SiIent Bob
Iskusan
- Poruka
- 6.200
Mislim, suočimo se sa činjenicom ali mi smo seljačko ratnička nacija.
Ne preterujem i ne ublažavam. Zatrpani smo sa raznim vrstama ruralne muzike, običaja, ponašanja koje nam se nameću kao nešto autohtono, kao nešto što nas treba da definiše kao nešto naše. Koliko god da pokušavali da je ignorišemo ona je tu, oko nas, iznad nas, na našim televizorima. Sa druge strane od malena smo slušali kako smo hrabra i ponosna nacija, kako smo veliki ratnici i junaci. Svi smo se mi kao mali još upoznali sa različitim oružijem, bilo putem dedine Vinčesterke koja je visila iznad kamina, bilo putem raznih čaura i vojnika koje smo tražili po bojištima poslednjih ratova i koje smo gledali kako gordo i stisnute pesnice marširaju kroz naše gradove, često sa različitim oznakama, od petokraki i ocila do mrtvačkiha glava i raznih škorpiona... ali bez obzira svi smo znali da su to naši.
Naši.
U ne tako davnoj prošlosti naša nacija je definisana glavnom i isključivo putem dve stvari:
1. Religije
2. Mitova i bajki
Pravoslavna crkva koja je oterala skoro sve katolike i protestante od naše nacije i (mada je zanimljivo da nisu imali ništa protiv muslimana), ali je takođe uzale pod svoje okrilje veliki broj prekodrinskih pravoslavaca i time je održala neku ravnotežu.
Druga stvar su mitovi, prvenstveno o Kosovskom boju, kao jedan od glavnih temelja naše nacije (nešto kao što je i Galipolj za Novi Zeland i Australiju) i uvek preuveličane priče o našoj nekadašnjoj slavi i snazi i želji da opet to budemo.
To je ono što je definisalo nas u prošlosti, ali šta je ono što nas definiše danas? Da li je to istorija ili jezik? Crtani filmovi i serije koje smo gledali i koje gledamo? Sankcije i ratovi?
Šta je to što povezuje nekog Kninjanina, Banjalučanina, Novosađanina, Beograđanina i Nišliju?
Ne preterujem i ne ublažavam. Zatrpani smo sa raznim vrstama ruralne muzike, običaja, ponašanja koje nam se nameću kao nešto autohtono, kao nešto što nas treba da definiše kao nešto naše. Koliko god da pokušavali da je ignorišemo ona je tu, oko nas, iznad nas, na našim televizorima. Sa druge strane od malena smo slušali kako smo hrabra i ponosna nacija, kako smo veliki ratnici i junaci. Svi smo se mi kao mali još upoznali sa različitim oružijem, bilo putem dedine Vinčesterke koja je visila iznad kamina, bilo putem raznih čaura i vojnika koje smo tražili po bojištima poslednjih ratova i koje smo gledali kako gordo i stisnute pesnice marširaju kroz naše gradove, često sa različitim oznakama, od petokraki i ocila do mrtvačkiha glava i raznih škorpiona... ali bez obzira svi smo znali da su to naši.
Naši.
U ne tako davnoj prošlosti naša nacija je definisana glavnom i isključivo putem dve stvari:
1. Religije
2. Mitova i bajki
Pravoslavna crkva koja je oterala skoro sve katolike i protestante od naše nacije i (mada je zanimljivo da nisu imali ništa protiv muslimana), ali je takođe uzale pod svoje okrilje veliki broj prekodrinskih pravoslavaca i time je održala neku ravnotežu.
Druga stvar su mitovi, prvenstveno o Kosovskom boju, kao jedan od glavnih temelja naše nacije (nešto kao što je i Galipolj za Novi Zeland i Australiju) i uvek preuveličane priče o našoj nekadašnjoj slavi i snazi i želji da opet to budemo.
To je ono što je definisalo nas u prošlosti, ali šta je ono što nas definiše danas? Da li je to istorija ili jezik? Crtani filmovi i serije koje smo gledali i koje gledamo? Sankcije i ratovi?
Šta je to što povezuje nekog Kninjanina, Banjalučanina, Novosađanina, Beograđanina i Nišliju?
