Lexa
Buduća legenda
- Poruka
- 30.368
Pade mi na pamet jedna tema, verovatno je negde nekad već bila ali je bila davno, jer je se ne sećam, pa...
Nekako mi nije religija za nju, jer su tamo uglavmon "obojeni", pa bi bilo baš glupih komentara kao i svađe.
Ja sam operisana od crkve i sve to..... i jednog dana, može biti, kad budem stara i tužna, poželim das udam ili napravim kakvu sličnu glupost
i sad, možda on bude savršen, ali eto ima tu jednu manu - malo je pobožan. I naravno insistira na crkvenom venčanju, što je l' da dovodi u pitanje moju nekrštenost. Ali to zapravo nije problem od koga sam pošla...
Pošla sam od dece, pošto su baš onako vruća tema ovih dana
Mislim da mi uopšte ne bi bilo svejedno da ga slušam kako im priča neke bajke i svaki dan ih nešto tripuje da se mole, krste kad prođu pored crkve, idu u nju onako baš redovno
zapravo ne bi mi bilo svejedno ni da ih prisilno pokrsti. Kažem prisilno, jer za mene to jeste silovanje, ako je dete nesvesno toga šta želi i ako je još jako mlado. Meni nije svejedno ni što imaju veronauku u školi, na kraju... I ja ga nikada ne bih tako vaspitavala, što opet ne znači da bih mu/joj branila da se krsti ako kad izrazi želju ili da radi bilo šta slično, samo detetu ne bih ništa nametala od malena.
Ovo se pitanje može postaviti i za dve različite vere, sigurna sam da to predstavlja veliki problem mnogim bračnim parovima, u tom pogledu mešovitim. U koju crkvu voditi dete?
Meni je stav prema celoj stvari inače jako bitan u ovom slučaju, pitanja su vrlo široka i suštinska, pitanje vere i životne filozofije je uvek je l' te, to. Znači, nije to - hoćemo li kod mojih ili kod tvojih na ručak, ko će šta da pegla i ko će danas čuvati decu..... ko je bolji, ko je lepši, ko je pametniji..... nisu to stvari preko kojih mogu lako da pređem, ili da pređem uopšte.
Dakle, moj "ateizam" (u nedostatku boljeg izraza koristimo ovaj, mada nije baš najprecizniji, a mrzi me da googlam bolji) je meni podjednako bitan kao vera nekom ko je zaista srcem u tome.
E, moje pitanje je - šta sad?
Pitanje se odnosi na oba pola, kao i na obe varijante - ili ste vernik, pa postavljate pitanje - šta ako naletim na nekog zagriženog ateistu?!, ili ste nešto nalik onome što sam opisala.
Odmah da napomenem, pisala sam u prvom licu jer je tako mnogo lakše i ovo jesu neka moja pitanja, ali me u suštini zanima kako biste se vi osećali i ponašali da ste u opisanoj situaciji. Tj. zamislite da se JA odnosi - na vas
Nekako mi nije religija za nju, jer su tamo uglavmon "obojeni", pa bi bilo baš glupih komentara kao i svađe.
Ja sam operisana od crkve i sve to..... i jednog dana, može biti, kad budem stara i tužna, poželim das udam ili napravim kakvu sličnu glupost
i sad, možda on bude savršen, ali eto ima tu jednu manu - malo je pobožan. I naravno insistira na crkvenom venčanju, što je l' da dovodi u pitanje moju nekrštenost. Ali to zapravo nije problem od koga sam pošla...Pošla sam od dece, pošto su baš onako vruća tema ovih dana
Mislim da mi uopšte ne bi bilo svejedno da ga slušam kako im priča neke bajke i svaki dan ih nešto tripuje da se mole, krste kad prođu pored crkve, idu u nju onako baš redovno
zapravo ne bi mi bilo svejedno ni da ih prisilno pokrsti. Kažem prisilno, jer za mene to jeste silovanje, ako je dete nesvesno toga šta želi i ako je još jako mlado. Meni nije svejedno ni što imaju veronauku u školi, na kraju... I ja ga nikada ne bih tako vaspitavala, što opet ne znači da bih mu/joj branila da se krsti ako kad izrazi želju ili da radi bilo šta slično, samo detetu ne bih ništa nametala od malena.Ovo se pitanje može postaviti i za dve različite vere, sigurna sam da to predstavlja veliki problem mnogim bračnim parovima, u tom pogledu mešovitim. U koju crkvu voditi dete?
Meni je stav prema celoj stvari inače jako bitan u ovom slučaju, pitanja su vrlo široka i suštinska, pitanje vere i životne filozofije je uvek je l' te, to. Znači, nije to - hoćemo li kod mojih ili kod tvojih na ručak, ko će šta da pegla i ko će danas čuvati decu..... ko je bolji, ko je lepši, ko je pametniji..... nisu to stvari preko kojih mogu lako da pređem, ili da pređem uopšte.
Dakle, moj "ateizam" (u nedostatku boljeg izraza koristimo ovaj, mada nije baš najprecizniji, a mrzi me da googlam bolji) je meni podjednako bitan kao vera nekom ko je zaista srcem u tome.
E, moje pitanje je - šta sad?
Pitanje se odnosi na oba pola, kao i na obe varijante - ili ste vernik, pa postavljate pitanje - šta ako naletim na nekog zagriženog ateistu?!, ili ste nešto nalik onome što sam opisala.
Odmah da napomenem, pisala sam u prvom licu jer je tako mnogo lakše i ovo jesu neka moja pitanja, ali me u suštini zanima kako biste se vi osećali i ponašali da ste u opisanoj situaciji. Tj. zamislite da se JA odnosi - na vas
ma ne bi ja da sam znao za anketu
