Aikido i Realni Aikido reopen

igiboy:
Nije problem samo što ih nema, problem je i u samoj organizaciji takvih takmičenja. Tomiki je probao da organizuje takmičenja po uzoru na Đudo, pa je izbacio masu nekih tehnika i varijacija iz takmičenja jer su se ljudi lomili kao idioti i čak je zabranio hvatove za kimono pod izgovorom da njegovi ljudi ne bi koristili Đudo tehnike a onda se ispostavilo da je njegova ekipa jako volela da lomi zglobove na šakama i tako dalje. U principu moglo bi se izdvojiti jedno 10tak tehnika i varijacija istih koje bi se mogle koristiti za takmičenja a ovo ostalo da se uči pod kontrolom. Samo onda bi opet ljudi mahom gledali samo te tehnike i tako u krug. Meni bi daleko bolja ideja bila da svaki klub za svaki kyu viši od 5og (eventualno 4og) mora da organizuje pravu ju-geiko probu (slobodnu borbu) pa da vidimo ko je koliko zaista naučio i napredovao. Nije tajna da su Uešibini učenici prihvatali izazivače iz drugih veština i mahom pobeđivali bez većih problema.
Kliknite za proširenje...

Уопште није чудно што у аикидоу не постоје такмичења односно што су пропали сви покушаји да се то реализује. Просто се мора узети у обзир циљ који се поставља пред вежбачима аикидоа и да ли је могуће тај циљ постићи уколико се неко припрема за такмичење. Такође као што си поменуо, сваки покушај организације такмичења међу аикидокама доводио је до ограничавања техника а то би неминовно довело и до растакања "вештине"...


@C2I3
]Ја мислим да је ово ипак само забавна емисија, без неке жеље за образлагањем ставова који се износе на један, усудио бих се рећи, чак и вулгаран начин.
Оно што је Душан Џакић изјавио, нажалост, одиста важи за већину аикидо дођоа, клубова и асоцијација... не за све, али за већину.
Моје је мишљење да је томе допринела политика и борба за превласт која се са Јапанаца пренела на њима подређене клубове и асоцијације.
Велики фактор игра и то што аикидо углавном нема такмичења, те се не може, колико-толико, објективно сагледати и одмерити, вештина и способност појединих аикидока.
Има светлих примера људи који су свој живот посветили борилачким вештинама, те опробавају и стално унапређују своју технику, али је њих жалосно мало.
Него, ја се нешто сећам да је Џакић радо похађао семинаре на којима су већину чиниле управо аикидоке и оно који тренирају кунг-фу.
Kliknite za proširenje...

То што неко радо похађа неке семинаре значи само да је имао могућност да се упозна са тим вештинама на неком вишем нивоу (обзиром да семинаре често воде мајстори тих вештина), у овом случају то само даје на значају ономе што је је Џакић изајвљивао у току овог интервјуа. И ја лично волим да присуствујем разним семинарима - на неким упознаш добре људе, на неким упознаш и Мајсторе тих вештина, а на некима се успешно упознаш и са смаом филозофијом која стоји иза тих вештина... (последњи пут сам био недаво на неком семинару нинђутсуа где је мајстор који је водио семинар одступио од најављене теме али ми није било жао обзиром а се бавио суштинским стварима (мајсторским) а не техничким... ).
Што се тиче такмичења у аикидоу људи заборављају да је такмичење (у оквиру борилачког спорта) емотивна активност и да би "такмичарски" аикидо морао да уђе у воде које далеко превазилазе оквире оног што је Морихеи Ушеиба замислио.

С друге стране текмичења која би се могла организовати међу аикидокама а да се остане у оквирима аикидоа би била само она која би могла да прикажу вештину у оквиру контролисаних услова (прецизност, брзина, пробијност у раду са мачем, штапом) односно нешто слично разним формама (катама) ... А то опет не би могло да парира емотивном раду кад ти се залети будала која у датом тренутку не види и не осећа ништа што није у стању да га доведе до шока од бола...


С друге стране задатак свима аикидистима који би желели да се опробају у спарингу на који позива Џакић :
- поставите партнера преко пута себе и рецитему да вас бије песницама из свих углова, крените полагано а онда нека убрзава...
-када вам се учини а то можете да прегурате, направите паузу и након тога нека вас партнер напдне пуном брзином али без снаге у песницама и то да су му мета и ваша глава и стомак и груди... и да нека то ради без "пардона" кад вас погоди и нека ради све док не почнете да бежите по сали...
АКо пробате овако неку вежбицу биће вам јасније због чега је Џакић сигуран у себе...
 
Poslednja izmena:
ДраганЖ:
Уопште није чудно што у аикидоу не постоје такмичења односно што су пропали сви покушаји да се то реализује. Просто се мора узети у обзир циљ који се поставља пред вежбачима аикидоа и да ли је могуће тај циљ постићи уколико се неко припрема за такмичење. Такође као што си поменуо, сваки покушај организације такмичења међу аикидокама доводио је до ограничавања техника а то би неминовно довело и до растакања "вештине"...


@C2I3


То што неко радо похађа неке семинаре значи само да је имао могућност да се упозна са тим вештинама на неком вишем нивоу (обзиром да семинаре често воде мајстори тих вештина), у овом случају то само даје на значају ономе што је је Џакић изајвљивао у току овог интервјуа. И ја лично волим да присуствујем разним семинарима - на неким упознаш добре људе, на неким упознаш и Мајсторе тих вештина, а на некима се успешно упознаш и са смаом филозофијом која стоји иза тих вештина... (последњи пут сам био недаво на неком семинару нинђутсуа где је мајстор који је водио семинар одступио од најављене теме али ми није било жао обзиром а се бавио суштинским стварима (мајсторским) а не техничким... ).
Што се тиче такмичења у аикидоу људи заборављају да је такмичење (у оквиру борилачког спорта) емотивна активност и да би "такмичарски" аикидо морао да уђе у воде које далеко превазилазе оквире оног што је Морихеи Ушеиба замислио.

С друге стране текмичења која би се могла организовати међу аикидокама а да се остане у оквирима аикидоа би била само она која би могла да прикажу вештину у оквиру контролисаних услова (прецизност, брзина, пробијност у раду са мачем, штапом) односно нешто слично разним формама (катама) ... А то опет не би могло да парира емотивном раду кад ти се залети будала која у датом тренутку не види и не осећа ништа што није у стању да га доведе до шока од бола...


С друге стране задатак свима аикидистима који би желели да се опробају у спарингу на који позива Џакић :
- поставите партнера преко пута себе и рецитему да вас бије песницама из свих углова, крените полагано а онда нека убрзава...
-када вам се учини а то можете да прегурате, направите паузу и након тога нека вас партнер напдне пуном брзином али без снаге у песницама и то да су му мета и ваша глава и стомак и груди... и да нека то ради без "пардона" кад вас погоди и нека ради све док не почнете да бежите по сали...
АКо пробате овако неку вежбицу биће вам јасније због чега је Џакић сигуран у себе...
Kliknite za proširenje...

Управо на таквим семинарима сам и сретао Џакића.
Ја га лично поштујем, јер за разлику од већине домаћих ММА такмичара, Џакић је имао довољно скромности да себи призна да може да буде бољи и на томе је радио.. бар је тако било пре неких пет-шест година
Овај... ја сам итекако пробао... ишао по ММА семинарима, џудо семинарима, итд. Свашта се научи, како о себи, тако и о другима, а и унапреди се техника ту и тамо.
Када ми неко каже да тренира аикидо ја очекујем два сата преподне, два сата поподне, шест дана у недељи, са партнерима који пружају макар пасиван отпор.
Уместо тога све је више оних који су стигле до црног појаса после три-четири године, посећујући салу два пута недељно по сат времена, ако и толико.
С тим у вези, ни ја никада нисам тренирао аикидо. Само сам се рекреативно бавио и још увек се бавим истим.

Шта је Морихеј Ујешиба замислио, ја заиста не знам.
Чуо сам тушта и тма интерпретација од његових ученика, блиских пријатеља, комшија, па и људи који га никада у животу нису упознали.
И да будем безобразан, и не интересује ме шта је он замислио.
Интересује ме примена и како постати бољи - бољи у реалном свету, не у некаквој трансцендентално медитативној причи о томе како аикидо служи да победиш себе, и да је то пут љубави и шта се већ продаје.

Аикидо, као и све остале борилачке вештине и спортови пати од политике и од тога што се претвори у индустрију.
 
igiboy:
Nije problem samo što ih nema, problem je i u samoj organizaciji takvih takmičenja. Tomiki je probao da organizuje takmičenja po uzoru na Đudo, pa je izbacio masu nekih tehnika i varijacija iz takmičenja jer su se ljudi lomili kao idioti i čak je zabranio hvatove za kimono pod izgovorom da njegovi ljudi ne bi koristili Đudo tehnike a onda se ispostavilo da je njegova ekipa jako volela da lomi zglobove na šakama i tako dalje. U principu moglo bi se izdvojiti jedno 10tak tehnika i varijacija istih koje bi se mogle koristiti za takmičenja a ovo ostalo da se uči pod kontrolom. Samo onda bi opet ljudi mahom gledali samo te tehnike i tako u krug. Meni bi daleko bolja ideja bila da svaki klub za svaki kyu viši od 5og (eventualno 4og) mora da organizuje pravu ju-geiko probu (slobodnu borbu) pa da vidimo ko je koliko zaista naučio i napredovao. Nije tajna da su Uešibini učenici prihvatali izazivače iz drugih veština i mahom pobeđivali bez većih problema.
Kliknite za proširenje...

Из моје перспективе проблем са такмичењима је то што се аикидо претворио у скуп школских техника.
Онда није никакво чудо што се људи повређују када школске технике покушају и да примене.
Када се буде посветила пажња дистанци и тајмингу како треба и када се атеми буду радили исто колико одбрана од истих, онда би ствари могле да буду и другачије.
И да... избацити хакаму.
 
C2I3:
Управо на таквим семинарима сам и сретао Џакића.
Ја га лично поштујем, јер за разлику од већине домаћих ММА такмичара, Џакић је имао довољно скромности да себи призна да може да буде бољи и на томе је радио.. бар је тако било пре неких пет-шест година
Овај... ја сам итекако пробао... ишао по ММА семинарима, џудо семинарима, итд. Свашта се научи, како о себи, тако и о другима, а и унапреди се техника ту и тамо.
Када ми неко каже да тренира аикидо ја очекујем два сата преподне, два сата поподне, шест дана у недељи, са партнерима који пружају макар пасиван отпор.
Уместо тога све је више оних који су стигле до црног појаса после три-четири године, посећујући салу два пута недељно по сат времена, ако и толико.
С тим у вези, ни ја никада нисам тренирао аикидо. Само сам се рекреативно бавио и још увек се бавим истим.

Шта је Морихеј Ујешиба замислио, ја заиста не знам.
Чуо сам тушта и тма интерпретација од његових ученика, блиских пријатеља, комшија, па и људи који га никада у животу нису упознали.
И да будем безобразан, и не интересује ме шта је он замислио.
Интересује ме примена и како постати бољи - бољи у реалном свету, не у некаквој трансцендентално медитативној причи о томе како аикидо служи да победиш себе, и да је то пут љубави и шта се већ продаје.
Kliknite za proširenje...

Аикидо, као и све остале борилачке вештине и спортови пати од политике и од тога што се претвори у индустрију.
Kliknite za proširenje...

Zamislio je mir u svetu, pod vođstvom svetog japanskog Cara. Šta je bio? Bio je japanski ultranacionalista koji se družio sa drugim ultranacionalistima kao što je Shumei Okawa koga je on nazivao sensejem. Njegova ideologija Aikibudo-a i kasnije Aikido-a nije bila mirnodopska.

"He explicitly would say at times, “I’m not concerned about morality,” and his own life story has a lot of examples of that. This did not change after World War II. He remained a Messianic right-wing spiritual ideologue until his death. This is another myth, that he went to Iwama, became spiritually enlightened and then embraced pacifism.

At any rate, Morihei Ueshiba was a remarkable guy. He was a force for good, but this simplistic idea that aikido was created to create peace on earth is just not fully informed. Back in the early eighties, a number of us, under the direction of Phil Relnick, created an organization called the Japan Martial Arts Society (JMAS). Four times a year, we’d have great martial artists come and present to non-Japanese living in Japan. Doshu Kisshomaru, O-Sensei’s son, did a presentation, and one very sincere guy raises his hand and through translation says, “When did your father become a pacifist?” Someone translates this to Doshu, and he sort of looks like, “What?” The guy translates it again, and he just cracked up. I mean, there were tears in his eyes, and he said, “My father was never a pacifist.” "

Ovo prvo boldovano znači da je plakao od smeha.

https://aikidojournal.com/2018/03/25/ellis-amdur-on-aikido/
 
Poslednja izmena:
igiboy:
Ovo bi pre bila pesma Moriheja Uešibe:

Kliknite za proširenje...

Док је био млађи и пун снаге и жеље...

Евидентно је да је стварањем аикидоа и његовом даљом промоцијом након окупације од стране Америке направио одређен отклон од употребе "борилачке вештине" као алата у борби.
Лично немам проблем са тим његовим ставом али ми је занимљиво кад посматрам аикидисте који на неком ранијем раду Морихеја Ушеибе гледају оно што је оставио у аманет њима али преко оног што знају као Аикидо... Да се разумемо, Аикидо припрема вежбача за војнички живот (кроз одређене односе између рангова, дисциплини, слушању "надређених/старијих" и сл) али му фали оно што смо већ спомињали на форуму а то је борбеност у смислу да се стиче примењива вештина - не, не мислим да је можете применити над неким ко је просто силеџија без икаквог знања па се залетео или пак покушава да искористи неку гужву па да си припише неко групно табање већ да се употреби и на увежбаном борцу који има и знање и вољу за борбом...
При свему томе треба имати у виду да нападачи којима мач није уобичајено оружје не нападају ни налик оним нападима од којих се уче одбране на Аикидоу...
 
ДраганЖ:
Док је био млађи и пун снаге и жеље
Kliknite za proširenje...

"He remained a Messianic right-wing spiritual ideologue until his death." - To mu je bila pesma do kraja života.

Евидентно је да је стварањем аикидоа и његовом даљом промоцијом након окупације од стране Америке направио одређен отклон од употребе "борилачке вештине" као алата у борби.
Лично немам проблем са тим његовим ставом али ми је занимљиво кад посматрам аикидисте који на неком ранијем раду Морихеја Ушеибе гледају оно што је оставио у аманет њима али преко оног што знају као Аикидо...
Kliknite za proširenje...

Samo što su tu promociju u Americi radili njegov sin Kišomaru i Koiči Tohej. Obrađivana je ta tema ranije već, Čuveni, sada pokojni, Stenli Pranin je obrađivao tu temu već, http://aikidojournal.com/2015/06/11/is-o-sensei-really-the-father-of-modern-aikido/ . U prevodu Aikido podučavan i popularisan nakon rata nije od Moriheja nego od njegovog sina koji je hteo da je napravi pristupačnom većem broju ljudi jer je želeo da pokaže ljudima van Japana kako u Japanu i dalje postoji nešto "dobro", u smislu nešto korisno za ljudsko društvo, ne samo japansko kao što je tp Morihej mahom zamišljao.

Да се разумемо, Аикидо припрема вежбача за војнички живот (кроз одређене односе између рангова, дисциплини, слушању "надређених/старијих" и сл) али му фали оно што смо већ спомињали на форуму а то је борбеност у смислу да се стиче примењива вештина - не, не мислим да је можете применити над неким ко је просто силеџија без икаквог знања па се залетео или пак покушава да искористи неку гужву па да си припише неко групно табање већ да се употреби и на увежбаном борцу који има и знање и вољу за борбом...
Kliknite za proširenje...

I bilo je i toga, što od Japanaca što od naših ljudi i tako dalje. Glavni problem je u pristupu suštini, odnosno šta neko misli i želi da postigne sa veštinom. Drugim rečima Uešiba nikada nije smatrao da nekoga treba savladati a da ga ne povrediš. To je mit stvoren zarad političkih prilika nakon rata. To je okej u krajnjoj liniji ali nije cilj za sebe.

При свему томе треба имати у виду да нападачи којима мач није уобичајено оружје не нападају ни налик оним нападима од којих се уче одбране на Аикидоу...
Kliknite za proširenje...

Radi se i sa kik-bokserskim udarcima i šutevima, i odbrane od pojedinih rvačkih napada i tako dalje. Opet se poenta je u tome šta ko zamišlja da želi da postigne sa veštinom. Dokle god vlada ideja pacifizma koju sam Uešiba nikada nije zastupao dotle će stanje biti ovakvo kakvo jeste. Problem je u tome što većini ljudi to ne smeta.
 
Poslednja izmena:
igiboy:
"He remained a Messianic right-wing spiritual ideologue until his death." - To mu je bila pesma do kraja života.



Samo što su tu promociju u Americi radili njegov sin Kišomaru i Koiči Tohej. Obrađivana je ta tema ranije već, Čuveni, sada pokojni, Stenli Pranin je obrađivao tu temu već, http://aikidojournal.com/2015/06/11/is-o-sensei-really-the-father-of-modern-aikido/ . U prevodu Aikido podučavan i popularisan nakon rata nije od Moriheja nego od njegovog sina koji je hteo da je napravi pristupačnom većem broju ljudi jer je želeo da pokaže ljudima van Japana kako u Japanu i dalje postoji nešto "dobro", u smislu nešto korisno za ljudsko društvo, ne samo japansko kao što je tp Morihej mahom zamišljao.



I bilo je i toga, što od Japanaca što od naših ljudi i tako dalje. Glavni problem je u pristupu suštini, odnosno šta neko misli i želi da postigne sa veštinom. Drugim rečima Uešiba nikada nije smatrao da nekoga treba savladati a da ga ne povrediš. To je mit stvoren zarad političkih prilika nakon rata. To je okej u krajnjoj liniji ali nije cilj za sebe.



Radi se i sa kik-bokserskim udarcima i šutevima, i odbrane od pojedinih rvačkih napada i tako dalje. Opet se poenta je u tome šta ko zamišlja da želi da postigne sa veštinom. Dokle god vlada ideja pacifizma koju sam Uešiba nikada nije zastupao dotle će stanje biti ovakvo kakvo jeste. Problem je u tome što većini ljudi to ne smeta.
Kliknite za proširenje...

Мени делује да је то око пацифизма ипак сма Ушеиба пласирао... некако ми се чини да је и он сам поприлично допринео стварању тих митова кроз демонстрације које је изводио са својим ученицима...
Има један видео из 50их година где он изводи час људима из неке другачије школе борења и где је уочљиво колико му је напорно да изведе већину демонстрација. С друге стране кад се гледају демонстрације које изводи са својим ученицима то је све лако, лепршаво... иако је и већ доста старији...

Што се тиче пацифизма и погрешног схватања шта би то требало да представља вежбање борилачких вештина највећи проблем су можда управо вежбачи који долазе да вежбају "борилачке вештине" које су одабрали баш због тога што ту нема такмичења (за разлику од борилачких спортова)... Са таквим вежбачима је јако тешко радити конкретно на борбеној примени јер се инструктори често прилагођавају њима да би их задржали (тј задржали чланарине).
Други проблем при вежбању конкретније борбене примене јесте погрешна представа да "борилачке вештине" омогућавају да се из борбе прође неповређен (а опет због накарадних демонстрација разних "мајстора" који од борења праве балет), услед чега инструктори најчешће не залазе у емотиван рад јер је тако лакше и "безбедније"...
 
ДраганЖ:
Мени делује да је то око пацифизма ипак сма Ушеиба пласирао... некако ми се чини да је и он сам поприлично допринео стварању тих митова кроз демонстрације које је изводио са својим ученицима...
Има један видео из 50их година где он изводи час људима из неке другачије школе борења и где је уочљиво колико му је напорно да изведе већину демонстрација. С друге стране кад се гледају демонстрације које изводи са својим ученицима то је све лако, лепршаво... иако је и већ доста старији...
Kliknite za proširenje...

Mnoštvo dokaza govore upravo suprotno. Sama izjava Kišomarua je dovoljna. Nemam pojma na koji video misliš, ako ga pronađeš postuj ga ovde.

Што се тиче пацифизма и погрешног схватања шта би то требало да представља вежбање борилачких вештина највећи проблем су можда управо вежбачи који долазе да вежбају "борилачке вештине" које су одабрали баш због тога што ту нема такмичења (за разлику од борилачких спортова)... Са таквим вежбачима је јако тешко радити конкретно на борбеној примени јер се инструктори често прилагођавају њима да би их задржали (тј задржали чланарине).
Kliknite za proširenje...

Jeste ali takmičenje nije poenta samo po sebi. Nekada je u klubovima bio normalna stvar slobodan sparing gde bi se učenici isprobavali među sobom. I tako bez potrebe za takmičenjem su se stvarali sposobni učenici. Prbolem nije više ni u novcu nego u manjku volje i ideje kod samih instruktora.

Други проблем при вежбању конкретније борбене примене јесте погрешна представа да "борилачке вештине" омогућавају да се из борбе прође неповређен (а опет због накарадних демонстрација разних "мајстора" који од борења праве балет), услед чега инструктори најчешће не залазе у емотиван рад јер је тако лакше и "безбедније"...
Kliknite za proširenje...

Povreda nije neminovnost sama po sebi niti treba da bude. Povrede najćešće nastaju kao posledica grešaka ili u zavisnosti od prirode same veštine. Što se tiče treninga, tu je problem manjak intenziteta u radu.
 
Ajmo cuti ta "palamudjenja":


- - - - - - - - - -

Стајић је у свету познат по техничкој прецизности у одбрани од више наоружаних нападача. То га је препоручило да буде инструктор Јединице за специјалне операције МУП-а Србије, али и Специјалне јединице за брзо реаговање Русије и припадника Министарства за ванредне ситуације те земље.

Реални аикидо, који је развијао заједно са чувеним Љубом Врачаревићем, навео га је на усавршавање нових техника самоодбране које су препознали мајстори борилачких вештина.

Његов стил задивио је и колевку аикида Јапан, а 1989. године први пут је отишао у Русију, у тадашњи Совјетски Савез, јер су њихови спортисти били заинтересовани да развију аикидо. До сарадње са руским специјалним службама дошло је тако што су њихови припадници у слободно време тренирали аикидо. Стајић је неко време и живео у Русији, у граду Светловски, где је водио тренинге у два клуба и држао семинаре у другим градовима, што је изузетно допринело развоју аикидоа, односно његове српске технике.

У том месту обучавао је и питомце више полицијске школе, али и СОБР-а, Специјалне руске јединице за брзо реаговање. Руске специјалце тренирао сам и на краћем семинару у Ростову на Дону, присећа се наш саговорник.

Тренирао је и припаднике Министарства за ванредне ситуације Руске Федерације, чувеног МЧС-а. Иако је са припадницима те службе радио у Русији, у разним клубовима, интересантно је да је до сарадње са Министарством дошло захваљујући посети њених припадника Србији.

„Док сам водио тренинге у Београду код мене је случајно тренирао један официр МЧС-а који је руководио конвојем хуманитарне помоћи која је тада ишла на Косово из Руске Федерације. Нисам ни знао ко је, док се нисмо случајно срели у Москви. Позвао нас је да будемо његови гости, упознали смо се и са начелником те службе, а у међувремену су текли тренинзи. На свим семинарима које смо држали по Русији увек је био присутан неко из те службе. Било ми је чудно, шта ће њима аикидо, нису ми никада рекли, наравно, али они иду на ризична места, после катастрофа које су изазвали лоши људи, морају да знају да се одбране“.

Буквално значење речи аикидо, је „усаглашени пут енергије“ или „пут хармоничног духа“. Савршен спорт за све који желе да се смире, побегну из шуме информација које нас окружују и концентришу се на ствари које су заиста важне, кретање и правилно усмеравање енергије.
 
ISTRAZIVAC9:
Davno je to bilo, jos u proslom veku, :)
Kliknite za proširenje...

Za tebe kao da je juče bilo :D .

Hajde objasni u vezi kretanja i energije, zasto je palamudjenje :?:
Kliknite za proširenje...

Kakvom kretanju i energiji? Njegova glavna priča je da je on navodno kreirao nekakve primenjive tehnike :D koje ili ne postoje ili kada ih demonstriraju izgledaju kao najobičnije školske tehnike. Znam ja da tebi ego ne dozvoljava da priznaš da si gubio vreme sa Ljubom ali jbg negde valjda mora da se povuče crta ili za tebe ta crta ne postoji? :D Šta kažeš?
 
igiboy:
Za tebe kao da je juče bilo :D .



Kakvom kretanju i energiji? Njegova glavna priča je da je on navodno kreirao nekakve primenjive tehnike :D koje ili ne postoje ili kada ih demonstriraju izgledaju kao najobičnije školske tehnike. Znam ja da tebi ego ne dozvoljava da priznaš da si gubio vreme sa Ljubom ali jbg negde valjda mora da se povuče crta ili za tebe ta crta ne postoji? :D Šta kažeš?
Kliknite za proširenje...

Vidi, Aikido je Ljuba propagirao u Mladenovcu davne 73 god. tako da posle tih par godina vezbanja, nisam sebe pronasao u tome i nastavio dalje.

Objasni, iz tvog ugla gledanja koja je razlika izmedju Realnog Aikidoa i Aikidzicua, i zasto mislis da realni Aikido nije vredan za upotrebu :?:
 
ISTRAZIVAC9:
Vidi, Aikido je Ljuba propagirao u Mladenovcu davne 73 god. tako da posle tih par godina vezbanja, nisam sebe pronasao u tome i nastavio dalje.
Kliknite za proširenje...

Super, ako se nisi pronašao onda oladi više sa tom temom jbt :D .

Objasni, iz tvog ugla gledanja koja je razlika izmedju Realnog Aikidoa i Aikidzicua, i zasto mislis da realni Aikido nije vredan za upotrebu :?:
Kliknite za proširenje...

Kakvog aikidžicua?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Manga Hilux
Bruka i sramota
Odgovora
6
Pregleda
233
rz brzotrz 1972
R
Nina
Tuča "grobara" i "delija" kod Vuka: Koristili palice i pirotehniku
2
Odgovora
28
Pregleda
478
Dremač
Dremač
Manga Hilux
Karlos Alkaras i povrede
Odgovora
8
Pregleda
185
sashka28
S

Back
Top