Zashto Hrvate svi vole, a Srbe svi mrze?

Писмо генерала Александра Лузана Мусолинију

"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"

Kliknite za proširenje...

ТО СУ СРБИ!
(Пастор Фридрих Грисендорф)
(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)
''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тако пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили. Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу, давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.



Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била '' Србија!''
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете толико волео.
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.''

Kliknite za proširenje...

Не чинити нечовештва
- Патријарх српски Павле -


"... Да ли се те жртве исплате, да ли је слобода, и спољашња и унутрашња, слобода од греха, вредна тих страховитих страдања, макар само овог последњег рата? И друго: не би ли било боље за нас да ону корист коју су тим злочинима злочинци задобили, задобијемо и ми на исти начин? Кад бисмо то питање упутили овој нашој браћи, чије кости леже ево пред нама, убеђен сам да би њихов одговор био: Браћо, ако настане несрећа у којој другог изласка нема него само ово: или ћете ви убијати невине људе и бацати их и мртве и живе у јаме, или ћете ви бити онамо бачени, или ћете вадити очи живима и низати их на ниску, или ће ваше очи бити извађене и нанизане на ниску, не варајте се, не премишљајте! Останите људи и по ту страшну цену, а нељуди ни по коју. Ако већ мора да буде и избећи се не може, онда боље и мртав човек него жив нечовек. Јер пред Богом живим човек никад није мртав, а нечовек је мртав и док гази по овој земљи. То је кроз векове била поука наших мајки, не једне мајке Јевросиме: немој, сине, говорити ни чинити криво...Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу! То исто значи опредељење косовских витезова: земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека. И једно и друго опредељење истичу из истог еванђелског извора: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,2). Не потиче, дакле, овакав став из страха слабића, нити значи пасивност очајника. Него значи ово: кад је пушка ти је - пушка ми је, онда коме Бог и срећа јуначка. Али ако је њему избачена пушка из руку, голоруком вадити очи, сећи нос и уши и руке, то никад и за никад. То би нас и као појединце и као народ уништило и наше кости и у овом гробу преметнуло!"​

Kliknite za proširenje...

Živojin Mišić (1855 – 1921)

O Hrvatima

Izveštaj kralju Aleksandru po povratku iz Splita
(Iz beleške sekretara Živojina Mišića, g. Milorada Pavlovića)

„Iz svega sto sam čuo i video ja sam duboko zažalio sto smo se mi na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Svi oni jednako misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš….. stvar je propala…..

Ništa se ne može zajaziti, ničim što bi joj se ponudilo.

Ja sam sa tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno i ekonomsko podizanje, daleko od svih politickih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti, dati im njihovu državu.

Granice će biti gde ih mi povucemo, a mi ćemo ih povuci ne onde gde naše ambicije izbijaju na povrsinu, nego onde gde istorija i etnografija kažu; gde kaže jezik i običaji, tradicija i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i Bogu drago.

A Italijani? Neka im je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti... Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša, nezajažljivi i u toliko meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi.

Ne zaboravite Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati.”

Kliknite za proširenje...