Bustura
Aktivan član
- Poruka
- 1.205
Setam gradom.Zamisljen,izgubljen.
Moj svet.Tako visoko izdignut kao jedna kula.U kojoj na svakom spratu buja nivi zivot i stvara se nova ideja.U toj kuli visokoj i vitkoj.Satkanoj od snova ljubavi i srece.A opet tako nesigurnoj od nemorala i bola.Preti da se urusi i zatvori sva vrata kuda jos malo svetla nalazi dusa moja.
Prokleti zivot.Tako drag tako mio.Kada u njemu nikada nebih gresio.Mozda bi sebe od svega loseg ocistio.
Pomislim sta sve ucinih i kome se sve dadoh.dusu svoju i telo prodadoh.Od Boga zivotom darivan.Svojom voljom taj dar unistavam.
Dali ova dusa prljava od tuge.Moze cista nekada postati.I srecu ponovo u delicu svom osetiti.
A kako je nekada ljubav bila lepa.Srecom obdaren ljubavlju uvijen.Taze okupan poljupcem umijen.
Ja sam nekada davno.Tragediiju preziveo.Zbog toga se svega odreko.Od njega zlostavljan i krvlju umrljan.Od placa umoran i osvete zedan.Na kraju pobegoh i zivot nastavih.Ali ranu svoju nemogu da prebolim.Boli me i danas da sramotinja.NJegovog tela ta gomora.Koja je mene dugo pokoravala.I umorno telo grhom punila.Dok utrobu u meni nije isprzila.Kako su teski bili ti trnuci.Kako je divljacki on zlostavljao mene.Umornog nejakog i za zivot nespremnog.Nikada nije osetio grh.Uvek se smejao i mene primoravao.Kako su teski ti dani bili.
Ja imam strah.Plasim se dana kada se rodi moje dete.Od ovakvog oca.Koji ljubav nikada osetio nije.Plasim se da necu znati pruziti mu srecu.
A znam da jedino za to stvorenje zivim.
Ipak toliko je bola skupljeno da ljubav vise pokazati nemogu.
Moj svet.Tako visoko izdignut kao jedna kula.U kojoj na svakom spratu buja nivi zivot i stvara se nova ideja.U toj kuli visokoj i vitkoj.Satkanoj od snova ljubavi i srece.A opet tako nesigurnoj od nemorala i bola.Preti da se urusi i zatvori sva vrata kuda jos malo svetla nalazi dusa moja.
Prokleti zivot.Tako drag tako mio.Kada u njemu nikada nebih gresio.Mozda bi sebe od svega loseg ocistio.
Pomislim sta sve ucinih i kome se sve dadoh.dusu svoju i telo prodadoh.Od Boga zivotom darivan.Svojom voljom taj dar unistavam.
Dali ova dusa prljava od tuge.Moze cista nekada postati.I srecu ponovo u delicu svom osetiti.
A kako je nekada ljubav bila lepa.Srecom obdaren ljubavlju uvijen.Taze okupan poljupcem umijen.
Ja sam nekada davno.Tragediiju preziveo.Zbog toga se svega odreko.Od njega zlostavljan i krvlju umrljan.Od placa umoran i osvete zedan.Na kraju pobegoh i zivot nastavih.Ali ranu svoju nemogu da prebolim.Boli me i danas da sramotinja.NJegovog tela ta gomora.Koja je mene dugo pokoravala.I umorno telo grhom punila.Dok utrobu u meni nije isprzila.Kako su teski bili ti trnuci.Kako je divljacki on zlostavljao mene.Umornog nejakog i za zivot nespremnog.Nikada nije osetio grh.Uvek se smejao i mene primoravao.Kako su teski ti dani bili.
Ja imam strah.Plasim se dana kada se rodi moje dete.Od ovakvog oca.Koji ljubav nikada osetio nije.Plasim se da necu znati pruziti mu srecu.
A znam da jedino za to stvorenje zivim.
Ipak toliko je bola skupljeno da ljubav vise pokazati nemogu.
