Tanja Prokopljević (1971) - Ovdašnji pesnici

W

www3

Početnik
Poruka
6
Tanja Prokopljevic (1971)


BUDIM SE

Razapecu se po million duga
Koje bojama sjajnim sebe boje
U zaborav tako nek ode tuga
Slododno nek kuca ovo srce moje

Razapecu se po studenoj vodi
Koja divni potok u sumi cini
Neka se u meni tad sreca rodi
Od predivne vode sto baca cini

Razapacu se po nebu plavom
Koje nikad, nikad ne roni kise
Nek budem zvezda sto zraci slavom
U meni toplina plavog nek dise

Razapecu se po zelenoj krosnji
Koja starom deblu stvara mili dom
nek igram cilo u zelenoj nosnji
tek da srce zaigra u telu mom.


COVEK I REC

I pusti covek rec
kad nastade smrt
strastvene ljubavi
iz plamenog jezera.
Kada utihnuse zvona
koja su pruzala pesmu
sto ozivljava dusu.

I pusti covek rec
da bi zadovoljio krik
koji se iz duse otrg’o
u vapaju za strascu.

I pusti covek rec
kad mu zivot umesto ljubavi
sibom nanese usekle duboreze
kroz koje dusa isparava
i postaje oblacak bez topline
van tela, resen da se u njega
nikada ne vrati.

I pusti covek rec
kad oseti umirawe duse u sebi,
iz zelje da je sacuva
kad ona bez osvrta
resi da postane smrt.

I pusti covek rec
na papiru toplom, tankom
da umesto suze oplakuje
umrtvljenu dusu
da bi je upokojio velicanstveno.


ŽIVOPLET

Ti lahorna noći, što si puna zvezda,
Ti što pratiš mene sve do odredišta
znaj da srodnih duša neka tajna jeza
u pleteno kolo naše ruke veza.

I sada smo dvojno telo i to jedno
što lepotu svoju neštedimce daje
i njemu nimalo, znaj, nije svejedno
što svet ovaj neće večno da potraje.

Noć i ja lutamo svetom u tišini
još prepune setnog, mračnog očajanja
zbog tih ljudi koji težeći visini
uskraćuju svetu nova pokajanja.

To su oni koji znaju da zasene
maglom prekrivajuć’ zvezdane praznine
poput nevelike ali strašne mene
lomeći prirodne, spokojne tišine.

Ubijaju duše koje život znače
da im ime u večnosti bude
dok sva skromna bića do kostiju svlače-
ona što im sebe iz ljubavi nude.

I svi oni hrle, crni kao vrane,
sve do svetlog dana njenog uništenja,
al’ sve što se rodi u buduće dane
moraće da plovi morem pročišćenja.

U spoznaji strašne preteće sudbine
prevrela će suza iz oka da kane,
ali glas će nama u sutonu tmine
u nemušt-pustinji da zaceli rane


LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protièe, a onda se sliva
vrh usta dotièe, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveæa gde kipti moja sreæa
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Žmarci prolaze kroz moju kosu koja iznenada
dobija bisera sjaj jer i kroz teme prolazi razbuktala krv.
To osetim na livadi cveca gde kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.


VERNO TVOJA

Ja hocu da pesmu podarim za Tebe,
jer telo što nosiš stvoreno je za Me.
Ti ni ne slutiš da me ljubec prosiš
i da Tvoje ruke zauvek me mame.

Gle toplota Tvoja vlagom dodiruje
to predanje Meni dušu primiruje,
imam Te u ruci, i ne samo telo
vec i srce, s mojim zajedno se splelo.

I necu da slutim da me drugi žele,
samo je uz Tebe duša željna sebe
i stisne se tako pred drugim što nosi
vreo uzdah i plam što ljubav donosi.


KAD NEMA DRAGOG

Eh da mi mogu moje lire
vratiti ljubav sto izgubih
i da mi mogu poetske sile
dozvati dragog koga ljubih!

U oku bi zlatni sjaj sinuo,
a krv u zilama jurnula,
to bi me do neba vinulo
i oblak bih tamni gurnula.

I ziva bih bila nestvarna
vrele vatre uzareni zar,
u svetu iskra nestalna
i sunca sjajnoga plam.

Al dragog nema, ne dolazi
pa se ljubav u pesmu sroci
dok snaga mi stihom prolazi
kroz mnoge znatizeljne oci.

I tako pesmom pojim
ljude pomalo zanesene,
dok dane bez dragog brojim,
brisem oci zaljubljene.
 
Pariz u meni

U tom gradu sto na zvezdu lici,
tu gde su vrbe pune svetla,
kula Ajfelova gde se dici
uz krike sarenog zastitnik petla
vrvi plam od zlatnih sena
u svilenim bojama sto disu,
prste, dok valovita svetlosna pena
u iskre pretvara i jaku kisu.

A u odajama slavnog Notr-dama
zlato sve duse u plavo boji,
dok u Luvru divna setna dama
i vojnikova kaplja postaju Tvoji.

I miluje bedeme razvratna reka,
u sve pore im se ukiva,
dok po obali struna meka
iskren ubrizgava u slavna tkiva.

Ah, kako se svetlom umiva
pariska voda puna srece,
blesti i kad je magla siva,
u meni zelju za zivot pokrece.
 
Koliko sam saznao pesma Pariz u meni nastala je pre nekoliko godina u Parizu a kriticar - pokojni Aca Mihajlovic(mislim da se tako covek zvao) za nju je rekao da je toliko verodostojno i na specifican nacin opisuje Pariz da Pariz gotovo moze da ponese ime Tanjingrad. Ova njegova izjava nije citirana, ali mislim da je tako nekako glasila...
Imam jos jednu pesmu Tanje Prokopljevic za koju svi znaju gde je pisana....pozdrav



MENJAM SVOJU DOMOVINU

U secanju na Ameriku

Selim se u zemlju rodnu Tvoju
i ja sam selica samo jedna ptica u broju.
Odlazim u zemlju ni malo moju,
hrlim ka drugom cemernom covecijem roju.

I pre nego sto krenem daleko,
neki ce vetar zastrujati polako i reci lako "Ponovo se rodi"
Odmahnucu rukom i pogledati preko,
ali cu i pomisliti da je to vec neko rekao "Rodi se, ponovo se rodi u toj zemlji daleko"

Ipak se pitam, prelamam i u dusi slamam
lisena bicu svih ideala, obicaja i porodicnog dara,
u oku ce biti prizor plaman
a ja cu tako sebe da proveravam.

Sigurna sam da cu u dusi umreti ovog maja,
jer umesto kafe doci ce vreme caja,
a zelenu livadu zamenice
mutna pucina plava.

Bogata zemlja tad zaslepece mene
a sjaj ce rasiriti moje zene,
za svaki cu uspeh traziti da me potapse neka bogata ruka,
na dlan ce stati svi ideali,
a za dusu ce ostati muka
 
Koliko sam saznao pesma Pariz u meni nastala je pre nekoliko godina u Parizu. Knjizevni kriticar, pokojni Aca Mihajlovic,(mislim da se tako covek zvao)inspirisan ovom pesmom, usmeno je izjavio da je pesnikinja :hahaha:pesmom opisla Pariz na tako jedinstven i specifican nacin da bi Pariz slobodno mogli da nazovemo Tanjingrad...Mislim da su ove izjave vrlo interesantne.....
Evo jos jedne Tanjine pesme za koju svi znamo gde je pisana....pozdrav

MENJAM SVOJU DOMOVINU

U secanju na Ameriku

Selim se u zemlju rodnu Tvoju
i ja sam selica samo jedna ptica u broju.
Odlazim u zemlju ni malo moju,
hrlim ka drugom cemernom covecijem roju.

I pre nego sto krenem daleko,
neki ce vetar zastrujati polako i reci lako "Ponovo se rodi"
Odmahnucu rukom i pogledati preko,
ali cu i pomisliti da je to vec neko rekao "Rodi se, ponovo se rodi u toj zemlji daleko"

Ipak se pitam, prelamam i u dusi slamam
lisena bicu svih ideala, obicaja i porodicnog dara,
u oku ce biti prizor plaman
a ja cu tako sebe da proveravam.

Sigurna sam da cu u dusi umreti ovog maja,
jer umesto kafe doci ce vreme caja,
a zelenu livadu zamenice
mutna pucina plava.

Bogata zemlja tad zaslepece mene
a sjaj ce rasiriti moje zene,
za svaki cu uspeh traziti da me potapse neka bogata ruka,
na dlan ce stati svi ideali,
a za dusu ce ostati muka
 
Odlican pesnik!



SETA

Ti ljubi me, Boze, svim svojim umecem
pa da snagu primim sto je stedro dajes,
nek u zimskoj noci osetim prolece,
a krv nek uzburka dok u meni trajes.

Pa da sklopim oci pred zemljom mucenom
u kojoj krv liju da dokazu sebe
ljudi sto umnim darom darovani
zele nezahvalni prevazici Tebe.

Daj mi dah zivota s' prirodom da tece
skloni mi sve sumlje o ljudskoj praznini,
ne daj u zalosti vece da prozbori
da je covek zlurad u svojoj silini.

I dok grcam tako za prostim zivotom
onim sto je lisen covecijeg suma
setno se stopim s prirodnom divotom
i tako spoznam snagu Tvoga uma.

I tad se pitam da li znas da patis
za prostim covek sto je mog'o biti
i da li ponekad u sutonu shvatis
zasto si od ljudi morao um skriti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top