatelje i ti ljudi su isto vece bili uhapseni. Za porodicu sam saznao prvi put kada je Medjunarodni Crveni krst dosao da nas registruje, a to je bilo 22.2.1993. godine, 8 mjeseci poslije hapsenja. Od tada se tretman za nijansu poboljsava. Dok oni nisu dosli ljudi su nestajali nepovratno, "gutao ih je mrak", a odvodjeni su kao da idu u razmjenu.

Porodica i Medjunarodni komitet crvenog krsta traze Ognjena Kojevica koji je sa nama bio zatvoren. Odveli su ga u "razmjenu". Od gladi i batina umrli su Guslov Trivo, Novica Nicevic, pukovnik Bracanovic, Matic Aleksandar, Siljegovic Stevo... Iskljucivi krivac za njihovu smrt bio je ljekar, odnosno veterinar, on i Himzo Dolan zapovijednik logora.

Mogli su spasiti te ljude sa parcetom hljeba... Nedeljko je umro samo od gladi kao i Misovic sa Stupa. LJekar ih je sutirao i govorio im da se ne foliraju, da su zdravi i da im nista ne fali, a bili su sama kost i koza. Na rad smo izvodjeni sve vrijeme. Tamo su nas posebno maltretirali pripadnici Drinske jedinice pod Sabanovicevim vodjstvom.

Tu je bila smjestena i njihova 101. brigada. Radili smo na rasciscavanju uz strasna maltretiranja.

Tu sam proveo 12 mjeseci i izvodjen sam 14 puta na sudjenje. Uvijek su mi produzavali pritvor. 15.5.1993. godine sam osudjen pa sam u "Viktoru Bubnju" ostao do 9.6.1993. godine. Trazili su od mene da predjem u redove Armije BiH i u tom slucaju bio bih oslobodjen od presude.

Na to nisam pristao. Poslije presuda prebacivali su nas u Centralni zatvor za koji smo mislili da se tamo vrsi razmjena, ali nista nismo sigurno znali jer nismo imali nikakvu povratnu informaciju. Kada su odveli Rogan Branka mislili smo da je razmijenjen ali srecem ga poslije 9 mjeseci u Centralnom zatvoru. Bilo je to pravo razocarenje. U Centralnom zatvoru, po uslovima, bilo je nesto bolje, ali i tu je bilo ubistava za sestoricu znam. Za njih je odgovoran upravnik Sobo bio je sudija u Foci. Tu se, navodno objesio Dragan Zelic. Soju Ostoju su ubili na radu, a u istraznom dijelu vojnog zatvora na petom spratu ja sam, licno, iznio cetvoricu. Znam samo da su dvojica momaka bili sa Ilidze, a drugu dvojicu ne znam. Gore je isto bio Himzo Dolan. Ovdje smo imali cesce posjete MCK-a i oni su nam donosili odjecu i hranu koje su nam oduzimali poslije njihovog odlaska. Da bi mi dobili pomoc prvo je morala biti podmirena uprava pa nizi cinovnici, a nama sta ostane.

Od 16.12.1993. pa do marta 1994. godine nista nam nisu davali, tako da smo ponovo bili gladni i strasno oslabili. Kada smo se pozalili ja, Torbica Miroljub i Vojislav Cangalovic zabranili su nam kontakt sa porodicom i od tada pa sve dok nisam izasao nisam nista znao o njima.

U medjuvremenu, pocinjem dobijati (februar, 94) neke potvrde da su mi ubili zenu (sve sa zigom iz Bijeljine) i dva strica u Tuzli. Tada mi je bilo stvarno tesko, nisam znao da je sve to laz. Igrali su se sa nama, ucjenjivali nas, tjerali da predjemo na islam, da promijenimo imena, a prezimena neka ostanu i stalno je nudjeno da predjemo u njihovu vojsku.

Od sudije sam cuo da za mene traze oruzje i municiju, da bi me oslobodili, a ja sam mu rekao ne vrijedim ni jednog bojevog metka; da necu razmjenu na taj nacin. Poslije toga su uslijedile strasne batine, vadjenje noktiju...

Da kazem jos nesto i o uslovima zivota. Hljeb smo otimali od pasa i ptica pa smo ga namakali u vodi. Poslijedica toga bila je dizenterija. Nasuprot tome, mnogi od nas nisu imali stolicu po 30-40 dana.

Usljivost je bila strasna. Sa nama je bio zatvoren nacelnik sanitarnog odeljenja Mihajlovic Dragomir koji je sakupljao usi u jednu flasicu da vidimo koliko ce prezivjeti bez hrane i vazduha. Po 30 dana ostajale su zive. Samo smo ih fizicki mogli unistavati: od Crvenog krsta dobijali smo sampon protiv gamadi ali su nam i njega oduzimali. Donosili su nam DDT kome je prosao rok trajanja i na koji vaske uopste nisu reagovale. Poslije registracije Crvenog krsta dozvolili su nam kupanje.

To je licilo na Ausvic samo smo cekali kada ce nam pustiti plin. Asocijacija je bila neizbjezna. Kupanje je trajalo 30-40 sekundi, uz naizmjenicno pustanje vrele i ledene vode, a nismo se uspjeli ni skinuti onako svi nagurani u kupaonice.

Oslobodjen sam 5.10.1994. godine iz Centralnog zatvora u 23 sata. Uopste nisam shvatio da cu biti razmijenjen jer nas je straza cesto izvodila nocu na rad. To mi je postalo jasno kada sam na hodniku vidio predstavnike MCK. Sa muslimanske strane prisao nam je Muratovic i poceo pricati kako treba da se ponasamo i ponudio nam da ostanemo u gradu. Samo jedan covijek je pristao jer mu je porodica bila u Sarajevu. Razmijenjeni smo u jutro u 8 sati i 47 minuta.

Licna izjava 71/00403 V. R.

Ja sam V.R., rodjen 1949. godine u Pofalicima i dajem sledecu izjavu. U svim planovima muslimanskog rukovodstva koje je dominiralo u politickom i privrednom zivotu BiH, jedan od primarnih ciljeva bio je majorizacija srpskog stanovnistva, gde god se za to ukazala i najmanja prilika na podrucju grada Sarajeva. Jedno od posebnih strateskih mjesta muslimanskog fundamentalistickog interesa, bilo je naselje Pofalici. Ovo naselje, koje lezi na padinama ispod Huma, oduvijek je bilo naseljeno srpskim zivljem, koje je bilo u vecini do par godina pred pocetak rata, koji je izbio aprila 1992. godine.

Cjelokupan scenario naseljavanja Pofalica, bio je uvezan u jedinstvenu i perfidnu politiku hrvatsko-muslimanskog politickog vodjstva, koje je prakticno poslednju deceniju dominiralo u svim podrucjima drustvenog i politickog zivota. Tako je u politickom zivotu Sarajeva poslednjih 10 godina bila brizljivo promovisana dobro osmisljena muslimanska demografska politika, ciji je jedini cilj bio razvlascivanje Srba od njihovih posjeda i dodjeljivanje, prije svega doseljenim Sandzaklijama, ciji je broj u poslednjih 10 godina u Sarajevu narastao cak do 200 000. Ako se ovome doda plansko naseljavanje Sarajeva i albanskom populacijom, koja je pred sam rat dostigla cifru od 80 000 zitelja, onda se nesumnjivo moglo vidjeti kuda je vodila takva politika. Srbi, kao razvlasceni vlasnici svoje zemlje na kojoj su zivjeli, barem u Pofalicima, vise od 500 godina, ni na koji nacin se nisu mogli oduprijeti ovakvoj beskrupuloznoj otimacini njihovih imanja. Svaki protest i zalba na bilo kojoj instanci vlasti, pocev od opstine ili grada Sarajeva, tumacen je kao narusavanje nacionalnih odnosa, na stetu drugih naroda.

Na ovaj nacin su Srbi tjerani sa svojih imanja koja su im oduzimana do samih kucnih vrata, samo da bi im bili komsije Muslimani.

Ovakva demografska i stambena politika imala je naravno, svoje dalekosjezne ciljeve, cije se pogubne posljedice tek danas mogu uociti, nakon dvije i po godine trajanja gradjanskog rata. Rezultat svega je slijedeci: Srbi su morali napustiti Pofalice i svoja ognjista na kojima su zivjeli stotinama godina. Istovjetan scenario primenjivan je i na druge dijelove grada Sarajeva u kojima su Srbi cinili vecinsku populaciju. Ono sto nama Srbima najteze pada, jeste cinjenica da su nas napale nase doseljene komsije, Sandzaklije, koji su sagradili porodicne kuce na nasim imanjima.

Umjesto trajne zahvalnosti prema Srbima komsijama, koji su im preko svoje volje dali imanja, Sandzaklije su krenule u krvavi obracun protiv Srba, koji im nisu dali nikakav poseban povod za takav cin. Treba reci da su se Muslimani godinama pripremali za rat, posebno je Sarajevo bilo predmet njihovog interesa.

Tako je, "zvanicno", rat u Sarajevu otpoceo na dan Bajrama, 04. aprila 1992. godine, a celokupne pripreme su trajale godinama. Pomenutog dana kada je izbio rat, "glavni" gosti mnogim Muslimanima su bili Srbi. Mnogi od njih koji su tog dana prisustvovali muslimanskom vjerskom prazniku, istog casa su zavrsili svoj zivot.

Tako je otpoceo veliki i ambiciozni muslimanski fundamentalisticki scenario. Sam rat koji se odvijao u pojedinim djelovima grada prakticno je dosao u Pofalice 15.maja, kada je u ulici Orlovacka br. 185 ubijen Rajko Savic, koga je ubio prvi njegov komsija Mirsad Bungur. Istovremeno su ubijeni Mladjen Bratic, Branko Jeremic, Branko Bozalo, Vukadin Vojin, Slobodan i Nedjo Odzakovic, dok su zaklani Savo Elez i bracni par Mirko i Rosa Savic. Na kucnom pragu ubijena je sjekirom Bratic Vida.

Ubistvo pomenutih Srba bilo je samo opomena ostalim ziteljima srpske nacionalnosti iz Pofalica. To se i obistinilo. Dana 16. maja 1992. u ranim jutarnjim satima, napadnuto je 200 srpskih porodica iz svih pravaca od strane muslimanskih bojovnika, a cjelokupan scenario ubijanja Srba, preuzele su doseljene Sandzaklije. Pomenutog dana srpske porodice napalo je iz pet pravaca vise od 3000 muslimanskih bojovnika.

Bili smo okruzeni sa svih strana. U panicnom strahu i neredu, preostale srpske porodice su se pocele stihijski povlaciti prema Humu, a zatim prema brdu Zuc, kako bi spasili gole zivote, jer se niko od njih nije nadao ovakvom scenariju. Tokom povlacenja, mnoge srpske porodice ostavile su svoje iznemogle i bolesne clanove, koji ce nedugo zatim biti poubijani na najzvjerskiji nacin. Kolona srpskih zitelja, stihijski formirana, bila je prividno propustena do sjeverozapadnih padina brda Hum, koje su vodile ka rjecici Buca Potok, koja protice u podnozju Huma, odakle se trebalo popeti uz padinu dugacku vise od 600 m, na brdo Zuc.

Medjutim, tokom povlacenja, srpska kolona je presjecena u sumskom dijelu padine brda Hum, gdje su je docekali muslimanski bojovnici, naoruzani do zuba pjesadijskim oruzjem. Stijesnjeni sa svih strana i nenaoruzani, zene, djeca i starci, kada je otvorena vatra na njih, razbjezali su se na sve strane. Odmah je na licu mjesta poginulo nekoliko ljudi.

Dok je to trajalo bestijalno orgijanje drogiranih muslimanskih fanatika koji su nemilosrdno pucali po srpskoj koloni, sa Huma su na sve cetiri strane svijeta odjekivale Ilahije i Kaside uz poznati muslimanski refren "Alahu ekber". Cijeli sumski predjeo se za kratko vrijeme pretvorio u grobnicu neduzne srpske nejaci. Na sve strane su odjekivali jauci i vristanje, pozivi u pomoc koja nije ni odakle mogla doci. Svi oni, koji su imali tu srecu da ih u momentu napada ne pogodi muslimanski metak, strovalili su se u provaliju duboku 200 m, bjezeci panicno kroz pritkastu sumu.

Cjelokupan scenario je ponavljan tri puta, jer je kolona srpskih izbeglica tri puta pustana u prostor oruzanih dejstava i tri puta prekidana. Na licu mjesta sam vidio kako je ubijena Nada Vaskovic, a odmah potom i Bozo Kovacevic, starac koji nikakva povoda nije davao nikome za bilo kakav zlocin. Desetkovana kolona srpskih izbjeglica iz Pofalica, koja je prakticno prepolovljena oruzanim dejstvom muslimanskih bojovnika, kretala se prema brdu Zuc. U prvom momentu niko nije mogao znati koliko je stradalo ljudi, ali su se odmah primijetili znatni gubici u pojedinim porodicama koje su u panicnom strahu napustile svoje domove. Jos dok se preostali dio kolone kretao prema Zuci, muslimanski bojovnici su istog casa palili srpske kuce i cjelokupnu imovinu.

Bilo je nevjerovatno vidjeti veoma tesku i tuznu sliku u kojoj je gorjelo vise od 500 srpskih kuca. Plamen se svezao za nebo, ali niko od unesrecenih nije ni trenutka imao vremena da razmislja o tome da li mu gori kuca ili ne. Cjelokupno povlacenje desetkovanih srpskih porodica iz Pofalica bilo je praceno granatiranjem njihova puta prema Zuci koji nije bio pokriven sumom. I tu je poginulo i ranjeno 20-tak Srba. Posebno zelim reci da sam prilikom bjezanja bio prinudjen da ostavim tesko oboljelog oca, koji je bio nepokretan. Morao sam brinuti o djeci, majci i o supruzi. Od kolone srpskih zitelja Pofalica, koja se kretala prema brdu Zuc, povlaceci se pred krvolocnim Sandzaklijama, a koju je sacinjavalo oko 400 ljudi, tek kada smo stigli na Zuc, vidio sam da su to bili samo ostaci familija koje su bile moje komsije i rodbina.

U nevidjenoj pucnjavi na obicne ljudi, zene, djecu i starce, ostalo je na padinama Huma i Zuci na desetine mrtvih i ranjenih ljudi, kojima nije mogla doci pomoc ni sa koje strane. Jauci zena i djece culi su se na daljinu od vise 1 000 m. Da bi do kraja ostvarili svoja zlodjela, muslimanske ubice su krenule kroz sumoviti dio iza Huma prema ranjenim i nemocnim Srbima i tu ih na licu mjesta na najzverskiji nacin dokrajcili.

Ostatak prezivjelih Srba koji je uspio da se popne na brdo Zuc, tuzno i kroz suze je posmatrao kako gore njihovi domovi i cjelokupna imovina, u koju su ulozili sav svoj trud i novac. Ma koliko da je bilo tuzno posmatrati kako gore stotine srpskih kuca, to je istovremeno bio i jedinstven dogadjaj, koji bi mogao posluziti mnogim pjesnicima i umjetnicima kao inspiracija za objasnjenje nekulture i divljastva pomahnitalih muslimanskih dzihadlija. Plameni jezici srpskih ognjista dizali su se u visinu do 30 m, a cjelokupna srpska imovina pretvorena je u "etnicki cist" snop dima, koji je svojom visinom dosezao i do 600 m. Cjelokupan kraj ove tuzne storije o stradanju Srba iz Pofalica, koja je izlozena samo u svojim obrisima, ne bi bio potpun kada ne bi pomenuli imena, prije svega, doseljenih Sandzaklija, koji su bili predvodnici krvave operacije nad neduznim starosjedeocima. U prvom redu, od muslimanskih zlikovaca treba pomenuti Sandzakliju Habiba Idrizovica koji se naselio u Pofalicima prije 14 godina i sa sobom doveo jos 6-toricu svoje brace, koji su svi redom napravili kuce na srpskim imanjima.

U krvavom piru ucestvovao je i starosjedelac Omer Gabela, bivsi novinar, koji je u cjelosti asistirao u zlocinu Idrizovicu. Gabela je doveo sarajevsku televizju u Pofalice 17.05., dan posle zlocina i progona Srba, koja je snimajuci zarobljene Srbe u neostecenim muslimanski kucama cijelu sliku predstavila svjetu na posve iskonstruisan nacin, tvrdeci pri tome da u Pofalicima nisu stradale srpske porodice.

O tome su, i pod prijetnjom, svjedocili zarobljeni Srbi, koji su, dan nakon sto su dali izjavu sarajevskoj televiziji, koja je emitovala nekoliko puta snimak o "pobjedi" muslimanske vojske u Pofalicima, na najbeskrupulozniji nacin poubijani. Tom prilikom je stradao starina Stanko Pikulic, jedan od starosjedelaca koji je upravo bio natjeran da da izjavu da mu nije kuca izgorjela. Pored Idrizovica i Gabele u zvjerstvima prema svojim komsijama Srbima isticao se Arif LJuca i njegov sin Nusret, kao i braca Karamovic Fadil, DZevad i Faik. I pored svega, najvecu krivicu za stradanje Srba u Pofalicima snose Habib Idrizovic, njegova sestorica brace koja su mu bila desna ruka, kao i Omer Gabela kome se mora suditi za zlocin protiv srpskog naroda u Pofalicima. Tako su ovim cinom muslimanskih bojovnika iz srpskih Pofalica u kojima su Srbi zivjeli stolecima, trajno protjerane stare srpske familije: Cangalovici, Pikulici, DJukici, Bunjevci, Andrijasevici, Vaskovici, Andrici, Trisici, Madjarevici, Golijani i drugi.

Posebno zelim istaci da je ovaj rat odnio nekoliko zrtava u mojoj porodici. Stradali su otac, majka, brat i snaha, a tesko je povredjen jos jedan moj brat. Izgubili smo svu imovinu, a rec je o tri kuce sa 7 stanova koje su imali sve neophodne uredjaje za uspjesan zivot i ljudski standard. Na kraju ove kratke price, u kojoj nije pomenuto na desetine drugih zalosnih detalja, zelim reci da se nikada necemo pomiriti s cinjenicom da srpski Pofalici pripadnu Muslimanima.

Mi, stanovnici Pofalica, zelimo obavjestiti sve institucije medjunarodne zajednice o pravom stradanju zitelja Pofalica i ne prihvatamo nikakve cinjenice koje je svjetu prezentirala muslimanska televizija.

Licna izjava 71/00282 M. P.

Ja sam M. P. Rodjen sam 29. 1939. god. u Mrkonjic Gradu od oca S. i majke M. dajem sledecu izjavu. Osnovnu skolu sam zavrsio u Baracu, srednju u Sarajevu i u Sarajevu zivim od 1962. godine. Posedovao sam kucu sa 2 stana i garazu i podrum oko 100 m2 sve opremljeno, jer sam radio u Nemackoj 9 godina od 1968. do 1977. god. Imao sam kola "Lada" i vikendicu na Palama oko 60 m2. U njoj zivi jedan milicioner. Imam zenu Divnu. Vencali smo se 1977. god. i dobili kcerku Tanju 1977. Radio sam u Energopetrolu Sarajevo. 3. 1993. godine me hapse, zbog toga sto je Radanovic Milenko kome je kuca granatirana bio kod mene. Radio je na masinskom fakultetu pre rata i za vreme rata, sto je razlika jer se tu proizvodilo naoruzanje (bombe). Milenko kada je osjetio da ga mogu angazovati u vojsku BiH, prebegao je u HVO. Nije isao na front. Odlucio je da prebegne na srpsku stranu preko Mrdackog Petra i Knezevic Slavka. Oni su radili u T.O. na Stupu. On se dogovorio da da 600 DEM da mu pomognu u begu.

To je ucinjeno 28. 1993. godine i on pokusava beg. Sklonio se u izgorelu kucu i cekao priliku da se izvuce. Zaspao je i sacekao zoru. Kontrola je naisla i odvela ga u MUP. U MUP su ga pitali gde je posao, a on je rekao da je posao na srpsku teritoriju. Odveli su ga u Centralni zatvor. Tu je ispricao sve. I to da je stanovao kod P. M. i tako me je umesao. On je sve priznao (rekao je da su mu zena i deca u N. Sadu). Pitali su ga ko dolazi P. M. (Knezevic Petar, Cvoro Rajko, Milosevic LJubica, Vladanka Miskin, Slavko Knezevic, Mrdacki Petar). Na osnovu njegove izjave svi smo privedeni u roku od 24 c. 72 sata traje ispitivanje (pojedinacno). Ja nikada nisam privodjen, a optuzen sam za spijunazu. (Gde sam bio, kud sam se kretao, ko kod mene stanuje.)

Od Petra Knezevica sam trazio da izidjem jer sam imao papire da sam bolestan. Milenko je rekao da sam mu dao 200 DEM da prodje.

Tada me je udario Ibro koji je setao vucjaka kuju. (On me je tukao.) To je bilo u Centralnom zatvoru. (To je trajalo 72 c). U toku istrage dovodili su neke ljude koji su mi pretili.

6. 1993. prebacuju me uvece u "Viktor Bubanj". Bio sam u celiji oko 1 c i Babic me udario palicom u rebra da sam jedva presao u jedinicu.

Tu sam bio oko 20 dana sam, cekajuci presudu. Prve noci u 1 c mi je dosao policajac i dao mi je nesto u ruku (srpska kapa sa 4 S). Tu kapu sam stavio na natkasnu i nisam dao nikome (7. 1993). Sutra je dosao Himzo Dolan upravnik zatvora i rekao je da me treba prebaciti u dvojku. Odmah su me prebacili u celiju br. 2 i tu sam ostao do sudjenja. Tu sam bio do 17. 1993. godine do mog saslusanja. Tada me odvode na saslusanje i cekao sam presudu. Tamo sam bio 43 dana. Nakon 43 dana donesena je presuda i osudjen sam na 5 godina. Tada sam prebacen u Centralni zatvor. U Centralnom zatvoru je sa mnom bio: Milenko Radanovic na spratu Cvoro Rajko. Nas trojicu premestaju iz te samice kod Heraka Borislava. Heraka nikada nisu ostavljali samog u celiji.

Bilo je sa njim i Muslimana i Srba i Hrvata (Mrdacki Petar i Knezevic Slavko). Mi smo se Heraka plasili, sta su sve o njemu pricali na TV.Svako se bojao da ce doziveti smrt. Tokom boravka sa njim slusali smo njegove price, van ljudskih normi. To ne moze da prica normalna osoba.

Dolazili su strani novinari, davali mu cigarete, trenerke. Mi smo zapocinjali neku normalnu pricu.

Mi smo sa njim bili oko 3 meseca. Stalno je pricao da mu je zao sto nije silovao strinu i strininu cerku. NJegov drug Damjanovic je stalno u samici i nista nije govorio. Mi smo se stalno pitali sta Herak pise.

Odlazi u cosak pokrije se cebetom po glavi i stalno pise. Kada smo igrali Ne ljuti se covece morali smo ga pustati da pobedi jer bi poludeo ako ne pobedi. Muslimanska vlast je naplacivala svaki razgovor sa njim. Ja sam bio sa njim kada mu je donesena krajnja presuda (smrtna kazna). Tada je pravio omcu i hteo da se obesi. Cesto je puta rukom udarao u zid i okrvavljivao ruku, a posle bi je zavijao. Mi smo mu pustali da radi sta hoce.

Ono sta sam ja prosao je dobro bilo kako su drugi prosli.

Na spratu nas je cuvao Prnjeta Mustafa koji je bio fin covjek i brat mog kolege sa posla. On je bio moj komsija. Hrana je bila strasno slaba. LJudi su umirali od gladi u "V. Bubnju". To je pricao Cangalovic. Herak je imao pokusaj rezanja vena pred svedocima pokrio se cebetom po glavi i drzao zilet u ruci.

P. D, N. T, B. D, R. D, J. B. ovi ljudi isti su svedoci ako ga izvedu na Hag da ce pobiti sve zasta ga terete.

U Sarajevu i Velasicima je napravljen masakr o kome su svedoci: Ristovic Todor jer su mu poubijali familiju Cangalovic Vojislav B. M. i K. Z.

Објављена књига са 5.515 имена Срба страдалих у Сарајеву

БАЊАЛУКА, 12. ОКТОБРА /СРНА/ - Предсједник Савеза логораша Републике Српске /РС/ Бранислав Дукић рекао је данас да су логораши из РС, породице несталих и Институт за тражење убијених и несталих Срба на просторима бивше Југославије из Београда објавили књигу која по абецедном реду садржи имена и презимена 5.515 погинулих и несталих сарајевских Срба.

Дукић је рекао на конференцији за новинаре у Бањалуци да су од 5.515 погинулих и несталих сарајевских Срба 70 одсто цивили, истакавши да се у књизи наводи име оца, мјесто рођења и мјесто нестанка или погибије.

"Многи гробови страдалих Срба никада нису обиљежени, многи покојници нису сахрањени, неки су без трага нестали у сарајевској магли, а многе је однијела и Миљацка", рекао је Дукић, додајући да Савез логораша РС неће одустати од истине, а поготово од истине о Сарајеву.

Он је додао да ће та књига о страдању Срба у Сарајеву бити прослијеђена Хашком трибуналу, високом представнику у БиХ Кристијану Шварц-Шилингу, предсједнику и премијеру РС и српском члану Предсједништав БиХ.

Према његовим ријечима, Савез логораша РС никад није негирао туђе жртве, али "број Бошњака страдалих у Сребреници приближан је броју Срба страдалих у Сарајеву".

Он је навео да неки актуелни политичари из Сарајева, међу којима и Амор Машовић, директор Института за нестале БиХ, умањују број страдалих Срба.

"Савез логораша РС не прихвата ни Машовића, а ни Комисију за утврђивање истине о страдању Срба, Бошњака, Хрвата, Јевреја и осталих у Сарајеву за вријеме рата, која четири мјесеца покушава да ради, а нема ни своје просторије за рад", рекао је Дукић.

Дукић је нагласио да Савез логораша РС тражи да Влада РС повуче српске представнике из ове комисије, да се комисија укине и да се изнова оформи комисија за испитивање страдања искључиво Срба, а потом и једна заједничка комисија на нивоу БиХ која ће утврдити страдање свих у БиХ.

"Све док то не буде у БиХ неће бити суживота, нити ће бити мултинационалне и мултикултуралне, али ни правне државе", истакао је Дукић.

Он је додао да ће Савез логораша РС ускоро објавити имена и број Срба из 16 крајишких општина, већином старијих особа, страдалих од припадника Петог корпуса Армије БиХ под командом Атифа Дудаковића.

Члан Предсједништва Савеза логораша РС Боро Медић рекао је да број Бошњака страдалих у Сребреници, који је објавила Комисија за Сребреницу, представља број несталих, а не број лица која су предмет злочина.

"Тај број од 7.806 имена је списак несталих, а не побијених Бошњака", рекао је Медић, додајући да Савез логораша РС никада неће прихватити да су Срби за девет дана побили 7.806 људи.

Он је додао да се сваке године у Поточаре код Сребренице доносе ексхумирани и који су ту рођени, али, како је навео, и они који нису рођени у Сребреници, како би се створио мит о страдању Бошњака.

Према подацима Савеза логораша РС, на подручју ФБиХ било је 536 логора за Србе, од чега само на подручју Сарајева 126.

Laž o ubijenih 200.000
muslimanskih civila


Kancelarija Karle del Ponte krije tajnu o stvarnom broju žrtava rata u Bosni U zvaničnom izveštaju Tribunala piše da je broj ubijenih muslimanskih i hrvatskih civila oko 38.000, naspram 16.700 nastradalih civila Srba

HAG - Izveštaji međunarodnih eksperata koji su radili u Haškom tribunalu ukazuju na to da je informacija o 200.000 muslimanskih žrtava potpuno netačna. Nju je lansirala muslimanska vlada na početku građanskog rata, pokušavajući da optuži srpsku stranu za genocid nad muslimanima. Zvaničnu dezinformaciju muslimanske vlade kasnije su prihvatili svi svetski mediji bez ijednog pokušaja provere ove tvrdnje.

Međutim, nedavni izveštaj Međunarodnog suda za ratne zločine, koji je uradio tim eksperata, a objavljen prošle godine, otkriva sasvim drugačiju sliku.
Iz zvaničnog izveštaja Trbunala saznajemo: “Istraživači procenjuju da se broj ubijenih civila, muslimana i Hrvata, kreće oko 38.000, dok taj broj u slučaju srpskih civila iznosi oko 16.700. Među vojnim osobljem istraživači su procenili da je oko 28.000 ljudi poginulo na strani bosanske armije, uglavnom muslimana. Na srpskoj strani poginulo je oko 14.000 vojnika, dok se broj poginulih Hrvata kreće oko 6.000.”

Iznenađuje da je ovaj izveštaj Tribunala skrivan od javnosti sve donedavno, kad su norveški mediji razbili kodeks ćutanja. Prema norveškim izvorima, visoki funkcioneri u Hagu i OHR radili su izveštaj u tajnosti, budući da se znalo da će otkrivena istina dovesti u pitanje antisrpsku politiku Zapada u Bosni. Ako je ubijeno 38.000 muslimanskih civila, naspram 28.000 srpskih civila, zašto je onda došlo do NATO bombardovanja Srba; zašto je antisrpski međunarodni stav sadržan u Dejtonskom sporazumu? Ovakvu antisrpsku politiku je institucionalizovao Pedi Ešdaun i zvanični izveštaj Tribunala će sigurno dovesti u pitanje njegovu podobnost da i dalje u Bosni radi na štetu Srba. Kao što je jedan norveški novinar primetio:

“Ne smete zaboraviti da je sukob u Bosni bio građanski rat četiri strane (Izetbegovićevi muslimani, Abdićevi muslimani, Hrvati i Srbi). Zato je u međunarodnoj zajednici prihvaćeno da Pedi Ešdaun i Karla del Ponte nastave da operišu s brojkom od 200.000 ubijenih muslimanskih civila, koja je otprilike desetostruko uvećana.” Ima li opravdanja za svesne laži o broju žrtava Zar Srbima samo: “Žao nam je”?! Kad su istražitelji kontaktirali s članovima Basunijevog tima i upoznali se s nalazima iz Tribunalovog izveštaja, ovi članovi su se izvinili zbog preteranog broja poginulih, ali su insistirali da je komisija od samog starta upozorava da će usled korišćenja određene metodologije konačne cifre biti mnogo uvećane u odnosu na stvarni broj poginulih. A zašto su mediji sa Zapada usvojili njihov nalaz o 200.000 poginulih iz 1994. jednostavno nije njihova greška.

“Žao mi je ako su naši nalazi (za koje se sada ispostavilo da su netačni) bilo kome naudili, ali mi smo radili najbolje što smo umeli s onim što smo imali”, izjavio je jedan od Basunijevih istražitelja, kao odgovor na štetu koju su napravili srpskoj strani. Brojka od 200.000 do koje je došla pomenuta komisija naišla je na kategorizaciju u štampi, kao da se uglavnom radi o nedužnim muslimanskim civilima koje su ubili srpski vojnici i dovela do NATO bombardovanja u Bosni i hrvatskog etničkog čišćenja kakvo smo imali prilike da vidimo u akciji “Oluja”. Sada, kad se istina konačno saznala, Srbima će biti potrebno mnogo više od običnog: “Žao nam je”. Srbi moraju da saznaju zašto je u kancelariji Karle del Ponte ovaj izveštaj namerno skrivan i zašto Pedi Ešdau nastavlja da radi na osnovu lažnog izveštaja iz 1994. s ciljem da diskredituje zvanični izveštaj Tribunala, navodeći izmišljene i preterane cifre. Propagandna mašina iz 1994, čini se, da je još uvek u punoj snazi s Pedijem Ešdaunom koji doliva ulje na vatru. Satanizacija Srba izmišljanjem broja žrtava Dok je Basunijeva komisija 1994. izašla u javnost s nečuvenim i veoma štetnim zvaničnim brojem od 200.000 poginulih, ostali propagandni izvori su taj broj izgleda još više uvećavali, i to za potrebe daljeg uništavanja Srba. U januaru 2004. na Bi-Bi-Siju se pojavio sledeći prilog:

“Nekih 40.000 civila je ubijeno dok su se Srbi, msulimani i Hrvati borili za prevlast u Bosni od 1992 do 1995. Većina žrtava su bili muškog pola i većinom muslimani.” Što je još gore, senator Bob Dol, zvanični šiptarski ambasador u SAD, nastavlja do današnjeg dana da tvrdi da su Srbi u vreme rata u Bosni poklali 500.000 muslimana.

ja znam kako je bilo ali okupator ima svoju istinu,
okupator ima i sredstva da plasira svoju istinu, ima b-92, sonju, natasu,biljanu...

bukva-list:

ja znam kako je bilo ali okupator ima svoju istinu,
okupator ima i sredstva da plasira svoju istinu, ima b-92, sonju, natasu,biljanu...

Kliknite za proširenje...

Знам и ја....али полако, ПРАВА ИСТИНА излази на видело....истина о геноциду над Србима у Сарајеву, Крајини и на КиМ-у!

Leo Magnus:

Знам и ја....али полако, ПРАВА ИСТИНА излази на видело....истина о геноциду над Србима у Сарајеву, Крајини и на КиМ-у!

Kliknite za proširenje...

Ствар свега овога што си ти навео, јесте то да Срби у БиХ, који су оптуживани од стране Муслимана и Хрвата за истребљење на простору РС, траже било какве податке о страдању Срба, што на простору ФБиХ, што на простору РС. Једноставно, листи несталих, убијених особа никада краја.

Nekoliko puta sam pitao ljude muslimanske Veroispovesti , da kazu koje su zlocine oni pocinili prema Srbima . , pa cak i na ovom forumu . Nikada nisam dobio adekvatan odgovor .. Vise puta su mi rekli . A sto bi mi govorili o zlocinima svog naroda . To se ne radi . To ce te vec vi da uradite . A ovde u Srbiji , mi vidimo da se to i te kako radi .
Sad bas , ko sto reko na drugoj temi , obzirom da nas je Hrvatska tuzila za genocid , ide serijal o ratu koji je bio u okolini Dubrovnika , na B92 . I to tako koncipiran i montiran , da jedinice JNA izgledaju krajnje bestijalno , u odnodu na jadne i fine Hrvate.
Eto to oni pustaju sad , kad mi treba da spremimo odbranu , i kontratuzbu .
Umesto da svako vece , na vise kanakla , a pogotovo na drzqavnoj TV , pustaju ovo :

https://video.google.com/videoplay?docid=7382152105195322675

Ako brzo nesto ne promenimo ,, nestacemo kao narod , a i kao drzava .

E zato drugi put "blic krig" i jehbati im mamu za par dana !!!!!!!!!!

неће нестати Срба док је Републике Србске...
Има ко да чува Србство, док се Тадић рекламира по ЕУ!

NEPOBEDIVO SUNCE:

E zato drugi put "blic krig" i jehbati im mamu za par dana !!!!!!!!!!

Kliknite za proširenje...

a ti ces ko i prvi put da u gacama kroz prozor zbrises od vojne policije u Wienu

NEPOBEDIVO SUNCE:

E zato drugi put "blic krig" i jehbati im mamu za par dana !!!!!!!!!!

Kliknite za proširenje...

Па било, него се умешао , наш стари познаник НАТО стабилизатор....

С****ли смо их били.....на 30 % територије ђутуре, са латинима...али дође НАТО; Слобо нама санкције , бомбардовање НАТО пакта....итд....

al bundy:

a ti ces ko i prvi put da u gacama kroz prozor zbrises od vojne policije u Wienu

Kliknite za proširenje...

Ja sam to uradio nonsalantno i bez zurbe

Leo Magnus:

Па било, него се умешао , наш стари познаник НАТО стабилизатор....

С****ли смо их били.....на 30 % територије ђутуре, са латинима...али дође НАТО; Слобо нама санкције , бомбардовање НАТО пакта....итд....

Kliknite za proširenje...

Previse dugo je to trajalo,prijatelju
P.S
Romel je "uzeo" Francusku za dve nedelje

Па дуго....шта да радимо, какву смо помоћ имали, од Срба из Србије и ЦГ-а, добро смо ишта!

Снајперска дејства

Муслиманска страна је од самог почетка рата у Сарајеву почела да обмањује сопствену и светску јавност да су сви снајперисти у Сарајеву Срби и да је њихов једини циљ и задатак да убијају недужне грађане Сарајева. Стварност је од почетка рата била потпуно другачија. Још од познатог растурања народног митинга 6. априла 1992. када су Јука Празина и његови снајперисти пуцали на окупљени народ, а муслиманска власт за то оптужила Србе, тако нешто је све до краја рата постало скоро уобичајна ствар. Муслиманска страна је од почетка, па све до краја рата имала велику предност у снајперском оружју и снајперским дејствима. Сарајево је пре рата било стрељачки центар тадашње Југославије, што је касније муслиманима послужило да своје јединице попуне великим бројем професионалних стрелаца. Муслимани су током целог рата држали већински део Сарајева, тако да су држали и највећи број високих зграда, повољних за снајперска дејстава. Над деловима Сарајева које је држала Српска војска, као што су Неђарићи, Лукавица, део Добриње, Грбавица, доминирала су брда Мојмило и Храсно које су држали муслимани. Уопштено, највећи број узвишења око самог града Сарајева, држали су муслимани, иако су они непрекидно форсирали причу о четницима који су заузели сва брда око Сарајева. Муслиманска снаге су држале брда: Дебело брдо, Чолина капа, Грдоњ, Хумско брдо, Жуч, Орлић, Сокоље, Мојмило, и планину Игман. Муслимански снајперисти били су главна опасност за припаднике Српске војске на Грбавици, Врацама, Добрињи, Илиџи, Рајловцу, а поготово у Неђарићима. У снајперском оружју, муслимани су имали изразиту предност. Почетком рата, муслимани су из сарајевске фабрике ''Зрак'' отели 540 снајпера и то је Штаб муслиманске територијалне одбране ''БиХ'' поделио својим јединицама. О томе сведочи генерал ''Армије БиХ'' Стјепан Шибер који у својим успоменама каже: ''16. мај: На колегијуму команданата закључујемо да је 540 комада снајперских пушака из творнице ''Зрак'' равномјерно распоређено по јединицама у одбрани града''. То је наравно ообјављено после рата. Током рата, муслимани су увек истицали како они готово и да немају снајпере и њихови снајперисти су увек деловали далеко од очију јавности. Генералштаб ''Армије БиХ'' је објавио податке о броју снајпера којима су располагале зараћене стране у 1992. године. По њиховим подацима цео 1. корпус ''Армије БиХ'' имао је те 1992. године у Сарајеву само 6 снајпера. И словима – шест. Сарајевско-романиски корпус имао је по њиховим подацима 285 снајпера, којима је непрекидно ''убијао и терорисао мирно цивилно становништво у Сарајеву''. Поврх свега, фабрика ''Зрак'' је све време рата производила оптику за снајпере, тако да је 1. корпус ''Армије БиХ'' све више и више повећавао број својих снајперских пушака. И у погледу квалитета снајперских пушака, муслимани су били далеко испред Срба. Тако су муслимани већ крајем 1993. године имали моћне снајпере калибра 12,7 милиметара. Са новим хрватским снајперима тог калибра ''Викићеви специјалци'' су крајем децебра 1993. године дејствовали по Грбавици. Срби су снајпере калибра 12,7 милиметара набавили тек крајем 1994. године и то у симболичном броју. Још пре него што су почела интензивна борбена дејства у Сарајеву, муслимански снајперисти су убијали људе по улицама. Посебна посластица за муслиманске снајперисте били су урбани Срби који су били сачекивани на контролним пунктовима полиције. Када би, прегледом докумената, установили да се ради о Србину, један од полицајаца на пункту би подизањем у вис легитимације дао сигнал снајперистима са којима је био у дослуху. Када би несрећни Србин наставио пут, након неких стотинак метара падао би погођен снајперским хицима. Један од муслиманских снајпериста са Ступа хвалио се после рата у својим успоменама како су он и његови комапањони убили једног српског деду који је српским војницима носио ручак. Ево шта овај зликовац каже о томе: ''Двојица са ПАСП-овима са двије стране цесте на најбољи положај. Из дубине сијач и ПМ са оптиком. Ја са маузером у једну кућу у нашој дубини. Нађемо и шести положај и ту се смјести осматрач који ће пратити ток акције. И тачан као сат лик се поносно појави на свом бициклу у вријеме ручка. Педала ли педала. И када је наишао на тачку коју смо договрили одјекну пуцњава са свих страна. Нисам стигао ни стиснути окидач, а лик је летио кроз зрак. Чинило ми се да га меци погађају док је падао и да су га носили даље. Погоци су га однијели пар метара уназад. Пао је на леђа раширених руку. Бицикл је наставио ићи 1-2 метра и сложио се на страну. Врећа се отворила и хљеб се расуо по цести. Мањерка је пала са бицикла и добила неколико погодака. Нека течност је почела цурити из ње. Смена на линији је остала без ручка... ''. За овако ''витештво'' коментар није потребан. Муслимански снајперисти са Ступа били су изузетно активни током целог рата, посебо са злогласне Хладњаче. Тамо су долазили да убијају српске цивиле и снајперисти из ''Викићевих специјалаца''. О томе већ цитирани зликовац прича: ''Један дан су дошли Викићеви снајперисти. Тројица су били. Натрпани опремом као НАТо пакт. Највише занимања је изазвала велика пушака калибра 12, 7 мм тзв. памовка. Тип је са лакоћом са Хладњаче код школе у Барама погађао аутомобили који су пролазили. Једног голфа је погодио и ауто је скренуо у јарак. Сјећам се двојице који су се у паничном бијегу извлачили из аута''.

Први корпус ''Армије БиХ''


Наредбом Алије Изебеговића, као врховног команданта муслиманских оружаних снага од 18. августа1992. године, наређено је формирање 1. корпуса ''Армије БиХ''. У новоформирани корпус ушло је 15 бригада које су до тада биле под командом ''Регионалог штаба Територијалне одбране Сарајева''. Снаге 1. корпуса биле су подељене на снаге, како они кажу ''у окруженом Сарајеву'' и снаге на спољном фронту. Те снаге на спољном фронту биле су ангажоване око Горажда, Трнова и на Игману. Број војника 1. корпуса у Сарајеву био је велики. У просеку је током рата било око 35.000 војника. Том броју треба додати још око 12.000 бораца који су били ангажовани у активном или резервном саставу полиције. Може се слободно рећи да су муслиманске оружане снаге увек током рата имале око 50.000 бораца у Сарајеву. Цео 1. корпус је током рата имао у просеку око 80.000 војника. Када би само поредили број војника 1. корпуса ''Армије БиХ'' и Сарајевско-романиског корпуса ВРС, однос би био 4 према 1. С обзиром да су на Сарајевском ратишту непрекидно били ангажовани и делови 2, 3, 4, 6. и 7. корпуса ''Армије БиХ'', онда слободно можемо рећи да је тај однос био барем 6 према 1 у корист муслимана. Значи, на једног српског војника на Сарајевском ратишту било је шест муслиманских. Та ситуација је постала још тежа при крају рата када је само 1.корпус имао 87.000 војника и када су готово све расположиве снаге ''Армије БиХ'' доведене на Сарајевско ратиште са циљем да по сваку цену заузму Српско Сарајево. Током рата, снаге 1. корпуса у муслиманском Сарајеву биле су наоружане квалитетним пешадиским наоружањем, лаким противоклопним средствима, минобацачима и најопаснијим оружјем – снајперима. Пошто су снаге 1. корпуса држале већи део Сарајева, а биле су знатно бројније од снага СРК-а, могле су успешније да се прилагоде условима урбаног ратовања. Пошто су у таквом урбаном амбијенту сукобљене снаге биле у непосредном борбеном додиру, негде на међусобној удаљености од само неколико метара, почетна предност СРК-а у тешкој артиљерији и оклопно механизованим снагама није могла да има неке велике негативне оперативне последице по 1. корпус. Снаге 1. корпуса су те своје недостатке вешто надокнадиле масовном уопотребом снајперског и противоклпоног оружја, као и лаке, преносне артиљерије. Тенкови и оклопни транспортери су у условима урбаног ратовања веома рањива мета за масовна преносна противоклопна средства, тако да је СРК био принуђен да те своје најквалитетније снаге користи као непокретне ватрене тачке и да се скоро у потпуности лиши ударне снаге и маневарских способности својих оклопно-механизованих јединица. Способност јединица 1. корпуса да се супротставе оклопно-механизованим јединицама СРК-а значајно је порасла 1993. године када су у муслиманско Сарајево прокријумчарене противоклопне самонаводеће ракете ''црвене стреле'' које су изузетно ефикасне у противоклопној борби. Снаге 1. корпуса су максимално користиле и своју огромну предност у снајперском оружју. Снајперска дејстава су најефикаснија у урбаном ратовању, што је снагама 1. корпуса, осим бројног преимућстав, давало још једну значајну предност над снагама СРК-а. Муслиманска страна је сво време рата дизала велику хајку о српским снајперистима који навоно тероришу цивиле у Сарајеву, а непрекидно је јачала и укрупњавала своје снајперске саставе, трудећи се да максимално искористи у борби ту предност над српском страном. Простор који је 1. корпус имао под својом котролом у Сарајеву, омогућавао је успешан маневар јединица по унутрашњим тактичким правцима, па је тако 1. корпус у сваком тренутку могао брзо да осујети све офанзивне акције СРК-а. Снаге 1. корпуса су збоз изузентне надмоћи у људству биле далеко покретљивије. На линијама раздвајања су биле релативно слабе снаге, док су најбоље јединице коришћене као слободна маневарска снага за офанзивна дејстав и изненадне ударе на положаје СРК-а. У самом Сарајеву, 1. корпус је имао релативно узан фронт што му је омогућило да своје положаје по граду поседне са много већим бројем војника него што је то могао да учини СРК. Уз то, стабилност позиција 1. корпуса у Сарајеву је добрим делом грантовало и то што су положаји били поседнути углавном у објектима од чврсте грађе којих је у граду било у изобиљу. Такви објекти пружали су снагама 1. корпуса велики степен заштите од ватрених дејстава. На унутрашњем фронту током рата није било ни једног правца којим муслиманске снаге нису покушале да се пробију из Сарајева и да се споје са својим јединицама на спољном фронту. У целој причи везаној за рат у Сарајеву, најсмешније је то што је СРК, под великим притиском такозване међународне заједнице и озбиљних претњи НАТО пакта, био приморан да води рачуна о снабдевању сопственог непријатеља. Под великим притиском западних земаља, српско руководство је поклекло и направило неопростиву грешку предајом аеродрома Бутмир Унпрофору. Од тада па све до краја рата на аеродром су слетали авиони који су носили и хуманитарну помоћ цивилном становништву Сарајева, али и оружје, муницију и опрему за муслиманску војску. Под изговором да та помоћ иде угроженом цивилном становништву у Сарајеву, Унпрофор је снабдевао 1. корпус разним потрепштинама. До цивила је долазило врло мало хране, лекова, обуће, одеће, и остале помоћи. Велики део свега тога је одлазио за потребе муслиманске војске, а део је одлазио на црну берзу. Стварно је смешно што је једна страна у сукобу биа принуђена да се брине о логистици свог непријатеља, али планери и контролори тог сукоба са Запада су се постарали да дође и до таквог апсурда.

Алија Изетбеговић је кренуо у завршницу отцепљења БиХ и заказао реферндум за последњи дан фебруара и први дан марта. У недељу, 1. марта, другог дана референдума, десио се стравичан злочин у самом центру Сарајева, на Башчаршији. Тог дана се Милан Гардовић венчао у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву. Након тога, сватови су у мањој колони мирно пошли у стару цркву на башчаршији да би у дому Свете Текле провели свадбу. Примећено је да свадбену колону прати један бели голф. Када су сватови излазили из кола на паркингу код Башчаршије, четворица младића су изашла из белог голфа и напала младожењиног брата да би отели и поцепали српску заставу коју је носио. Да би заштитио свог сина од насилника, младожењин отац Никола се са својим зетом свештеником Раденком умешаоу сукоб. Криминалац рамиз Делалић Ћело хладнокрвно је пуцао у Николу погодивши га у срце, а свештеника Раденка је погодио у ногу. Криминалци предвођени Ћелом су муњевито нестали са лица места да би рапортирали својим налогодавцима да је задатак извршен. Муслиманско вођство које је наредило тај злочин је рачунало да ће тако престравити и паралисати Србе за било какву одлучну акцију те вечери када су требали да прогласе резултате свог рефереднума и суверену и самосталну Босну и Херцеговину. Да би још више заплашили сарајевске Србе, муслимани и Хрватису то вече страховитом пуцњавом прослављали успех свог референдума. Српски одговор јр био брз и жесток, ни мало кукавички. Срби су подигли барикаде у појединим насељима. Најхрабрији Срби су са оружјем у рукама стали на градске раскрснице да покажу агресивним потурицама и усташама да их се уопште не плаше. Сукоб великих размера је могао да избије сваког тренутка. И наоружани муслимани су изашли на улице и наспрам 12 српских барикада у граду, поставили су својих 7 барикада. Због таквог усијаног стања у Сарајеву, које се није очекивало, Алија Изетбеговић је касно увече 2. марта сазвао седницу Председништва БиХ, на коју су дошли и генерал Милутин Кукањац и командант барикада Рајко Дукић. Док су на седници трајали преговори, муслимани су смислили нову подвалу. Организовали су једну велику групу од око 4.000 демонстраната, који су се представљали као миротворци, а чији је задатак био да својом масом растерају малобројне Србе са барикада.Та маса ''миротвораца'' је кренула ка Пофалића да тамо растури српске барикаде. За то време је Алија Изетбеговић отезао преговоре у Председништву, сматрајући те преговоре као резервну варијанту, ако силом не успе да растури српске барикаде. Гомила Алијиних ''миротвораца'' јурнула је на српску барикаду у пофалићима где се налазило свега десетак момака. Када су ови одважни Срби храбро стали пред толику руљу и запуцали по асфалту, Алијини ''миротворци'' су почели безглаво да беже. Када су довољно одмакли, ''мироторци су се консолидовали и кренули према хотелу Холидеј ин где се у просторијама СДС-а налазио и Штаб барикада. У Холидеј ину су се у том тренутку налазила само четворица припадника службе обезбеђења СДС-а. Чим је руља уз гласне повике улетела у хотел, праћена великим бројем новинара један од тих четворо Срба из обезбеђења је испалио један рафал увис, уз поклич: ''Лези, сви на под!'' У том моменту сви су се кукавички побацали на под, осим једног крупног муслимана, који је и даље стајао витлајући пиштољем и урлајући: ''Шта је ћетници, ђе сте да вас видим?!'' У том тренутку му је муњевито прилетео још један Србин из обезбеђења и срушио га ударцем ногом. Тада је настала потпуна паника. Сва та маса је као по команди устала и јурнула на врата. Муслимани су газили једни преко других и у дивљем стампеду бежали према центру. Када је Алија Изетбеговић добио вест да је покушај пробоја српских барикада пропао, одмах је убрзао преговоре у председништву и за кратковреме сви српски захтеви су били прихваћени. Тако су завршене прве барикаде.

http://forum.sarajevo-rs.com/index.php?showtopic=2631&st=0&start=0

СРК имао највише 18.000 бораца и да су то били углавном људи који су бранили своје куће, који нису имали резервни положај! И да је сваки покушај пробоја муслиманана био одбијен јер се није имало где! Муслимани су имали почетне успехе док се СРК није консолидовао и одмах је увек уследио против удар и враћање старих положаја! Политика је учинила своје, ми смо бољи борци него полиричари! ДЕФИНИТИВНО