ČUDA BOŽIJA SVUDA OKO NAS
Strana 1 od 63 123451151 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 1554

Tema: ČUDA BOŽIJA SVUDA OKO NAS

  1. #1
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano ČUDA BOŽIJA SVUDA OKO NAS

    KAKO JE FIZIČAR PRONAŠAO VEZU IZEĐU SVETE VODE, REČI I TAVORSKE SVETLOSTI



    Već više od jedne decenije petrogradski inženjer-elektrofizičar Angelina Dominikovna Malahovska, član Saveza «Pravoslavni naučnici Rusije», izučava svojstva, reklo bi se, nenaučnih pojava: silu krsnog znaka i Božije Reči, isceliteljska svojstva svete vode i dr. U prepisci sa našom redakcijom naučnica je primetila da se mnogi pravoslavni odnose oprezno prema njenom radu, ali postoje i oni koji ga podržavaju. Rezultat njenih istraživanja je knjiga «O tajni svete vode», koja je u malom tiražu izašla nedavno iz štampe, a recenziju je uradio predavač Sankt-Peterburške Duhovne akademije, kandidat bogoslovskih nauka o.Kiril (Zinkovski). Po njegovom mišljenju, «davno poznate činjenice iz crkvene prakse nalaze u datom radu naučno-eksperimentalnu potvrdu», i ta istraživanja «mogu da postanu novo svedočanstvo istinitosti Jevandjelja i Pravoslavlja u našem veku maloverja i sumnji».

    Knjigu koja je stigla u našu redakciju smo u Moskvi pokazali predsedniku ekspertne grupe za opis čudesnih pojava, P.V.Florenskom. «To nije ništa novo, - odgovorio je profesor, - što Malahovska piše, da posle čina osvećenja voda menja svoju fizičku gustinu. O tome je pisao još moj deda (o.Pavle Florenski – ured.)...»

    Medjutim, rad A.D.Malahovske je jedinstven i u njemu ima mnogo novih činjenica. Naučno istraživanje je po ideji, trebalo da «skine pokrov tajnovitosti» sa čuda, i da ga pretvori u u običnu činjenicu naučnog eksperimenta. Ali sve se desilo potpuno suprotno. Rezultati su toliko porazni, da sama fizičarka priznaje: nama ostaje samo da osećamo strahopoštovanje pred Božijim delovanjem u našoj grešnoj prirodi. Navodimo njena svedočanstva.

    Iz Jevandjelja znamo, da je Gospod Svojom silom isceljivao bolesne u trenutku, pri čemu je isceljivao i takve bolesti, koje su neizlečive i do dan-danas: gubu, posednutost, slepoću od rodjenja, potpunu paralizu itd. A da ne govorimo već o tome, da je vaskrsavao iz mrtvih. I evo već više od 2000 godina se nastavljaju slična čuda isceljenja bolesnih, koji se s verom u Boga obraćaju ka Tajnama Pravoslavne Crkve, ka isceliteljskoj, blagodatnoj sili njenih čudotvornih ikona, svetih moštiju, svete vode. Na moje oči se od 13 bolesnih poklonika u Počajvesku Lavru 12 (!) vratilo zdravo. Znam to i iz ličnog iskustva: posle neuspešnih pokušaja «lečenja» kod sektaša i «iscelitelja», vrativši se u krilo Pravoslavne Crkve, izbavila sam se od mnogih bolesti i pronašla zdravlje i duševni mir.

    Kao naučnik, zainteresovala sam se time kako se to dešava, a posebno kako na crkvene tajne reaguje voda, koja sačinjava 70% i više procenata našeg organizma. U analizama uzoraka nevske vode, koje su uradjene u laboratorijama Sankt-Peterburškog «Vodokanala» se pokazalo da u njoj nema ni milioniti deo tragova srebra. Medjutim posle osvećenja ta ista voda se ne kvari i postaje isceliteljska, ubijajuci bakterije. Ja sam pokušala da proverim dejstvo molitve «Oče naš» i pravoslavnog krsnog znaka na patogene bakterije. Za istraživanje su uzeti uzorci voda iz različitih vodenih izvora: bunara, reka, jezera, koje su sadržale crevni bacil, zlatnu stafilokoku i druge bakterije. Pokazalo se da ukoliko se pročita molitva «Oče naš» i uzorak oseni krsnim znakom (kada su prsti skupljeni po pravoslavnom), količina štetnih bakterija se smanjivala za 7, 10, 100 i čak i više od 1000 puta! Uradjeno je više desetina provera uz učešće pravoslavnih ljudi, i u svim eksperimentima je utvrdjena ista osobina.


    Razumevanje i osmišljavanje te činjenice je postalo moguće posle istraživanja optičkih svojstava vode, a pre svega njene optičke gustine. Istraživanja su vršena u laboratoriji medicinsko-bioloških tehnologija «NII industrijske i morske medicine». U nizu eksperimenata, koji su vršeni tokom dve godine, istraživane su optičke gustine sledećih voda:

    - sveta voda Malog osvećenja;
    - voda iz vodovoda uzeta na dan Bogojavljenja;
    - Krstovdanska voda iz crkve, osvećena na Praznik Bogojavljenja;
    - Sveta voda iz reke Jordan (Jerusalim);
    - Sveta voda iz različitih svetih izvora Rusije i Ukrajine.

    Pored toga, istraživano je dejstvo molitve i krsnog znaka na običnu vodu iz vodovoda (vodu su osenjivali mirjani i sveštenici). Takodje je istraživana dinamika promene optičke gustine vode od trenutka uzimanja uzorka. U osnovi metode spektroskopije, kao što je poznato, je osobina atoma hemijskih elemenata da apsorbuju svetlost odredjene talasne dužine. Analiza rezultata merenja je pokazala zadivljujuću stvar: posle osvećenja od strane jereja obična voda iz vodovoda zadobija NOVA OPTIČKA SVOJSTVA – značajno (radi jednostavnosti objašnjenja ne navodimo cifre i formule – ured.) se povećava njena optička gustina! To znači sledeće: kao prvo, reči molitve su adekvatne dejstvu ne zvučnih talasnih dužina, kao pri običnom govoru, već svetlosnih! A svetlost se prostire milion puta brže nego zvuk. Drugo, do danas se smatralo (zakon Lamberta – Bugera – Bera) da su promene optičke gustine rastvora povezane samo sa konkretnom promenom jonsko-molekulskog sastava rastvora, to jest sa promenom koncentracije rastvora. Medjutim, dejstvo reči molitve ima potpuno drugi mehanizam delovanja, jer niko hemijskim putem nije menjao početni sastav uzetog uzorka vodovodske vode. Znači, upravo Božija blagodat, prizvana u rečima molitve, je izmenila optičku gustinu vode. Pri činu osvećenja se mogu čuti posebne reči: «...Pridjite, primite svi Duha Premudrosti, Duha Razuma, Duha straha Božijeg, HRISTA KOJI NAM SE JAVLJA». Te reči sadrže u sebi veoma duboki smisao: one označavaju ODZIV ŽIVOG GOSPODA KAO ODGOVOR na molitvenu prozbu sveštenika – to jest Gospod nam kaže: «PRIMITE HRISTA KOJI VAM SE JAVLJA». U tom tajanstvenom, mističnom trenutku Gospod, se nevidljivo za naše oči JAVLJA SILASKOM SVETOG DUHA NA VODU, dajući toj vodi moljenu isceliteljsku silu za dušu i telo. I voda se odmah «odaziva» - povećava se njena optička gustina u ultravioletnoj sprekrtalnoj oblasti. Ona kao da se «ispunjava» svetlošću. Ljudsko oko naravno ne može da uhvati te isceliteljske promene strukture vode. Ali instrument (spektrograf) daje objektivnu ocenu te pojave i neopovrgnut dokaz silaska blagodati Duha Svetoga na vodu koja se osvećuje.

    Na osnovu rezultata eksperimenata je formiran grafik, sa koga se vidi, da su vrednosti optičke gustine vode iz reke Jordan, gde se krstio Gospod naš Isus Hristos pre više od 2000 godina, praktično ISTOVETNE sa vrednostima optičke gustine svete krstovdanske vode iz crkve, osvećene na Bogojavljenje. Jordan i Neva imaju različite geografske položaje, različit sastav zemljišta, razlicitu klimu, pa samim tim i različitu gustinu vode, ali jednom godišnje – na praznik Bogojavljenja – njihovi optički parametri se skoro u potpunosti poklapaju!


    http://forum.krstarica.com/images/attach/jpg.gif




    Promena optičke gustine Svete vode (Krstovdanske i vode uzete iz reke Jordan) u zavisnosti od vremena čuvanja uzorka

    1 – Sv. Krstovdanska voda iz Crkve, uzeta 19.01.2001. godine, datum eksperimenta – 05.10.2001. godine

    2 – Sv. Krstovdanska voda iz Crkve, uzeta 19.01.2001. godine, datum eksperimenta – 27.05.2003., 11.12.2003. godine

    3, 4 – Sveta voda iz reke Jordan, datum eksperimenta 27.05.2003., 11.12.2003.

    5 – obična vodovodska voda, pre osvećenja

    Optika ima veze sa svetlošću. Sam Hristos kaže u Novom Zavetu: «Ja Sam Svetlost svetu» (Jn. 8, 12). Još su drevni bogoslovi-isihisti ispoljavali interesovanje za prirodu Božanske nematerijalne Tavorske svetlosti, koju je Gospod pokazao učenicima na gori Tavor. Oni su Ga videli u «vidu zlata, koje je ispunilo prostor». Svake godine na pravoslavni Vaskrs silazi Blagodatni Oganj u Hramu pored Groba Gospodnjeg – i to je takodje svetlost! I Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista se takodje desilo u ozarenju posebne svetlosti, koje je ostavilo Njegov fotografski otisak na Turinskoj plaštanici – pogrebnoj odeždi.

    I više od toga – samo stvaranje materije je povezano sa posebnom «svetlošću», o kojoj se govori u Bibliji. Bog je stvorio «svetlost» prvi dan, što ukazuje na njeno «fundamentlano» mesto u jerarhiji života. I to nije bila obična sunčeva svetlost – jer su sunce i ostačle zvezde stvorene tek četvrtog dana. Nije slučajno svetlost na slavjanskom «svet», to nije samo svetlost, već i «zemlja», cela «vaseljena». Nije li to zbog toga što je sve oko nas prožeto iskonskom, Tavorskom svetlošću preobraženja?




    Svetlost je životvorna i isceliteljska, a posebno njena ultravioletna zračenja. Naučnici (nemački fizičar Riter) su to otkrili tek 1841 godine, i to hemijskom metodom. Uskoro su otkrili baktericidno dejstvo tog zračenja, koje se primenjuje i do dan-danas na poliklinikama pri «zagrevanju», u domaćim lampama itd. To je obično ultravioletno zračenje. Ali ako se govori o Tavorskoj svetlosti, onda njeno dejstvo može da bude čudotvorno. Nisu uzalud askete-isihisti, iznuravajući se u pustinjama i skoro ničim se ne hraneći živeli 80, 90 i čak i više od 100 godina. Njihova tela su se već za života toliko preobražavala, da su potom postajala netruležne mošti. A po njihovim molitvama, struktura voda u tim oblastima, gde su oni živeli, se toliko menjala, da prirodna izvorska voda čak i posle nekoliko vekova daje isceliteljsku snagu onima, koji sa verom prilaze da se poklone svetom ugodniku.

    Iz navedenih istraživanja se vidi da voda, svetlost i reč molitve mogu medjusobno da deluju. I u osnovi svega je Reč. Njom je stvoren svet («u početku beše Reč, i Reč beše u Boga»), i njom se uz Božiju pomoć nastavljaju čuda na zemlji.



  2. #2
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Preko stotinu čuda zabeležili su ostroški monasi samo u poslednje vreme i ona se čuvaju u rukopisnoj zbirci manastira Ostroga, neka su i objavljena. Neka od ovih objavljenih čuda, koja je sredio jeromonah Irinej Gavrilović, i mi ovde objavljujemo, a ostala dostavio je prota Vaso Ivošević.
    ***

    U februaru 1942. godine, za vreme bombardovanja manastira Ostroga, jedna granata iz brdskog topa nemačkog udari u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbi vrata na crkvici Časnog Krsta, ali, za čudo, tom prilikom ne eksplodira. Granata se od pada razbila na dvoje, upaljač je pao na jednu, a barutno punjenje na Drugu stranu crkvenog kamenog poda. Stručnim ispitivanjem docnije utvrđeno je da je granata bila sasvim ispravna i kao takva trebala je da eksplodira. Očigledno je svima da Svetitelj to nije dopustio, jer bi time bila naneta velika šteta svetoj crkvi i njegovoj isposnici. Ova granata se i danas čuva cela u Gornjem manastiru.
    ***

    Jedan zanatlija iz okoline Nikšića beše se teško razboleo. Lekari na pregledu ustanoviše da je paraliza u punom stadijumu. Od toga nije bilo leka. Čovek se bio sav sklupčao. Rodbina ga savetovaše da pođe u Ostrog Svetom Vasiliju, ali je on to odmah odbio, jer beše ateista, nevernik. Posle izvesnog vremena, javi mu se Sveti Vasilije u snu i pozva ga da dođe k njemu u Ostrog pa će ga on isceliti. Pošto dugo porazmisli, ovaj čovek najzad odluči, i pristade da ga ponesu u manastir. Došavši u manastir on se ispovedi i onu noć prenoći pod kivotom Svetiteljevim, gde su mu čitali molitve. Posle kraćeg vremena sasvim je ozdravio, i iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju svome najstarijem sinu dao je ime Vasilije.
    ***

    Meseca septembra 1956. godine dođe na poklonjenje Sv. Vasiliju Drago Džabarkapa iz sela Vrulje, kod Pljevalja, i ispriča: "Pre dve godine bio sam mnogo bolestan od stomaka. Obraćao sam se lekarima u Pljevljima, Prijepolju i Sarajevu. Lekari su bili u nedoumici u pogledu moje bolesti. Na kraju su otkrili da je po sredi čir u stomaku. Posle svega, lekari su mi predložili da dođem u bolnicu i da tamo odležim 20 dana, a potom će me po pismenoj saglasnosti mojoj i mojih roditelja, operisati. Uprkos teškim bolovima koji su svakog časa bivali nepodnošljiviji, na operaciju nisam pristao. Otišao sam kući. Čim sam došao kući legao sam u postelju, od koje se nisam nikud mogao maknuti. Iste godine, u martu mesecu, nalazeći se u bolesničkoj postelji, usnio sam jedan neobičan san. Naime sanjam da putujem jednim putem, meni uopšte nepoznatim. Zbog nepoznatosti puta beše me uhvatio veliki strah, koji se udvostruči, kada sa tog puta skrenuh ka jednoj maloj pećini, koja beše ispunjena mrakom. Iznenada, u njoj se pojavi jedan /meni nepoznat/ čovek, i zapita me: Zašto plačeš? Ja mu odgovorih da me je strah, jer nemam nikoga sa mnom. Tada mi on reče da pođem s njim. I ja pođem. Putujući s njim, dođoh do jednih malih vrata, koja behu zatvorena. Nepoznati čovek ih otvori i mi obojica uđosmo unutra. Prostorija beše lepa i vrlo svetla, mada nigde lampu nisam video. Tada mi on reče: "Ovde ćeš ti noćiti. Ovo je dom Svetog Vasilija". Posle ovih reči ja se prenem iz sna, duboko potresen onim što sam snio. San sam odmah ispričao svojim roditeljima, koji se saglasiše da odmah pođem u Ostrog. Tako se ja sa majkom, mada teško bolestan i iscrpljen, uputim po prvi put u Ostrog. U Ostrogu sam prenoćio kod Sveca dve noći, uz svakodnevno čitanje molitava. Meni odmah bude bolje i posle dva dana, ja gotovo potpuno zdrav, pođem veseo, i zdrav, svojoj kući. A radost mojih roditelja bila je bezgranična. Iz zahvalnosti svetom ocu Vasiliju na isceljenju, došao sam i ove godine sa svojim ujakom Dašom Cmiljanićem i majkom Miljom. Uvek se molim Bogu i Svetom Vasiliju da me i dalje čuva, mene i sve moje, od svake napasti".
    ***

    Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna, da su je sa željezničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njixova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog ćivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.
    ***

    Vera J., mlada devojka iz okoline Bara, po zanimanju službenica, iznenadno se razbolela 1950. godine, od nekog teškog nervnog rastrojstva i kao takva nije bila sposobna nizakakav posao. Zabrinuti roditelji vodili su je lekarima na sve strane i tražili pomoć od najboljih specijalista-nevrologa na klinikama u Beogradu i Zagrebu, ali, nažalost, bez uspeha. Njeno zdravstveno stanje iz dana u dan naglo se pogoršavalo. Kada je već bila izgubljena svaka nada da će devojka ikada ozdraviti, majka je odlučila da je, krijući od komšija, dovede u Ostrog, i da tamo potraži leka. Na put je krenula početkom zime iste godine. Sa velikom mukom su izašli od Donjeg do Gornjeg manastira. Devojku je zahvatila neka iznemoglost i trzala se kao besomučna, u nameri da se vrati natrag. Uz velike napore doveli su je do Gornjeg manastira, gde joj je čuvar ćivota pročitao molitvu, namenjenu za ozdravljenje ovakvih bolesnika. Tu noć prenoćili su u Gornjem manastiru. Sutradan, devojka je osvanula potpuno zdrava, na veliko iznenađenje i radost svoje majke i svih prisutnih. Vratila se vesela i laka svojoj kući, i kroz nekoliko dana nastavila je svoj raniji službenički posao.
    ***

    Radomir Pantović iz sela Gradca, 13. jula 1961. godine, u Gornjem manastiru, ispriča ovakav svoj slučaj. "Godine 1929. bio sam teško oboleo. Usled te bolesti izgubio sam i moć govora. Svi napori da se izlečim i da mi se govor povrati, bili su uzaludni. Tada se moj otac reši da me vodi u Ostrog. Uz veliki trud moga oca i uz moje nevolje, stigli smo u Gornji manastir, gde smo pristupili Svecu. Tu mi je kaluđer čitao molitvu. Posle molitve ostao sam da malo zaspim u crkvi. Legao sam i zaspao. Kada sam se probudio, bio sam potpuno zdrav. Ništa nisam osećao da me boli i, na moju veliku radost, mogao sam da govorim. Ne malo bili su iznenađeni kaluđer i moj otac, i drugi koji su tu bili prisutni. Posle toga, svi zajednički zablagodarismo Bogu i Svetom Vasiliju, koji mi podari isceljenje. Sa svojim ocem, vratih se kući zdrav i veseo. Sledeće godine došao sam da se zahvalim Svetitelju, što i sada, posle deset godina, činim, i činiću dok sam god u životu i budem u mogućnosti. Dolaziću u Ostrog, na poklonjenje i zahvalnost velikom čudotvorcu, Svetom Vasiliju".
    ***

    U letnjim mesecima, mnogo pobožnog naroda dolazi u manastir Ostrog na poklonjenje Svetom Vasiliju. A 4. avgusta 1961. godine došao je na poklonjenje i Slavko Jovanović iz Sarajeva te ispriča istiniti događaj isceljenja njegovog brata. - "Moj brat, priča Slavko, po imenu Radivoje, bješe težak umni bolesnik. Stvarno i formalno bio je lud. Bolest ga je snašla negdje 1948. godine. U sarajevskoj bolnici proveo je oko 5-6 mjeseci, ali bez ikakvog poboljšanja i nade za ozdravljenje. Moji roditelji namisle da ga izvedu iz bolnice i da ga dovedu ovdje u Ostrog, kod Svetog Vasilija. Iako tamošnjim ljekarima to nije bilo po volji, ipak su ga otpustili. Možda im je bilo i drago što će se, ma i za kraće vrijeme, osloboditi jednog teškog bolesnika. Moji roditelji, bolesnog brata vezana povedu u Ostrog, vjerujući da će tu naći iscjeljenja. Kada su ga doveli ovdje u Gornji manastir, kraj ćivota Svetog Vasilija, očitano mu je maslo, poslije kojeg mu je odmah bilo bolje. Sa ruku su mu skinuli konopce i sljedećeg dana vratili su se kući radosni, blagodareći Svetom Vasiliju koji mu podari zdravlje i iscjeljenje. Kada su stigli kući, u naše mjesto Zubač (kod Sarajeva), svi mještani i svojte bili su ne malo iznenađeni videći Radivoja zdrava i svjesna. Radivoje se poslije i oženio i sada ima svoju porodicu. On sada radi stolarski posao. Neprekidno slavi i hvali Boga i Njegovog ugodnika, Svetog Vasilija Ostroškog". Tako, i sada zadivljen tim čudnim delom Božjim, završi svoju povest Slavko Jovanović.
    ***

  3. #3
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Osamnaestogodišnja devojka Danica S. iz sela P. u okolini Zrenjanina, iznenadno je umno obolela. Odmah po pojavi bolesti zatražili su pomoć od lekara. No, svaki trud lekara da joj pomognu bio je uzaludan. Njeno je stanje iz dana u dan bilo gore i nepodnošljivije, ne samo za roditelje već i za susede. Da ne bi uznemiravala okolinu, jedini izlaz bio je da se devojka smesti u duševnu bolnicu. Ali pre nego što će je smestiti u duševnu bolnicu, otac devojke se odluči da upotrebi jedino preostalo sredstvo, a to je, da je dovede u manastir Ostrog, bez obzira na to što je put dug i naporan, a i skopčan sa velikim troškovima. U junu 1958. nameri se otac sa ćerkom, čije su ruke bile vezane jakim konopcem, u manastir Ostrog. Trud i trošak nije žalio samo da mu bolesna kćer nađe isceljenje. Posle napornog putovanja sa teškom bolesnicom, stigli su u Dolji manastir, a odatle pešice nastaviše put za Gornji manastir. Kada su se približili Gornjem manastiru, na veliko iznenađenje oca, devojka je sasvim normalno rekla ocu da se oseća lakše, zamolivši ga da joj oslobodi ruke od veza. Otac je to i učinio, jer je primetio da mu kći normalno govori i da ima normalan izgled. Pun hvale i blagodarnosti Bogu i Svetom Vasiliju, otac je priveo isceljenu ćerku ćivotu svetitelja. Zamolio je duhovnika, čuvara ćivota, da bolesnici očita molitvu za ozdravljenje. Po svršenoj molitvi, devojka izjavi ocu, na njegovu neiskazanu radost, da se oseća sasvim zdrava i zamolila je oca da stavi prilog na sveti ćivot za svoje čudesno i brzo ozdravljenje.
    ***

    Svake godine, uoči Lučin-dana u svetom Ostrogu, u Gornjem manastiru, može se videti jedan stariji čovek, poodmaklih godina, ali koji se još uvek odlično drži i svojim korpulentnim stasom uspešno nosi na svojim plećima skoro osam decenija života. Ovaj osamdesetogodišnjak, kad god je u mogućnosti dođe u Ostrog da se pomoli Bogu. Međutim, dan uoči Svetog Luke nikada ne propušta, a da sa velikim strahopoštovanjem i molitvenom usrdnošću ne pristupi ćivotu Svetoga Vasilija, da mu zablagodari što ga je u mladosti iscelio od teške bolesti zgrčenosti tela, i kroz to ga priveo poznanju Boga. To je, u kraju u kome živi, dobro poznati čovek i domaćin, Petar Koprivica.

    Ove godine, uoči Sv. Luke, pred samo veče, uđe u kancelariju Donjeg manastira čika Petar, i pošto se sa svima prisutnima pozdravi, reče, da dolazi iz Gornjeg manastira. Pošto sede izusti: "Danas je, oče igumane, tačno 50 godina, od dana kada sam teško bolestan donijet kod ćivota Sv. Vasilija". Čuvši ove reči u meni se rasplamti neka radoznalost da iz usta čika Petra čujem o onome što sam negde pročitao, te ga zamolih da nam podrobno ispriča o svom čudesnom isceljenju, posredstvom Sv. Vasilija. Udovoljavajući želji svih prisutnih, čika Petar ispriča, i ništa ne zataji: "U svojoj mladosti pripadao sam naprednoj struji, kako se tada smatralo, te nisam niušta vjerovao. Odbacivao sam svaku vjeru u Boga. U neku moć Sveca takođe nisam vjerovao. Pri svem tom bio sam poznati hulitelj imena Božijeg. Sve sam psovao i svetinje ismijavao. Ali sveblagi Bog nije dopustio da dugo ostanem u takvom teškom bezakonju. U januaru 1920. godine teško se razbolim. Moja bolest je bila nepodnošljiva, ne samo za mene nego i za moju familiju. U tim nevoljama umjesto da se obratim Bogu, ja sam sve više i višu hulio na Boga. Uzalud su me roditelji, braća i sestre, odvraćali od psovke i bezvjerija. Bolest se svakim danom pogoršavala, i na kraju počeo sam se grčiti. Uzalud sam se mučio i trošio novac od ljekara do ljekara, od travara do travara, pomoći nije bilo. Naprotiv, muke su bile teške i nepodnošljive. Moji su bili izgubili svaku nadu da ću ikada ozdraviti.

    U toku ovih neizdržljivih muka, često su mi govorili i savjetovali da pođem u Ostrog, kod Sv. Vasilija. Dok sam nevolje mogao trpjeti, takve savjete nisam prihvatao, jer u to nisam vjerovao. No, pritiješnjen bolovima i dugom vezanošću za postelju, pristanem da pođem u Ostrog. Sa teškom mukom baš na današnji dan, moj mlađi brat Luka me dovede u Gornji manastir. Pristupih Svetitelju, a potom izađoh napolje, da se malo odmorim. Mladi jeromonah Boris Kažanegra (sada iguman manastira Praskvice), saznavši potanko o mojoj bolesti, utješi me riječima da će mi Gospod i Sveti Vasilije povratiti zdravlje, ako budem čvrsto vjerovao i iskreno se molio. Potom mi je kod ćivota Svetitelja očitao vračevske molitve i svršio bdenije. Noć sam prenoćio u crkvi i na moju radost, baš tu noć osjetim veliku olakšicu. Sjutradan, sićem u Donji manastir i ovdje mi - pokaza rukom na crkvu - svrše osvećenje masla. Posle ovoga vratim se kući, u Nikšić, sa smanjenim i podnošljivim bolovima. Takvo stanje trajalo je nekoliko dana sve dok jednoga dana nisam ušao u radionicu i vidio da jedan posao nije dobro uradio moj mlađi brat Đorđije. Tada sam, po mojoj zloj navici, ljuteći se na brata, počeo da vrijeđam ime Božije i Njegovih Svetitelja. I gle čuda! Istog časa nastupe bolovi neuporedivo teži, nego oni prije odlaska u Ostrog. Tada sam se uvjerio, čvrsto i nepokolebljivo, da postoji Bog, koji kažnjava i nagrađuje. Kajao sam se sa suzama u očima što uvrijedih milosrđe Božije. Suze ne bjehu dovoljne da operu moj grijeh i moju drskost. Stanje moje bolesti svakim danom se pogoršavalo i bivalo sve očajnije. U takvom stanju sam proveo puna četiri mjeseca. Živci su mi prosto gorjeli. Imao sam osjećanje da se nešto zapalilo u meni i na meni. Osim toga, zapaljenje živaca potpuno me je zgrčilo, tako da glavu nisam mogao odvojiti od koljena. U tim neizrecivim mukama dočekah proljeće. Nešto me je neodoljivo vuklo u Ostrog. To je bila želja i mojih domaćih. I čim popusti zima, moj najmlađi brat Filip, posadi me na konja, i na Teodorovu subotu, noću, prispijem u Gornji manastir. Tu mi je opet pročitana molitva i svršeno bdenije. Kako je osvitala Prva nedjelja Velikog posta to sićem u Donji manastir na sv. liturgiju, gdje se i pričestih. Poslije ovoga, zahvaljujući milosrđu Božijem, onih teških i nesnosnih bolova je nestalo. Mogao sam se polako kretati. To mi dade snage i podgrija želju da pođem i u manastir Ždrebaonik, da se poklonim i Sv. Arseniju. Bog mi dade snage te i tu želju ispunih. Iz manastira Ždrebaonika sam se vratio kući. Bolovi ne bjehu potpuno nestali, ali bjehu podnošljivi. No, sada sam se obazrivo čuvao da ne bi opet nečim razgnjevio Boga. U milost i kaznu Božiju više nikada nisam posumnjao. Trudio sam se da živim po zakonu Božijem. Poste sam postio, Crkvu posjećivao i često molio sveštenike da mi čitaju molitvu za potpuno ozdravljenje. I ukoliko sam pobožnije živio, utoliko se moje zdravstveno stanje poboljšavalo, ali se ispraviti nisam mogao za duže vrijeme.

    Tih dana zaželim da još jedanput pođem u sveti Ostrog. Ovog puta sa mnom je pošla moja sestra. I ovom prilikom pred ćivotom Sv. Vasilija pročitana mi je molitva. Poslije ove molitve ja se osjetim potpuno zdravim. Toplo se zahvalim Bogu i Svetitelju na iscjeljenju, i svojim nogama vratim se kući kao nanovo rođen dušom i tijelom. Od tada do danas, ta bolest mi se nikada više nije povratila. Ova istinita povjest zbila se 1922. godine. Uvijek sam blagodaran Sv. Vasiliju za svoje iscjeljenje, a isto tako neprekidno mu blagodarim što me je kroz bolest privikao pokajanju" - završi istinitu povjest o sebi čika Petar. - A ona kapija od gvožđa, u Gornjem manastiru kažu da je Vaš prilog manastiru Sv. Vasilija, u znak zahvalnosti za iscjeljenje, dodadoh čika Petru. "Da, kada je stari manastir izgorio, reče čika Petar, dugo sam molio tadašnjeg starešinu manastira, oca Leontija, da mi dozvoli da za potrebe Gornjeg manastira uradim nešto svojom rukom, za uzdarje Svetom Vasiliju, za svoje iscjeljenje. On mi dozvoli te napravih onu gvozdenu kapiju, koja i danas postoji".
    ***

    Ćerka jedne starije gospođe Grkinje iz Niša bila je teško obolela na plućima. Lekarske intervencije počele su dosta kasno. Jedne večeri, dok je žalosna majka sedela kraj teško bolesne ćerke koja je izdisala pod visokom temperaturom, od umora pade u kratkotrajan san. U snu joj se javi Sveti Vasilije Ostroški i reče joj da ne plače, jer će on isceliti njenu ćerku. I zaista, ujutro je bolesnici bilo naglo lakše. Posle novog pregleda, lekari su na opšte čuđenje ustanovili da je bolesnica potpuno ozdravila. Majka Grkinja dobro je upamtila lik koji joj se javio u snu, i kada je zatim u crkvi videla ikonu Svetog Vasilija Ostroškog, prepoznala je da je to bio on. Ona i ćerka odale su duboku zahvalnost velikom Ostroškom Čudotvorcu.

    Molitvama Svetog oca našeg Vasilija, novojavljenog Čudotvorca Ostroškog, neka Gospod pomiluje i spase sve pravoslavne hrišćane i sve ljude Svoje. Amin!

  4. #4
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Najveći srpski svetitelj posle Save Nemanjića pomogao je, kažu, i onima od kojih je medicina digla ruke. O tome svedoče mnogobrojni zapisi, ali i desetine ostavljenih štaka i nosila koji su, u znak ozdravljenja, odbačeni pred Svetiteljevim ćivotom. Jedno od najvećih pravoslavnih svetilišta u svetu po broju hodočasnika u žiži je i istorijskih zbivanja. To je poslednje mesto boravka kralja Petra Drugog Karađorđevića u otadžbini pred izgnanstvo, mesto gde su Nemci zarobili srpskog patrijarha Gavrila Dožića, ali i mesto gde su u nemirnim ratnim vremenima skrivane najveće hrišćanske svetinje i deo blaga Kraljevine Jugoslavije

    Posle izlaska iz štampe knjige "Ostrog - čudotvorac u orlovskom gnezdu", istoričar umetnosti Tamara Ognjević je u maju 2003. godine gostovala na BK televiziji, u emisiji "Biseri", autora Vanja Bulić. Njena priča o Ostrogu i svetom Vasiliju privukla je izuzetnu pažnju gledalaca, pa je emisija posle kratkog vremena reprizirana. I ne samo to. Usledilo je najmanje stotinu poziva onih koji su hteli da lično razgovaraju sa Tamarom.
    Ljudi su želeli da znaju kako treba otići pred Svetitelja, kako da mu se obrate, može li se moliti za nekoga ko ne može sam u Ostrog jer je star ili veoma bolestan - veli ona. - Naravno, javljali su se i oni kojima je Svetitelj već pomogao. Želeli su da javno, imenom i prezimenom, svedoče o njegovim čudesnim isceljenjima. Među njima je bilo i poznatih ličnosti iz takozvanog javnog života. Bile su to dirljive ispovesti prožete suzama i radošću. One najzanimljivije su se našle na mojoj, nedavno promovisanoj, multimedijalnoj elektronskoj monografiji o Ostrogu.

    Među prvima se Tamari javio naš poznati reditelj Aleksandar Mandić, danas vanredni profesor televizijske i filmske režije na Univerzitetu u Njujorku.

    - Bilo je to neposredno po završetku Drugog svetskog rata - počeo je svoju priču. - Imao sam četiri godine kad sam se povredio u igri sa decom. Na nozi mi se otvorila rana koja nikako nije htela da zaraste. Majka me je vodila kod tada najuglednijih lekara. Specijalisti u Dečjoj klinici u Tiršovoj su joj otvoreno rekli da je povreda aktivirala nekakvo žarište u organizmu i da nema izgleda da će ta rana ikad zarasti, da može biti samo gore i da bi bilo najbolje da mi amputiraju stopalo.

    Bele čarapice

    Gospođa Ruža Mandić nije htela da se pomiri sa tako mračnom dijagnozom, pa je rešila da sina odvede na more, misleći da će mu morska voda i blaga klima dobro činiti. Ali, boravak u Dubrovniku se pretvorio u pravo mučenje. Otvorena rana na nozi bi tek počela da peče i boli čim bi zagazio u vodu ili je obasjali topli sunčevi zraci. Gledao sve to tamošnji pravoslavni paroh, pa će jednog dana da kaže gospođi Ruži: "Ama, ženo, zašto mučiš dete? Hajde lepo s mojom popadijom pod ruku, pa u Ostrog. Sveti Vasilije će da pomogne!" Tada je Ruža Mandić prvi put čula za svetog Vasilija i, kao što se davljenici za slamku hvataju, odlučila da ode u Ostrog.
    Kupila je par belih čarapica kako joj je savetovala popadija, jer je put naporan, ima dosta da se pešači, i malo, bolesno dete nije mogla povesti sa sobom.

    - U Ostrog se u to vreme moglo samo vozom do određene tačke, a onda nekoliko kilometara peške uzbrdo, kroz šumu i kamenjar - veli Aleksandar Mandić. - Kad su dve žene stigle tamo, pred Svetiteljev ćivot su položile čarapice i arhimandrit Leontije Mitrović je počeo da čita molitvu. Moja majka mi je rekla da to ne ume da objasni, ali da je tada bila sigurna da će mi sveti Vasilije pomoći.

    Stanje dečakove noge se bilo dramatično pogoršalo, kad se vratila u Beograd. Konzilijum lekara je nesrećnoj majci saopštio da je Aleksandrov život ugrožen, te da zato noga hitno mora biti amputirana. "Kako će moje dete bez noge? Zar da bude bogalj?"- zaplakala je Ruža. U tom trenutku velikog očaja, setila se čarapica iz Ostroga. Odmah ih je uzela, poljubila i obula detetu preko zavoja. Skinula ih je tek posle dva dana kad je dečaka odvela na pregled pred operaciju.

    - Kad je doktor video čarapice na mojim nogama koje su se u međuvremenu isprljale, izgrdio je majku: "Jel' vi to hoćete da se rana još više pogorša?" - nastavlja priču Aleksandar Mandić. - Uzeo je one hirurške makaze da iseče čarapice, ali majka skoči i polako mi ih izu. Kad su lekari odmotali zavoje, odjednom kao da su se skamenili. Od rane na nozi nije bilo ni traga. Samo zamlađena koža. Odlazio sam posle još neko vreme na kontrole, ali se povreda nije vratila. Od tada više nikad nisam bio bolestan.

    Zbog svetog Vasilija prešla u pravoslavlje: Božen Žumbor .

    Ovih dana mi se sasvim slučajno u rukama opet našao čudesni parapsihološki roman "Između neba i zemlje" Vjere Vukšić-Vitošević, o kojem sam svojevremeno detaljno pisala u "Ilustrovanoj Politici". U ovoj neobičnoj autobiografiji ugledna književnica govori o strašnim životnim lomovima i nedaćama i neprestanoj, iscrpljujućoj borbi sa svojom i bolesti svog supruga dr Dragiše Vitoševića, našeg poznatog esejiste i pripovedača, i - smrti. To je, zapravo, priča o zlokobnim upozoravajućim snovima i susretima sa vidovitim ljudima. Naravno da manastir Ostrog i sveti Vasilije Ostroški u Vjerinoj pripovesti zauzimaju posebno mesto.

    - Rođena sam u Sutvari u Grblju i svi mi iz tog kraja smo od detinjstva privrženi svetom Vasiliju - podsetila me je kad smo se ponovo videle. - Kod nas u Crnoj Gori, ako želite s nekim kakav posao da imate, a sumnjate u njega, samo ga zakunite: "Svetoga ti Vasilija Ostroškoga, hoćeš li biti častan i od reči?" Verujte da ne postoji čovek koji će se lažno zakleti.

    Od svog najranijeg detinjstva, Vjera je slušala baku Draginju kako se svake večeri pred kandilom i ikonama moli za svoje mile i drage. I uvek bi, tek na kraju, kroz šapat izgovarala ime svetog Vasilija.

    - Iz njenih bezbrojnih molitvi, u meni je ostala duboko usađena ta ljubav, to strahopoštovanje i sigurnost u milost i snagu ovog svetitelja - kaže. - Zato, kud god da idem, ikonu svetog Vasilija nosim sa sobom. Ona je uvek uz mene.
    Čudesno isceljenje

    Bila je, veli, još devojčica kad se komšija Mitar iznenada teško razboleo. Obilazio je razne lekare, ali nije bilo nimalo bolje. Potpuno je onemoćao i pao u krevet. Videvši da neće još dugo, počeše ljudi da ga obilaze. On bi im zahvaljivao jedva čujnim glasom: "Fala što ste došli, ma doći ćete mi vi opet. Ja sam sebi već naručio drveno odijelo." Onda neko pomenu njegovoj ženi da ga vodi pod Ostrog. Kasnije se pričalo kako su s njim tako bolesnim jedva stigli do Donjeg, a onda je on, očima nisu mogli da veruju, sam izašao do Gornjeg manastira. Kad se završila služba i molitva, zatražio je da jede. Pojeo je celu pogaču i pola pršuta! A dva meseca, sem malo čaja i vode, nije mogao zalogaj da proguta. Mitra od tada ni zub nije zaboleo.

    Posle ovog čudesnog isceljenja, baka Draginja je kazala Vjeri, a njoj su te reči stalno na pameti:

    - Eto, vidiš, sinko. Nije sve ono što mi vidimo i što uzimamo u ruke. Nijesmo mi sami. Kuku onome ko je sam. Nikad se ni sa sobom sresti neće, a kamoli sa kim drugim. Najbolje je biti dobar i vjerovati u nešto više, tako se bolje i lakše živi. Ako su ti pleća natovarena, duša ti je slobodna. Svašta ima dolje, mora nešto da ima i gore!

    Dva puta godišnje su ljudi iz Vjerinog zavičaja išli u Ostrog. Trebalo im je dan hoda da odu i isto toliko da se vrate. Išao je tamo i Niko Urdešić iz Luštice. Ali nikad u društvu. Uvek sam. Kad bi ga njegovi iz sela pozvali da krene s njima, on bi im rekao: "Ajte vi polako, ja ću vas stići." Niko Urdešić ih nikad nije sustigao, ali kad bi oni došli u Ostrog, on je već sedeo gore i marendovao. Uvek ih je ispraćao i gore sačekivao. Kako je stizao tamo, niko ne zna. A gore se samo jednim uskim stenovitim putem može doći.

    Vjera nikad neće zaboraviti posetu Ostroškom manastiru, kad je tamo otišla sa bratom Jovicom i nekim prijateljima.

    - Čim sam izašla iz kola i prošla manastirsku kapiju, doživela sam nešto veoma neobično. Činilo mi se kao da ne gazim po zemlji, nego da lebdim desetak centimetara iznad tla. Krupni šoder ispod mojih cipela uopšte nisam osećala. Kao da me neka lagana struja, nešto meko, odiže od zemlje. Jako sam se uplašila. Taj osećaj me je pratio do samog ćivota. Klekla sam i pomolila se svecu. Ostali smo sigurno oko dva sata. Tek kad sam izašla iz manastirskog dvorišta, osetila sam čvrsto tle pod nogama.

  5. #5
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Kefalonijske zmije



    U istocnoj oblasti Kefalonije (Ostrvo u Jonskom moru), nedaleko od sela Markopulo, se nalazi mala Crkva posvecena Uspeniju Presvete Bogorodice. Ovde, vec tokom mnogo godina, se jednom godisnje na praznik Uspenija Presvete Bogorodice desava nesto neobicno. Od Preobrazenja se unutar i van Crkve pojavljuju zmije. Mestani ih nazivaju zmijama Presvete Bogorodice.

    Svakog dana se broj zmija povecava, a uoci Uspenija ih ima u citavoj okolini. Tih dana zitelji Markopulo idu po dolini na cijoj se padini nalazi Crkva, i skupljaju zmije, kako bi ih prineli Presvetoj Bogorodici. Odakle te zmije dolaze i gde nestaju posle praznika – to niko ne zna. To je za sve do danasnjeg dana velika tajna.




    Za vreme svenocne Sluzbe, zmije slobodno puze medju ljudima – po stasidijama, analojama, ne plaseci se nikoga. – Ako vam zmija udje u pazuh – ne bojte se! Blagodacu Presvete Vladicice Bogorodice zmije vam nista nece uraditi. Uzmite ih u ruke, i one ce bukvalno lizati vase palce.




    I zaista, za vreme Sluzbe se desavaju neverovatne stvari: zmije kao narukvice obavijaju ruke vernika, puze po ikoni Presvete Bogorodice i Raspecu, po hlepcicima spremljenim za Litiju. Zmija moze da dopuzi cak i na Jevandjelje koje citaju na Liturgiji. Zmije, kao predstavnici zivotinjskog carstva, praznuju zajedno sa hriscanima, podsecajuci nas na rajski vrt, u kome su prvostvoreni ljudi ziveli sa zivotinjama u jednoj porodici. Po zavrsenom prazniku i zmije odlaze.




    Nemacki naucnici su proucavali te zmije, ali nisu mogli da ih svrstaju ni u jednu od poznatih vrsta. One su sive boje, tanke. Nisu duze od jednog metra, a koza im je kao somot. Na glavama im je izobrazen Krst, kao i na vrhu jezika.

    Ako se neke godine zmije ne pojave – to je uvek los predznak. Tako je bilo 1940-e i 1953-e kada su na ostrvu bili jaki zemljotresi.
    Fotografije snimljene na Uspenije Presvete Bogorodice 2003. godine

    Slike mozete pogledati na
    http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kefalonijske_zm ije/

  6. #6
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    ФАКИРЕВО ЧУДО И ИСУСОВА МОЛИТВА

    Човек који је написао ово сведочанство је један од многих мученика атеистичког режима у СССР, који је остварио блиставу каријеру као капетан брода. Он се бавио окултизмом и био је издавач часописа за окултизам "Ребус". Пошто је био спасен од бродолома чудом светог Серафима Саровског, ишао је на поклонство саровском чудотворцу и тамо се одрекао своје земаљске каријере и својих веза са окултистима, поставши монах. После рукоположења у чин свештеномонаха, служио је као мисионар у Кини, Индији и Тибету. Био је свештеник при разним руским (царским) амбасадама, а био је и игуман у неколико манастира. После 1914. године живео је у Печерској Лаври у Кијеву, где је служио као духовник младим људима који су долазили да питају о утицају окултизма у савременој Русији. Године 1924, месец дана после посете извесног Тухолкса, писца књиге "Црна магија", био је убијен у својој ћелији руком "непознатих лица"... Мисли се да је то била освета тамних сила окултизма.

    Једног чудесног тропског јутра, наш брод је секао таласе Индијског океана, приближавајући се острву Цејлон (Шри Ланка). На палуби су били путници, углавном Енглези, са својим породицама, одушевљени дивним призором очаравајућег острва, пуног тајанства... иако је острво било још веома далеко, опојни мирис цветова обавијао је, са сваким налетом поветарца, цео брод. Већ је било видно пристаниште у зеленилу палми, са шароликим светом који је чекао на кеју... Видео се град Коломбо.

    Брод се зауставио да узме угаљ, тако да су путници имали времена да сиђу на обалу. Дан је био тако топао да су осам људи, урачунавши ту и жене, коју је водио пуковник Елиот, кренула је у град Коломбо, већ добро познат пуковнику. Он је предложио: "Даме и господо, желите ли да посетимо једног овдашњег мађионичара—факира? Он живи у околини града." Сви прихватише пуковников предлог са одушевљењем. Било је већ вече, када смо стигли на један мали пропланак у џунгли, где се налазила колиба и покрај ње горела је мала ватра. Ту је седео, скрштених ногу, мршави старац са турбаном на глави, непомично зурећи у правцу ватре... Упркос нашем бучном доласку, старац је наставио да седи непомично, ни најмање не марећи за нас. Однекуд из мрака појавио се младић и нешто тихо запитао пуковника. Он је наместио столице за нашу групу у полукруг око ватре. Подигао се мирисави дим. Стари факир је и даље седео у истом положају. Месечина је дала свему фантастичне облике. Нехотице, сви су заћутали, ишчекујући шта ће се догодит

  7. #7
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    SVEDOČANSTVO 3

    “Kada sam otkrila da imam tumor na trbuhu, lekari su mi rekli da moram ici na operaciju. Odlazila sam na kontrole u obliznji grad, onda i u Zagreb, u Petrovu bolnicu, a operacija je trebala biti u aprilu, 1987. godine. Ali, ja sam se bojala, nisam htela na operacioni stol. I tumor je poceo da se razgranava. Vec mi je to doslo i u grudi, i svuda su po meni iskakale kvrge: pod kolenom, svuda… cula sam za Dragu Plecka iz Samobora i otisla kod njega. Nisam bila na njegovim tretmanima bioenergijom, nego mi je dao citostatik, prirodni lek sa medom i sa imelom. Kad sam te tri flasice potrosila, tumor se malo povukao. Ali, za sest meseci se tako velikom brzinom opet vratio da je to bila prava nesreca. Vise nisam mogla izdrzati koliko me je pocelo boleti. Onda sam doznala za doktora Gaveza u Mariboru. On je radio privatno, imao je ordinaciju u svome stanu. Otisla sam k njemu, i kad me je pregledao rekao je: “Sedamdeset posto je sve obuhvaceno rakom. Nemojte na hemoterapiju, niti uzimajte nesto drugo. Morate ici na gladovanje”. Ono sto mi je on davao morala sam primati zmureci. Ne znam sta je to bilo; jednom kad sam pogledala kazao mi je: “Nemojte gledati, necu vas leciti”. Dobro, zmuricu, nije mi teko zmuriti…

    Presla sam prvu terapiju. Pet nedelja sam uzimala samo sok od cikle i lekove koji su bili u cajevima. Bilo je sedam vrsta cajeva, protiv svih vrsta raka. Jer, taj je doktor rekao: “Rak je opasna bolest, on se seli. Eto, da su vas otvorili, ako se radi o zlocudnom mozda biste poziveli jos sest meseci i - gotovo! Ovako, sa svih strana cemo ga suzbiti, negde ga moramo uhvatiti”. Nije mu znao tacno mesto. I tako, ja sam te cajeve pila; posle prve terapije gladovanja bolest se malo povukla, ne puno. Tada je on rekao: “Sad se oporavite, pa cemo ispocetka”. Tri puta sam isla na gladovanje.

    Za vreme treceg gladovanja stvarno to nisam vise mogla trpeti, dosla sam na manastirski izvor po vodu. Bilo je to drugi dan po Velikoj Gospojini. Doktor je vec skoro digao ruke od mene; mom sinu, koji je isao sa mnom kod njega, otvoreno je rekao: “Ne znam da li cu je moci spasiti”. Preporucio je da pijem izvorsku vodu. Najpre sam upotrebljavala vodu sa izvora koji se nalazi odmah do mog sela, ali mi je ona smrdila. Bila sam gladna, slaba, iscrpljena, i skoro sam povracala tu vodu. Ali, kad sam u takvom stanju u kakvom sam bila pocela da pijem vodu sa manastirskog izvora, meni je kao neka snaga pocela da se vraca. Popijem je i onda mi tri dana nista vise ne treba. Ni lekova, ni cajeva, nista mi ne treba. I te iste 1991. godine, na Mitrovo, dosla sam u manastir. Nasla sam zakljucana vrata od crkve, liturgija je bila odsluzena. O. Gavrilo je odveo ovce na pasu, a o. Vasilije, tada jos iskusenik Vojislav, bio je gore u stali. Sisao je i otkljucao mi vrata, i kad sam se umila na izvoru i natocila vodu, usla sam u crkvu da dam prilog i da se pomolim. Udjem, kupim svecu i zapalim je, pa stanem pred Presvetu Bogorodicu. I tada poce ikona da mi svetluca u oci. Tog dana je bilo tmurno, oblacno, maglovito vreme, a to je svetlucalo jako, slicno odblesku od sunca kada se prema njemu uperi ogledalo. Svetluca ikona! Ja sam stala u cudu da gledam sta se dogadja. I jos se malo priblizim ikoni i bolje se zagledam u Presvetu Bogorodicu: sa ikone su me gledale zive ljudske oci! Ja sam se tog trenutka uplasila. Sada znam da nisam trebala, ali onda… nisam znala sta cu! Nikog nema, sama sam u crkvi; sin je odneo kanistere sa vodom i cekao me gore kod lipe, o. Vasilije je isto izasao. Nikog nema… Ja se prekrstim, izadjem van iz crkve i odem gore do sina. Cutim, nista mu ne govorim.

    Kad sam dosla kuci, to poslepodne, osecala sam se kao nikad u zivotu, kao da sam na nekom drugom svetu. Taj osecaj ne moze da se opise… I od tog dana meni je naglo postajalo sve bolje i bolje. Na kraju sam ozdravila, resila se teske bolesti. Cetiri duge godine, od 1987. do 1991., vodila sam borbu sa rakom. Nije bilo lako… Bolest je ulazila u zavrsnu fazu, 70 posto obolelog organa je bilo zahvaceno rakom. O svemu tome postoje lekarski nalazi: kolika je bila velicina tumora, kakvo je bilo stanje… Pise u njima i to da pacijent odbija operaciju. Taj doktor, u to vreme poznat kao najbolji u gradu, bio je ljut zbog moje odluke, rekao mi je: “Nema ti spasa!” Ni mnogi drugi nisu tada verovali da cu preziveti. Nije ni cudno, izgledala sam lose, sama kost i koza.

    Nikome nisam pricala o onome sto sam na Mitrovdan dozivela u crkvi, tek sam se o. Gavrilu poverila na dan Svetog Save. Kasnije sam i ostalima govorila o tome, komsijama, poznanicima, ali mi je malo ko verovao. Smejali su mi se iza ledja, govorili da sam postala luda, cak i da sam ozdravila nekom vesticjom magijom… Ja znam da tu nema govora ni o kakvoj magiji. Samo verujem u Boga, i u milost Presvete Bogorodice, i u moc Bozju. I odnekud osecam pomoc neku… Njegovu… Jesam tada iz nevolje isla i kod vracara, ali mi nigde nista nije pomoglo, samo to u manastiru.

    I lepo mi je kad postim, lepo mi je kad u crkvu dodjem. U manastir sam cesto dolazila, jos od detinjstva. Tada me je baka dovodila, a i mene je nesto vuklo njemu. I sada dodjem kad god mogu, umijem se na izvoru, napijem se vode i uvek je osvecenu nosim kuci. Ima nesto u njoj sto mi pomaze. A Gospodu i Presvetoj Majci Njegovoj sam zahvalna sto sam miloscu njihovom ozdravila. Za vreme mojih patnji nisam ni znala sta se to sa mnom desava; tek sam posle, kad mi je vec postalo bolje, shvatila da je to bila volja Bozja i da mi je Presveta Bogorodica stvarno pomogla da ozdravim”.

    D. K.

  8. #8
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Појање анђела

    Неки човек је пошао на литургију
    и на пола пута му се покваре кола.
    Изађе и види да се у његовој близини налази
    нека стара црква.Решио је да сврати у њу!
    Када је дошао до врата чуо је прелепо појање
    али су врата била закњучана и после неколико покушаја
    није успео да уђе у цркву.Мислио је да су можда закључали
    зато што је прошла литургија оглашених(у старо време су
    закључавали цркве за време литургије верних).Размишљао је
    да кад већ не може да уђе може да сними појање (јер му се необично
    свидело и имао је диктафон са собом).Снимак траје око 9 минута.
    Вратио се у кола која су упалила без проблема,отишао је до цркве у
    коју је планирао да сврати и питао која је оно црквица у којој
    тако умилно поју Богу и коју закључавају.
    Када су му рекли да та црква није у служби већ 40 година
    био је потпуно запањен(По другој верзији од цркве су остали само темељи).
    Ја поседујем тај снимак и слушајући га човек не може да остане
    равнодушан.Никако не може да се одреди боја гласова(ни мушки,ни женски,ни дечји-баш анђелски)На жалост не умем да поставим
    да би и ви могли да скинете са нета.Снимак је мало лошијег квалитета
    али је у мп3 формату!


    Чудо везано за Грачаницу ваљевску

    О којој је Свети Николај Србски говорио да је српски Јерусалим.
    Она Црква у којој је сам инсистирао да проведе 4 сата...излазећи уназад из ње...

    Моја пријатељица је присуствовала хору анђела пре рецимо две године ... када су напуштали Цркву, коју је за њима свештеник претходно закључао , неко од њих се окренуо ка Цркви и видео светлост изнутра. Угасили су мотор и чули хор анђела.

    И то је само једно од чуда Грачанице ваљевске, коју су, Богу хвала, сачували од рушења.

    (Обе приче преузете са једног православног форума.)

  9. #9
    Legenda svesnaglista (avatar)
    Učlanjen
    19.01.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    54.490
    Tekstova u blogu
    7
    Reputaciona moć
    740

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Што је више знања, то је мање чуда...
    neka bude

  10. #10
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Чудо благодатног огња у Јерусалиму


    На Велику суботу, верни се у великим групама окупљају у цркви Светог Гроба, јер на тај дан са небеса силази благодатни огањ и пали ватру у кандилима ове цркве. Тако у једном од многих водича посвећених Васкрсу у Светој Земљи читамо:
    „Хришћанско чудо благодатног огња у православним црквама је познато као највеће од свих хришћанских чуда. Оно се догађа сваке године, у исто време, на исти начин, на истом месту. Није познато да се ма које друго чудо појављује тако редовно и током тако дугог временског периода; о њему можете читати још у изворима који потичу из 8. века. Чудо се одиграва у цркви Светог Гроба, која за милионе верника представља најсветије место на земљи“. Црква Светог Гроба је, сама по себи, тајанствено место. Богослови, историчари и археолози сматрају да црква обухвата и Голготу, брдашце на којем је разапет Господ Исус Христос, исто као и „нови гроб“, недалеко од Голготе, који је примио Његово мртво тело, као што читамо у Јеванђељима. Најзад, хришћани верују да је Господ управо на том месту васкрсао из мртвих.

    Ово чудо можемо да пратимо кроз многе векове, будући да је забележено у многим путописима из Свете Земље. Руски монах Данило, на пример, у свом путопису који потиче из 1106-1107. г, веома исцрпно пише о „Чуду благодатног огња“ и прослави која је пратила његову појаву. Он описује како патријарх улази у капелу Васкрсења са две свеће. Патријарх затим клечи испред камена на који је Христос положен после смрти и изговара одређене молитве, за којима ће уследити чудо. Светлост се појављује из средине камена - плавичаста, неописива светлост која ће после извесног времена запалити кандила, исто као и две свеће у патријарховим рукама. Ова светлост је „благодатни огањ“, и он се шири према свим људима који су присутни у цркви. Свечаност која прати „чудо благодатног огња“ можда је најстарија хришћанска свечаност која је, без прекида, дошла и до нас. Од 4. века Христове ере па све до наших дана, извори говоре о сили која побуђује помешано осећање дивљења и страха. Из тих извора је јасно да се током свих ових векова то чудо прослављало на истом месту, на исти дан и у истим богослужбеним оквирима. Упитао сам се: да ли ће се то догодити и сада, на преласку из 20. у 21. век?

    Са жељом да то откријем, отпутовао сам у Јерусалим да бих присуствовао прослави на којој ће се јавити чудо благодатног огња. Хтео сам да посведочим да се оно није догађало само у старој Цркви или само у средњем веку, него да ће се догодити и сада. Грчки православни патријарх је човек који сваке године улази у гробницу да би ту примио благодатни огањ. Захваљујући посредовању највиших црквених власти, допуштено ми је да се нађем на галеријама под куполом цркве Светог Гроба. Одатле сам имао изванредан поглед на мноштво народа који се окупио око гроба да би присуствовао овом чудесном догађају.


    Шта се, у ноћи Велике суботе, заиста догађа у цркви Светог Гроба? Зашто тај догађај оставља тако дубок утисак на православну традицију? Зашто нам се чини да у протестантским и католичким земљама нико као да није ни чуо за ово чудо?
    ЈЕДНО ОД НАЈВЕЋИХ ЧУДА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

    Откако је цар Константин Велики, средином 4. века, подигао цркву Светог Гроба, ова грађевина рушена је неколико пута. Цркву коју данас видимо подигли су крсташи. Око Христовог Гроба подигнута је мала капела са две одаје: са једном одајом испред гроба и самим гробом у који не може да уђе више од петоро људи. Ова капела је средиште чудесних догађаја, и овамо сваке године долазе на хиљаде ходочасника. Већина њих долази из Грчке, али је током последњих неколико година приметно да се повећава и број ходочасника из Русије и источноевропских земаља. Да би се што више приближили гробу, ходочасници долазе овамо још на Велики петак. На Велику суботу, око 11 сати пре подне, па све до 1 после подне, хришћани арапског порекла, громогласно и уз бубњеве, певају своје традиционалне песме. Ове песме потичу још из времена турске окупације Јерусалима у 13. веку, из времена када хришћанима није било дозвољено да било где певају своје песме, осим у црквама. „Ми смо хришћани, то смо били вековима и то ћемо бити довека! Амин“, каже се у једној таквој песми. Око 1 сат поподне, песма ће се утишати и наступиће напета и напрегнута тишина, наелектрисана ишчекивањем велике пројаве силе Божје којој ће сви присутни бити сведоци.

    У 1 сат после подне делегација локалних власти почиње да се пробија кроз гомилу народа. Иако ови званичници нису хришћани, и они су део прославе. У доба турске окупације Палестине, они су били муслимански Турци, а данас су то Израелци. Током векова, присуство ових званичника чинило је део прославе. Њихова улога је да представљају Римљане из доба Господа Исуса Христа. Јеванђеља говоре о Римљанима који су отишли да запечате Исусов гроб, како Његови ученици не би могли да украду тело и да затим објаве како је васкрсао. На исти начин, представници израелских власти на ову Велику суботу долазе да би гроб запечатили воском.

    Обичај је да, пре него што запечате гроб, уђу унутра и провере да ли постоји ма какав скривени извор ватре који би посредством обмане могао да створи чудо.

    И као што су Римљани могли да гарантују да није било никаквих манипулација после Христове смрти, исто тако и локалне израелске власти могу да гарантују да ни у наше време овде нема никаквих трикова.
    ПАТРИЈАРХОВО СВЕДОЧЕЊЕ

    Када је гроб проверен и запечаћен, васцела Црква пева „Кирие, елеисон“ („Господе, помилуј“). У 1.45 после подне патријарх ступа на сцену. Предводећи дугу литију, он три пута обилази око гроба, а онда скида своју свечану богослужбену одећу и остаје само у белом стихару, што је знак његове скрушености пред величином силе Божје, којој ће он ускоро бити кључни сведок. Сва уљана кандила су угашена још претходне ноћи, а гасе се и сви остаци вештачког осветљења, тако да је већи део цркве обавијен тамом. Носећи у рукама две велике свеће, патријарх улази у капелу Светог Гроба, најпре у малу одају испред гроба, а затим и у сам гроб.

    Никоме, осим њему, није могуће да прати шта се догађа унутар гроба, а аутор ових редова имао је прилику да са јерусалимским патријархом Диодором разговара о самом средишњем догађају.


  11. #11
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Ваша Светости, шта се догоди када уђете у Свети Гроб?“

    „Улазим у гроб и са свештеним страхом клечим испред места на коме је Христос лежао после смрти и где је затим устао из мртвих. Молитва у Светом Гробу за мене је, сама по себи, увек свети тренутак на светом месту. На том месту, Он је поново устао у слави, и одатле је проширио светлост по читавом свету. У првој глави свога Јеванђеља, св. Јован Јеванђелиста пише да је Христос светлост свету. Клечећи испред места где је Он устао из мртвих, налазимо се у непосредној близини Његовог славног Васкрсења. Римокатолици и протестанти називају ову цркву црквом Светог Гроба, док је ми називамо црквом Васкрсења. За нас православне, Васкрсење Христово је срж наше вере. У Свом Васкрсењу, Христос је задобио коначну победу над смрћу, и то не само над Својом, него над смрћу свих оних који су Му блиски“.

    „Верујем да ни најмање није случајно што се благодатни огањ спушта управо на том месту. У 3. стиху 28. главе Јеванђеља по Матеју пише да се, кад је Господ устао из мртвих, појавио анђео који је сав био одевен у чудесну светлост. Верујем да је та светлост, слична муњи, која је обавијала анђела приликом Васкрсења Господњег, она иста која се појављује и на Велику суботу. Христос жели да нас подсети да је Његово васкрсење стварност, а не мит, да је Он ваистину дошао у свет да би посредством Своје смрти принео неопходну жртву и васкрсао да би се човек поново сјединио са својим Творцем“.
    ПЛАВИЧАСТА СВЕТЛОСТ

    „Идући кроз таму, крећем се ка унутрашњој одаји у којој се спуштам на колена. Овде изговарам извесне молитве које су кроз векове дошле до нас и, када их изговорим, почињем да чекам. Понекад чекам неколико минута, али уобичајено је да се чудо догоди непосредно након што изговорим молитве. Из самог средишта камена на коме је Христос лежао, почиње да се излива неизрецива светлост. Она је обично плавичаста, али боја може да се мења и појављује се у многим, различитим нијансама. Немогуће ју је описати људским речима. Светлост се подиже са камена слично као што се магла подиже са језера, и готово да би вам се могло учинити да је камен прекривен влажним облаком, али то је светлост. Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије камен, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје изван гроба и гледају у њега, виде да се испунио светлошћу. Ова светлост не спаљује, тако да се, за ових шеснаест година откако сам јерусалимски патријарх и примам благодатни огањ, никада није догодило да ми, на пример, запали браду. Ова светлост је нешто другачија од оног, уобичајеног пламена који гори у кандилима“.

    „У извесном тренутку, светлост се подиже и обликује стуб у коме се налази пламен другачије природе, тако да на њему могу да запалим своје свеће. Када на овај начин примим пламен за свеће, излазим и предајем пламен најпре јерменском, а затим и коптском патријарху. После тога, предајем пламен свима који су присутни у цркви“.
    СИМВОЛИЧНО ЗНАЧЕЊЕ ЧУДА

    „Како Ви лично доживљавате ово чудо и шта оно значи за Ваш духовни живот?“

    „Ово чудо ме сваке године додирне подједнако дубоко. Сваки пут, оно за мене значи још један корак ка покајању. За мене лично, велика је утеха што могу да укажем на Христову верност нама, коју нам Он показује даровањем овог светог пламена упркос свим нашим људским слабостима и недостацима. Ми у нашим Црквама доживљавамо многа чуда, и чудо није за нас ништа необично. Често се догађа да иконе плачу у оним временима када небеса желе да нам покажу своју блискост са нама; исто тако, ми имамо многе светитеље којима је Бог дао бројне духовне дарове. Међутим, ниједно од тих чуда нема тако дубоко и символично значење као чудо благодатног огња. Ово чудо је као Света Тајна. Оно чини да нам Васкрсење Христово буде предочено тако као да је Он умро и васкрсао пре само неколико година“.

    И док је патријарх унутар капеле, клечећи на коленима испред камена, напољу су све свеће угашене, али далеко од тога да влада тишина. Чује се прилично гласно мрмљање, и атмосфера је веома напета. Када патријарх изађе са свећама које блистају и обасјавају све око себе, проломи се громогласан усклик који се ни са чим не може упоредити.
    ЧУДО ВОДИ КА ВЕРИ

    Чудо није ограничено само на оно што се заправо догађа унутар капелице у којој се моли патријарх. Оно што би могло да буде још значајније, јесте чињеница да је примећено да се плавичаста светлост појављује и да дејствује и изван гроба. Сваке године, многи верујући тврде да је ова чудесна светлост, сама од себе, запалила свеће које су држали у рукама. Сви у цркви чекају са свећама у рукама, са надом да би се могле запалити саме од себе. Често се догађа да се, пред очима ходочасника, сама од себе упале угашена кандила. Плавичасти пламен може да се види док се појављује на различитим местима у цркви. Велики број забележених сведочанстава ходочасника, чије су се свеће запалиле саме од себе, потврђује веродостојност њихових исказа. Особа која се налазила у близини и чија се свећа запалила или је, пак, посматрала плавичасту светлост, обично напушта Јерусалим као потпуно промењена, и за свакога, ко је присуствовао овој прослави, може се рећи да за њега постоји време „пре и после“ појаве благодатног огња у Јерусалиму.
    НЕПОЗНАТО НА ЗАПАДУ

    Неко би се могао запитати зашто је чудо благодатног огња готово непознато на Западу. Када су у питању протестантске области, то би се, у извесној мери, могло објаснити чињеницом да овде не постоји традиција чуда и да људи не знају како би се односили према њима. У земљама са римокатоличким предањем, међутим, постоји велико занимање за чуда. Зашто се онда у тим областима о овом чуду не зна много више? Овде би се могло понудити само једно објашњење: црквена политика. Овом догађају присуствују само представници православних цркава. Оно се догађа само на православни Васкрс и без присуства римокатоличких власти. Православни стога сматрају да ова појава представља очигледан доказ да је Православна црква једина легитимна Црква Христова у свету, а то би, свакако, могло да изазове пометњу у римокатоличким круговима.
    ПИТАЊЕ ВЕРОДОСТОЈНОСТИ

    Као и у случају сваког другог чуда, постоје људи који сматрају да је то обичан трик и ремек-дело православне пропаганде. Они верују да патријарх унутар гроба има упаљач. Ови критичари се, међутим суочавају са многобројним проблемима. Шибице и упаљачи су, могло би се рећи, скорашњи изуми, и само је у последњих пар стотина година, да би се запалила ватра, потребно свега неколико минута, колико патријарх борави у гробу. Неко би можда могао рећи да се унутар гроба налази упаљено кандило на којем патријарх затим упали свеће, али локалне власти потврђују да су провериле гроб и да унутар њега није пронађено ниједно упаљено кандило. Међутим, највећи изазов са којим се суочавају критичари овог чуда јесу небројена, независна сведочења ходочасника чије су се свеће запалиле саме од себе, пред њиховим очима и без икаквог могућег објашњења. Према нашим истраживањима, ни у једном случају није било могуће да се сними неко паљење свеће или кандила самих од себе. Дошао сам, међутим, до видео-записа који је начинио један млади инжењер из Витлејема, Сухел Набдијел. Он је присуствовао прославама појаве благодатног огња још од свог детињства. Године 1996. замољен је да сними прославу са галерије испод куполе у цркви. На галерији су, заједно са њим, били присутни једна монахиња и четворо верујућих. Монахиња је стајала десно од г. Набдијела. На видео-запису се може видети како је снимао окупљени народ. У извесном тренутку, сва светла су се погасила, јер је било време да патријарх уђе у гроб и да прими благодатни огањ. И док је патријарх још увек био у гробу, изненада се зачуо усклик изненађења и чуђења, који је долазио од оне монахиње што је стајала десно од Набдијела. Камера је почела да се тресе, а зачули су се и повици осталих људи који су били присутни на галерији. Камера се у том тренутку окреће на десну страну, како би забележила разлоге овом запрепашћењу. У том тренутку, Набдијел је снимио да се велика свећа, коју је у рукама држала ова руска монахиња, запалила сама од себе пре него што је патријарх изашао из гроба! Док су јој се руке тресле, монахиња је високо подигла свећу и њоме творила знак крста, истовремено преплашена и усхићена силом чији је сведок управо постала. Овај видео-запис је, вероватно, највише што је до сада снимљено у вези са овим чудом.
    ЧУДА СЕ НЕ МОГУ ДОКАЗАТИ

    И ово чудо је, као и већина чуда, окружено мноштвом необјашњивих чињеница. Као што је, приликом нашег сусрета у Јерусалиму, рекао архиепископ Тиверије, „ово чудо никада није забележено камером и вероватно то никада неће ни бити. Чуда се не могу доказати. Да би чудо донело плодове у нечијем животу, неопходна је човекова вера, и без овог чина вере не постоји чудо у строгом смислу те речи. У хришћанском предању, истинско чудо има само једну сврху: да умножи благодат Божју у творевини, а Бог неће подарити своју благодат уколико у својој творевини не пронађе веру. Према томе, без вере ни чуда не могу да постоје“.

  12. #12
    Elita
    Učlanjen
    06.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    23.707
    Tekstova u blogu
    11
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Ukoliko je sve ovo tačno, bilo bi lepo sprovesti potpun postupak dokazivanja delotvornosti opisanih mera. U tu svrhu razrađene su standardizovane objektivne procedure koje mogu precizno pokazati značajne parametre.
    Pitanje je da li postoje ovakvi rezultati. Ukoliko postoje, zašto se ne objave.
    Ukoliko ne postoje, zašto se ne obave ispitivanja.

  13. #13
    Legenda minon (avatar)
    Učlanjen
    06.12.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    57.187
    Reputaciona moć
    3962

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    ...sad mi je jasnije... pa zato africi umiru, usled nedostatka vode...

    ...a što im neko čudo ne dotera vodu, makar običnu, ne mora biti sveta...?
    ...i ako može malo žita da zamese leba...

  14. #14
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Prof. Biljana Lazarević: Četrdeset dana pod ostrogom (2)

    Manastir Ostrog se sastoji od dva manastira: Gornjeg i Donjeg. U Gornjem je telo Sveca Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Po crkvenim pravoslavnim kanonima tela umrlih se ne balsamuju, a telo našeg Sveca ostalo je u celosti od sredine 17. veka kada se upokojio.
    Posle određenog broja godina Sveca presvlače. Poslednje presvlačenje bilo je 1996. godine. Monah koji je prisustvovao svečanom činu rekao mi je da su Svečeve noge i ruke potpuno savitljive.
    U crkvici ispod Časnog Krsta nalaze se mošti ovog Čudotvorca. Preko njegovog tela prebačen je tanak pokrivač. Ispod se naslućuju obrisi čitavog tela. Pored odra mogu se čuti molbe na svim jezicima sveta. Manastir čuva puno štaka i nosila koje su teški bolesnici iscelivši se ostavili. Stotine priča zapisanih i u predanju kruže o Svecu Vasiliju. I rukopisna knjiga ovih zapisa svedoči o čudima.

    ČUDA: Jedna neoprezna mlada majka stavlja na bedem pored Svečevog groba kolevku sa bebom. Nemirna beba prevrće kolevku i pada sa visine od sedamdeset metara. Kolevka se potpuno raspala, a beba nastavila da guče ležeći na travi potpuno neozleđena. Danas je unuk ove bebe prava manastirska maskota. Često je pod Ostrogom. Nisam uspela da ga upoznam.
    Ovo nije jedini primer. Ima ih na stotine koji potvrđuju ono što se o ovom Svecu govori.
    I pisac ovih redova doživljava čudo. U februaru ove godine odlazim na poznatu parisku kliniku zbog oslabljenog vida. Pronađoše mi kataraktu. Nisam želela da je operišem pre Ostroga, jer sam već imala blagoslov za boravak. Posle dvadesetak dana provedenih u manastiru osećam poboljšanje, ali sam smatrala da je ono trenutno. Bog je, međutim, preko Sveca Vasilija imao neke druge planove sa mnom.
    Posle četrdeset dana naši lekari utvrdiše da nema ni govora o katarakti. Dokumentaciju sa pariske klinike čuvam za uspomenu. Mnogo je nepoznanica i puno mističnog vezano za ovaj manastir.
    U Gornjem manastiru, kraj samog zvonika, nalazi se mesto gde je Svetac izdahnuo. Tu je iz stene nikla vinova loza koja i danas rađa. Često sam na tom nevelikom prostoru. Okopavam i zalivam cveće.
    Prijatno sam iznenađena kada helikopter naše vojske "pravi poklon" iznad zvonika. To se naši vojnici klanjaju Svecu. I tako svakoga dana.
    Tražeći puteve ka Bogu ljudi nauče da treba ostaviti po strani naše realno prosuđivanje, logiku, neke uzročno-posledične veze. Treba se prepustiti osećanjima. Tada nas srce uvodi u samo središte događanja ukazujući na nešto nepoznato, na jednu drugačiju dimenziju života o kakvoj do sada nismo razmišljali
    Kompletan tekst na
    http://www.nin.co.yu/2000-12/14/15698.html

  15. #15
    Zaslužan član eremita (avatar)
    Učlanjen
    02.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Београд - Врачар
    Poruke
    100.477
    Reputaciona moć
    2079

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Гледао сам прошле године документарни филм на ТВ о Чуду Светог Огња у Јерусалиму - и заиста је тај догађај фасцинантан.
    БИТИ СЛОБОДАН означава стање у којем субјект може деловати без присиле и забране.


  16. #16
    Iskusan
    Učlanjen
    03.05.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    zeleni pasnjak i dalje :)
    Poruke
    5.937
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Cud(n)o je kada neko veruje u nesto cije postojanje ne moze da dokaze.

  17. #17
    Elita
    Učlanjen
    06.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    23.707
    Tekstova u blogu
    11
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Citat Original postavio flpflp Pogledaj poruku
    Cud(n)o je kada neko veruje u nesto cije postojanje ne moze da dokaze.
    To je ništa. Čud(n)o je kad veruje u nešto što ne može ni da oseti, a ako mu se učini da je nešto osetio i da je to - to, uvek se pokažu drugačije od zamišljenog, ali to mu ne smeta.

  18. #18
    Buduća legenda jerohinac (avatar)
    Učlanjen
    08.08.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Užice
    Poruke
    46.697
    Reputaciona moć
    1121

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Zazijavalo
    Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    To je ništa. Čud(n)o je kad veruje u nešto što ne može ni da oseti, a ako mu se učini da je nešto osetio i da je to - to, uvek se pokažu drugačije od zamišljenog, ali to mu ne smeta.
    Možda će i ovo u vezi sa vodom da bude ...''božije čudo''...A radi se o pitanju da li je voda živo stovrenje...

    http://www.galaksija.com/voda.htm

    A ovde je u vezi sa vodom zanimljivo ono da se voda oseća ugodno uz zvuke klasične muzike tipa Bah,Betoven,Mocart i slični.

    A u celoj priči ne razuem odnos Mocarta...vode...i čuda Božijeg.
    ''Sve je moguće, ako ne znate o čemu govorite.''

  19. #19
    Elita
    Učlanjen
    06.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    23.707
    Tekstova u blogu
    11
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    "Review and analysis of Dr. Masaru Emoto’s published work on the effects of external stimuli on the structural formation of ice crystals"[11].

    He concludes the following:

    It is this crucial lack of scientific foundation that prevents Dr. Emoto’s work from attracting interest by widely accepted and respected scientists at long-standing research institutions. This is unfortunate for the world if there is, after all, truth to his claims--as reproduction of his results by any scientist would lend much credence to his work. A little change in Emoto’s experimental design would do great things for the credibility of his claims. I recommend the following to ground his work in sound scientific principle:

    Eliminate the possibility of the scientist’s bias affecting the experiment’s results by implementing double blind procedures.
    Publish the entire collection of photos for all water sample tests that he has performed, not just the ones that support his claim.
    Minimize the sources of possible error in his procedures, such as variation in temperature and humidity between sample.
    Pay more attention to the time-tested methods of the scientific community rather than disregarding them. Emoto’s research could go much farther if he could interest scientists around the world in testing his hypothesis.
    After the lengthy review of Emoto’s research methods and results, I have come to believe that Dr. Emoto is offering pseudoscience to the masses in the guise of defensible research. Only time and review by others will tell if there is any truth at the heart of Mr. Emoto’s claims, as Emoto himself thoroughly believes in his findings but does not value the scientific method or community. What is truly fearsome is the great numbers of people that accept his words as proven facts without looking deeper to find out if his claims are truly justified. While I respect Dr. Emoto’s desire to save the Earth’s water from contamination and pollution, unless he can produce a scientific paper and get it published in a scientific journal, I believe that he will continue to be ignored by the scientific community, and his claims will never be soundly proved or disproved



    Treba primetiti oštru razliku između hvalospeva u citiranom tekstu i ozbiljnog naučnog pristupa.
    Što se može reći za više-manje sve priloge na ovoj temi.

  20. #20
    Elita stnco (avatar)
    Učlanjen
    26.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    prirodne nauke
    Poruke
    15.646
    Tekstova u blogu
    2
    Reputaciona moć
    280

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    BOKYSTAMY
    Izvini mrzelo me je da čitam sve šta si napisao, ali sam početak mi je ukazao da nisi gledao emisiju 27. 11. 08. u 18.00 časova na National geographic pod nazivom "Čudesni lekovi". Pretpostavljam da bi posle toga tražio da se izbrišu neke stvari koje si napisao.
    Voljeni nikada ne umiru.

  21. #21
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Манастир на Сењаку, чија је црква посвећена Ваведењу Свете Богoрoдице познат је по три чудотворне иконе: Мајке Божије, Светог Николе и Светог Нектарија.
    У овом манастиру потврђена је прича о, за науку необјашњивом феномену, самообнављању икона, сличном феномену икона које плачу и мироточе.
    Наиме, икону Светог Николе својевремено је неко нашао бачену и донио у манастир. Била је запуштена и избледела. Чим је постављена на свето место боје су почеле да јој се појављују.

    У цркви Свете Петке на Калемегдану, овој великој светитељки, познатој по многим чудима, моле се многи, а највише жене.
    И пред икону ове светитељке у Раковици, чије име манастир носи долазе хиљаце верника годишње.

    Зато што су је прогласили заштитницом свих фрушкогорских манастира, назвали су је Игуманија. Реч је о икони Богородица Тројеручица, реплици оне са Хиландара, која с од лета 2002. године, налази у манастиру Гргетег.
    Помаже онима који имају проблема у браку, помаже деци, а највише јој се моле парови без деце.


    ( ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, БРОЈ 2470)

  22. #22
    Elita stnco (avatar)
    Učlanjen
    26.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    prirodne nauke
    Poruke
    15.646
    Tekstova u blogu
    2
    Reputaciona moć
    280

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Citat Original postavio BOKYSTAMY Pogledaj poruku
    Манастир на Сењаку, чија је црква посвећена Ваведењу Свете Богoрoдице познат је по три чудотворне иконе: Мајке Божије, Светог Николе и Светог Нектарија.
    У овом манастиру потврђена је прича о, за науку необјашњивом феномену, самообнављању икона, сличном феномену икона које плачу и мироточе.
    Наиме, икону Светог Николе својевремено је неко нашао бачену и донио у манастир. Била је запуштена и избледела. Чим је постављена на свето место боје су почеле да јој се појављују.

    У цркви Свете Петке на Калемегдану, овој великој светитељки, познатој по многим чудима, моле се многи, а највише жене.
    И пред икону ове светитељке у Раковици, чије име манастир носи долазе хиљаце верника годишње.

    Зато што су је прогласили заштитницом свих фрушкогорских манастира, назвали су је Игуманија. Реч је о икони Богородица Тројеручица, реплици оне са Хиландара, која с од лета 2002. године, налази у манастиру Гргетег.
    Помаже онима који имају проблема у браку, помаже деци, а највише јој се моле парови без деце.


    ( ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, БРОЈ 2470)
    Ovo sam sve pročitao i stvarno vidim da nisi gledao emisiju 27. 11. 08. u 18.00 časova na National geographic pod nazivom "Čudesni lekovi". Pretpostavljam da bi posle toga tražio da se izbrišu sve ovo što si ovde napisao.
    Voljeni nikada ne umiru.

  23. #23
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    Citat Original postavio stnco Pogledaj poruku
    Ovo sam sve pročitao i stvarno vidim da nisi gledao emisiju 27. 11. 08. u 18.00 časova na National geographic pod nazivom "Čudesni lekovi". Pretpostavljam da bi posle toga tražio da se izbrišu sve ovo što si ovde napisao.
    mozda i jesam , recimi molim te , o cemu se radi ,

  24. #24
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    ČUDA SVETE GORE







    ČUDO SVETE GORE - BUNAR SVETOG SAVE

    Ispod kelije Svetog Simeona i Svetog Save probijen je bunar u steni. Po predanju, tu vodu je pronašao monah Sava prilikom gradnje manastira. Voda iz bunara Svetog Save ima čudotvornu moć, a Svetogorci veruju da će nastupiti Kraj vremena kada bude presahnula.





    ČUDO SVETE GORE - LOZA SVETOG SIMEONA

    Kada se monah Simeon upokojio 1199. godine, bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Po kazivanju Domentijana, pisca Života Svetog Save i Života Svetog Simeona, za vreme službe je poteklo miro iz groba i iz Simeonovog lika na zidu. I odmah je počelo da čini čuda. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, Sava je preneo očeve "cele i netaknute" mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Tako je ispunio očevu poslednju želju da počiva u "zemlji otačastva svoga". Predanje kaže da su, uprkos tome, Hilandarci bili veoma tužni što je sveti starac otišao od njih i da su dugo i neutešno plakali. Zbog toga je njegovim blagoslovom, "a za utehu večnu" braći monasima, na mestu gde je monah Simeon najpre bio sahranjen iznikla blagorodna loza.

    Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć. Mnogo je svedočenja da je besplodnim supružnicima, koji su čvrsto verovali, darovala porod. Najpoznatiji takav slučaj zbio se u 16. veku kada je solunski paša, blagodareći ovom grožđu, dobio naslednika. U znak zahvalnosti, on je 1582. godine poklonio Hilandaru veliko imanje van granica Svete Gore, zvano Kakovo, s kojeg manastiru i danas pristižu najveći prinosi.

    Svakome ko zatraži, Hilandarci daju ovo grožđe sa uputstvom za upotrebu. Simeonovu lozu Svetogorci smatraju jednim od svoja tri najveća čuda i veruju da će nastupiti Kraj vremena kada ona bude uvenula

  25. #25
    Veoma poznat BOKYSTAMY (avatar)
    Učlanjen
    20.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Jagodina
    Poruke
    10.976
    Reputaciona moć
    283

    Podrazumevano Re: CUDA BOZIJA SVUDA OKO NAS

    ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА И ЈАВЉАЊА СВЕТОГА ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГА


    --------------------------------------------------------------------------------


    Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

    ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА И ЈАВЉАЊА
    СВЕТОГА ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГА



    ЧУДО КАО ЗНАК БУДНЕ БРИГЕ СВЕЧЕВЕ,

    КАО ОПОМЕНА

    ИЛИ КАЗНА



    УРАЗУМЉЕЊЕ НЕВЈЕРУЈУЋЕГ ПАДАВИЧАРА

    У љетопис Горњег манастира јеромонах Серафим Кашић на Тројичин дан (3./16 јуни) 1957. биљежи свједочанство Драга Пивљанина из села Крће (Пљевља) о његовом исцјељењу од падавице и овјерава потписима исцијељенога и присутних Милана Драгнића и Калик Бранка, те својим потписом:

    "Године 1948. оболио сам и добио падавицу, која ме је хватала дневно и по неколико пута. То је мени тако трајало до 1952. године. У тешким мукама болести ишао сам по разним болницама, ишао сам и гатарама, ишао (х)оџи, али нигдје нијесам нашао лијека.

    Сем падавице која је била на мени, ја сам био луд 70% и више ми је пута долазило да извршим самоубиство. Године 1952. снијевао сам сан. У сну видим Ковчег Светог Василија и чујем однекуда глас, гдје ми говори: "Драго, пођи под Острог код светог Василија. Једини је он који ти може помоћи!"

    Ја који сам сто посто био човјек невјерујући, посујмао сам у то и прешао преко истог, док други пут - опет ми се снијева и видим Ковчег Светитеља и опет чујем глас гдје ми говори: "Драго, немој да сујмаш! Пођи за Острог! Ту је истински Светитељ и милосник који ће ти помоћи! Он је доста болесника спасио од разних болести, лудила, итд." Овога пута послушам. Кад сам дошао с братом код Свеца да приступим 1952. године, одма(х) пошто смо приступили, мени је било боље. Послије сам опет долазио два пута сам и живот је ишао све боље и боље.

    Савјет љекара ми је раније био да се не женим, јер ће ми пород наслиједити ту болест. Али, у сну ја чух глас: 'Драго, с благословом светог Василија ожени се!"То сам урадио и Бог ми је подарио сина, има му већ двије године и, слава Богу и светом Василију, сви смо добро и здраво.

    И сад четврти пут долазим да захвалим Свецу који ме је спасио од тешких мука. Вазда му остајем благодаран. Молићу му се вјечно, то је жеља срца мога. А кад могаднем, посјећиваћу ово свето мјесто."



    ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЗГРЧЕНЕ МУСЛИМАНКЕ

    И КАЖЊАВАЊЕ

    ЊЕНОГ НЕЗАХВАЛНОГ МУЖА



    Максим Јововић шездесетих година 20. вијека записује свједочење Ф.О., муслиманке из Титограда (Подгорице):

    "Дуго година била сам болесна и згрчила сам се толико да нијесам могла да се крећем никуда. Водили су ме код многих љекара, али је све било узалуд. Једне ноћи с прољећа 1952. уснила сам да треба да пођем у Острог, па да ћу да оздравим тамо. Али, мој муж ми није дозвољавао да за Острог кренем. Најзад, на молбу мојих сусједа, одобрио ми је да одем једну вечер у Манастир и да се сјутридан вратим.

    Пошла сам била са два пратиоца, који су ме једва извели од Доњег до Горњег манастира, пошто нијесма могла на своје ноге да се опрем никако. Послије читања молитава, оставила сам на Ћивоту Свеца неколико златних дуката, којима сам се китила. Изјутра, у манастирском конаку устала сам потпуно здрава и чило се вратила кући, захвална сили Божијој и светом Василију.

    Али, код куће, мој муж ме је укорио и злостављао читава два дана зашто сам давала поклоне ђаурском свецу, који, говораше, "помаже само за мито."

    Трећег дана отада муж је освануо згрчен исто онако као што сам била ја.

    Однијели су га у Острог, гдје је молио за помоћ, али ништа му није помогло. Остао је згрчен у очајању и кроз двије године умро је у јаду, не нашавши лијека ни код мјесних љекара ни код манастирских духовника."

Slične teme

  1. Četvrta božija zapovest...
    Autor Šakal u forumu Religija
    Odgovora: 540
    Poslednja poruka: 05.03.2010., 17:07
  2. Kuran: Bozija rec!?
    Autor semir1 u forumu Religija
    Odgovora: 249
    Poslednja poruka: 18.02.2009., 23:11
  3. Ljubav bozija za celodnevne radnike
    Autor Tuzni_patak u forumu Religija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 19.01.2009., 03:11
  4. Politika je svuda
    Autor opšte dobro u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 02.03.2008., 18:31

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •