Ех, да није било ЗАКЛЕТВЕ данас би на овом пдф били само Турци и потурице.
цитат:
„Даница“, Вукова Задужбина, Београд
Заклетва је јавно дата изјава да ће њен извршилац по савести и пропису вршити дужност, да ће говорити истину и да ће чинити све оно што је у изјави наведено. Ступајући у војску грађани се обавезују да ће се борити за своју земљу и покоравати наређењима војних старешина.
С обзиром на значај који је војска имала од свог постанка за безбедност организовања заједнице: племена, града, државе, осећала се потреба да се од њених припадника, у одређеној форми, тражи и изјава верности. Церемонијал полагања заклетве пред полазак у ратни поход или приликом ступања у војне редове обављао се у свечаној атмосфери пред симболима божанства, других светиња или највиших вредности односног племена, града или државе. У делу света коме и наша земља припада, војници су полагали заклетву с посебним церемонијалом, полагањем руке на Библију.
У средњовековној Србији први писани помен заклетве потиче из 1334. године, када се Дубровчани за неке повластице заклињу краљевству и краљу Душану. У Душановом Законику (1349) такође се помиње заклетва; додуше, односи се на чланове пороте које заклиње свештеник. На основу тога можемо претпоставити да је тада у Србији са развијеним војним уређењем постојала и обавеза на верност у виду заклетве. За време владавине српског деспота Стефана Лазаревића спомиње се да су пред један војни поход сви великаши дошли у Крушевац да положе заклетву и да јак завет учине. Из 15. века у Србији је сачувано неколико примера да се поједине војводе обавезују заклетвом: „Ја, војвода Петар и брат ми, кнез Никола заклесмо се заклетвом“ (1454).
Организација хајдучких дружина од 16. до 19. века подразумевала је однос међусобних обавеза на којима је и почивала. У мање дружине — чете није се могло лако ући, а постојала је провера људи који су ступали у чете. Сваки нови члан дружине морао се заклети часним крстом и светом молитвом, морао је дати тврду веру да друга или харамбашу неће изневерити. Нарочито су се заклињали да друга у невољи, ма и животом својим платили, неће оставити. Оног ко се није држао задате речи, немилосрдно су кажњавали чланови дружине. Од велике важности за хајдуке били су јатаци који су бринули о њиховом животу и сигурности. Они су зими скривали хајдуке и достављали им поверљиве податке. Између хајдука и јатака дата реч је била нека врста заклетве да јатаци неће издати. Када су се у пролеће хајдуци поново сакупљали, чекало се одређено време да се сваки јави у своју дружину. Онај ко не би на време стигао, сматрао се издајником, а одговорност је имао и његов јатак, који је кажњаван за издајство хајдука.
Целокупна припрема за Први српски устанак 1804. године у Шумадији крунише се заклетвом. Први људи из крагујевачке Јасенице и њене околине састају се на једном малом скупу 1803. и заклињу се пред свештеником, који у руци држи крст, да ће, на пролеће 1804. устати на Турке. У говору свештеника који заклиње окупљене, истиче се да се Срби сопственим снагама потпуно ослободе од Турака, да се извојују независност и слобода. По завршетку заклетве свештеник тражи да се договор као највећа светиња чува у тајности и заједно са свим присутнима страшну клетву баца на онога који би ту свету ствар издао Турцима.
После првих покрета и почетка самог устанка на скупштини у Орашцу бира се Карађорђе Петровић за врховног вођу, а сви присутни се заклињу њему на верност, љубећи крст и јеванђеље, главне симболе своје вере.
Велика државна реформа Србије започета је 1808. године, а извршена је 1811, када је на резултатима ослободилачке борбе, у Првом устанку, Србија добила државно уређење. Врховна власт је остављена Карађорђу Петровићу и скупштини. Њихове међусобне заклетве су основица на којој почива законитост земље. Чланови скупштине су били истакнути војни команданти у служби народа и врховног вожда (Карађорђа), и сви су се саборно и једногласно заклели по одређеној сачуваној писаној форми коју доносимо у слободном тумачењу, с обзиром на старост језика који се данас теже може разумети: „Ми, доле потписани команданти, војводе и кнезови у име Свете Тројице дижемо три прста, заклињемо се Богом, часним крстом, јеванђељем и обећавамо веру, верност и послушност врховном вођи српског народа, господину Ђорђу Петровићу, верност њему и његовим законским потомцима."
Врховни вожд Ђорђе Петровић заклео се Скупштини народа српског, такође у писаној форми. Он се у заклетви обраћа посебно командантима војним (војводама), као и целом српском народу: „У име Свете Тројице три прста дижем, заклињем се Богом, часним крстом, светим јеванђељем и свим светима, да ћу се за народ који предводим бринути, славу нашег народа уздизати, да ћу за народ свој живот жртвовати, за слободу отаџбине и свих нас."