foliranat1
Domaćin
- Poruka
- 3.680
Србин значи исто што и брат
Увод:
Да ли знате шта значи реч Србин? Много нас то не зна, а нисмо се ни запитали, јер при првоj помисли на то, увиђамо да реч Србин на новом српском језику не значи ништа. Обичан човек, врло брзо одустаје од овог проблема, јер је потребно, бар се тако чини, огромно познавање огромног броја језика и језичких закона да би се ово одгонетнуло.
Покушаја за то је наравно било: разни научници су, из разних углова гледајући, добили таква све значења, да кад човек прочита више радова на ову тему, постаје збуњен и незадовољан одговорима. Разлози леже пре свега у томе, јер људи одређеном проблему приступају, обавезно са одређеним предубеђењима, предрасудама, а сам проблем најчешће посматрају из потпуно, често сасвим супротних, различитих углова. Наравно, то је случај и са писцем ових редова. Управо из тог разлога, осетили смо унутрашњу побуду да се овим питањем и сами позабавимо, покушавајући да превазиђемо устаљене шаблоне, којима је овај проблем оптерећен. У тексту који следи, покушаћемо да осветлимо ово питање онако, како се нама чини да је исправно, дакле, да покушамо да објаснимо на који смо начин дошли до закључака које износимо.
- народне изреке:
Полазећи од самог народа, народних изрека, умотворина, као и предања, видимо да ни сам народ нема јасне представе, нити правог објашњења о имену које носи. Да ли нам овакве чињенице указују на то, да је реч Србин – страног, дакле несловенског порекла, или пак с друге стране, да је та реч веома стара, и то толико стара, да се њено основно значење изгубило, или је оно замењено нstiltekstova другом речју, која је истога значења, међутим, сличног или потпуно другачијег облика?
Да бисмо дошли до колико толико задовољавајућег одговора, почнимо са истраживањем, на основу онога што нам је доступно, дакле, најпре са народним изрекама.
Већ смо поменули, како сам народ о томе веома мало, или готово ништа не зна, међутим, овај је утисак сасвим површан и не одговара стварном стању ствари. Обратимо пажњу на једну, наизглед сасвим обичну реченицу:
"Чекај бре, брате - Србине!'', говори се човеку, али не као увреда, већ пре као братска брига или пријатељска опомена за његово добро; ово се дакле говори човеку који је наумио да нешто, па чак и на силу, дакле непромишљено уради, а ми му скрећемо пажњу, тражећи од њега да ипак мало промисли, не би ли га од тога наума његовог некако одвратили. При том, ми му свакако желимо добро, јер нам је он драг и мио, односно, исти као и ми, дакле, не разликујемо се много – (ја сам сличан њему, осећам и доживљавам га при том као некога од својих, дакле, као некога од родбине...), ми смо дакле у неком, и нама самима нејасно каквом сродству...
Уопште, узречица"Брате – Србине'', прилично је јасна – сваки се дакле, Србин сматра братом, и сваки брат – Србином.
Изрека: "Говори српски, да те цео свет разуме'', зависи како схватимо реч - свет, нам говори, да је опет у питању некакво сродство, јер би било сувише, када бисмо тиме обухватили заиста цео свет. У старом значењу схватања речи свет, обухваћено је само оно што је нама блиско и сродно, за разлику од онога што нам је страно и туђе, или пак оно што је од нас одпало, оно што се од нас отуђило, а што су Срби одувек именовали као: "не-свет"*.
Већ сами ови примери, сматрамо, сасвим су довољни да добронамерном човеку задовоље знатижељу, те да му пруже извесна уверавања да је управо сам прост народ, најтачније и најјасније себи дао објашњење ко је и шта је, а самим тим и шта име које носи, значи. Ово су само неки, од безброј примера, који су до скора живели у предању нашега народа. Како би се ова прича приближила и до оних, који се не задовољавају народним предањем, већ захтевају научна објашњења, навешћемо у наредним редовима избор из разних писаних научних дела, како признатих научника и уважених људи у научном свету, тако и оних мање признатих, или сасвим непризнатих стваралаца. Међу њима, наћиће се како они који потврђују ову нашу причу, тако и они који је не заступају и другачије објашњавају и схватају овај проблем. Наравно, у овом раду нећемо се задржавати на осталим, такође важним питањима као што су: питања гласовних промена, које су се дешавале током времена унутар самих речи, временски периоди - када су те промене настајале, територијалну заступљеност датих речи, као и многим другим питањима везаним за ову тему којима ћемо се детаљније посветити у другим радовима...
Напомена: *Наравно, овде треба рећи да словенска реч свðтъ (свĕт-свијет), има значење: светлост, док данашња српска реч свет (човечанство, свет на коме живе људи) – у старословенском се изговарала као мїръ. Дакле, свет су сви они који су: у светлости, што би значило да су у правој вери, односно да су светли-дакле бели; док су не-свет сви они који су: у тами, дакле у кривој вери, односно тамни-црни...
Наводи:
Један од најуваженијих људи међу историчарима и лингвистима Павле Шафарик, написао је у своме делу, "Старожитности" следеће: "Имена: Сјурб, Сјарбин, Серб, Себрин, Севр, Сибрин, Себр, Сервин, Срб, Србин само су разни облици имена Србин са значењем род рођак народ, уз друге синониме управо као и gens, natio."
Ian Kolar, теолог из Словачке, пише: "У заплаву реке Волге, реч сербо означава продицу, род, својту''. Он такође примећује следеће: "Како се ти оно зваше рођаче? – каже се код Срба непознатом Србину, а тога нема код других народа ''.
Koнстантин Николајевић написао је у "Првих петвекова српске историје" следеће: "Шта значи пргво, Срби већ је Шафарик објаснио. У његовом објашњењу имало би се са основом само то поправити да корени овог имена нису чак ни индо-азијски ser, pa-ser, pu-ser, ser-im, suar, … као што је он налазио него најпре ови – словенски с´рьб. Корен рьб, у доцнијим формама: реб-енокъ, реб-ята, реб-ятится, роб, pa-rob, pa-rob-ok; oдговара грчком ορ-φος, латинском or-bus, арбанашком rob-i, немачком erb-e, а са важном честицом съ, сь,са, со, су, сð (сĕ-сје), συν, με, con, ge ; имамо с-рьб, грчки ανθρωπος, μερоπσ (μερоψ), латински con-sobr ( sobъ=sr’ b) – inus, немачки ge-erbe-e ( = G(e)er(b)-manus ), словенски: si-roba, si-rube, pa-ser-bok, pa-serb-ica, … И одавде значење овога имена првобитно ανδρωποι, μεροπες тојест међу собом, со-ребници, су-родници и подобњаци, као створења умна и словесна, за разлику од себи неподобних, безумних и бесловесних с-котова, с-твари, а после consobrini, germani, sirube, serbici у смислу суплеменика и сународника, за разлику од иноплеменика, туђинаца, чуда βαρβαροι. На исти начин је без сумње постало и сужавало се у значењу и слов#ьни (словĕни-словјени), савршен синоним са сьрби јер је такође прво морало казивати разлику између словесних и бесловесних, а после између словðни (словĕни-словјени); хелени (ελ-ληνες, εν-ληνες, uno-lingues) и немаца, не-словена (in-lyri=illyri, il-lingues).
Душан Вукотић, на пример у књизи "Прародитељ европског човека" пише следеће: "Неоспорно је да бог Сербон представља кључну фигуру у српској историји. Његова улога је пресудна у формирању српског националног бића. Дакле могуће је да су Срби добили име по Сербону.... али у том случају појављује се нов проблем, то јесте, одакле је дошло само име Сербон... Сасвим је логично да се народ који поштује своје врховно божанство, Сур Бела, напослетку назове његовим именом..... Далеко је вероватније да је име Сербон (Србан) извучено из имена већ постојећих Срба. Ипак, Сербонова је заслуга што су сва негдашња српска племена преузуела име Сурбела, формирајући тако по први пут у историји један велики јединствени народ са истим називом, са свешћу о узајамној припадности и са разграниченим односом према другим нацијама... Персијско raza исто је што и санскритско raja. Обе оретходне речи, подударају се српском речи: рођа, род. Аријевци у Предњој Индији, имали су владаре под именом Рађан или Рођан. Краљеви су били рођаци, заправо у крвном сродству са царем Срборођаном, који је опет био изданак Сербоновог породичног стабла.
Х. Шустер Шевц (H. Schuster Šewc), у спису: "О историји и географији етничког имена сорб/серб/сарб/срб(ин)" вели: "...словенско етничко име Срб, најпознатији је и највише проширен назив за Словене од досадашњих етимолошких објашњења назива о коме је реч, у формалном, као и семантичком погледу, без сумње, највише је убедљиво његово свођење на ономатопоетску основу ie *сурбх,*сирбх,*сербх – сркати, сисати, тећи (без проширења ie. *сер – лити, кретати се брзо и жестоко, up.) У словенским језицима, глаголске форме као у пољском: sierbać, siorbać, serbać; украјински: сербаты; горњолужичкосрпски: srĕbaĕć… Такозване млечне сродности која је у оквиру гентилног (родовског, прим. В. С. М.) поретка играла важну улогу... Семантички развој речи: *сьрбъ, *сърбъ је вероватно био следећи: 1.млечни брат (који заједно с другом браћом и сестрама, који по крви нису сродни добија млеко од исте мајке); 2.припадници једног истог генса (рода; прим. В.С.М.) и касније истог племена; 3. Име за исти народ. Такође се може претпоставити да је овде основа имала још старије значење: "Припадник једног истог рода" - која је у прасловенском језику сигурно већ била уопштена. Постоји наравно и сродност нашег назива са пољским апелативом (заједничко име за род или врсту; прим. В.С.М.): pasierb – полубрат и pasierbica – полусестра, као и са украјинским: присéрбыты ся – придружити се колу.
Византијски цар Константин VII Порфирогенит, ову реч повезује са латинском: servus – слуга, и сл.: sclavus – роб, са речју словен.
Увод:
Да ли знате шта значи реч Србин? Много нас то не зна, а нисмо се ни запитали, јер при првоj помисли на то, увиђамо да реч Србин на новом српском језику не значи ништа. Обичан човек, врло брзо одустаје од овог проблема, јер је потребно, бар се тако чини, огромно познавање огромног броја језика и језичких закона да би се ово одгонетнуло.
Покушаја за то је наравно било: разни научници су, из разних углова гледајући, добили таква све значења, да кад човек прочита више радова на ову тему, постаје збуњен и незадовољан одговорима. Разлози леже пре свега у томе, јер људи одређеном проблему приступају, обавезно са одређеним предубеђењима, предрасудама, а сам проблем најчешће посматрају из потпуно, често сасвим супротних, различитих углова. Наравно, то је случај и са писцем ових редова. Управо из тог разлога, осетили смо унутрашњу побуду да се овим питањем и сами позабавимо, покушавајући да превазиђемо устаљене шаблоне, којима је овај проблем оптерећен. У тексту који следи, покушаћемо да осветлимо ово питање онако, како се нама чини да је исправно, дакле, да покушамо да објаснимо на који смо начин дошли до закључака које износимо.
- народне изреке:
Полазећи од самог народа, народних изрека, умотворина, као и предања, видимо да ни сам народ нема јасне представе, нити правог објашњења о имену које носи. Да ли нам овакве чињенице указују на то, да је реч Србин – страног, дакле несловенског порекла, или пак с друге стране, да је та реч веома стара, и то толико стара, да се њено основно значење изгубило, или је оно замењено нstiltekstova другом речју, која је истога значења, међутим, сличног или потпуно другачијег облика?
Да бисмо дошли до колико толико задовољавајућег одговора, почнимо са истраживањем, на основу онога што нам је доступно, дакле, најпре са народним изрекама.
Већ смо поменули, како сам народ о томе веома мало, или готово ништа не зна, међутим, овај је утисак сасвим површан и не одговара стварном стању ствари. Обратимо пажњу на једну, наизглед сасвим обичну реченицу:
"Чекај бре, брате - Србине!'', говори се човеку, али не као увреда, већ пре као братска брига или пријатељска опомена за његово добро; ово се дакле говори човеку који је наумио да нешто, па чак и на силу, дакле непромишљено уради, а ми му скрећемо пажњу, тражећи од њега да ипак мало промисли, не би ли га од тога наума његовог некако одвратили. При том, ми му свакако желимо добро, јер нам је он драг и мио, односно, исти као и ми, дакле, не разликујемо се много – (ја сам сличан њему, осећам и доживљавам га при том као некога од својих, дакле, као некога од родбине...), ми смо дакле у неком, и нама самима нејасно каквом сродству...
Уопште, узречица"Брате – Србине'', прилично је јасна – сваки се дакле, Србин сматра братом, и сваки брат – Србином.
Изрека: "Говори српски, да те цео свет разуме'', зависи како схватимо реч - свет, нам говори, да је опет у питању некакво сродство, јер би било сувише, када бисмо тиме обухватили заиста цео свет. У старом значењу схватања речи свет, обухваћено је само оно што је нама блиско и сродно, за разлику од онога што нам је страно и туђе, или пак оно што је од нас одпало, оно што се од нас отуђило, а што су Срби одувек именовали као: "не-свет"*.
Већ сами ови примери, сматрамо, сасвим су довољни да добронамерном човеку задовоље знатижељу, те да му пруже извесна уверавања да је управо сам прост народ, најтачније и најјасније себи дао објашњење ко је и шта је, а самим тим и шта име које носи, значи. Ово су само неки, од безброј примера, који су до скора живели у предању нашега народа. Како би се ова прича приближила и до оних, који се не задовољавају народним предањем, већ захтевају научна објашњења, навешћемо у наредним редовима избор из разних писаних научних дела, како признатих научника и уважених људи у научном свету, тако и оних мање признатих, или сасвим непризнатих стваралаца. Међу њима, наћиће се како они који потврђују ову нашу причу, тако и они који је не заступају и другачије објашњавају и схватају овај проблем. Наравно, у овом раду нећемо се задржавати на осталим, такође важним питањима као што су: питања гласовних промена, које су се дешавале током времена унутар самих речи, временски периоди - када су те промене настајале, територијалну заступљеност датих речи, као и многим другим питањима везаним за ову тему којима ћемо се детаљније посветити у другим радовима...
Напомена: *Наравно, овде треба рећи да словенска реч свðтъ (свĕт-свијет), има значење: светлост, док данашња српска реч свет (човечанство, свет на коме живе људи) – у старословенском се изговарала као мїръ. Дакле, свет су сви они који су: у светлости, што би значило да су у правој вери, односно да су светли-дакле бели; док су не-свет сви они који су: у тами, дакле у кривој вери, односно тамни-црни...
Наводи:
Један од најуваженијих људи међу историчарима и лингвистима Павле Шафарик, написао је у своме делу, "Старожитности" следеће: "Имена: Сјурб, Сјарбин, Серб, Себрин, Севр, Сибрин, Себр, Сервин, Срб, Србин само су разни облици имена Србин са значењем род рођак народ, уз друге синониме управо као и gens, natio."
Ian Kolar, теолог из Словачке, пише: "У заплаву реке Волге, реч сербо означава продицу, род, својту''. Он такође примећује следеће: "Како се ти оно зваше рођаче? – каже се код Срба непознатом Србину, а тога нема код других народа ''.
Koнстантин Николајевић написао је у "Првих петвекова српске историје" следеће: "Шта значи пргво, Срби већ је Шафарик објаснио. У његовом објашњењу имало би се са основом само то поправити да корени овог имена нису чак ни индо-азијски ser, pa-ser, pu-ser, ser-im, suar, … као што је он налазио него најпре ови – словенски с´рьб. Корен рьб, у доцнијим формама: реб-енокъ, реб-ята, реб-ятится, роб, pa-rob, pa-rob-ok; oдговара грчком ορ-φος, латинском or-bus, арбанашком rob-i, немачком erb-e, а са важном честицом съ, сь,са, со, су, сð (сĕ-сје), συν, με, con, ge ; имамо с-рьб, грчки ανθρωπος, μερоπσ (μερоψ), латински con-sobr ( sobъ=sr’ b) – inus, немачки ge-erbe-e ( = G(e)er(b)-manus ), словенски: si-roba, si-rube, pa-ser-bok, pa-serb-ica, … И одавде значење овога имена првобитно ανδρωποι, μεροπες тојест међу собом, со-ребници, су-родници и подобњаци, као створења умна и словесна, за разлику од себи неподобних, безумних и бесловесних с-котова, с-твари, а после consobrini, germani, sirube, serbici у смислу суплеменика и сународника, за разлику од иноплеменика, туђинаца, чуда βαρβαροι. На исти начин је без сумње постало и сужавало се у значењу и слов#ьни (словĕни-словјени), савршен синоним са сьрби јер је такође прво морало казивати разлику између словесних и бесловесних, а после између словðни (словĕни-словјени); хелени (ελ-ληνες, εν-ληνες, uno-lingues) и немаца, не-словена (in-lyri=illyri, il-lingues).
Душан Вукотић, на пример у књизи "Прародитељ европског човека" пише следеће: "Неоспорно је да бог Сербон представља кључну фигуру у српској историји. Његова улога је пресудна у формирању српског националног бића. Дакле могуће је да су Срби добили име по Сербону.... али у том случају појављује се нов проблем, то јесте, одакле је дошло само име Сербон... Сасвим је логично да се народ који поштује своје врховно божанство, Сур Бела, напослетку назове његовим именом..... Далеко је вероватније да је име Сербон (Србан) извучено из имена већ постојећих Срба. Ипак, Сербонова је заслуга што су сва негдашња српска племена преузуела име Сурбела, формирајући тако по први пут у историји један велики јединствени народ са истим називом, са свешћу о узајамној припадности и са разграниченим односом према другим нацијама... Персијско raza исто је што и санскритско raja. Обе оретходне речи, подударају се српском речи: рођа, род. Аријевци у Предњој Индији, имали су владаре под именом Рађан или Рођан. Краљеви су били рођаци, заправо у крвном сродству са царем Срборођаном, који је опет био изданак Сербоновог породичног стабла.
Х. Шустер Шевц (H. Schuster Šewc), у спису: "О историји и географији етничког имена сорб/серб/сарб/срб(ин)" вели: "...словенско етничко име Срб, најпознатији је и највише проширен назив за Словене од досадашњих етимолошких објашњења назива о коме је реч, у формалном, као и семантичком погледу, без сумње, највише је убедљиво његово свођење на ономатопоетску основу ie *сурбх,*сирбх,*сербх – сркати, сисати, тећи (без проширења ie. *сер – лити, кретати се брзо и жестоко, up.) У словенским језицима, глаголске форме као у пољском: sierbać, siorbać, serbać; украјински: сербаты; горњолужичкосрпски: srĕbaĕć… Такозване млечне сродности која је у оквиру гентилног (родовског, прим. В. С. М.) поретка играла важну улогу... Семантички развој речи: *сьрбъ, *сърбъ је вероватно био следећи: 1.млечни брат (који заједно с другом браћом и сестрама, који по крви нису сродни добија млеко од исте мајке); 2.припадници једног истог генса (рода; прим. В.С.М.) и касније истог племена; 3. Име за исти народ. Такође се може претпоставити да је овде основа имала још старије значење: "Припадник једног истог рода" - која је у прасловенском језику сигурно већ била уопштена. Постоји наравно и сродност нашег назива са пољским апелативом (заједничко име за род или врсту; прим. В.С.М.): pasierb – полубрат и pasierbica – полусестра, као и са украјинским: присéрбыты ся – придружити се колу.
Византијски цар Константин VII Порфирогенит, ову реч повезује са латинском: servus – слуга, и сл.: sclavus – роб, са речју словен.
