Ko sto rekoh, to sve mnogo zavisi i od druge strane i same veze.
Ovo i jeste u osnovi svega...što se tiče mene, ja sam prema većini bivših momaka bila korektna, trudila sam se da budem što iskrenija i isto to sam očekivala od njih... Naravno, dešavalo se da neke stvari prećutim, da neke malo izmenim... Jednog sam stvarno mnogo lagala. Lagala sam ga o svojim osećanjima, varala sam ga često- a samim tim i lagala kad me pozove i pita šta radim, i nakon toga sam lagala kad sam govorila da sam srećna sa njim, da ga volim, da nemam potrebu da ga varam. Sa njim je čak i raskid bio nekako lažan.
Što se tiče prošlosti, o tome nikad ne lažem. O nekim stvarima ne volim da pričam, pa kažem u kratkim crtama ili objasnim zašto ne želim o tome da pričam, ali ne vidim poentu u laganju. Šta je bilo, bilo je. Ta prošlost je deo mene, i ako on ne može da je prihvati, onda ne može ni mene u potpunosti da ima.
A ova veza u kojoj sam sada je postala ovakva kakva je baš zbog toga što smo od početka iskreni jedno prema drugom, i o prošlosti i o sadašnjosti, nema laži, nema foliranja. Dok smo još bili samo letnja šema, kombinacija, il kako već, bili smo totalno opušteni jedno pred drugim, otvoreni, i iskreni o nama i našem odnosu. Znalo se na čemu smo. Vremenom je ta kombinacija prerasla u nešto više, i evo mi skoro 5 meseci održavamo vezu na daljinu, koja nikako ne bi opstala da nema te iskrenosti, i poverenja.
A, što KLL kaže, to dosta zavisi i od druge stvari... meni trenutno ne pada na pamet ni jedna stvar, situacija, ideja, razmišljanje, događaj, ili nešto deseto što bih morala da lažem ovog mog, ili da prećutim, izmenim, itd...Stvarno ne mogu uopšte da zamislim razlog za laganje.
