Молим све заинтересоване са претходне теме, а у контексту верских погледа православља према реформи, да прочитају овај текст:
Ауторски текст патријарха српског господина Павла
објављен 27.јануар 2003.
Његова светост ПАТРИЈАРХ Павле, специјално за читаоце "Вести"
КАКО СУ НЕКЕ ЦРКВЕ ПРЕШЛЕ НА НОВО, А ДРУГЕ ОСТАЛЕ ПРИ СТАРОМ РАЧУНАЊУ ВРЕМЕНА
КАЛЕНДАР ПОСВАЂАО ПРАВОСЛАВНЕ
Још стари Египћани по водостају Нила увидели да година траје нешто дуже од 365 дана. Важно да Васкрс не падне пре пролећне равнодневице, нити заједно са старозаветном Пасхом. Неуспео покушај са досад најпрецизнијим календаром др Милутина Миланковића. Питање календара биће тема будућег Великог Сабора православне цркве
Питање рачунања времена, трајање годишњих доба, свршетка старе и почетка нове године јавило се пред људима врло рано, особито како се културно и друштвено уздизало; настајале су обавезе, дужности и односи са друством и властима.
У Египту, поред тога потребно је било знати кад ће доћи до годишњег изливања реке Нила, од чега је зависила плодност и целокупни живот Египћана. Наиме, кад се река повуче у корито, остајао је плодни муљ, хумус, у који се могло одмах сејати, посејано брзо никне и доноси род по две-три жетве. Али је хумус прекрио све међе, границе које је ција њива. Отуд је настала потреба знања геометрије, земљомерства и геодезије.
Рано се уочило да од једног до другог изливања реке прође време од 365 дана. Али током посматрања кроз дужи низ година, видело се да редовна годишња поплава Нила бива све доцније. Свештеници, који су се бавили тим питањем, закључише да је то стога што година траје несто дуже од 365 дана. Прецизнијим рачунањем, дођоше до закључка да та дужина износи шест часова. Године 238. пре Христа, у Канопи, предграђу Александрије, свештеници објавише Канопски едикт, да убудуће свака четврта година треба да буде преступна, са 366 дана, и тако ће се усагласити календар и стварност изливања Нила.
Кад је својим војним победама цар Јулије Цезар осигурао мир Римском царству одлучи се да изнутра уреди државу, те поред другог да уведе јединствени календар, уместо мноштва календара појединих градова и провинција царства. Посао око тога повери једном египатском научнику, који на основу Канопског едикта устроји календар да је свака четврта година преступна. Поред тога, тај календар, доцније назван јулијански, место дотадашњег римског почињања Нове године у марту, отпочињао ју је 1. септембром. У XVIII веку усвојено је да Нова година почиње 1. јануаром, како бива и сада.
"Кад је својим војним победама, цар Јулије Цезар, осигурао мир Римском царству, одлучи се да изнутра уреди државу, те поред другог да уведе јединствени календар, уместо мноштва календара појединих градова и провинција."
Хришћанска црква добивши слободу, прихватила је календар који је био у општој употреби са почетком индикта, тј. Нове године, 1. септембра, што је у црквеном погледу у вазности и данас.
Но за Цркву је од особитог значаја питање празновања највећег празника, Васкрса. У том погледу од почетка су биле две праксе: Малоазијски хришћани су празновали Васкрс 14. дана јеврејског месеца Нисана, у било који би дан седмице то пало. На Западу, пак, Васкрс је празнован у то време, али увек у недељни дан. Тако су једни били у радости Васкрса, а други још у посту и жалости.
Да би овај највећи празник сви хришћани празновали у исто време, Први васељенски сабор, 325. године одреди да све Цркве славе Васкрс у први недељни дан после пролећне равнодневице и после пуног месеца.
Свакако, пошто је у то време био у важности јулијански календар, да је пролећна равнодневица падала 21. марта. Сабор није поменуо никакав календар, него догађаје у васиони: равнодневицу, пун месец и недељни дан. Још је одредио да датум Васкрса, и празника зависних од њега, израчунава, у то најупућенија, Александријска црква и на време обавештава остале. Но како је при ондашњим комуникацијама било тешко да на време стигне вест о томе у удаљене крајеве од Александрије, дошло се временом до практичнијег начина да се то омогући, тако да се за више година унапред израчунају подаци о Васкрсу, представе прегледно у виду таблице и доставе предстојатељима Цркава. Такву је "Пасхалну таблицу" 385. године саставио Теофило Александријски за 40 година, а ову Свети Кирило Александријски допунио за период од 95 година. Несто доцније, учени египатски монах Анијан израдио је "велики пасхални индиктион", који у току 532 године износи све датума Васкрса за сваку од тих година. Кад се заврши цео циклус, почиње се из почетка. У VI веку тај индиктион допунио је римски монах Дионисије Мали, и он се и сада штампа на крају Црквеног Типика.
Током низа година, видело се да календар заостаје за стварношћу равнодневице због тога што тропска година не траје 365 дана и шест сати, него неколико минута и секунди мање. То, пак, за 128 година начини задоцњење за цео један дан.
Наведена нетачност јулијанског календара уочена је у православној цркви одавно, те се са више страна тражила његова исправка. На једну такву представку, крајем XIV века, цариградски ПАТРИЈАРХ одговори да поједине аутокефалне цркве не би примиле ову исправку, те бисмо поново досли до разлике у празновању Васкрса. Остало се на томе да се на то питање добро образложено потражи мишљење свију помесних цркава.
Нажалост, настаје турско ропство, са многим тешкоћама: Како Црква да опстане у условима ропства? Те муке потискоше устрану не само питање календара, него и многа друга, до бољих услова и могућности.
"Папа Григорије XIII одреди једну комисију стручњака са наредбом да саставе календар који ће уклонити насталу непрецизност календара од 10 дана."
Питање исправке календара, јављало се више пута и у римокатоличкој цркви. Кад се проблем протестантизма донекле смирио крајем XVI века, а доцњење календарске од стварне равнодневице порасло на 10 дана, папа Григорије XIII одреди једну комисију стручњака са наредбом да саставе календар који ће насталу разлику од 10 дана уклонити, а смањењем броја преступних година учинити да разлика од једног дана настане тек после 3.300 година. Својом булом, папа Григорије нареди да се нови календар (доцније, по њему назван Григоријански) уведе у живот и оних 10 дана задоцњења да се изоставе, тако да после 4. октобра 1582. године буде одмах 15. октобар. Календар је те године уведен у пет европских земаља, а доцније и у другим.
Исти папа упути 1583. године посланство и писмо ПАТРИЈАРХУ цариградском Јеремији II да прихвати нови календар. Но синодска одлука, коју је поред ПАТРИЈАРХА Јеремије потписао и александријски ПАТРИЈАРХ Силвестар, одбије овај позив углавном због питања празновања Васкрса. По овом новом календару, наиме, може да се Васкрс празнује пре равнодневице заједно са Јеврејском Пасхом, што је канонским прописима забрањено, и зато православним неприхватљиво.
Али тиме у Православној Цркви није престајало осећање потребе исправке Јулијанског календара, у јасно одреденом циљу, што тачнијег празновања Васкрса према одлуци Првог васељенског сабора и других канонских прописа. Почетком XX века, 1902. године, цариградски ПАТРИЈАРХ Јоаким III обрати се посланицом свима аутокефалним црквама да се о питању календара, међу собом договоре и објасне. У својим писменим представкама, поједине цркве су већином изнеле бојазан да би ове промене, код неупућених верника изазвале велике недоумице и реаговања, што би угрозило дотадашње јединство у празновању Васкрса.
Међутим, после I светског рата поједине православне земље, које су дотле и у грађанској области држале стари јулијански календар, пређу на нови григоријански, што питање календара учини још акутнијим. Због тога је 1923. године сазван у Цариграду свеправославни конгрес на коме су Српску цркву представљали митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић и др Милутин Миланковић, професор небеске механике београдског универзитета.
(Наставак следи...)
Грешка у куцању.
