Ponos grada!
Primećen član
- Poruka
- 633
БРАТЕ СРБИНЕ ЗНАШ ЛИ КАКО, ЗАШТО И НА КОЈИ НАЧИН СЛАВИШ «НАЈЛУЂУ НОЋ» ?
Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.
А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.
УОЧИ «НАЈЛУЂЕ НОЋИ»
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота); 7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србиј је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8.март, «међународни дан жена», уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи Србији у којој химна није «Боже правде», него «Хеј Словени», у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су «равноправни грађани свих народа и народности». И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби...Уосталом, ко пита Србе ?Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике ? «тада славимо» тријумфалне моменте једне лажне религије која «верује у Маркса и Енгелса», религији која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, непитајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
--Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: «Срећни Новогодишњи и Божићни празници!» и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе «србску нову годину», што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља ! Могло би се ускоро десити да се прослављава и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;
--Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
--Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
--Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови «ослободиоци» који су донели нове законе и нове празнике;
--У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних ораганизација финансираних од стране запада.
--У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
--У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;
--У најлуђој ноћи ретко ко је свеста да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.
--После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив «најлуђа ноћ» треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.
Рећи ћемо и то: «Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају», како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.
БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ
Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића ? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о.Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији ?
Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући «лајт—шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.
Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се.
А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.
УОЧИ «НАЈЛУЂЕ НОЋИ»
Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1.мај, «међународни празник рада», који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име «диктатуре пролетеријата», преко шездесет милиона људских живота); 7.јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србиј је био «Шпанац», припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29.новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8.март, «међународни дан жена», уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи Србији у којој химна није «Боже правде», него «Хеј Словени», у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су «равноправни грађани свих народа и народности». И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби...Уосталом, ко пита Србе ?Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике ? «тада славимо» тријумфалне моменте једне лажне религије која «верује у Маркса и Енгелса», религији која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, непитајући се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).
--Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: «Срећни Новогодишњи и Божићни празници!» и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе «србску нову годину», што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – славља ! Могло би се ускоро десити да се прослављава и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;
--Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа;
--Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;
--Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови «ослободиоци» који су донели нове законе и нове празнике;
--У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних ораганизација финансираних од стране запада.
--У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.
--У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали;
--У најлуђој ноћи ретко ко је свеста да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.
--После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив «најлуђа ноћ» треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.
Рећи ћемо и то: «Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају», како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.
БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ
Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића ? Људи на тај дан журе и јуре «припремајући» се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно «свесни» да у темељу њиховог «празновања» Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о.Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је «човек увек на губитку». А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за «мрвама среће», ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији ?
Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући «лајт—шоу» савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса беспразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.
E oce li iko brate srbine cuti vapaj istine, procitati ove reci, shvatiti sustinu svega ovog sto si pisao....ne sigurno. Vracem film dugi niz godina unazad, i sjecam se kada smo tajno i krisom cekali Bozic i Pravoslavnu novu godinu, to je bilo nekada srogo zbranjeno,odlaska kod dobrih prijatelja......po kucama?! Imalo je svoju draz,i ipak se toga rado sjecam, i dan danas. A bili smo samo djeca.....
