Ruska knjizevnost

Володин се смејао. Передонов му се наже ближе и прошапута: - Понекад се он претвара у нечастивог. Мислиш обична мачка, али се вараш: то жандар трчи. Нико се не крије од мачке, и тако он све прислушкује.
Сићушни злодух

Понекад је Передонов узимао карте и, свиреп у лицу, - одсецао џепним ножићем сликама главе. Нарочито дамама. Кад је секао главе краљевима, бојажљиво се освртао да га не виде и не окриве за политички злочин.
Передонов је већ почео да сматра себе за тајног злочинца. Он уобрази да стоји под полицијским надзором још из доба када је био студент. Зато га и прате, мишљаше он.
Исто

Наутилус:

Не може Русија умом да се схвати,
Општим се аршином измерити не да:
Њен лик је чудан и чудно те гледа –
У Русију можеш само веровати.
Тјутчев

Kliknite za proširenje...

Ne svidja mi se prepev, jel nema nista bolje?

Он погледа како хрчу најбољи ђаци и из поноса није хтео да учи лекције.
Али откуд то, ако му је дирнуто самољубље или су му дотакнути живци, он онда једним само погледом у књигу као да снима фотографију са лекције, одмах запамти читаве ступце бројева, реши задатак – и наједанпут заблиста као бенгалска ватра и запањи цео разред, а понекад и наставника.
''Претвара се'' – мисле ученици. – ''Како је способан овај лењивац'' – помисли наставник.
Он је осећао и знао да није ни лењивац ни нерадник, него је нешто друго, али је то осећао и знао само он и нико више; а шта је то он, ни сам није знао, и није било никога да му растумачи и објасни да ли треба да учи математику или што друго.
Понор, Гончаров

Ко воли суптилну психологију ово је за њега права књига:

- И тако, сад мене чека други задатак, - да више не запажам твоју лепоту, него више да наваљујем на пријатељство? – рече он, смејући се. – Нека тако буде, постараћу се...
- Да што би то била срећа, - поче она умиљато, - живети не сметајући слободи другога, не пратити га у стопу, не испитивати шта му је на срцу, зашто је весео, зашто тужан, замишљен? Бити с њим увек једнак, ценити његов мир, још и поштовати његове тајне...
''Она ми диктује програм, како да се понашам према њој!'' – помисли он.
- То јест, не виђати, не виђати један другога, не знати, не чути да ли он постоји... – То је некакво ново, нечувено пријатељство, такво пријатељство не постоји, Вера, ти си га измислила!
Погледа је , а она му на поглед одговори неким погледом, чудним, како би он рекао, ''вилинским'', очи јој дођоше као од стакла – нису ништа изражавале. У њима брзо плану и заблиста нека чудна светлост и нестаде је.
''Чудновато, како ми је познат тај провидни поглед!'' – помисли он – ''тако жене гледају кад варају! Она ме успављује... Шта то треба да значи? Да није збиља заљубљена? Она непрестано говори како ''жели слободу''. Али јест... у кога би овде?...''
- Шта сте се замислили? – упита она.
- Ништа, ништа, настави!
Понор, Гончаров

Kada upitamo nekoga ko živi pod stalnim pritiskom savremenog života da okrene svoju mentalnu viziju prema sebi samom, on će nam verovatno odgovoriti kako nema dovoljno vremena za poduzimanje takvih aktivnosti. Ako se i složi s tim, u većini slučajeva on će nam reći kako ništa ne vidi: Magla; Tama. U nešto manje slučajeva, posmatrač će reći kako on percipira nešto što nije u stanju da definiše, jer se to stalno menja.

Ova poslednja opservacija je tačna. Unutar nas se sve neprestano menja. Jedan mali spoljašnji šok, sa kojim se mi možemo slaghati ili ne, srećne ili nesrećne prirode, je dovoljan da prouzrokuje prilično drugačiji izgled naše unutrašnje sadržine. Ako pratimo ovu unutrašnju opservaciju ili introspekciju, bez ikakvih predrasuda, uskoro ćemo primetiti kako to naše Ja, na koje smo mi toliko ponosni, nije uvek jedno te isto biće - to Ja se menja.

Kako nam taj utisak postaje sve jasniji, tako postajemo i svesniji da u nama ne živi samo to jedno biće, nego nekoliko, njih od kojih svako ima svoje vlastite ukuse, svoje vlastite težnje i svako od njih pokušava da zadovolji svoje vlastite prohteve.
Ako nastavimo sa ovim istraživanjem, uskoro ćemo biti u stanju da razlikujemo tri struje u tom neprestanom toku života: struju vegetativnog života instikata, da tako kažemo; struju životinjskog života osećanja; i na kraju, onu struju ljudskog života u pravom smislu te reči, za koju su karakteristični misli i govor.
To je kao da se unutar nas nalaze tri bića, sva tri međusobno isprepletena na jedan neverovatan način. Tako bi trebali i da priznamo važnost introspekciji kao jednoj metodi za praktičan rad koji nam omogućuje da upoznammo sebe i da uđemo u same sebe.

Unutrašnja sadržina čoveka analogna je jednoj posudi punoj metalnih opiljaka koji čine jednu mešavinu čije je stanje rezultat čovekovih mehaničkih aktivnosti. Svaki spoljni udar koji je nanesen, u toj posudi prouzrokuje pomeranje i premeštanje metalnih opiljaka. Tako, realni život ostaje skriven od ljudskog bića zbog stalnih promena koje se dešavaju u njegovom unutrašnjem životu.

Čak i tom slučaju, kako ćemo videti kasnije, ta besmislena i opasna situacija može da se promeni na jedan pozitivan način. Međutim, to zahteva rad, jedan savestan i neprekidan napor. Introspekcija, kad se neumorno sprovodi, dovodi do povećane unutrašnje senzibilnosti. Ta pojačana senzibilnost nadalje intenzivira amplitudu i frekvenciju njihovog kretanja kad god se ti metalni opiljci uznemire. Kao rezultat toga, udari koji prethodno nisu bili ni primećivani, sada će uzrokovati snažne reakcije. To kretanje, zbog ove stalne amplifikacije može da prouzrokuje trenje između opiljaka toliko intenzivno da jednog dana možemo da osetimo kako se unutar nas pali jedna vatra.

Ta vatra ne sme da ostane na par bezopasnih plamičaka. Niti je dovoljno da ona samo pospano tinja ispod pepela. Jedna živa i rasplamsana vatra mora stalno da se održava uz pomoć naše volje da kultivišemo senzitivnost. Ako ona nastavi da gori na takav način, naše stanje će se promeniti: toplota tog plamena počeće da uzrokuje jedan proces fuzije unutar nas.

Nakon te tačke ona unutrašnja sadržina neće se više ponašati kao gomila metalnih opiljaka: ona će se pretvoriti u jedan metalni blok. Nakon toga svi dalji udari neće biti više u stanju da uzrokuju unutrašnje promene u čoveku kao što su to pre bili. Kad čovek dosegne tu tačku, on će dobiti jednu čvrstinu; on će ostati on, bez obzira na sve izazove koje mu život može doneti.

Boris Moravjev

Има три врсте подлаца на свету: прво, наивни подлаци, то јест они који су уверени да је њихова подлост највећа племенитост; затим подлаци који се стиде своје сопствене подлости, али ипак је не напуштају; и најзад, просто подлаци, чистокрвни подлаци.
Младић, Достојевски

'' Takav je obican osrednji covek - nesvesni rob potpuno u sluzbi ciljeva univerzalnog poretka, a koji su potpuno strani njegovoj licnoj individualnosti. Moze celog svog zivota da ostane onakvim kakav se bio rodio i onakvim kakav se bio obrazovao, pod delovanjem svakovrsnih uticaja koji na kraju odredjuju uslove njegovog postojanja, a zatim, kao takav, nakon smrti, moze da bude razoren zauvek. Pa i neka bude da je u tome opsti zgoditak svakog zivota, Velika Priroda je ipak dala nekim oblicima zivota, na primer coveku, mogucnost da ne bude jednostavno slepo orudje u sluzbi objektivnih ciljeva Univerzalnoga Svega; dala mu je sredstva, opsluzujuci i svesno ostvarujuci ono sto mu je bilo sudjeno, da proizvede vise nego sto se od njega trazilo, i da taj visak iskoristi za svoj 'egoizam', to jest za odredjenje i istrazivanje svoje sopstvene individualnosti.

Ta mogucnost mu je data takodje da sluzi opstem cilju, jer sama ravnoteza objektivnih zakona iziskuje takve nezavisne zivote, autonomnog sklopa, relativno oslobodjene, a posebno ljudske vrste. S tim u vezi, smatram svojom moralnom duznoscu da ovde dodam i naglasim da, iako je oslobodjenje moguce za coveka, nije svakome pruzena mogucnost da do njega dodje. Brojni razlozi mogu tome da se suprotstave, a oni ipak u vecini slucajeva ne zavise samo od nas licno, ni od velikih kosmickih zakona, vec samo od slucajnih uslova naseg dolaska na ovaj svet i naseg obrazovanja, a medju njima su naravno glavni, nasledje i okolnosti u kojima se odigrao proces naseg 'pripremnog razdoblja'. Ti uslovi koji se ne mogu nadzirati mogu biti dovoljni da to oslobodjenje onemoguce...

Sloboda, oslobodjenje, to je ono sto mora biti covekov cilj. Postati slobodan, osloboditi se ropstva - to je ono cemu covek treba da tezi kada postane makar i malo svestan svog polozaja. Za njega ne postoji nista drugo i nista drugo nije moguce sve dok ostaje rob i spolja i iznutra. Ali covek ne moze prestati da bude rob spolja dok to ostaje u svojoj unutrasnjosti. Stoga, da bi covek postao slobodon, prvo mora steci unutrasnju slobodu. Prvi i osnovni razlog covekovog ropstva je nepoznavanje samoga sebe. Bez samospoznaje, bez razumnevanja rada i funkcija svoje masine, covek ne moze biti slobodan, ne moze vladati sobom i zauvek ce ostati rob, igracka sila koje na njega deluju.

Za savremene ljude najvece je zlo sto, zbog raznih uslova svakodnevnog zivota, a narocito 'obrazovanja' u doba punoletstva, sticu samo takve sklopove licnosti koji odgovaraju toku reke zivota, osudjenom da se izgubi u podzemnim ponorima. Tok ih vuce kuda hoce, a oni, ne razmisljajuci o posledicama, ostaju pasivni, dopustajuci da ih nosi kao olupine, kuda i kako struja hoce. ''

G

И, друзи, поверујте мени:
Ко девојци је муж суђени,
Тај ће да стигне до свог циља
Па читав свемир да се смути.

Ја верујем у тврдњу ту!
Не поделимо ли ужитке,
Све радости су тада плитке,
Удвоје знамо срећу сву
Руслан и Људмила, Пушкин

Нечисте силе је створио Бог, само их је лишио своје благодати, и као све у природи, сем личне и свемогуће воље Творца, они су потчињени природним законима. Преостаје само да те законе упознамо, и ми ћемо стећи снагу да управљамо демонима као што данас користимо силе ветрова за покретање бродова.
Брјусов: Огњени анђео

Живети на земљи и не лагати немогуће је, јер су живот и лаж синоними.
Бобац

Zdravo drugari.
Ne znam da l je neko pominjao njega. U stvari jednu knjigu. Napiso je Venedikt Jerofejev Moskva-Petuški. Kakva je to knjiga. Pa sav sam se rastopio. Ko pesma je. Našao sam je prošle nedelje kod nekih uličnih prodavaca. Mala knjiga za 50 din. Ajd da je uzmem. Baš me je iznenadila.

Иван Чонкин:

1. ruska

2. francuska

Čehov, recimo. Sami završetak Ujka Vanje. Ne mogu sad tražiti no obećavam da ću kasnije.

Svi ruski klasici bez izuzetka.

Kliknite za proširenje...

Cehov, majstor kratke price.
Mislis li na onaj deo kada Sonja tesi ujka Vanju, govoreci mu da ce sve biti dobro, da treba da nastave sa radom...?

...Da.

VažnoJeZvatiSeFridrih!:

Zdravo drugari.
Ne znam da l je neko pominjao njega. U stvari jednu knjigu. Napiso je Venedikt Jerofejev Moskva-Petuški. Kakva je to knjiga. Pa sav sam se rastopio. Ko pesma je. Našao sam je prošle nedelje kod nekih uličnih prodavaca. Mala knjiga za 50 din. Ajd da je uzmem. Baš me je iznenadila.

Kliknite za proširenje...

Knjigu imam u licnoj biblioteci...Veoma zanimljiva sa stanovista leksike ... mnogo mi je pomogla da u jednoj studiji...ruski knjizevni jezik i zargon...ali, jos je interesantnija na ruskom ...

Ogroman broj zargonskih sinonima za alkohol......Sa druge strane, ljubav i ocekivanja...razocaranost...niskost....

Када је завршио последњу страницу извадио је из ковчега оловку и написао на књизи: ''Ову књигу читао сам ја, Матвеј Терехов, и сматрам је најбољом од свих књига које сам прочитао, због чега изражавам своју захвалност подофициру жандармеријске управе на железници Кузми Николајеву Жукову, као власнику ове драгоцене књиге.'' Писање сличних бележака на туђим књигама сматрао је дужношћу васпитана човека.
Убиство, Чехов

Уз то сам, као и сви библиофили, био шкрт до претераности. Та околност присиљавала ме је да избегавам јавне распродаје, где, као у картању, ватрени библиофил може потпуно да пропадне; али зато сам најусрдније посећивао малу књижару у којој сам трошио мало, али коју сам могао са задовољством да прекопавам сву, од почетка до краја.
Одојевски

''Ko je ona ? Poriv samo, ushićenje srca mog, hladnoća i otpor, zanos, smeh i suze, vrag i Bog, vatra popodnevnog leta i lepota uragana, pesnikova želja sveta, san i trepet iz razdanja. Družba s njom je opijenost... Al sačuvaj mene od ljubavnog žara njenog i s njom veze tajanstvene. Vatrena je tvrdoglava, ljubomorna , privržena - glavu dajem - kao prava , kao zakonita žena ...''

Треба се молити за духовно: да Бог са нашег срца наталожено зло уклони.
Један дан Ивана Денисовича, Солжењицин

Има и таквих људи које обузима потпуна несавладива жеђ за убиством, - из веома разноврсних узрока, на пример, због атавизма или тајно нагомилане мржње према човеку, - убијају нимало не падајући у ватру, а пошто су убили, не само да не пате, како се то обично каже, него напротив, долазе у нормално стање, осећају олакшање.
Буњин

На северной реке
Павел Шубин

Туда, где перешел откос
В обрыв береговой,
Где полк немецкий в мерзлый лёсс
Зарылся с головой,
По руслу ледяной реки,
Глубокому, как ров,
Повел бойцов своих в штыки
Полковник Комаров1.
На их пути любой вершок
Открытый, словно ток,
Прошил крест-накрест и прожег
Свинцовый кипяток.
Мои друзья легли на лед,
На снеговой покров;
И шел с героями вперед
Полковник Комаров.
Бойцы, встречая смерть в упор,
Не дрогнув, шли за ним,
И выбили врага из нор
Ударом штыковым.
Но на войне как на войне,-
Померкло солнце днем:
Сто новых дзотов в глубине
Закашляло огнем.
И гибель встала на пути,
И все вокруг зажглось.
И стало некуда идти,
И залегать пришлось.
И тут, сраженный наповал,
По-воински суров,
Упал на снег, на черный пал
Полковник Комаров.
И замолчали все на миг,
До боли зубы сжав...
Тогда Агеев напрямик
Пополз из блиндажа
Опять на лед,
В разрывы мин,
Под бешеный свинец.
Как друг полковника,
Как сын
И как его боец.
Пусть не дойдет он до конца,
Весь полк - одна семья,
Не отдадут врагу отца
Другие сыновья...
Но он - дошел.
Слепой от слез,
Средь вихрей огневых,
Он дорогое тело нес
До блиндажей своих.
А рядом, в снеговой пыли,
Прямой дороги сбочь,
Зиновьев с Лариным ползли,
Готовые помочь.
А мы стреляли, как могли.
И орудийный шквал,
Стеной восстав из-под земли,
Героев прикрывал.
И пушки выкатив вперед,
В порядки первых рот,
Врагов мы грели в свой черед,
Гася за дзотом дзот.
Взлетали в небо глыбы льда,
Фашисты вслед за ним.
Они не встанут никогда -
Огня хватило им!
...И так простились мы тогда
С полковником своим.

"Фронтовая правда",
28.03.42

1 Полковник П.Я. Комаров - командир 1098-го стрелкового полка 327-й стрелковой дивизии.

Песма као историјски извор

Ivan S.Turgenjev jedan od mojih omiljenih Rusa

"Prva ljubav" (zbirka pripovedaka)

"Pale su i poslednje pregrade - i nasa ljubav se tako smirila, tako produbila, tako je bez ikakva traga nestalo svake podvojenosti da ne zelimo cak ni da prozborimo ni rec, ni da izmenimo pogled....Zelimo samo da disemo, disemo zajedno, da zivimo zajedno, da budemo zajedno... pa cak i da ne znamo da smo zajedno..."

''Ali, u svakoj prilici u kojoj istraživač dođe na to da pokuša da na ovaj ili onaj način izrazi sadržaj skrivenog znanja, on bez razlike vidi jednu stvar, a to je šokantno siromaštvo ljudske imaginacije pred tim idejama. Čovečanstvo pred idejom o skrivenom znanju podseća na ljude iz bajki kojima je obećano od strane neke boginje, vile ili čarobnjaka da će im biti dato šta god požele pod uslovom da tačno kažu šta žele. I obično u bajkama ljudi ne znaju šta da traže. U nekim slučajevima vila ili čarobnjak nude da ispune tri želje, ali čak ni to ne pomaže. U svih bajkama svih vremena i naroda, ljudi se beznadežno izgube suočeni sa pitanjem šta žele i šta bi voleli da imaju. Oni su sasvim nesposobni da odrede i formulišu svoje želje. Ili se u tom trenutku sete samo neke male nevažne želje, ili izraze nekoliko protivrečnih želja, koje jedna dugu poništavaju.''

Valovima lutala, šumom se krila
Prividjala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih






Ne hvataj sebe za ruku...
Ne vodi sebe na rijeku...
Na sebe prstom ne pokazuj...
O sebi priču nikom ne kazuj...
Ideš, ideš – i spotakneš se.


Ana Ahmatova



"Ja nisam zaljubljena u sebe, zaljubljena sam u ovaj posao. slušanje. Kad bi mi drugi dozvolili da slušam, kao što dajem, ja bih na isti način slušala drugog.
o drugima mi ostaje samo jedno, da nagađam. Spoznaj samoga sebe! I to mi nimalo ne olakšava spoznavanje drugog. Naprotiv, čim počnem čovjeka procijenjivati prema sebi, dešava se nesporazum za nesporazumom."

Marina Cvetajeva




Kad ste već spomenuli to, ruskoj književnosti i poeziji, 'dorasla' je jedino francuska.