NA DANAŠNJI DAN...
Strana 1 od 12 1234511 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 281

Tema: NA DANAŠNJI DAN...

  1. #1
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Post NA DANAŠNJI DAN...

    Ukoliko se setite, na primer, rođenja, smri, datuma izdavanja knjige, nekih značajnih detalja iz života nekog književnika... konkretno vezanog za tekući datum... izvolite postujte...

    U okviru teme možemo pisati o bilo čemu što je u vezi sa piscem ili delom koje pomenemo (davati lične komentare, tuđe citate, navoditi citate iz dela, iznositi autobiografske podatke, zanimljivosti i anegdote iz života pomenutog književnika...). Jednom rečju, postove kreiramo kako god želimo...

    Takođe možemo komentarisati i dopunjavati novim podacima tuđe postove, ali se komentarisanje završava onog trenutka kada počinje novi dan.

    Svaki novi datum obeležavamo novim autorima
    Poslednji put ažurirao/la *~Anti~* : 21.12.2008. u 16:37



  2. #2
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    21. decembara 1375. godine preminuo je italijanski književnik Đovani Bokačo.



    Dereta - Dekameron

    U Deretinoj biblioteci "Veliki pisci - velika dela" objavljen je i "Dekameron" Đovanija Bokača. Posle pet decenija knjiga se pojavljuje na srpskom, u izboru i prevodu Dragana Mraovića.

    Đovani Bokačo pored" Dekamerona" koji zahvaljujući Petrarki nije spaljen , a ubraja se u vrhunska dela svetske književnosti napisao je i: "Rime", "Filikolo", "Filostrato", čiji naslov bi na grčkom trebalo da znači ojađen zbog ljubavi, 1335. godine, zatim "Teseida", epsku poemu i "Amatovu priču o nimfama", Ljubavnu viziju" i roman " Elegije gospođe Fijamete".

    " Dekameron" je napisan od 1349-1351. godine i predstavlja himnu "slobodnom i nagonskom životu bez etičkih, religioznih i filozofskih ograda". Počinje napisom u kome su sintetizovani struktura "Dekamerona". Već u prvom napisu Bokačo aludira na "Božanstvenu komediju". "Dekameron" je zbirka od 100 novela koja počinje jednog utorka u proleće 1348. godine, kada je vladala strašna kuga u Firenci. Sedam mladih žena i tri mladića posle susreta u crkvi odlučili su da se sklone iz takvog okruženja u gradu i provode vreme u razonodi i veselju, razgovoru, pesmi i pričanju novela. Svakodnevno neko od njih je kralj ili kraljica koji potvrđuju temu novele za određen dan.
    Sem Dioneoa koji govori uvek poslednji i o onome o čemu želi, svi pričaju na zadatu temu.

    ''Dekameron'' je vrhunac Bokačovog literarnog rada, umeća i italijanski književni kritičar Natalina Sepanja, za razliku od mnogih, tvrdi da ''Dekameron'' "nije lascivna i cinična zabava, već veliko književno delo vrlo ozbiljno intonirano koje posmatra život oslobođen kompleksa važećih dogmi i opisuje ga u njegovom stvarnom obliku". ''Dekameron'' je bio bestseler tog doba. Kao i svako veliko književno delo, otkriva univerzalna izvorišta ljudskog ponašanja koje je skoro uvek "ipak samo ljudska komedija". Istovremeno, "Dekameron" slika i ekonomsko- društvene odnose u trgovačkom društvu i otkriva nam da je i tada kao i sada ekonomska logika iznad svega, iznad moralnih i humanih interesa. On se ne bavi moralno-religioznim ili filozofsko-teološkim temama kao njegovi savremenici, već svet slika onakvim kakav jeste, bez moraliziranja.

    Izvor: Glas javnosti

  3. #3
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    21. decembra 1917. godine rođen je nemački književnik Hajnrih Bel.



    Hajnrih Teodor Bel (nemački: Heinrich Theodor Böll) (21. decembar 1917 - 16. jul 1985) je jedan od najistaknutijih i najčitanijih nemačkih pisaca 20. veka. U autobiografskom eseju O sebi samom (1958) pominje dve sudbinske činjenice koje su ga bitno opredelile u književnost. Prva je liberalno poreklo njegove porodice, otvorene za umetnost (otac mu je bio skulptor), a druga rodni krad Keln, sa svojim kontrastima između katoličke buržoazije i „crvenog“ proletarijata. Imao je samo petnaest godina kada su nacisti prodrli u Keln. Bel je bio jedan od retkih mladih Nemaca koji se nije priključio Hitlerovoj omladini. Zato je regrutovan već početkom Drugog svetskog rata i šest godina je proveo na tri fronta. Ranjen je četiri puta, a krajem rata bio je zarobljen i deportovan u američki logor u Francuskoj. U razoreni Keln vratio se 1945. i tada se upisao na studije. U to vreme počeo je da piše, objavivši tokom dve godine u novinama šezdesetak novela. Od 1951. godine kada je objavio roman (Gde si bio, Adame?) pisanje mu je postalo stalno zanimanje.

    Na početku svog književnog rada Bel opisuje beznadežnost života vojnika, nepodnošljivu okrutnost koju je doživeo dok je služio vojsku. Kasnije je počeo da piše i o stvarnosti modernog nemačkog društva. Pažnju kritike i šire čitalače publike privukao je već svojim drugim romanom I ne reče ni jednu reč (1953). Godine 1968. Bel je počeo da radi kao predavač na Frankfurtskom univerzitetu, a od 1972. aktivno se uključuje u politički život Nemačke. Umro je u Bonu 1985. godine.

    Ostala najvažnija dela Hajnriha Bela su:

    * ''Kuća bez čuvara'' (1954),
    * ''Hleb ranih godina'' (1955),
    * ''Bilijar u pola deset'' (1959),
    * ''Mišljenja jednog klovna'' (1963),
    * ''Prečesto ideš u Hajdelberg'' (1970),
    * ''Grupni portret s damom'' (1971),
    * ''Izgubljena čast Katarine Blum'' (1974),
    * ''Žene u pejzažu sa rekom'' (1985),
    * ''Zaveštanje'' (1985)...

    „Za delo koje je spojilo široke perspektive njegovog doba i istančanu veštinu slikanja likova i doprinelo obnovi nemačke literature, Hajnrih Bel je 1972. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.“

    Izvor: Vikipedija

  4. #4
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    22. decemtra 1989. godine preminuo je irski pisac Semjuel Beket.



    Povodom 100. godišnjice od rođenja melanholičara i satiričara Semjuela Beketa

    Momenti sreće proroka apsurda

    Semjuel Berkli Beket jedan je od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je na Veliki petak, 13. aprila 1906. u Foksroku, u dablinskom okrugu, a odrastao je u provincijalnoj protestantskoj porodici u Dablinu. Detinjstvo i mladost proveo je u vreme žestokih sukoba katoličkih Iraca sa protestantskim Englezima, koji su 1921, nakon 400 godina vladavine, napustili ostrvo. Sa 22 godine okončao je studije romanastike na čuvenom Triniti koledžu. Kao lektor francuske književnosti odlazi u Pariz na Ecole Normale Supérieure. Tamo će sklopiti prijateljstvo sa starijim, karakterom sasvim različitim, zemljakom Džejmsom Džojsom, koji je, u disidentstvu od političkog haosa u Irskoj, već izvesno vreme izgarao nad Uliksom (1922), a koji je u to vreme već važio za respektabilnog spisatelja.

    Beket se vraća u Dablin 1930. i izvesno vreme, do svoje disertacije, u svojstvu asistenta, provodi na svom "alma mater", Triniti koledžu. Nakon putovanja kroz Nemačku 1932, zatiče se iznova u Parizu. Od neznatnog nasledstva živeće izvesno vreme u Londonu, da bi se 1936. konačno nastanio u Parizu, koji će postati njegova nova domovina. Taj "preuzeti" identitet nalazi izraza u činjenici da će svoj prvi roman Murphy (1938.) sam prevesti na francuski.

    Nemački blickrig zatiče ga u Parizu. Od 1942. Beket živi na jugu Francuske, član je pokreta otpora. Nakon oslobođenja vraća se u Pariz, u kome kao frankofoni autor deluje i saučestvuje u sveopštoj euforiji preporoda. Zenit stvaranja Beket dostiže pedesetih i šeztdesetih godina prošlog veka, kada će postati kultni autor na pariskom literarnom vašaru taštine. Žiri Nobelovog komiteta za dodelu nagrade za književnost, 1969. godine izabrao ga je za laureata. Beket će, poput Sartra, odbiti Nobelovu nagradu i potonuti u teško depresivno odsustvo i iz literature i iz javnosti. Na vest o njegovoj smrti, 1989. godine, mnogi su bili iznenađeni da je on još uvek bio sa ove starne Stiksa. Relativno dockan, tek praizvođenjem svoje apsurdne drame Čekajući Godoa, stekao je slavu. Trojica koji čekaju na Godoa (povratak De Gola), simbolizuju "tripartijnost": komunisti, socijalisti i hrišćanski demokrati. Beket važi za neospornog obnovitelja književnosti čija se dramsko, prozno i lirsko delo postojano iznova čita i izvodi. Njegove drame - Čekajući Godoa, Malone umire, Kraj igre, idu u sazvežđe najigranijih drama teatra aspurda, čineći ga njegovim klasikom još za života.

    Beket je, kao nijedan drugi književnik, obeležio čitavu modernu književnost i sadržajem i formom - od drame, preko proze do poezije. Kod njega je sve u oštroj, iskričavoj igri u najpreciznijim formama, pokatkad sa ironijom, pokatkad svedeno na muk, ali uvek teatralno, minimalistički i jezički britko izraženo. Njegovo je delo unekoliko egzemplarno za ono što Umberto Eko naziva "otvorenim delom", u kome se gledaocu ne nameće autorovo mišljenje, već je on uključen kao interpretator dela, koje mu je višestruko otvoreno. Drugu stranu medalje te otvorenosti čini višedecenijska kontroverza - od teoloških i egzistencijalističkih preko marksističkih i psihoanalitičkih modela tumačenja. Kroz buket višestrukog čitanja izrasta Beket u proroka avangarde i postmoderne.

    U pravi čas, za ovaj autorov jubilej, objavio je ugledni frankfurtski izdavač Surkamp biografsku građu - Beckett Erinnerung: von James Knowlson, Elizabeth Knowlson, Christel Dormagen, Suhrkamp, Frankfurt a.M, 2006) - iz koje se saznaje polifonost meandrirajućeg životnog puta ovog genija apsurdne drame u theatrum mundi.

    Beket je za mnoge tumače nešto poput sfingsa, u stanju "međubivstva", neka vrsta utopije u kojoj su antipodi - govor i ćutanje, smisao i apsurd, svetlost i tama, život i smrt, položene u orahovu ljusku njegovog pogleda na svet, koji su mnogi smatrali nihilističkim. Autor Beket je na putu ka neizrecivom, ka izrazu ničega, u postojanoj potrazi za izrazom, putem i načinom, a u beskrajnom cikličnom ponavljanju. Ponavljanje je kod Beketa, kao i kod Gertrude Štajn i Džejmsa Džojsa, narativna šema i strukturalni element koji funkcioniše kao antipod hrononološkom poimanju vremena. U tom kružnom vrtlogu dijahronih fragmenata, dijaloga i monologa i mimo sveg rezignativnog odsustva dramske radnje (antidrame), formira se nešto što bi se uslovno moglo nazvati momentima sreće i ljubavi. Suicid kod Beketa je samo teorijski postulat i zamisliv samo kao "igra mišljenja", ali ne kao dramaturško razrešenje, te su sve Beketove dramatis personae "na (tragikomični) život proklete". Ima dubokih sličnosti između Beketa i Kamija u ideji metafizičke krivice postojanja, kao i mnogih komplementarnosti sa Kafkom. Sve Beketove figure su njegovi dvojnici. Mučnina bivstva i besmislenost ljudske egzistencije njihova je ostinatna tema. Beket je, mimo francuske književnosti, jednako čitao Lesinga, Kanta, Šopenhauera, divio se poeziji Helederlina, Hajnea i Getea, koje je delom naizust znao. Uticaj Lajbnicove filozofije - ideja prestabilizovane harmonije ide u jedan od centralnih motiva njegovog proznog dela. Izlaz iz melanholije, egzistencijalna zebnja subjekta ili pak odsustvo Boga u postapokaliptičkom scenariju, čine dominantne motive njegove poetike i inovativne ideje teatra apusrda, čiji je on prorok i preceptor.

    Autor: Zoran Andrić (Izvor: Danas)

  5. #5
    Primećen član Ognjena Mala... (avatar)
    Učlanjen
    21.06.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    589
    Reputaciona moć
    44

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    22. decembar

    Godine 1993, 22. decembra, umro je pisac i likovni kritičar Oto Bihalji Merin. S bratom Pavlom 1928. osnovao je izdavačku kuću Nolit i uređivao književno-politički časopis Nova literatura.

    Poslednji put ažurirao/la Ognjena Mala... : 22.12.2008. u 17:03
    "Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka?! Sunce mi u petama bridi... "

  6. #6
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    22. decembra 1880. godine preminula je engleska književnica Meri En Evans.



    Džordž Eliot (engl. George Eliot) je pseudonim pod kojim je Engleskinja Meri En Evans objavljivala svoja dela. Rođena je 1819. godine u Engleskoj. Često je kao inspiraciju za svoja djela koristila događaje iz ličnog života. Pisala je pod muškim imenom kako bi lakše izgradila karijeru pisca.

    Veliki uticaj na nju imao je njen brak sa piscem Džordžom Henrijem Luisom. Godine 1880, dve godine nakon njegove smrti, Meri En se udala za 20 godina mlađeg bankara Džona Krosa, koji je prve noći medenog meseca u Veneciji sa terase njihovog apartmana pao u kanal. Sumnja se da je inače nestabilni Kros pokušao samoubistvo. Preživeo je, a par se vratio u Englesku, gde su se uselili u novu kuću u Čelsiju u Londonu. Meri En (sada Kros) je međutim obolela od infekcije grla što je, zajedno sa bolešću bubrega od koje je patila više godina, dovelo do njene smrti 22. decembra 1880. godine u 61. godini.

    Izvor: Vikipedija

  7. #7
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    24. decembra 1982. godine umro je francuski pisac Luj Aragon.



    IZ PARISKIH KAFANA: KAKO SU SE SRELI ELA KAGAN I LUJ ARAGON
    Muza pjesnika

    U kafe Kloseri d Lila dolazila je i Ela Kagan, pet godina mlađa sestra Ljilje Brik. Tu je prvi put ugledala svoju veliku ljubav Luja Aragona

    Kafane. Kafane nisu mjesta u koja se ide samo da bi se tamo pilo. Ide se i zbog toga, naravno. Ali one su i sastajališta ljudi od duha. U njima se obavlja razmjena mišljenja, raspravlja, nekad čak i žustro, ali se u njima i piše i slika. U svijetu postoje čuvene kafane, u kojima su se sastajali najveći svjetski umovi, pjesnici, slikari - Sartr, Prever, Pikaso i drugi. Pariz je, inače poznat po kafanama i bistroima, i naročio po njihovim gostima. U Parizu je veoma poznat lokal, Kloseri d Lila, gdje su često zajedno sjedjeli Hemingvej i Skot Ficdžerald, i mnogi drugi pisci. Inače, Hemingvej i Ficdžerald su se upoznali u Dingo baru. U Mulen ružu Tuluz Lotrek je crtao kan-kan igračice, kurtizane i goste.

    U kafe Kloseri d Lila dolazila je i Ela Kagan, pet godina mlađa sestra Ljilje Kagan, poznatije kao Ljilje Brik, supruga Osipa Brika i velika ljubav Vladimira Majakovskog. Tu bi obično ispijala kafu ili nešto pisala. Kasnije se ispostavilo da je i ona izrasla u veoma uglednu spisateljicu, koja je dobila najugledniju francusku nagradu za književnost, Gonkur. U Kloseri d Lila, prvi put je (1925) ugledala svoju veliku buduću ljubav Luja Aragona. Žučno je polemisao sa svojim drugovima i to joj je ostalo u sjećanju. U kafeu Kupola, na Monparnasu, 1928. upoznala se sa njim, zavoljeli su se, i već 1929. godine odlučuju da žive zajedno.

    Luj Aragon je rođen kao vanbračno dijete i majka njegove majke ga je usvojila, pa je tako mali Luj postao brat svoje majke, a pošto mu je otac bio oženjen, važio je kao kum njihove porodice, odatle i Lujov kum. Luj je bio vrlo obdareno dijete. Kada je imao šest godina, izdiktirao je roman, a u 14.godini je već napisao drugi roman. Pošto je Lujova porodica živjela dosta siromašno, majka je željela da on postane ljekar, kako bi se porodici poboljšao ekonomski položaj. On upisuje medicinu da bi ispunio majčinu želju, iako je već tada znao da će mu književnost biti životni put.

    Moskovljanka Ela Kagan, kćer advokata i majke klaviristkinje, studira arhitekturu, ali je posebno zanima književnost, rado posjećuje književne večeri i 1913. godine na jednoj takvoj manifestaciji upoznaje Majakovskog. I zanimljivo je da je od tada postala veliki prijatelj, čak do kraja života, neki misle intimni, ovog pjesnika. Jedne večeri dok je u Petrovgradu Majakovski recitovao poemu “Oblak u pantalonama” Ela ga upoznaje sa Ljiljom i Josipom Brikom. Tada je Majakovski sasvim osvojio Ljilju, i on se u nju zaljubio, a Osip mu finansira objavljivanje ove poeme. Otada Brikovi i Majakovski postaju nerazdvojni.

    Godine 1917. Ela ne želi da učestvuje u revoluciji, dok Ljilja u stopu prati Osipa, koji je zažeti revolucionar. Ela namjerava da napusti Rusiju, mnogo je privlači Pariz. Upoznaje mladog francuskog oficira Andreja Triolea, koji je u jednoj francuskoj misiji u Moskvi, udaje se za njega, odlaze u Francusku i brzo se razvode, ostaje joj njegovo prezime Triole i otada je poznata kao Elza Triole. U to vrijeme često u Pariz dolaze Majakovski, Pasternak i drugi ruski pisci, ona se sa njima druži i s njima posjećuje razne lokale u Parizu, koje takođe posjećuju francuski nadrealisti.

    Od 1917. do 1932. Luj Aragon je najradikalniji nadrealista. Godine 1924. on je jedini od nadrealista napao komuniste u Moskvi, ali već 1927. je među prvima koji se okreću komunističkoj partiji. I 1932. raskida sa nadrealistima, prihvata ideologiju komunista, i u literaturi se zalaže za socrealizam. Poslije zajedničkog života sa Elzom Triole ona počinje da igra sve značajniju ulogu u njegovom životu i stvaralaštvu, kao i njeni bliski prijatelji, ruski pjesnici, i upravo od tada se osjeća njegov nagli prelaz od nadrealizma u socrealizam. To je u stvari druga etapa u njegovom životu i stvaralaštvu.

    Iz prvog perioda poznate su njegove zbirke poezije “Vatra radosti” (1920), “Neprekinuto kretanje” (1926) i naročito, romani “Alise i panorama” (1921) i “Seljak Pariza” (1926). Tu su i teorijska djela o nadrealizmu “Traktat o stilu” (1928), “Slikarstvo u izazovu” (1930). U romanu “Anile i panorama” on daje neku vrstu panorame tadašnje pariske i svjetske avangarde. Glavni lik tog romana Alise anticipira Kamijevog Mersoa. Ovo je u stvari antiroman. U “Seljaku Pariza” dosljedno je primijenjena “Teorija nadrealizma”. U ovom djelu Aragon stvara novi vid čudesnog, svakodnevnog i običnog što proističe iz dva pogleda koji se spajaju u neobičnost, tj. začuđenost. Ovako stvoreno djelo liči na neku vrstu “novog romana”, i na neki način je njegov preteča. U drugoj fazi, pored prihvatanja estetike i divljenja socijalističkom realizmu, u toku Drugog svjetskog rata i nešto iza njega, istaknuto mjesto u njegovom stvaralaštvu ima patriotska i ljubavna poezija. Od kraja 50-tih i 60-tih godina počinje njegova treća faza stvaralaštva koja bi se mogla nazvati prošireni realizam, gdje se prepliću teme i žanrovi i gdje se osjeća blagi povratak nadrealizma.

    U početku Ela je muza koja inspiriše Aragona, ali kako se razvija u spisateljskom smislu ona ima sve veći uticaj na njegov život, poglede i stvaralaštvo. I on joj stalno pomaže da unaprijedi svoju reputaciju, i ona postaje sve značajnija, ne samo kao spisateljica, već i organizator svjetskih književnih manifestacija u Parizu. Glavni kritičar njenog prvog romana “Dobro veče, Tereza” (1938) bio je Žan Pol Sartr. Kada je umrla 1970. godine nad njenim grobom govorio je Pablo Neruda, a Luj Aragon ostavši sam, piše remek djela, u kojima je ona i dalje živjela. Umro je 1982. godine.

    Autor: Vladimir Sekulić (Izvor: Pobjeda)

  8. #8
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    24. decembra 1798. godine rođen je poljski pisac Adam Mickijevič.



    Adam Mickiewicz [Adam Mickjevič], (Zaosie kod Nowogródeka, današnja Bjelorusija, 24. prosinca 1798. - Carigrad, 26. studenog 1855.), poljski pjesnik.

    Podrijetlom je iz sitnoplemićke obitelji. Studirao je književnost u Vilniusu, od 1819. do 1823. godine gimnazijski nastavnik u Kovnu. Stekao je vrlo solidnu naobrazbu, dopunjujući je samoobrazovanjem u društvu prijatelja s kojima je osnovao Filomatsko društvo (1817.). Ondje je pisao prve pjesničke pokušaje u klasicističkom duhu. Odvojen od prijatelja, prolazio je kroz krizu, potaknutu smrću majke te udajom M. Wereszczakówne, Maryle – objekta platonske ljubavi i uskoro pjesničkog ideala.

    Godine 1922. u Vilniusu je izišao prvi svezak Pjesama (Poezje), koji sadrži Balade i romance (Ballady i romanse) te druge pjesme; njegova je pojava prijelomna i smatra se početkom romantizma u poljskoj književnosti. Slijedi drugi svezak Pjesama (Poezje, 1823) s poemom Grażyna te 2. i 4. dijelom Dušnog dana (Dziady). Pod optužbom za urotničku djelatnost, 1823. u Vilniusu je carski namjesnik Novosilcov pokrenuo proces protiv Filomata, pa Mickiewicz šest mjeseci provodi u zatvoru. Osuđen je na izgon u Rusiju (Sankt Peterburg, Odesa i Moskva do 1828.). Ondje nastaju ciklusi ljubavnih Odeskih soneta (Sonety odeskie) te – nakon putovanja po Krimu – putopisno-metafizičkih Krimskih soneta (Sonety krymskie), oba objavljena u Moskvi 1826.: prvi s prevagom klasicističko-sentimentalističke poetike, drugi – kao vrhunac romantične lirike. Mickiewicza već tada smatraju pjesničkim genijem.

    Budući da je prijateljevao s ruskom intelektualnom elitom (A. S. Puškinom i dr.), ostvario je niz (salonskih) veza pa boravak u Rusiji ne nalikuje na kaznu; no, nakon objavljivanja poeme Konrad Wallenrod (Sankt Peterburg, 1828.), u kojoj je pokrenuo problem rodoljubivog makjavelizma i koja je izazivala Novosilcovu sumnju, pjesnik je u svibnju 1829. napustio Rusiju. Prije toga tiskano je dopunjeno dvosveščano izdanje Pjesama. Potom je otišao u Berlin, Prag, Karlsbad; u Weimaru je posjetio J. W. Goethea, u Bonnu A. W. Schlegela, zatim stiže u Rim, sa Z. Krasinskim posjećuje Švicarsku. Svu poeziju nastalu u tom razdoblju tiskao je u trećem svesku Pjesama (Poezje, 1833).

    U Pariz je stigao polovicom 1931., a odatle, s lažnom putovnicom, brzao preko Leipziga i Dresdena u Velikopoljsku, ne bi li se priključio ustanku, ali svi pokušaji prebacivanja postaju besmisleni budući da se ustanak već ugasio. Vratio se u Dresden, gdje su, u tri mjeseca, nastale neke važnije pjesme to 3. dio Dušnog dana, "kvintesencija" poljske romantične drame.

    Iduće razdoblje (1832–39) Mickiewicz je u Parizu, a njegov angažman usmjeren je na poljsku emigraciju, na osmišljavanje duhovnog programa nakon poraza ustanka - poljskog mesijanizma - koji tumači u Knjigama poljskog naroda i poljskog hodočasništva (Księgi narodu polskiego i pelgrzymstwa polskiego, 1832), te na književnost u funkciji održavanja nade: riječ je o nacionalnom, idiličnom epu Gospodin Tadija ili Posljednji nasrt u Litvi (Pan Tadeusz czyli ostatni zajazd na Litwie, 1834.), remek-djelu poljske književnosti. Napisao je i dvije drame na francuskom jeziku, ali ih nije uspio postaviti na pariške pozornice. Razočaranja su sve dublja: Mickiewicz upada u vjersku krizu, povlači se iz javnog života i prestaje pisati.

    Godine 1834. oženio se s Celinom Szymanowskom, s kojom je imao šestero djece i, bez stalnog zaposlenja, živio na rubu bijede. Od 1839. predavao je rimsku književnost na sveučilištu u Lausanni (gdje je nastao ciklus tzv. lozanske lirike), ali je već 1840. prihvatio poziv da predaje slavensku književnost na Collège de France u Parizu; učinio je to pod utjecajem mističnog naučavanja Andrzeja Towiańskoga, ali pod pritiskom poljske i francuske javnosti 1844. dobiva otkaz. Nakon razlaza s Towiańskim osniva vlastitu sektu u duhu kršćanskog socijalizma. Godine 1848. otišao je u Rim tražiti od pape da stane na čelo narodno-preporodnih pokreta u Europi; osnovao je poljske legije; u Parizu, zajedno s francuskim socijalistima, utemeljio je dnevnik "La Tribune des Peuples" – vjerujući u napoleonsku ideju i revolucionarni preobražaj kontinenta. Nakon zabrane lista radio je kao knjižničar. Po izbijanju Krimskog rata, 1855. je otišao u Tursku, ne bi li potaknuo organiziranje poljskih legija. Umro je po nekima otrovan, ali najvjerojatnije od kolere.

    Mickiewicz je ne samo najveći poljski pjesnik, već i najveći duhovni autoritet, čije je djelovanje – i ne samo pjesničko – bilo odlučujuće za formiranje poljske kolektivne svijesti. Njegovo književno djelo referentno je u odnosu na veći dio poljske književnosti XIX. i XX. stoljeća. Ipak, izazivalo je i sporove, a često se prisvajalo kao argument u ideološko-političkim raspravama.

    Mickiewicz je nedvojbeno veliko ime poljskog romantizma, njegov ideolog i prvi pjesnik, liričar "malih-velikih" stvari; on je prevladao goetheovsko-byronovski uzorak romantizma, začetnik je velike poljske romantične drame (Dušni dan), historiozof i mesijanist, ali i pjesnik koji sretno spaja prošlo, sadašnje i buduće: sentimentalizam, romantizam i realizam (Gospodin Tadija) te na taj način otvara put daljnjem razvoju poljske književnosti. Reformirao je poljski jezik te bitno utjecao na njegovu standardizaciju. Snažno je odjeknuo u pjesništvu hrvatskih romantičara (npr. Franjo Marković).

    Izvor: Wikipedija

  9. #9
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    24. decembra 1999. godine: "Mali princ", delo Antoana de Sent Egziperija proglašeno je za knjigu veka u Francuskoj.


  10. #10
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    25. decembra 1901. godine rođen je Predrag Milojević, srpski novinar, književnik, pevodilac, jedna od najvažnijih ličnosti srpskog novinarsta uopšte.



    Predrag Milojević o sebi

    "Postao sam novinar u devetnaestoj godini života i ostao to eto (skoro) i u devedesetoj. Rođen sam, naime, 1901. godine. Po završetku gimnazije počeo sam da studiram filozofiju kod čuvenog profesora Brane Petronijevića koji me je još kao studenta uzeo za honorarnog asistenta. Ali, budući filozof postao je reporter beogradske "Politike"! To ni tada nisam umeo da objasnim, a priznajem, ne umem ni sada.

    Svoju novinarsku karijeru "sa preponama" (dva puta posle rata bio sam otpušten iz "Politike" kao nepodoban), karijeru dužu od šezdeset godina, započeo sam, u to vreme, vrlo zapaženom kozeričkom rubrikom u kojoj sam kažu, na ironičan način izlagao kritici i podsmehu tadašnju unutrašnju politiku zemlje. Međutim, kada je došla diktatura kralja Aleksandra 6. januara 1929. godine, moja kozerička rubrika se "ugasila".

    Pisati "nevezano" o režimu značilo je često imati vezane ruke.

    Valjda i zato što sam ostao bez rubrike, "Politika" me je naimenovala za svog dopisnika iz inostranstva. Tuđe režime bilo je lakše izvrgavati kritici, pa je naš izgledao bolji. U svojstvu inostranog dopisnika uspeo sam da budem proteran iz pet zemalja i o kojima sam lepo pisao. ("Kad hvališ narod kao da vređaš režim".)

    Kad mi je bilo uskraćivano da pišem za novine, bavio sam se prevođenjem sa nemačkog i engleskog jezika. Među dvanaest prevedenih poznatih dela svetske literature nalazi se i studija Ludviga Fojerbaha "Suština religije", romani "Zamak" (Kafka), "Preko reke i u šumu" (Hemingvej), "Begunac" (Grin) i drugi.

    U penziji sam od 1. januara 1961. godine. Ali, nastavio sam da sarađujem u „Politici" i njenim izdanjima, potvrđujući tako ono Geteovo da je lakše pisati nego prestati...""

    Predrag Milojević je umro u dubokoj starosti, septembra 1999. godine.

    Izvor: Prometej

  11. #11
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    Prededrag Milojević

    Izbor iz autobiografije ''Kažem ja sebi''


    "Pravo je rekao Gete: "Lakše je početi pisati nego prestati." Počeo sam da pišem pre 70 godina, a evo...

    To je valjda ono što zovu "profesionalna deformacija". Jer ništa drugo u životu nisam radio - ni umeo. Kad zakucavam ekser u zid čekić ne pravi razliku između gvožđa i mojih prstiju.

    Tu negde pročitao sam da je u doba Hristovog rođenja život u proseku trajao samo 22 godine. Po tome, živim već četiri života, ali mi se čini da ni ovaj jedan nisam dovoljno doživeo.

    Nisam u potrazi za izgubljenim vremenom, već za nedostignutim. Sve mi se čini da u reci vremena koja me nosi, neću stići da se domognem obale. Doduše nisam neki veliki probirač u životu. Samo ponekad me uhvati žal za nečim, mada ne znam zašto. U takvom raspoloženju dođe mi da požalim što se neko drugi nije rodio umesto mene. Ali nisam ni siguran da bi mi taj drugi bio zahvalan što sam mu ustupio svoje mesto u životu. Jer u mome životu bilo je više anti nego pro: pisano mi je ponešto što bih voleo da izbrišem da mogu.

    Rođen sam kao levak, pa su me mnogo mučili da naučim da pišem desnom rukom. A urođeno je urođeno - pišem udesno, ali ruka sve nekako vuče nalevo. I ne samo ruka. Kao novinar navikao sam da nelepo pišem o drugima, pa se plašim da tako pričam i o sebi. Pisati autobiografiju to je kao pakovati kofer za put u večnost. Šta još ubaciti u prepun kofer života, a šta iz njega izbaciti? Često je pisac memoara ili dnevnika u iskušenju da sebe prikaže ne onakvog kakav je, već za kakvog želi da važi kod drugih. Ja, hvala bogu, nemam to iskušenje. Niti imam čime mnogo da se hvalim ni mnogo šta da krijem. Kao što je jedan pesnik rekao: "Ni od koga bežim niti koga jurim." Sve mi je "svjoravno".

    Od kada sam zašao u godine, često me pitaju kako podnosim starost. Izgovaram se onom pošalicom Bernarda Šoa koga su u 90. godini pitali kako je sa zdravljem a on odgovorio: "U mojim godinama čovek je najbolje ili nikako." Ja sam, dakle, tu nekako između...

    Doduše godine čine svoje. U jednoj radio-emisiji hvalio sam se da me memorija dobro služi i da obično zaboravljam samo tri stvari: imena, datum i - nisam mogao odmah da se setim šta beše treće... Još gore je što ima sećanja koja ne možete da istisnete iz glave, a rado biste hteli da ih zaboravite.

    Mada me često hvata sumor, ja nisam pesimista, gotov sam da verujem u bolje i kad ide sve nagore. Zato rado pominjem američku anegdotu o čistaču prozora koji padne sa stotog sprata i u padu broji spratove: "...dvadeset šest, dvadeset sedam, dvadeset osam..." i misli: "pa kad mi se do sada ništa nije desilo, neće valjda ni ova dva sprata...!" Naravno da hoće. Takav optimizam ubija. Ali mi se ipak čini da ako je nešto neizbežno, bolje je biti optimista do kraja nego beznadežan od početka. I meni su, eto, ostala još dva-tri sprata. Ali ja sam optimista.

    To sam i ostao uprkos mnogim okolnostima koje su me pratile u životu i dejstvovale protiv toga. Nisam prisno vezan za mesto rođenja, jer sam tako reći uz put rođen u jednom mestu u koje nikad nisam zavirio i koje je toliko malo da ga više nema na mapi; rano sam izgubio roditelje, naročito majku; ostao sam po nesreći bez potomstva; imao strankinju za životnu saputnicu; dugo živeo u tuđem svetu, pa sve to valjda čini da sam lišen dubokih korena koji ljude vezuju za rodno tle i za najbliže. Kad sam raspoložen, vidim sebe kao svetskog čoveka, kad nisam, kao belosvetskog.

    Ali sam humanista. Za mene ljubiti bližnjeg svog jeste egoizam. Istinsko čovekoljublje je ljubiti daljnjeg. Čovek se menja, čovečanstvo je uvek isto.

    Ima nešto u čoveku što ga drži da i u neutešnim trenucima ostane čovek. Imanuel Kant je pisao da ga dve stvari u životu ispunjavaju divljenjem i strahopoštovanjem: "Zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni." To je taj Kantov kategorični imperativ, koji je utoliko kategoričniji ukoliko se čovek više o njega greši."

    Izvor: Prometej

  12. #12
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    25. decembra 1938. godine umro je češki pisac Karel Čapek.



    Izraziti skeptik, kritički je tumačio čitav svet koji ga je okruživao, posebno se užasavao svake vrste totalitarizma - i desnog i levog. Njegova dela upozoravaju na opasnost koja se približavala. U utopističkim romanima "Fabrika apsolutnog", "Krakatit" i "Rat ljudi i daždevnjaka" upozorio je na apsurdnost tehničke civilizacije, a kao direktna opomena zvuče drame "Bela bolest" i "Mati". Ostala dela: zbirke pripovedaka "Raspeće", "Mučne pripovetke", drame "Rozumovi univerzalni roboti", "Razbojnik", romani "Hordubal", "Meteor", "Običan život", putopisne kozerije "Putopisi iz Italije", "Putopisi iz Engleske", eseji i feljtoni "Kritika reči", "O najbližim stvarima", "Zašto nisam komunist", "Razgovori sa T. G. Masarikom".

  13. #13
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    26. decembra 1891. godine rođen je američki književnik Henri Miler.



    Do poslednjeg daha

    Američki književnik Henri Miler može da se uporedi sa američkim velikanima kao što su Viljem Fokner, Ernest Hemingvej, Tomas Vulf, Sol Belou ili Herman Melvil. Zvali su ga “prljavim piscem” i “lošim momkom američke književnosti”, uglavnom zato što je koristio bezobrazne reči i najviše pisao o seksu.

    U romanu “Rakova obratnica” iz 1934. godine, koji u sredu izlazi u biblioteci “Novosti”, opisao je svoja iskustva i doživljaje iz Pariza, gde je živeo duže vreme. Glavni junaci ove knjige su sumnjivi likovi (homoseksualci, prostitutke i njihovi makroi, propali trgovci, hotelijeri, ali i pisci, slikari, muzičari i novinari), dok se radnja dešava u javnim kućama, jeftinim hotelima i mračnim birtijama i krčmama Grada svetlosti. Punih 30 godina ova knjiga je bila zabranjena u SAD. U njoj Miler, između ostalog, piše:

    “Verujem da danas, više nego ikad, treba tražiti knjigu čak iako ona sadrži samo jednu dobru stranicu. Moramo tražiti delove, opiljke, sve što ima rudu u sebi, sve što može da oživi telo i dušu. Može biti da smo propali, i da za nas nema nade, a i da je tako, hajde da ispustimo poslednji strašni krik koji uzburkava krv, poslednji bojni poklič. Dosta više sa lamentiranjem, sklonite elegije, biografije, istorije, biblioteke i muzeje. Neka mrtvi pojedu mrtve. Pustite nas žive da zaigramo oko ruba kratera naš ples poslednjeg daha, ali ipak ples!”

    Milerov ulazak u svet pisaca počeo je upravo sa “Rakovom obratnicom” koja i danas važi za njegovo najpoznatije delo. Ona predstavlja hroniku njegovog života i ljubavi koje je doživeo u Parizu.

    - “Rakova obratnica” nije knjiga u uobičajenom smislu te reči - rekao je Henri Miler. - Ne, to je produžena uvreda, pljuvanje u lice umetnosti, šutiranje Boga u međunožje. Tu su muškarac, sudbina, vreme, ljubav, lepota, koju želite. I ja ću vam pevati o tome.

    Pisanje je smatrao prokletstvom. Govorio je da je to istovremeno i kletva i ljubav:
    - Pisanje me poseduje. Više nisam gospodar svog tela. Ono me izjeda, baš kao i knjige koje pišem. One više nisu ja, nisu Henri Miler. One pripadaju nekom drugom. To je užasno. Nikad ne mogu da se odmorim. LJudi mi obično zavide na inspiraciji. Mrzim inspiraciju. Ona me potpuno obuzima. Ne mogu da dočekam da je se otarasim.

    Bio je veliki buntovnik, boem i ženskaroš. Prvi put se zaljubio u 16. godini, u Koru Sevard, koju je sreo u Bruklinu. Bila je to nežna, tinejdžerska ljubav, za razliku od veze koju je imao tri godine kasnije sa Polinom Čoti, ženom dovoljno starom da mu bude majka. Na ludi kamen Miler je stao čak pet puta. Prvi put je to učinio u 26. godini, sa pijanistkinjom Beatris Silvas Vikens, koja mu je rodila ćerku Barbaru. Šest godina kasnije zaljubio se u Džun Edit Smit, taksi vozača. Oženio se njome 1924. godine, čim se razveo od Beatris. Sa Džun je 1928. otputovao na godinu dana u Evropu, i to od novca koji je ona dobila od jednog obožavaoca. Ubrzo su u njihovom životu iskrsli problemi.

    Henri je napustio Njujork 1930. sa samo deset, i to pozajmljenih, dolara u džepu. Hteo je da ode u Španiju, ali se tokom boravka u Londonu predomislio i otišao u Pariz i počeo da piše “Rakovu obratnicu”, dok je tumarao ulicama i spavao u najgorim rupama. U Parizu je sreo spisateljicu Anais Nin, koja će mu postati ljubavnica, a malo potom i ljubavnica njegove žene Džun. Kakve li ironije, o njihovom prijateljstvu u svojim dnevnicima pisala je Anais, a ne Henri. Iako je Anais bila udata za drugog čoveka, ona i Henri su nekoliko godina bili ljubavnici, ali i kritičari jedno drugom. Džun je stigla u Pariz 1933. godine, međutim, posle kratkog boravka zatražila je razvod i zauvek napustila Milera.

    Na treći brak čekao je deset godina, a onda je pred oltar 1944. u Denveru odveo Janinu Martu Lepsku. Rodila mu je ćerku Valentinu i sina Tonija, ali je taj brak potrajao tek sedam godina. Henri se rastao od Janine 1951, a iduće godine se od nje i zvanično razveo. Malo pre razvoda kod njega se uselila Iv Mek Klur, a Miler je počeo da piše “Neksus”, finalni deo trilogije “Ružičasto proleće”. Sa Iv je otputovao u Pariz, a zatim i u Englesku, gde je neko vreme živeo u Šekspirovoj kući u Stratfordu. Kada se krajem avgusta 1953. vratio u svoj dom u Big Suru (Kalifornija), oženio se Iv. Četvrti brak Henrija Milera potrajao je devet godina. Peta supruga bila mu je Japanka Hoki Tokuda. Venčali su se 1967. na Beverli hilsu i otišli na medeni mesec u - Pariz. Sa njom je ostao do svoje smrti, 7. juna 1980.

    Život je igra

    - Ja se samo dobro provodim. I, smatram da je to veoma važan deo života. Bitno je da ljudi nauče kako da se zabavljaju. Zar ne znate da je važno da ljudi nauče kako da život pretvore u igru, radije nego da zabijaju golove - zborio je Miler.

    Drugom prilikom je dodao:
    - Ono čemu se nadamo kada posežemo za knjigom je da sretnemo čoveka koji kao da je izašao iz našeg srca, da iskusimo tragedije i uživanja za koja nismo dovoljno hrabri da ih prizovemo, da sanjamo snove koji će doneti halucinantniji život, a možda i da otkrijemo filozofiju života koja će nas učiniti kadrim da se suočimo sa iskušenjima koja susrećemo. A da se čitanje knjige svodi samo da bismo nešto novo otkrili ili obogatili sopstvenu kulturu, šta god to znači, meni se čini potpuno bezvredno.

    Autor: Vesna Pantelić (Izvor: Večernje novosti)
    Poslednji put ažurirao/la *~Anti~* : 26.12.2008. u 15:18

  14. #14
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    28. decembra 1925. godine umro je ruski pesnik Sergej Jesenjin.



    Sergej Jesenjin

    (rus. Sergeй Aleksandrovič Esenin, 21. septembra (stari kalendar) / 3. oktobar 1895 - 28. decembar 1925) bio je ruski pesnik.

    Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela", i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu, 1895.

    Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Kao vunderkind, preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterzburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

    Od 1922. do 1923. bio je oženjen američkom plesačicom Izadorom Dankan, koju je pratio na turnejama. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Kao posledica alkoholizma, Sergej je stekao loš glas zbog vandalizma po hotelskim sobama. Očaji pijanstva vidljivi su u njegovim pesmama iz ovog perioda. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se 1923. vratio u Moskvu.

    Jesenjin je bio u braku ukupno pet puta. Prvi i drugi brak je bio sa Sinaidom Rajh, sa kojom je imao dvoje dece. Imao je i dvoje vanbračne dece (jedno od njih je bio poznati matematičar i disident Aleksandar Jesenjin Volpi). Posle Isadore Dankan, oženio se mladalačkom simpatijom Galinom Belislavskajom, a kasnije Sofijom Tolstajom, unukom Lava Tolstoja.

    U početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom savezu, naročito u vreme Staljina.

    Poslednje dve godine Jesenjinovog života su bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter" (Angleterre). Postoji sumnja da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti. Imao je 30 godina. Galina Belislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.

    Izvor: Dereta

  15. #15
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    28. decembra 2004. godine umrla je američka književnica Suzan Zontag.



    SVUDA STRANKINJA

    Suzan Zontag je posle 22 godine dobila drugi kancer i upravo je objavila roman "U Americi"

    Do kasnih sedamdesetih knjige kao što su Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1969), i O fotografiji (1977) načinili su Suzan Zontag esejistom čija se interesovanja kreću od vrhova kulture do njenih nizina, i to pre nego što je postalo pomodno da pisci zahvataju toliki opseg. Suzan Zontag je pisala o temama kao što su film, fotografija, pornografija, i zabeleške s logorovanja s istom prilježnošću koju je imala i za velike evropske pisce kojima je pomogla da budu uvedeni kod američkih čitalaca.

    U jednom od nedavnih intervjua koji je dala u Bostonu Suzan Zontag je najpre morala da odgovori na pitanje o stvaralačkoj moći u odnosu na napredak digitalnih medija, da bi, povodom svoje bolesti kazala:
    - Ja sam dva puta bila bolesnik od raka, prvi put kasnih sedamdesetih i sada ponovo. Razlika između onoga koliko bolesnici danas znaju o svom kanceru i nekada, jeste kao razlika između dana i noći. Lično, ja sam neki drukčiji slučaj - ja sam jedan frustrirani doktor. Moja prvobitna zamisao o tome kako bih volela da provedem svoj život bila je da budem lekar, pa sam prilično dobra u sakupljanju medicinskih informacija. Kasnih sedamdesetih godina, kada sam prvi put obolela od raka, bila sam veoma radoznala i čitala sam knjige iz medicine, postavljala sam mnoga pitanja dosađujući mnogo svojim lekarima.
    I sećam se kako sam sedela dan za danom, mesec za mesecom, primajući hemoterapiju. Bilo bi po petoro, desetoro, petnaestoro ljudi u sobi i ja sam dan za danom sedela s njima. Razgovorna sam osoba, radoznala, pa bi ih onda pitala koje lekove uzimaju - to je bilo pre nego što sam i znala da ću napisati Bolest kao metafora. Niko nije znao kako mu se zove lek. Ja sam svoje znala. Bile su to višesložne reči, ali nije to neka astronautska nauka. "Hemoterapija", rekli bi oni. Ali koja terapija, tačno? Terapija je uvek neki koktel; uvek ima više od dva leka.
    Da skratim to na ove dvadeset dve godine kasnije, sad imam drugi kancer, ponovo sam u bolnici i u sobi gde se prima hemoterapija, ali svaki od onih koji se tu nađu, zna kako se zove njegov lek. I ne samo to, već raspredaju i o tome kako su čitali protokol lečenja Univerziteta Indijana, ili istraživanja nekog drugog centra, i daju vam i njeb site. I to je sjajno.

    U svom eseju "Jedna kultura i nova senzibilnost", kažete: "Osećajući da su nova nauka i nova tehnologija postale izazov za sam položaj čovečanstva, književnici su promenu dočekali s gnušanjem i žaljenjem. Ali oni su.... neizbežno u defanzivi. Znaju da naučna kultura, nailazak mašina, ne može biti zaustavljen." Ima više od trideset godina kako je to napisano, ali sasvim se lepo može primeniti i na sadašnje rasprave o Internetu.

    - Ono što me sada pogađa nije što se tehnologija ne može zaustaviti, već što se ne može zaustaviti kapitalizam. Zapanjena sam onim što nazivam totalnim preovladavanjem kapitalizma. Merkantilističke vrednosti i motivi sada su očigledno jasni narodu. Ne mislim da kažem kako ljudi pre ovoga nisu bili zainteresovani za svoj napredak ili za materijalne prednosti, ali nisu shvatali da postoje neke oblasti aktivnosti u kojima se ne primenjuju materijalistički kriterijumi. Ili da možete doći u sukob sa sobom: da ćete biti vrlo dobro plaćeni za nešto što smatrate nikakvim i bezvrednim, a u stvari možete da to i ne radite! Mislim da je sve više ljudi koji čak i ne shvataju zašto biste sve na svetu uradili da biste zaradili dolar, i zašto se sve vrti oko svojine.

    Tehnologija proširuje kapitalizam. S njom tržište stiže do ormana.

    - Nemam problem s tehnološkom kulturom. Imam problem s kapitalizmom. Služim se kompjuterom. To je najlepša pisaća mašina ikad izmišljena. Ne služim se Internetom. Za sada, informacije koje dobijam putem knjiga ili časopisa izgledaju mi dovoljne. Ali ranije nisam razumevala snagu modernog. Nekako sam osećala da je prošlost veća od sadašnjosti i da je evropska kultura očigledno veća od američke. Amerika je toliko bila zahvaćena oslobađanjem od tereta, oslobađanjem od prošlosti. Mislila sam: Zašto ne bismo mogli da imamo sve to? - sasvim američka misao, žurim da dodam. I zar ne bi bilo lepo da se sve to pogleda na nov način, da se ne prave one vrste razlika vezane za kanonske pojmove? Iako sam potpuno bila proizvod kanonskog načina mišljenja, pa i sada sam to. Ali možemo da rastvorimo mnoge dodatne stranice i ogranke, zar ne? Zašto izbirati? To je toliko američki...
    A postoji i pojam stranca. Napisala sam roman o Englezima u južnoj Italiji, roman o Poljacima u Americi, i sledeći će biti roman o Francuzima u Japanu. Uvek kažem da je privilegija biti stranac, to je veliki dodatak jačanju iskustva.

    Narator romana "U Americi" stranac je u tom smislu što mu je prošlost strana; to je žena koja putuje kroz vreme.

    - Knjiga počinje njenim putovanjem kroz vreme. Ja volim strance. U Njujorku se osećam kao stranac. Ne volim da se osećam suviše lagodno.

    Autor: Đ. D. (izvor: NIN)

  16. #16
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    29. decembra 1835. godine umro je Filip Višnjić.



    Филип Вишњић - певач и песник


    Почев од записа Вука Караџића и Лукијана Мушицког, литература о Филипу Вишњићу нарасла је до више стотина јединица, међу којима су и посебне књиге и студије. Већ 1816. године Јернеј Копитар, коме је Вук посветио Пјеснарицу из 1815, у приказу ове збирке у листу „Винер алгемајне Литературцајтунг“ издваја Вуковог певача Филипа Вишњића. Он је први указао свету на велику сродност српских епских песама са Хомеровим делом, на сродност српског „слепог рапсода“ са Хомером.
    У многобројним проучавањима усменог епа и у низу објављених антологија, недвосмислено су у први план издвојене песме Старца Милије, Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, Старца Рашка и слепе Живане, певача и казивача чије су песме окоснице Вукових антологијских збирки епских народних песама. Само од њих Вук је забележио седамдесетак песама - целу једну књигу. Одавно смо свесни да народна епика настаје захваљујући даровитим појединцима и да је не смемо тумачити и читати искључиво као плод анонимног народног стваралаштва.
    За песме о српском устанку Вук напомиње да их је сам Вишњић и спевао. Тако, суочени смо не само са великим певачем већ и са песником који у оквирнма традиције усмене епике, користећи се утврђеним формулама, општим местима и стајаћим стиховима, подложан епском понављању, ипак импровизује као индивидуални песник са сопственим визијама догађаја које опева, као стваралац књижевног језика који наставља, али и гради епски певачки израз у тренутку највећег цветања усмене епске поезије.
    Суочен са устанком, беговски певач, преносилац и редактор народних песама, слепи путник са гуслама који је без вође „само са два штапа ишао“, потиснуо је у себи свој ранији репертоар и запевао аутохтоним слободарским гласом о „борби непрестаној“. Управо песме које је испевао у Срему, када су борбе настављене биле су разлог да се његово дело издвоји од песама осталих Вукових певача, пре свега зато што је нудило одговор на хомерско питање.
    Образлажући свој став „немогућношћу памћења“, немачки класични филолог Фридрих Волф оспорио је крајем 18. века постојање Хомера. Захваљујући њему, у фолклористици је изоштрено постављено питање у којој мери је Хомеров удео у стварању Илијаде и Одисеје био одлучујући. Такозвани унитарци или унитаристи заступали су тезу о јединству епова и историјској аутентичности Хомерове песничке егзистенције. Аналитици, пак, трагали су за неподударностима и неусклађеностима у еповима, доказивали да се епови могу поделити на мање посебне организоване целине, на мање или веће целовите песме (Илијида се, по њима, састоји од 18 тзв. Прапесама), због чега њихову теорију називају и теоријом песама. Током две стотине година хомерологије, ова два екстремна гледишта су се у приличној мери приближила. Унитаристи су прихватили да је Хомер живео у времену када је постојала снажно развијена епска традиција и да је он из ње и произашао, да се користио њеном версификацијом, мотивима, изградњом и утврђеном тематиком, стихом и изражајним средствима, а аналитици су признали постојање једног великог песника, мада су се колебали између могућности да је Хомер дао основно језгро еповима које су каснији редактори допуњавали и проширивали и могућности да је Хомер створио епове од постојећих песама, као генијални редактор. Тражећи одговоре на хомерско питање у великим еповима светске књижевности, научници 19. века, упознати са Вуковим делом, окренули су се живој епској усменој традицији наших народа. Следе покушаји да се од косовских песама начине епске целине (лазарице), да се од песама о Марку Краљевићу сачини целовит еп. Захваљујући теренским бележењима по Босни и Херцеговини, пре свега Перију и Лорду, између два рата постављена је и до данас траје теза да су дуге крајинске песме „предстадиј једног малог епа“, мада се увиђа да дужина песама и број стихова нису битни, јер се песме крајинске епике проишрују понављањем и варирањем сличних ситуација, уношењем мотива из других песама и развијањем епизодних сцена, а да је у процесу прерастања епске песме или више песама у еп одлучујућа квалитативна компонента.
    Због свега тога, између два рата посебно, Вишњић и његово дело нашли су се у средишту интересовања научне јавности. О Вишњићу се пише као о пророку и генију, а сазрева и мисао да је, за разлику од других Вукових певача и казивача, био и песник, певач и песник у хомеровском смислу. У Зборнику у славу Филипа Вишњића, у тематским свескама часописа и чланцима и студијама објављеним посебно приликом обележавања стогодишњице његове смрти, јасно су разликоване песме у којима је остао на нивоу редактора, од песама које су биле индивидуална дела „од почетка до краја“, пре свега песме Почетик буне против дахија и Кнез Иван Кнежевић, у којој готово и нема шаблона епске стилизације и општих фраза. Вишњићеве песме о устанку сагледавају се, већ тада, као јединствена целина, у којој нема противуречности између песама, а песме истављају утисак епизода. У редакцији и с предговором Божидара Томића посебно су објављене Пјесме Филипа Вишњића, тако да је недостајао мали корак па да Вишњић буде „одређен, оживљен и уведен одлучно у ред стваралаца у историји литературе као писац, из досад нејасног лебдења између гуслара певача и песника“, како прижељкује анонимни приказивач Зборника у славу Филипа Вишњића, у Српском књижевном гласнику за 1935. годину. И поред свега тога, превладао је романтичарски приступ спском народном певању, који је дословно подразумевао колективно стваралаштво. Без одјека су остали тврдња Милоша Савковића да је Вишњић „једини који је саставио прави народни еп у десетерцу“, изванредне анализе Радосава Меденице и Алојза Шмауса у којима је утврђен Вишњићев допринос уобличавању епских места и стварању својеврсних типова песничких оквира (гавран гласоноша и сл.). Винаверова студија о ритмици епског десетерца, у којој је праћен особит начин настајања Вишњићевих импровизација и у којој је показано у којој је мери Вишњићева величина резултат управо таквих импровизација насталих на основу „градива старијега“. Ипак, захваљујући издвајању Вишњићевог дела, проучаваоци народне поезије све су се више окретали песничким индивидуалностима, специфичностима песничког језика појединих певача и трудили се да издвојено изучавају њихове репертоаре, установе њихове поетске речнике и укажу на њихов допринос изградњи ликова епских јунака и општих места.
    Оно што је издвојено Вишњићево дело несумњиво заувек нарушило, јесте уверење о великој и широкој распеваности у устанку, о великом броју певача који стварају песме у шанчевима буне. У Вуковим збиркама можемо издвојити тридесет и две епске и шест лирских песама о српској револуцији. Осим дванаест народних песама забележених од Филипа Вишњића, као народне се могу са већом спгурношћу поменути четири песме забележеие од анонимиог сељака из рудничке нахије (Бој ни Чачку; Растанак Карађорђија са Србијом; Узимање Ужица; Чавић Мустај-бег и Карађорђије) и песма Бој на Делиграду забележена од старца Рашка. Ако издвојимо десетак песама које су несумњиво писаног порекла као и песме које су у Црној Гори и Србији настале касније, захваљујући књишком повратном утицају, веома је мало аутентичних народних песама о првом и другом српском устанку. Још нешто, тринаест песама у међусобном су односу варијанти, односно, угледања, тако да се лако могу међусобно сравњивати. Поређење песама анонимног певача нз рудничке нахије са Вишњићевим песмама показало је веома чудне везе и утицаје, чак и у случајевима када су се специфичии детаљи неке Вишњићеве песме, иако ју је Вук објавио тек 1862, нашли у песмама овог анонимног певача. Песме из репертоара Рудничанина већма су у одломцима, у њима се велича Карађорђе на начин који Милош Обреновић није могао лако да прихвати, о чему има трага и у преписци Милоша са Вуком. Песму Узимање Ужица Милорад Панић, Душан Недељковић и многи други сматрају Вишњићевом. Чак и они који полазе од тога да је Вук од Вишњића забележио само дванаест песама о устанку, подразумевају да је ова песма саставни део Вишњићевог репертоара. У Панићевој књизи Филип Вишњић, живот и дело, објављена је и песма Узимање Ужица.
    Вишњић је по свему судећи, сам испевао песме о устанку. Те песме су забележене непосредно по свом настанку, нису доживеле процес преношења, „понародњавања“, чак се веома тешко може претпоставити да су биле прихватане од стране других певача, односно да су певане. Захваљујући понајвише књишком, повратном дејству, оставиле су снажан траг у песмама других певача о устанку и бојевима за слободу. Впшњићев пресудан утицај на устаничку епику не огледа се само у томе што је највише песама у Вуковој збирци он сам спевао већ и у томе што је својим песмама, у тренутку док је устанак трајао, и он састављао нове устаничке хронике, утицао и на остале певаче. Градећи свој певачки израз, Вишњић је градио и општи израз народних певача, хроничара, те су Вукове песме о устанку у Србији, на овај или онај начин - Вишњићеве.
    Устаљени стихови и општа места у Вишњићевим песмама посебним значењима везују песме у целовиту епопеју. Сваки вишњићевски стих има и свој особит разлог због којег се нашао у песми и због којег одјекује у потоњим песмама. Примера ради треба издвојити одјек небеских прилика у уводној песми Почетик буне против дахија...

  17. #17
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    Филип Вишњић - певач и песник

    (натавак)


    Када дахије истовремено погубе последње кнезове које су успели да ухвате на превару, кнеза Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина на Колубари и Хаџи-Рувима насред Београда, „виш’ њих јарко помрчало сунце“. „Помрчало сунце“ у овој песми има улогу петог и пресудног знамења, пресудног за Турке и почетак устанка. Стих „виш’ њих јарко помрчало сунце“ нашао се у песми после два веома дуга каталошка набрајања кнезова које треба погубити и погубљених кнезова. Наставак песме јесте посебна целина у којој је опеван неуспешан покушај Турака да ухвате и убију Карађорђа. Тако је један једини стих, као пето знамење или пета небеска прилика, повезао уводни део песме са посебном завршном целином, чиме је одиграо веома значајну улогу у компоновању једне од најдужих Вишњићевих песама (629 стихова). Трећа прилика, треће знамење којим свеци упозоравају Србе да је дошло време за устанак, јесте „муња на часне вериге“. У више песама, устаничка ватра је толико снажна да певач посеже за непоновљивом метафором црвеног пламена којим се устаници везују за небо: „Црвен пламен за небо свезали“. То није само метафорично описивање силине пушака, већ и симболично исказивање пожара устанка муње која са земље стиже до неба као одговор боговима и трећој небеској прилици.
    Поред веза проистеклих из поступка грађења певачког израза исти јунаци који се јављају у Впшњићевим песмама о устанку, на истим коњима и са истим оружјем, такође доприносе утиску да је Вишњићев устанички еп целовит. Вишњић чешће издваја личности Стојана Чупића, Луке Лазаревића, Милоша Поцерца, Лазара Мутапа, Цинцар-Јанка и других српских поглавица. Сем у уводној песми, Карађорђе није непосредно присутан, већ га Вишњић помиње са пијететом и дубоком свешћу о његовом значају за устанак. Карађорђе је представљен као оличење запаљене ватре буне, као пламен који прожима устанак, или као муња која се догоди одједном, те се о њој не може казивати узгред, приликом описа неког боја. У симболичном сну из песме Узимање Ужица, Карађорђе и његови Шумадинци означени су као муње „уз Ђетињу“. Стојан Чупић је по много чему централна личност Вишњићеве епопеје. Уз њега се у више песама везује епитет „змаје од Ноћаја“, епитет који су у песмама понели само још устаници, као целина. Чупић је спреман и сам да удари на Турке ( „Ја ћу један ударит’ на Турке“) и не боји се „цара силенога“, ни цара, ни везира, он је војвода „срца слободнога“, једино у њега Карађорђе има пуно поверење, њему наздравља косовском здравицом и оставља му у аманет Србију (Хвала Чупићева).
    Вишњићеве песме снажно повезују мотиви косовског предања (косовска клетва, косовска здравица, описи војске, јунак на коњу великоме) и мотиви крвне освете (појединачне и колективне, када нема умира). На основу неких стихова може се јасно утврдити след песама. Тако, у песми Кнез Иван Кнежевић, поход Кулин-капетана прати клетва народа:

    Тамо ишо, Кулин-капетане,
    Тамо ишао, амо не дошао!


    док у песми о боју на Мишару клетва Кулина и сустиже. У првој варијанти песме Бој ни Мишару, коју је Вук објавио 1814, Вишњић је посебно издвојио детаљ отимања Кулинове сабље. Кулиновој сабљи је посвећено централно место у опису боја на Мишару. У каснијој варијанти, којај је највише и прештампавана, сабља се и не помиње, као ни податак да је сабљу отео Милош Стојићевић, војвода поцерски. Детаљ о Кулиновој сабљи наставио је да живи у другим Вишњићевим песмама. Послужио је као веза између песама Бој ни Мишару и Милош Стојићевић и Мехо Оругџић. У песми о двобоју Милоша Поцерца и Мехе Оругџића, Мехо жели да освети Кулин-капетана и поврати отету му сабљу:

    Да покајем Кулин-капетана
    И повратим сабљу Кулинову.

    Сличне везе можемо наћи и између песама Бој на Лозници и Луко Лазаревић и Пејзо.
    Оно што одликује Вишњићев еп и издваја га од других јуначких песама, јесте доследно спроведено чојство, оно што јунаштво осмишљава и уздиже опевани догађај на ниво легенде. Ватри без престанка, реци крви и котрљајућих глава, осветама које једна другу сустижу, Вишњић супротставља чојство. Песник који је домашио песничке синтагме: борба непрестана, јуначка слобода, јунак срца слободнога (јуначкога), исте оне које налазимо и као тежишна места Његошевог Горског вијенца, дубоко је проникао у суштину чојства и управо ту се уздигао до нивоа песника. Бакал Милосав ће у песми заменити Луку Лазаревића на двобоју са Пејзом, јер је стар и њега ће Лука лакше да освети. Осветивши брата, Станић Станојло нариче на братовљевом гробу и у тој мушкој тужбалици помиње мајку Турчина кога је погубио:

    Ао, Стано, Станојлова мајко,
    Гојка тије Станко покајао,
    За Гојка сам двојицу убио,
    Ев’ Османа и Исмић-Омера,
    Веће, Стано, иди Бијељини,
    Те с’ састани с Омеровом мајком,
    Једна другој јаде изјадајте,
    Како којој јесте без срдашца.

    У песми Кнез Иван Кнежевић не севају мачеви, не ломе се копља, не бије се бој. Ако је под Иваном дорин помаман, то је само израз олује у Ивановој души. У овој песми све се догађа у јунацима, а опевано је подизање јединствене задужбине. Подвиг Ивана Кнежевића није у јунаштву, већ у чојству; Иван је јунак не „срца слободнога“, већ „срца милостива“. Његов позив за откуп и ослобађање робља и прихватање оних који немају куда, спада у сам врх нашег родољубивог песништва:

    Ко не има од срца порода
    Ев’ сад може срце отворити.

    Izvor: Rastko

  18. #18
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    29. decembra 1921. godine rođen je srpski pisac Dobrosav (Dobrica) Ćosić



    Sunce je još daleko

    Još jedna knjiga o Dobrici Ćosiću - "Lovljenje vetra" Slavoljuba Đukića - dokaz je neprekinutog zanimanja za njegovu literaturu i politički angažman

    U rani suton poslednjeg dana decembra četrdeset druge, istrzana kolona od stotinu partizana milela je Gavranovom kosom Jastrepca, daveći se u dubokom snegu i kovitlacima vejavice." Ovo je prva rečenica romana "Daleko je sunce" Dobrice Ćosića objavljenog tačno pre pedeset godina. Pisac, koji ove godine slavi osamdeseti rođendan, svoj prvenac je posvetio ratnim drugovima, borcima Rasinskog partizanskog odreda.
    Za šest godina - od dvadesetpetogodišnjeg agitpropovca u partizanskoj uniformi i engleskim cokulama - postao je pisac. Pisac koji se nikada neće odreći politike kojoj se predavao bezmalo sa većom strašću negoli literaturi.
    Ćosić je "izraziti predstavnik političke i kulturne istorije ovog naroda, u kojem gotovo nije bilo značajnijeg pisca koji nije ulazio u politiku i koji nije, na neki način platio svoju politiku", kaže Slavoljub Đukić, čija je knjiga "Lovljenje vetra - politička ispovest Dobrice Ćosića" upravo izašla iz štampe u izdanju "Free B92".
    Otkako je Dobrica Ćosić izašao na javnu scenu, bio je osporavan i kritikovan do neukusa, ali i hvaljen i slavljen do servilnosti. Iza Dobrice Ćosića je obimno literarno delo i kontroverzan politički angažman. Prešao je put od agitpropovca do nacionaliste - "oca nacije", od pristalice staljinske partije do zagovornika višestranačkog sistema.
    Iako se posle objavljivanja prvog romana "prekomandovao" u književnost, Dobrica je bio i ostao politički delatnik par exellance. Direktno ili indirektno - njegov politički uticaj bio je veliki, nekad presudan. Jednostavno, nije mogao da ne učestvuje. "Zato", kaže Ćosić, "što ne volim bezbednost i neodgovornost neučesnika, što volim opasnost, neizvesnost i odgovornost učesnika istorije koja se stvara."
    Nema Srbina koji nije pročitao bar jednu Dobričinu knjigu; nema Srbina koji ne zna ko je Dobrica Ćosić. On je za mnoge, čini se, bio u prvom redu političar, pre svega, institucija.
    O literarnom delu Dobrice Ćosića napisano je više knjiga. Nema značajnijeg jugoslovenskog književnog kritičara koji nije proučavao i pisao o njegovom delu.
    Od knjiga o Dobrici Ćosiću najveću pažnju šire javnosti pobudila je knjiga Slavoljuba Đukića "Čovek u svom vremenu - razgovori sa Dobricom Ćosićem", potom knjiga Svetozara Stojanovića "Autoritet bez vlasti", Dragoslava Rančića "Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti", Radovana Popovića "Vreme pisca - životopis Dobrice Ćosića" - koje uglavnom govore o Ćosićevom političkom angažmanu.

    Vojnik Partije
    To nije slučajno. Literatura je u zemlji Srbiji uvek bila u drugom planu, čak i kod pisaca. Politika je uvek bila ispred i iznad svega.
    Iako već afirmisani pisac, Dobrica je bio revnosni vojnik Partije. Veru u komunizam mu nije pomerila ni poseta Golom otoku. Tražio je temu za pisanje a naišao je na zločin. ("Čak i da su postojali uslovi za takvu knjigu ja nisam imao moralne i literarne snage za delo takvih sadržaja, takvih dramskih i tragičnih razmera."). Sve što je video, ispričao je Đilasu, Rankoviću i Kardelju koji će reći: "Pa dobro, Marko, kakve su to pizdarije tamo?" Rankovićev komentar bio je kratak: "Ja kažem Ćeći da stvari tamo nisu u redu, a ti znaš Ćeću!" Posle njegove posete uslovi na Golom otoku će biti, kako kažu, nešto blaži. Kada je Ćosić bio predsednik SKZ, došao je da ga pozdravi Niko Martinović, direktor Istorijskog muzeja na Cetinju. Na opšte zaprepašćenje svih poljubio je Dobrici ruku: "Ne ljubim ja ruku predsednika SKZ. Ja ljubim ruku čoveku koji je nama golootočkim mučenicima olakšao patnje. Hvala ti u njihovo ime." Bilo je i drugačijih komentara. Miodrag Bulatović će 1994. upitati: "Zašto tamo ići sam? Trebalo je da svi pisci posete Goli otok. To bi bio potez!"
    Ozbiljna sumnja i istinski početak gubljenja vere u komunizam javiće se kod Dobrice tek povodom Četvrtog plenuma i pada Aleksandra Rankovića, a obračun sa njim uslediće pred kraj šezdesetih godina.
    Petar Stambolić mu je otvoreno kazao: "Dobrice... ja sam učestvovao u likvidaciji Žujovića, Neškovića, Đilasa, Rankovića. Iskreno ti govorim, najteže mi pada tvoja likvidacija. Ali, šta mogu, to zahteva dijalektika klasne borbe."
    Zahtev dijalektike klasne borbe izvršen je na Četrnaestoj sednici CK SK Srbije 1968. godine. Za to je "kriv" i sam Ćosić jer nije pristao da reterira, da kaže "da nije bio dobro informisan". Ćosić je tada otvorio kosmetsko pitanje ("Ćosić je, zbilja, video problem. Pre i bolje nego mnogi drugi, među koje se i ja dobrovoljno ubrajam", Mirko Tepavac).
    Mnogo godina posle slovenački pisac Ciril Zlobec će mu reći: "Kada te je Ce-Ka imenovao za Srbina, ti si, Dobrice, zvanično u Jugoslaviji postao prvi Srbin." Ili kako je to saopštio Mirko Tepavac (inače jedan od učesnika u kritici Dobrice Ćosića na 14. sednici CK SKS, ali i čovek koji je na Predsedništvu CK SKS glasao, kako kaže, protiv Ćosićevog isključenja iz CK) Aleksandru Nenadoviću: "Tako se Dobrica, baš tada, i baš zahvaljujući tome, uspešno kandidovao za ulogu odanog i u partijskim vrhovima najpožrtvovanijeg branioca 'ugroženog srpskog naroda', koju nikada više nije prestao da igra. Taj oreol mu je darovala naša ideološka isključivost. Sigurno se 'osećao elitistički' kao nedemokratski osuđeni nacionalni mučenik... Dobrica je, zbilja, 'u trenucima slabosti', izrekao 'liberalističku' definiciju da je 'srpsko pitanje - demokratsko pitanje'. Ali to nikada nije bilo njegovo stvarno uverenje, niti se politički ponašao u skladu s tim."

    Galeb Josipa Broza
    Jedna od optužbi je i da je bio "dvorski pisac" Josipa Broza. Krunski dokaz za tu kvalifikaciju bilo je putovanje sa Titom početkom šezdesetih godina (72 dana) po zemljama Afrike ("Priznajem, nisam prikrivao da je me ovaj poziv obradovao"). Na put se išlo brodom "Galeb" (kako je samo razorno delovala pojava Kišove poeme "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu" inspirisana Ćosićevim boravkom na "Galebu"). Zaista, čak i u današnjim uslovima razvijenih hedonističkih ambicija naših političara i novobogataša, ovo Titovo putovanje izgledalo je faraonski. Kratka ilustracija: "Galeb" su pratila sve vreme tri razarača i jedan trgovački brod koji je po potrebi mogao da se pretvori u bolnicu. Sve vreme su Titu bila na raspolaganju dva aviona koja su se uvek nalazila u zemlji gde se dolazilo kao i šest automobila među kojima kabriolet "rols-rojs"... Na "Galebu" je bio i specijalni frižider u kojima su čuvani dobijeni buketi koje su Tito i Jovanka želeli da vide po povratku u svojoj rezidenciji. Šef protokola Zdenko Štambuk obavestio je Ćosića šta treba da ponese, pored ostalog, na put: "Moraš imati frak, žaket, smoking beli, smoking crni, deset pari odela, šezdeset košulja, nekoliko pari cipela, bele maramice..." Sve je, naravno, finansirano iz budžeta. Dobrica je jedino frak sašio o državnom trošku. Honorar od "Deoba" pokrio je troškove oko ostatka garderobe. Taj put je Dobrici, kako je rekao, teško pao. Vratio se kao kostur, morao je da ide na infuziju. Nije mogao da veruje da se komunisti tako ponašaju. Video je dvor i pravi imperijalni ceremonijal.
    "Posle Milovana Đilasa, o Ćosiću je izrečeno najviše optužbi i neistina. U tom pogledu nadmašio je i Aleksandra Rankovića. Posle razlaza sa Partijom, protiv njega se okrenula velika mašinerija sistema i stranke na vlasti. Skoro dvadeset godina je bio mrtva meta u koju se pucalo bez ikakvog rizika. U očima političara bio je istovremeno i đilasovac, i rankovićevac, i praksisovac i nacionalist", kaže za NIN Slavoljub Đukić.
    U "Lovljenju vetra" Dobrica se osvrće i na svoje kritičare: "Za bilo šta što uradim, kažem ili ne kažem, ili ne uradim i ne kažem - meni se sudi. Svaka budala, glupak i pokvarenjak meni je danas punovažni sudija. Zaista sam već zamoren na dužnosti optuženog... Najveći broj tih mojih oponenata, pristalice četničkog pokreta, bivših marksista, Titovih diplomatskih službenika, ideološke žandarmerije Centralnog i Gradskog komiteta nije pročitao moje knjige... a niko od tih pokvarenjaka nije mojim tekstovima dokazao svoju tvrdnju."
    Dobrica Ćosić je rođen u moravskom selu Velika Drenova i po izbijanju rata pristupiće komunističkom pokretu. Od škole ima samo srednju poljoprivrednu, ali je prava paradigma autodidakta. Gotovo kao i Krleža. Kao uzor svih komliterata - Gorki.
    Po sopstvenom kazivanju na njega je najveći uticaj ostavio deda po majci Aleksa ("Od njega sam više politički naučio nego u posleratnoj partijskoj školi 'Đura Đaković'"), koga je jedino zanimalo bavljenje politikom i koji je umeo da kaže kako će doživeti da njegov Dobrica postane poslanik. Deda Aleksa ga je vodio po kafanama, peo na stolove i obećavao svakom piće ako malog Dobricu uhvati da ne zna nekog tadašnjeg ministra inostranih dela. Malo njih je popilo na ovaj račun...

  19. #19
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    Sunce je još daleko

    (nastavak)

    Majstor plajvaz
    Otac Žika je želeo da Dobrica postane školovani poljoprivrednik. Kada se to nije desilo, otac je podsmešljivo zvao Dobricu "majstor plajvaz". Ni komunizam se ocu Žiki nije sviđao: "Slušaj, majstor plajvaz, na ovim vašim komunističkim kolima srčenica ide napred." (Srčenica je zadnji deo rabadžijskih kola a ruda prednji.)
    Ali, "majstor plajvaz" je sam odabrao svoj put. Put komunizma, politike i literature.
    Kada je postao glavni urednik "Mladog borca", počinje da piše tekstove ali i neke literarne priloge, pod pseudonimom Gedža. Naslovi i teme su bili u duhu vremena: "Došla je bratska Crvena armija", "Zasučimo rukave", "Nekoliko napomena o agitaciji"... Jedne večeri među mladim piscima, bio je tu i Mihiz, Ćosić je pročitao jedan svoj rad. Mihiz je "jednom omladinskom funkcioneru" odmah i bez okolišanja objasnio da to ne vredi ništa. Nastavio je da piše. Sud Elija Fincija o njegovom spisateljstvu je bio gromovit: "Druže, to što si ti napisao, obično je ***** s mlekom. Ti si izraziti partijski radnik."
    Kada je napisao "prvu ruku" o hronici Rasinskog partizanskog odreda, što će posle izaći pod naslovom "Daleko je sunce", Veljko Vlahović ga je podržao rekavši mu da ima dara i da treba da završi rukopis. NJegov šef Mitra Mitrović posle čitanja rukopisa nije bila takvog mišljenja: "Pa, Gedžo, ti si nepismen." Dušan Matić, slično: "To ne vredi ništa." Jedino je Oskar Davičo imao suprotno mišljenje: "To je sjajno, ti ćeš biti veliki pisac." Ubrzo odlazi sa Oskarom u Ribarsku i Aranđelovačku banju gde završava prvi svoj roman. Uspeh. Isidora Sekulić: "Od vas može svašta biti. Ako vaši drugovi nisu protiv, ja bih štampala rukopis koji ste napisali. Preporučiću ga izdavaču."
    Bio je brutalno iskren svedočeći kako je postao pisac, svedočeći o veličini svoga neznanja ali i upornosti da postane književnik. Sazrevanje malog provincijalnog aparatčika agitpropa u literatu sa obimnim delom bilo je mukotrpno.
    O tome je pričao Slavoljubu Đukiću: "Ja sam bio neuk, samouk čovek... Od Mihiza sam prvi put slušao o Crnjanskom... Prvi put sam od Miće Popovića čuo za Goju, Velaskeza, Van Goga... Prvi put kod Bore Grujića slušao sam Baha, Hendla, Betovena... Ceo taj period predstavlja moju duhovnu pripremu za budući književni rad."
    Sve se to dešavalo u Siminoj 9a gde je živela, radila i učila grupa mladih srpskih intelektualaca. Međutim, na formiranje pisca Dobrice Ćosića značajno će uticati i salon predratne dame Kriste Đorđević (tokom rata jedna od tajnih radio-stanica KPJ bila je kod nje, druga kod Pavla Savića, a treća kod Josipa Kopiniča) kod koje je, u Birčaninovoj 16, preko puta legendarne beogradske kafane "Mali Pariz", Dobrica stanovao. Prema kazivanju Miće Popovića, kaže za NIN Radovan Popović, Dobrica se tu upoznao sa Antonijem Isakovićem koji mu je, zgranut načinom razgovora u Kristinom salonu, kazao: "Pa ove bi trebalo odmah pohapsiti!"

    Skakavci i nagrade
    U tom vremenu koje su jeli skakavci, kako to reče s razlogom Pekić (koji je bio u zatvoru kada je Ćosić slavljen kao prvi laureat NIN-ove nagrade za roman godine), Dobrica Ćosić je iskazao jednu osobinu koja će ga krasiti do današnjeg dana. Naime, Borislav Mihajlović Mihiz je kao "politički provokator" udaljen sa radne akcije Brčko-Banovići što je tada moglo da predstavlja neoprostiv greh jer se tada i zbog manjih sagrešenja išlo u zatvor. Mihiz piše u "Autobiografiji o drugima": "Samo je pitao: 'Imaš bilo kakav tekst, kratak, koji se odnosi na prugu? Bilo šta?'" U sledećem broju "Mladog borca" objavljena je Mihizova pesma: "Bela se strela odapela / galopom juri trasa". Tokom dugog životnog veka Dobrica se zauzimao za mnoge progonjene intelektualce. Da pomenemo Janeza Janšu, Vojislava Šešelja, Dobrosava Paragu, Franju Tuđmana, muslimanske intelektualce i Aliju Izetbegovića, Vuka Draškovića pa do nekih koji su mu direktno, u skorašnjem vremenu naneli zlo a za koje je intervenisao da im se pomogne, bar poboljšaju uslovi u zatvoru.
    Sve do dolaska Slobodana Miloševića na vlast i Ćosićeve podrške šefu srpskih komunista ("Sve je počelo od toga što sam bio uveren da je on patriota. I to sebi ne mogu oprostiti") Dobrica Ćosić bio je gotovo moralno nedodirljiv i superioran. Bio je jedan od korifeja jugoslovenske disidentske scene.
    Tada je otpor komunističkom režimu dolazio od nacionalista i od pripadnika "Praksis" grupe (Tlapnja o socijalizmu sa ljudskim likom) i levičara šezdesetosmaša "Crvenog univerziteta" ("Što ga ne nazvaše žuti univerzitet", Aleksandar Ilić). Od Vardara pa do Triglava grmelo je: Pro domo sua. Osim Milovana Đilasa niko nije kritikovao Brozov režim sa stanovišta demokratskog višestranačkog društva. Izgleda da Titu nacionalisti nisu bili pravi protivnici, bar ne srpski, pa ih nije ni zatvarao, dok je Đilas devet godina, pod devet "dubrovačkih brava", proveo u Brozovim apsanama (Ćosić je sve vreme član CK SKS), isto onoliko koliko je proveo i na vlasti. Dok su jedni od svojih knjiga zarađivali basnoslovne honorare, Đilasove knjige se nisu smele ni čitati a kamoli štampati u SFRJ. Ćosić je među probranom publikom sa Jarom Ribnikar prisustvovao na Đilasovom zatvorenom suđenju. Mnogi će mu zameriti što nije branio reformatora i demokratu Đilasa ("Nisam imao uverenja ni hrabrosti da ga sledim") već prvog srpskog žandara Aleksandra Rankovića, kao ni to što je sa Kardeljom stvarao osnovni koncept Programa SKJ kad je Đilas već bio u zatvoru.
    Sa skoro istim intelektualnim poštenjem, kao što je govorio o svom postajanju piscem, ispričaće Slavoljubu Đukiću 1989. godine: "Malobrojne i nedosledne pristalice Milovana Đilasa, kojima u izvesnom smislu pripadam i ja, zaćutale su kada je on klasičnom staljinističkom presudom poslat na dugogodišnju robiju... Nisam se onako požrtvovano borio protiv svoje vlasti, kako sam se borio za nju... Nisam zaslužio ni dan logora ni robije. Cena moje opozicije, dakle, nije bila visoka." Slično će mu prebaciti i Dušan Kovačević rekavši da je Ćosić: "Sa dve ruke gurao srpski narod u komunizam, a nijednom rukom ga iz komunizma nije vadio."
    Godinu dana posle Osme sednice Dobrica je objasnio odnos "kruga kritičke inteligencije" prema pojavi Slobodana Miloševića: ocenili smo pozitivnim poraz Ivana Stambolića i njegove grupe, nadajući se da se time prekida politika inferiorne, ponižene, dezintegrisane Srbije. "Ja cenim," reći će Dobrica Slavoljubu Đukiću, "Miloševićevu upornu borbu za nacionalna prava srpskog naroda... Mislim da je on omogućio intelektualne slobode koje do sada nismo imali... Dakle, podržavam celokupan njegov državni program, iako ga u demokratskom smislu smatram nedovoljnim... Ne bih želeo da budem savremenik samo obnovljene srpske države, ma kakva ta država bila; želeo bih da budem savremenik obnovljenog srpskog demokratskog društva..."
    Međutim, Dobričine ograde se nisu čule od jerihonskih odzvanjanja rečenica kojima podržava Miloševića. Možda neki i nisu hteli da ih čuju. Gromopucatelno su zvučale reči: "Milošević je, sigurno, prvi srpski političar, posle rata, koji je odlučno postavio srpsko nacionalno pitanje." Od tih reči do narodnih pesama: "Slobodane samo reci letećemo kao meci" ili "Samo napred Slobodane ako treba do Tirane" - bio je mali korak. Da li je pisac ovakvog formata morao da bude svestan, već tada, da su mu rezerve prema Miloševiću slabije od pohvala. Nije bio jedini.
    Ali, Dobrici se to nije oprostilo čak i kada je postao "otporaš".
    Godine 1988. Đukić je zabeležio i ove Dobričine reči: "Slobodu svog pisaćeg stola ne bih zamenio ni za kakvu moć, pogotovu ne za moć kakvu daje vlast... U opoziciji sam skoro dvadeset godina... Bio sam... sve vreme u aktivnoj opoziciji, tu sam ostao i tu ću biti do kraja života."
    Tri godine kasnije prihvatio je Miloševićev predlog da postane prvi predsednik Jugoslavije.
    Dobricu će sa Miloševićem upoznati Klara Mandić 1989. Samo retki intelektualci neće biti začuđeni kada budu videli Dobricu kao gosta 1990. godine na Osnivačkom kongresu SPS-a. U jednoj pauzi mu prilazi Radmila Anđelković: "Drug Slobodan bi želeo da vas pozdravi i moli vas da dođete." Niko više nije sumnjao da je Dobrica na strani Miloševića. Bio je tada orijentir koji su mnogi sledili, koji je mnogima bio opravdanje. Kad može Dobrica... Pa valjda Dobrica zna šta radi? Reći će Đukiću direktno: "U ovakvoj konstelaciji, ja glasam za Miloševića."
    Dobrica će svom tadašnjem velikom prijatelju Miloradu Vučeliću, novinaru "Politike", 1991. godine reći: "Smatram da posle Nikole Pašića, u Prvom svetskom ratu, nijedan političar nije imao teže uslove i veće breme od Slobodana Miloševića. On se hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda od novog porobljavanja i uništavanja, a tom se cilju suprotstavljaju mnogi i moćniji neprijatelji i teško premostive prepreke." Odjekivalo je Srbijom da Dobrica doživljava Miloševića kao novog Pašića...

  20. #20
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    Sunce je još daleko

    (nastavak)

    Taksijem na inauguraciju
    U ponedeljak 15. juna 1992. Dobrica je zakazao taksi za 15 časova i 30 minuta kako bi ga odvezao u Skupštinu da prisustvuje svojoj inauguraciji za predsednika Jugoslavije. Kao predsednika SRJ kući ga je dovezao rečeni Milorad Vučelić, koji je već avanzovao u direktora Televizije. Biće to početak službene saradnje dva prijatelja ali, kako će se ubrzo videti, i početak kraja tog prijateljstva. Dobrica piše u dnevniku 1991. "Vučelić mi javlja da će večeras ili sutra piti kafu na Stradunu, u Dubrovniku koji su opkolili Crnogorci i Užički korpus... Milorad klikće." ("Sa Lovćena vila kliče, bićeš srpski Dubrovniče", crnogorska narodna). Dobrica će reći Đukiću da je to bila "najvulgarnija izdaja", "ja ga žalim".
    Ostatak krnjeg Predsedništva SFRJ Branko i Jugoslav Kostić, Borisav Jović i Sejdo Bajramović predali su dužnost Dobrici Ćosiću. Uselio se u veliki Titov kabinet u kome nije dugo ostao, prešao je u manju prostoriju gde je ranije stolovao Aleksandar Ranković. Neobični Milan Panić postaje predsednik vlade.
    U vremenu vladanja sa Miloševićem Ćosiću se, pored ostalog, stavlja na dušu i što nije odbranio saveznu policiju kada ju je srpski vasilevs pučistički osvojio. NJegov odgovor je bio da je Milošević tada imao jak oslonac u narodu i da se precenjivala tadašnja moguća podrška opozicionih partija, Crnogoraca i Armije. Možda je najbolja potvrda tome razgovor Ćosića sa Generalštabom: "Milošević mora da ode! Gospodo generali, slušam vas, očekujem vaše mišljenje!" Generali su ćutali.

    "Ja sam jači"
    Bilo je pitanje dana kada će Ćosić biti smenjen. U jednoj replici iznervirani Milošević je kazao Ćosiću: "Vi imate Armiju, a ja policiju. Ja sam jači!" (Ko li je danas jači?).
    Trideset prvog maja 1993. Ćosić više nije bio predsednik.
    Politički učinak njegovog predsednikovanja sažeo je Slavoljub Đukić: "Dok je u narodu sačuvao poštovanje, njegovi protivnici smatraju da je on 'zasluženo kažnjen za svoju kolaboraciju sa Miloševićem'."
    Uoči petog oktobra imao je kontakte i sa vlašću i sa opozicijom. Uveče istog dana izjavio je za Glas Amerike: "U Srbiji se dogodila demokratska revolucija, bez prolivanja krvi zahvaljujući patriotskoj svesti vojske i policije." O svom doprinosu tome ne želi još da govori.
    Posle čitanja Đukićeve knjige ("Knjiga se čita da bi se zapamtila", Borhes) o Dobrici će se možda drugačije razmišljati i možda se neće osuđivati u meri koja danas preovladava. Međutim, kako se svojevremeno postavljalo pitanje da li je Marks kriv za Staljina i gulage, nije nelogično postaviti i pitanje koliko su Ćosić i srpska nacionalistička inteligencija krivi za Miloševića. Nema sumnje da bi Milošević sa svojom nacionalističkom platformom i populizmom koji će ga pratiti, teže uspeo da mu većina srpske nacionalističke intelektualne elite godinama pre toga nije trasirala put. Naravno, i da ga nije podržala.
    Govoreći o nemogućnosti da opozicija sruši Miloševića Ćosić će izreći fundamentalnu rečenicu: "Koreni su dublji, a krivice se ne može amnestirati ni srpski narod sa svojom opozicijom i podrškom koju je pružao socijalistima i radikalima."
    "Nema Ježova bez Staljina kao ni Staljina bez Rusa", kako reče jedan moj prijatelj.

    Autor: Luka Mičeta (Izvor: NIN)

  21. #21
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    29. decenmbra 1981. godine umro je hrvatski književnik Miroslav Krleža.



    Govor na promociji prvog kola Sabranih djela Miroslava Krleže, 10. svibnja 2000, Preporodna dvorana, Zagreb

    Povratak na police


    U priređivanju novih Krležinih sabranih djela poštovat ćemo autorovu volju; kanonskom varijantom teksta priređivači smatraju onu koja je tiskana u »Zorinu«, odnosno sarajevskom izdanju sabranih djela. U popratnim bilješkama na kraju svake knjige detaljno su opisane varijantne promjene do kojih je došlo u raznim izdanjima; sve važnije promjene iscrpno su citirane. Također donosimo iscrpne tekstološke komentare i bibliografski popis svih izdanja. Po svim tim elementima ova sabrana djela imaju karakteristike kritičkog izdanja

    O Miroslavu Krleži doista nije lako govoriti. O njemu je napisana čitava biblioteka knjiga, uz ostalo čak i jedna personalna enciklopedija, koliko je meni poznato — u svjetskoj leksikografskoj praksi jedina enciklopedija tog opsega o piscu dvadesetog stoljeća. Ukupna literatura o Krleži premašuje brojku od šest tisuća jedinica i to kad se iz nje eliminiraju kraći novinski članci i agencijske vijesti.

    Činjenice govore: Miroslav Krleža je autor iznimno bogatoga književnog opusa, opsegom jednog od najvećih u hrvatskoj književnosti; dobio je za svoj rad niz domaćih i inozemnih nagrada i drugih priznanja (godinama je bio i ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu), prevođen je na sve važnije jezike i zasigurno može pretendirati na naslov u svijetu najčešće prevođenoga, pa i najpoznatijega, hrvatskog pisca.

    Njegova umjetnička, ali i politička, djelatnost imala je velik odjek i utjecaj, osobito između dvaju svjetskih ratova; utjecao je osobito na mlade intelektualce (za takve strastvene zagovornike i sljedbenike Krležine skovan je i poseban naziv — krležijanci). Međutim, istodobno je imao i moćne protivnike, osobito među desnim intelektualcima okupljenim oko Hrvatske straže i Hrvatske smotre.

    Ali, bilo je Krležinih protivnika i na drugim stranama. Sukobljavao se i s liberalnim intelektualcima poput Marjanovića, Ćurčina, Prohaske, pa s obzoraškim kritičarima, napadao je zbog unitarizma Meštrovića, braću Vojnoviće, Dučića i Šantića, polemizirao o pitanjima pacifizma i nacionalizma s Crnjanskim...

    Polemizirao je iznimno oštro i s ljevičarima jer nije pristajao na političku instrumentalizaciju književnosti, na podvrgavanje ideološkoj tendenciji, što je zahtijevala poetika socijalne književnosti. Potkraj tridesetih godina izravno se i žestoko sukobljava s rukovodstvom Komunističke partije zbog svojih stavova o društvenoj ulozi književnosti, ali i zbog svojih antistaljinističkih nazora.

    Nakon Drugoga svjetskog rata bio je javno slavljen kao najveći živi pisac; Titov je osobni prijatelj; oko njegova imena i djela izgrađen je pravi kult. Glasovi javnog osporavanja bili su rijetki; ali taj »zaštićeni javni status« pomalo je udaljio Krležu od matice umjetničkog života. Po mišljenju nekih kritičara takva je pozicija dovela do stagnacije u Krležinu stvaralaštvu. Međutim, objektivni proučavatelj mora konstatirati da je i to razdoblje iznimno bogato umjetnički uspjelim djelima; dovoljno je spomenuti samo Zastave i Dnevnike te niz kapitalnih kulturnopovijesnih eseja. Osim toga, tih godina Krleža je bio svakodnevno angažiran na poslovima utemeljenja Leksikografskog zavoda, njegova ekipiranja i organiziranja, a potom i kao glavni redaktor i supervizor na nizu edicija; u razdoblju dok je bio na čelu te institucije objavljeno je čak stotinjak enciklopedijskih svezaka.

    Krleža je angažiran pisac

    Vodeći računa o svim tim pretjeranostima u slavljenju i negiranju, moramo konstatirati da je u suvremeni koncept građanske kulture zapadnoeuropskog tipa Krležin književni opus moguće u cijelosti integrirati. U njoj lijevi nazori poput Krležinih imaju pun legitimitet, utoliko prije što je krležinsko lijevo opredjeljenje uvijek podrazumijevalo odbacivanje staljinističkih oblika totalitarizma i tendenciozne (ideološki instrumentalizirane) umjetnosti. Također treba imati na umu činjenicu da je Krleža naš najgrađanskiji i najeuropskiji pisac svojega vremena: u nizu svojih djela, osobito u dramama i prozama glembajevskoga kruga te u romanima Krleža kritički govori o građanskoj klasi, o krizi građanske svijesti, ali istodobno preko protagonista svojih djela on pokazuje i kulturnocivilizacijske vrednote građanske klase, njezin intelektualni i umjetnički rafinman i sposobnost da kritički opservira vlastiti sustav vrijednosti.

    Krleža je angažiran pisac: on strasno uranja u svijet oko sebe, vjeruje u utopijske projekte njegova popravljanja, ali istodobno kao skeptičan mislilac i umjetnik on je spreman i na sumnju; duboko je svjestan da se umjetnička kompleksnost ostvaruje u napetosti između vjere i sumnje, u nezadovoljstvu jednostavnim, reduktivnim istinama, u nepristajanju na dogmatsko tumačenje svijeta. Stoga politički angažman nikad nije ograničavao njegovo umjetničko stvaralaštvo; on nije pristao da svoju umjetničku slobodu podredi političkom imperativu.

    Iako je u nekim razdobljima svojega života, osobito u razdoblju nakon rezolucije Informbiroa, mogao pretendirati na visoke političke dužnosti, opirao se svim silama zovu političke moći znajući da je teško izmiriti u istoj osobi političara i umjetnika, a svoj je autentični identitet, identitet umjetnika odabrao davno ranije.

    Miroslav Krleža je autor tematski i žanrovski najraznovrsnijeg opusa u hrvatskoj književnosti. Svojim intelektualnim angažmanom snažno je obilježio kulturni i politički život u Hrvatskoj i bivšoj Jugoslaviji; njegova su djela trajno svjedočanstvo o idejnim i političkim nemirima hrvatske inteligencije. Krleža je pisac koji je dobro poznavao europska umjetnička strujanja svojega vremena, neke elemente aktualnih modernističkih poetika i primjenjivao u svojem djelovanju (povezujući na taj način i hrvatsku kulturu sa suvremenim europskim kontekstom), ali je istodobno nastojao zauzeti prema aktualnim strujanjima kritički odnos, tragajući za vlastitim autentičnim izrazom.

    Povratak na police

    Krležina su djela oduvijek pobuđivala iznimno zanimanje i publike i nakladnika. Već mu je kao mladome piscu, tridesetogodišnjaku bilo ponuđeno da tiska sabrana djela. Dosad su ih pokretala čak četiri nakladnika: Vošicki 1923-24, »Minerva« 1932-34, »Zora« 1954-72. i »Oslobođenje« 1975-88. Tome valja dodati više edicija objavljenih pod nazivima Djela ili Izabranih djela; među njima treba svakako izdvojiti izdanje »Biblioteke nezavisnih pisaca« 1937-39. Sva su ta izdanja ostala nedovršena osim posljednjeg, sarajevskog. Od njegova tiskanja prošlo je već dosta vremena tako da na policama naših knjižara već godinama nema bitnih Krležinih knjiga. U proteklih desetak godina zbog po Krležu nepovoljne političke konstelacije, rijetko su tiskana i pojedinačna Krležina djela. Stoga ovo novo izdanje Krležinih sabranih djela dolazi u pravom trenutku ispravljajući nepravdu koja mu je nanesena. Ono nastoji korigirati stanovite propuste prethodnih edicija, donijet će i dosad neobjavljene tekstove koji ili nisu tiskani u prethodnom izdanju sabranih djela ili su još pohranjeni u rukopisnoj građi sklonjenoj nakon Krležine smrti na dvadeset godina u Nacionalnu i sveučiličnu knjižnicu u Zagrebu.

    U priređivanju novih Krležinih sabranih djela poštovat ćemo autorovu volju; kanonskom varijantom teksta priređivači smatraju onu koja je tiskana u »Zorinu«, odnosno sarajevskom izdanju sabranih djela. U popratnim bilješkama na kraju svake knjige detaljno su opisane varijantne promjene do kojih je došlo u raznim izdanjima; sve važnije promjene iscrpno su citirane. Također donosimo iscrpne tekstološke komentare i bibliografski popis svih izdanja. Po svim tim elementima ova sabrana djela imaju karakteristike kritičkog izdanja.

    U slučajevima kad se odlučimo za donošenje neke ranije varijante pojedinoga Krležina djela (primjerice prvog izdanja Izleta u Rusiju), takva odluka, determinirana primarno estetskim razlozima, bit će temeljito obrazložena. Takve odluke bit će zasnovane i na općeprihvaćenim postavkama suvremene krležologije (na temelju njih se i Vražji otok pojavljuje već u prvom kolu ovih Sabranih djela kao samostalan naslov; uostalom njegov zaseban status već je i Krleža uočio pa je on u sarajevskom izdanju sabranih djela tiskan izdvojeno iz knjige Novele, u knjizi s Tri kavaljera frajle Melanije).

    Građa iz Sveučilišne knjižnice

    U ovom ćemo izdanju nastojati ispraviti propuste sarajevskog izdanja: nepotrebna preklapanja tekstova i neobjavljivanje priličnog broja tekstova za koje je pouzdano utvrđeno Krležino autorstvo: Ivo Andrić: Ex Ponto, Crno-žuti skandal, U predvečerje, Na adresu gospođe Kveder, Ljubav ptica, Riječki govor (odnosno Jadranska tema), Varijacije na muzičke teme, Izlet u Istru, Pula, svibnja 1948, Ukleta stvarnost; objavit ćemo zatim i niz Krležinih članaka pisanih za enciklopedije, pisama, intervjua, potom tekstova i pisama što se pojavljuju u Čengićevim knjigama, leksikografske bilješke objavljene u posebnom izdanju Radova Leksikografskog zavoda »Miroslav Krleža«. Nastojat ćemo znanstveno obraditi i prirediti za tiskanje i građu pohranjenu u Nacionalnoj i sveučiličnoj knjižnici. Zbog svega toga u ovom je trenutku nemoguće točno odrediti ukupan broj svezaka ovih sabranih djela, ali možemo pretpostaviti da će ih biti oko šezdeset.

    Naš mali priređivački tim u kojemu su pored mene još i urednik Vlaho Bogišić te suradnice Jasna Bašić, Mirjana Mataija i Vesna Vinchierutti u sljedeće tri godine priredit će za tisak najvažnije Krležine knjige: romane, novele, drame, poeziju, putopisnu i dnevničko-memoarsku prozu. Preostale knjige izlazit će nešto sporijim tempom jer će oko njih biti više istraživačkog i priređivačkog posla...

    Velimir Visković (Izvor: Matica hrvatska)

  22. #22
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    5. januara 1991. godine umro je srpski književnik Vasko Popa.




    Vasko Popa naš savremenik

    Popa i ja obično smo razgovarali o književnosti, o pesništvu uopšte, kao i o jezicima, kaže prof. dr Vesna Cidilko

    Sveobuhvatna slika dela Vaska Pope, oličena u knjizi „Studije o poetici Vaska Pope” dr Vesne Cidilko, profesora slavistike na Univerzitetu Humbolt u Berlinu, objavljena je u „Službenom glasniku”, dvadeset godina pošto je napisana.

    Predstavljena je nedavno na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Pored sveobuhvatnosti, studija Vesne Cidilko otkriva i nove aspekte i korene Popine poezije: važnost baroka za ovaj pesnički opus, sredstva kojima se postižu poetski „efekti”, analizira zvukovnu stranu stiha. Cidilko se bavi i tektonikom ciklusa Popinog poetskog sveta.

    – Vasko Popa je veliku pažnju obraćao na strukturu svoje poezije. Pesme je organizovao u cikluse, a ciklusi su na poseban način uklopljeni u knjige. Od toga sam pošla. Nameravala sam da predstavim celinu, odlike Popine poetike, sadržinske i formalne, a nisam mogla da prenebregnem ni izvore, ni uticaje. Avangardu, narodnu književnost, folklor, vizantijsku kulturu, mitologiju, uticaje pisaca kao što je Momčilo Nastasijević. Posebno mi je bilo važno da istaknem način na koji se ciklusi formiraju u Popinoj poeziji, da istražim slobodni stih, metriku i prozodiju. U radu sam polazila od formalnih, strukturalističkih, aspekata i elemenata, nadajući se da će to implicirati sadržinu i poetsku sliku – kaže Vesna Cidilko, dodajući:

    – Međutim, shvatila sam da postoje i drugi koreni Popinog odnosa prema tradiciji i da su, začudo, elementi barokne književnosti nešto što igra veliku ulogu u njegovom pesništvu. To je bilo fascinantno, i to je jedan od centralnih rezultata mog bavljenja Popinom poezijom.

    Ono što naša sagovornica ističe kao posebno u radu na ovoj studiji jeste onaj osećaj pisanja o svom savremeniku, piscu sa kojim se može razgovarati, a rado se seća i Pope, koji je bio izuzetno predusretljiv saradnik.

    – Vaš rad tako prestaje da bude apstraktan, više to nije objekat sumnji da li ste na pravi način shvatili ono o čemu pišete. Taj prvi susret sa Popom iskustvo je koje vrlo rado čuvam u svome sećanju, jednostavno zbog činjenice što ni pri svakom sledećem susretu nismo govorili o njegovoj poeziji. Obično smo razgovarali o književnosti, o pesništvu uopšte, kao i o jezicima. Jedan od prvih saveta koje mi je Popa dao bio je da naučim francuski, zbog toga što je smatrao da je francuski jedan od najvažnijih svetskih jezika kulture. Prvi put razgovarali smo pet sati, našli smo se u „Mažestiku”, bilo je leto. Slučajno sam prosula kafu na moju belu letnju suknju, bilo mi je vrlo neprijatno, mislila sam šta da radim, a Popa mi je onda rekao: „Ah, znam, to se moglo desiti i mojoj Haši”. Vasko Popa imao je poseban odnos prema svojoj supruzi, što se moglo nazreti iz svakog razgovora sa njim – primetila je sa izvesnom setom Vesna Cidilko.

    Naša sagovornica kaže da je svoj doktorski rad završila 1984. godine, a krajem sledeće godine odbranila je svoju tezu. Jedan od uslova završetka doktorskog ispita sastojao se i u tome da knjiga u određenom roku bude objavljena. Štampana je u biblioteci renomiranog nemačkog izdavača Harasovica, u Vizbadenu i doživela je neočekivani odjek u Nemačkoj, kao i u tadašnjoj Jugoslaviji, kao jedna od prvih studija o poetičkom delu Vaska Pope. Međutim, prema rečima Vesne Cidilko, objavljivanje prevoda ove studije kod nas bilo je otežano izdavačkim prilikama u tadašnjoj Jugoslaviji, u Nolitu, kao i u sarajevskoj „Svjetlosti”, a ratni sukobi iz devedesetih godina stvorili su utisak da knjiga, koju je inače sama prevela, nikada neće ni biti objavljena.

    – Gojka Tešića srela sam na jednom od naučnih skupova u Beogradu, pre osam godina, kada je predložio da objavi moj rad o Vasku Popi. I kod Tešića knjiga je čekala nekoliko godina, da bi bila konačno objavljena u „Službenom glasniku”, posle više od dvadeset godina. Kako je duhovito primetio profesor Jovan Delić, to je novorođenče od 21 godinu – dodaje Vesna Cidilko.

    Naša sagovornica izražava optimizam u pogledu obnavljanja kulturnih veza u Evropi, a kao deo tog „umrežavanja” vidi i pojavljivanje njene knjige o Popi u Beogradu, koja će, kako se nada, stvoriti nova interesovanja za delo ovog velikog pesnika.

    Marina Vulićević (Izvor: Politika)

  23. #23
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    8. januara 1896. godine umro francuski pisac Pol Verlen.



    Ukleti pesnik


    Dok je ležao u bolnici, Verlen je dobio poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje


    Pol Verlen, veliki francuski pesnik, boem, alkoholičar, skitnica i raspusnik, bio je koliko opterećen porocima i slabostima, isto toliko obilno nagrađen darovima, a pre svega lirskim pesništvom. Njegova poezija, iako po osećanjima duboka i iskrena, po obliku savršena a po zvučnosti muzikalna, bila je takođe zahvaćena njegovim slabostima. Ona je zbog toga dvojstvena i u znaku neprekidne borbe između dobra i zla, između pobožnosti i bogohulništva, između lepog i ružnog, između razuma i ludila. Baš kao i njegov život.

    Verlen je rođen u Mecu, u oficirskoj porodici. Kad mu je bilo deset godina, otac ga je upisao u licej, na veliku žalost majke. Pri prvom susretu sa učenicima, kod svih je proizveo nepovoljan utisak svojom neprivlačnom pojavom: imao je nesimetričnu lobanju, dve izbočine na čelnim stranama, oči duboko usađene i neodređene boje, nos širok i spljošten, jabučice isturene, obrve guste i nakostrešene. Drugovi su zapazili još i njegovu preteranu stidljivost i nespretnost. Njegov najprisniji drug, koji ga je jako zavoleo, govorio je: „Njegova duša najdivniji je poklon koji se poželeti može“. Kad ga je isti drug doveo svojoj kući, roditelji su ga šapatom upitali: „Kakvo si nam to čudo doveo u kuću?“ U doba polnog sazrevanja, oko svoje petnaeste godine, ispoljava dve nove osobine: počeo je da piše pesme (najpre po ugledu na Viktora Igoa, a kasnije na Bodlera), a zatim se kod njega razvija strast i ljubav (ljubav koja nije bila kao kod većine njegovih drugova, idealna i platonska, s prvim poljupcima i uzdasima, nego telesna i pohotljiva, bez duhovnog uvoda i izražaja, i to najčešće sa izvikanim prijateljicama noći).

    Posle odlično položenog ispita zrelosti i završenog pravnog fakulteta, dobio je službu opštinskog zvaničnika u Parizu. Njegovo pesničko stvaralaštvo je u punom poletu, ali ga u isto vreme obuzima alkoholičarska strast. U to vreme objavljuje svoju prvu zbirku pesama, Saturnske poeme, koja od njegovog imena stvara ime velikog pesnika. Kritika je pisala da od Ronsarovog vremena nije ispevano ništa bolje. Među tim pesmama, ispevanim po ugledu na Bodlera, naročito se isticala po lirizmu Jesenja pesma, a isto tako i pesma Moj porodični san, pesma s frojdovskim značajem, koje se ogleda u čežnji za traženom i zamišljenom izabranicom srca. Kada je nedugo posle prve objavio i drugu zbirku, Galantne svečanosti, njegov prijatelj Šarl de Sivri, muzičar, upoznao ga je sa svojom šesnaestogodišnjom devojkom Matildom, koja je obožavala muziku i pevanje.

    Već pri prvim njenim rečima osetio je ličnost koju je dugo u snu tražio, pa i nakratko viđao. To svoje osećanje odmah joj je i izrazio. Ona mu je uzvratila ravnom merom: „Volim Vas jer volim muziku, a Vi svojim rečima pišete muziku“. Odmah su se verili. Vereničini roditelji, konzervativnog kova, priredili su svečanu veridbu mladenaca uoči samog francusko-pruskog rata. Pesnik nije bio mobilisan, pa je već tokom prvih dana rata obavljeno venčanje. U to vreme se pojavila i njegova treća zbirka, Dobra pesma, koju je Viktor Igo propratio rečima da je to „Prava kita cveća usred pakla kanonade“. Brak kao da je preporodio pesnika: odrekao se apsinta i kafanskog društva i posvetio se svojoj voljenoj ženi. Posle tri meseca skladnog bračnog života, pesnikova osećanja prema ženi postaju sve hladnija i on se vraća boemskom životu: vraća se kući u zoru, pijan, svađa se sa ženom, tuče je, i ona beži dvaput svojim roditeljima. Verlen se posle svakog neuračunljivog ispada iskreno kaje i pokušava da se popravi.

    Izbija pariska komuna. To izaziva nove svađe: on je oduševljen revolucijom i stupa u službu Komune, dok su mu žena i njeni roditelji odlučni protivnici. Posle pada Komune, kad je Pariz počeo da se vraća svom predratnom životu i izgledu, pesnik je izgubio volju da se vrati na svoje staro radno mesto i predaje se poeziji i noćnom životu. Uskoro je dobio pismo od sedamnaestogodišnjeg provinciskog pesnika Artura Remboa, iz malog grada Šarlvila u Ardenima. U pismu Rembo zaljubljeno hvali poeziju svog velikog učitelja Verlena i ujedno prilaže svoje prve pesme. Ove pesme deluju na Verlena, kako sam kaže, žestinom groma, i iskre su mladićkog i prkosnog genija. Mladi pesnik je, na kraju svog pisma, izrazio samo jednu želju: voleo bi da dođe i da se nastani u Parizu, ali nema novca. Verlen je, bez dvoumljenja, odmah poslao novac i pismo, koje je završio ushićenim rečima: „Dođi, lepa, velika dušo, zovu te, svi te čekaju!“

    Kroz dva dana mladi pesnik stigao je pravo u dom Matildinih roditelja, kod kojih je tada Verlen stanovao. Mladi gost bio je džinovskog stasa, sirovog izgleda, čupave kose i zapuštene spoljašnjosti, a od prtljaga imao je samo svoju zbirku pesama Pijani brod. Konzervativni roditelji i žena zanemeli su. Za stolom, na večeri, vladala je grobna tišina, koja je sve kazivala. Jedini je progovorio Verlen. Kad je iskapio prvu čašu vina, rekao je na adresu vojih ukućana prkosno: „Živeli psi! Psi su jedini pravi liberali!“ Sutradan je gostu otkazano gostoprimstvo i Verlen mu je našao drugi stan.

    Verlen i Rembo, srodne duše, sklopili su veoma brzo ne samo verno pobratimstvo, već i ideološki savez. Kraj niza ispijanih čaša apsinta, pošto bi ushićeni pročitali svoje pesme, razvijali su svoju novu teoriju poezije, uveravajući jedan drugog da moraju postati vođe, učitelji, preteče, vidoviti, sinovi sunca. Verlen je dovodio svog mladog prijatelja na večeri pesnika na kojima su se čitale pesme i o njima raspravljalo. Mladi prorok javno je izvrgavao ruglu sve pesme drugih pesnika, a jednog pesnika je, čak, napao Verlenovim štapom. Kružok je posle toga zabranio Verlenu da dovodi tog mladog pesnika-siledžiju na večeri, ali je on odgovorio nabusito i odlučno: „Nikad! Mi ćemo dolaziti obojica ili nijedan!“ Pobratimi su tako i postupili. Nisu odlazili u društvo pesnika, ali su nastavili da se druže sami po kafanama ne samo uz apsint, već i uz hašiš.

    Verlen je u to vreme dobio sina. To ga je ponovo vratilo domaćem životu, ali nakratko. Nastavio je noćni život sa Remboom i vraćao se kući pred zoru, uvek u pijanom stanju. Posle uzaludnih prepirki i svađi, žena mu je odlučno poručila: „Kad Rembo bude napustio Pariz, moći ćeš da se vratiš našoj kući!“ Verlen je popustio: dao je svom pobratimu novac za putne troškove i vratio ga u njegov Šarlvil, a on se vratio porodičnom životu.

    Taj rastanak je bio kratak. Posle nekoliko meseci Verlen je, slučajno, sreo na ulici Remboa, i odmah su se dogovorili da, uz novčanu pomoć Verlenove majke, napuste Pariz i sklone se u Brisel. Za Verlenom su dojurile žena i njena majka, da ga nagovore da se vrati kući. On se pokajao i pristao na povratak. Međutim, usput se predomislio, vratio se u Brisel i s Remboom pobegao u London. Tamo su iznajmili bednu sobicu, živeli u prisnom prijateljstvu i nastavili pesnički rad, ali su se ubrzo posvađali i Verlen se vratio u Brisel. U nastupu očajanja, rešen da se ubije, kupio je revolver. Kada je odustao od svoje očajničke namere, Verlen poziva Remboa da nastave zajednički život, ali Rembo zahteva odlučno da se vrate u Pariz. Među njima se izrodila oštra svađa; Verlen poteže revolver i ranjava svog pobratima.

    Osuđen je na dve godine zatvora u Monsu, doživljava teške dane i gorko razočarenje: Rembo ga napušta i vraća se u Šarlvil, žena dobija brakorazvodnu parnicu, a izdavači odbijaju da mu izdaju knjigu pesama jer je izgubio ugled u javnosti. Slomljen duševno i moralno, u svom unutrašnjem bespuću, kod njega se javila nova crta karaktera: potražio je spas u bogu i ispevao zbirku duboko pobožnih pesama Mudrost.

    Po izlasku iz zatvora saznao je da se Rembo nastanio u Štutgartu, u jednoj porodici, i da je prilegao na učenje nemačkog jezika. Verlen, privezan za Remboa tajanstvenim i zagonetnim vezama, čim se našao na slobodi, dolazi k njemu s pokajničkim brojanicama u rukama, da bi se samo tri sata kasnije odrekao boga, govorio je Rembo. Na obali reke Nekar, u šetnji, među izmirenim pobratimima ponovo izbija žestoka, zagonetna svađa, i seljaci nalaze na poljani Verlena u besvesnom stanju...

  24. #24
    Iskusan
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    6.786
    Tekstova u blogu
    9
    Reputaciona moć
    105

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    Ukleti pesnik

    (nastavak)


    Utučen, prezren i napušten od svih prijatelja, prokleti pesnik, kako ga je zvao ceo svet, dao se u skitnju. Najzad je dobio službu nastavnika u malom mestu Retelu, gde je upoznao i zavoleo jednog osamnaestogodišnjeg seljačića, Lisijena, kao rođenog sina, ali, koga su mu, očekivano, zabranili da viđa. Kad je zbog pijanstva izgubio službu, preselio se u Lisijenovo selo. Mladi usvojenik je, međutim, uskoro umro i to ga je dotuklo. U potpunom očajanju, tražio je spas u alkoholu i poeziji. Tada je ispevao novu zbirku pesama, Negda i nedavno, koja pokazuje nov uspon u njegovom stvaralaštvu. U bezizlaznom očajanju i pod dejstvom alkohola, odlazi u Aras da iznudi od majke novac, i kad u tome ne uspeva, pokušava da je udavi. Zbog toga ponovo dopada zatvora.

    Kad se opet našao na slobodi, kao čovek koga su napustili svi prijatelji, skitao je i prosjačio, lutao po drumovima, šumama, selima i gradovima, ili je nalazio skloništa u azilima, bolnicama i sobicama prostitutki. Dok je ležao u bolnici, dobio je poslednje, neočekivano priznanje: javljeno mu je da je izabran za Princa poezije u Francuskoj i da mu je jedan pariski odbor pesnika obezbedio mesečno izdržavanje. Pa ipak, umro je kao puki siromah, u sobici jedne prostitutke u Parizu gde je ostavio svoju poslednju pesmu Razočaranje.

    (Tragedija genija, Medicinska knjiga, 1960)
    Priredio Karlo Astrahan (izvor: Kultčasopis)

  25. #25
    Zainteresovan član anima.art (avatar)
    Učlanjen
    13.10.2007.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Novi Banovci
    Poruke
    240
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    40

    Podrazumevano Re: NA DANAŠNJI DAN...

    Simon de Bovoar (fr. Simone de Beauvoir, 9. januar 1908. – 14. april 1986.) je bila francuska književnica, životna saputnica filozofa Žan Pol Sartra, autor romana, pozorišnih komada i filozofskih eseja.

    Od 1931. do 1941. bila je profesor filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvećuje književnosti. Piše romane („Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“, „Mandarin“), drame („Nekorisna usta“), eseje i memoare („Uspomene dobro odgojene devojke“).

    Poznata po eseju Drug(ačij)i pol (fr. Le Deuxième Sexe), koje predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma.

    Izvor: Vikipedija


    Omaž Simon de Bovoar povodom stogodišnjice rođenja

    „Nisam rođena za luksuz“
    Autor: Milena Marjanović

    http://www.blic.rs/kultura.php?id=40985
    "Umetnost ne reprodukuje vidljivo, ona čini da vidimo." (Paul Kle)

Slične teme

  1. Odgovora: 5566
    Poslednja poruka: 08.12.2017., 02:11
  2. Na danasnji dan....
    Autor BARON1985 u forumu Zanimljivi sajtovi
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 01.08.2006., 08:58
  3. Na danasnji dan...
    Autor dr.HOOK&medicine_shaw u forumu Politika
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 19.04.2006., 16:29
  4. Na danasnji dan.......................
    Autor gost 47473 u forumu Politika
    Odgovora: 55
    Poslednja poruka: 26.03.2006., 15:08
  5. Na danasnji dan
    Autor jedem_skorpije_za_dorucak u forumu Astrologija
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 19.02.2006., 14:40

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •