Veliki pisci o pisanju

Ne znam da li je ova tema negde zapocheta ... Ali, nema veze ako jeste ... Pochela sam traganje po internetu da bih pronashla Savete mladom piscu od Danila Kisha i nashla ovo, mozda bolje !? (mala kradja je u pitanju, skinuto sa jednog drugog foruma)

Dakle pisci o pisanju (veliki, ne "mudonje")... da li imate neshto na tu temu?


Elephantiasis nostras

Sintagma imati muda-koja izgleda,nije samo slovenska i jugoslovenska jezicka i psiloloska tvorevina-jeste svojevrsni opskurantizam,neka vrsta pohvale ludosti bez erazmovskog konteksta,priznanje da se za svet umetnosti,literature pogotovu,glava jeste nekom vrstom smetnje,misao,erudicija i duh tom se nesrecnom sintagmom odbacuje kao suvisni ili cak opasni,jer sve sto nije poteklo iz muda poteklo je ,dakle,iz glave ili duha,a to ne valja,to je jasan znak i beleg dekadencije ,erudicije "koja neminovno kvari bogomdani i autenticni (mudati) talenat",pa se, uprkos Skokovom etimologijskom Recniku,rec muda izvodi iz prideva mudar,te stoga ko ima veca muda taj je po logici stvari i mudriji,muda se razvijaju duhovnim vezbama na racun alkoholom otescale glave kojoj je namenjen krajnji cilj da postane Wasserkopf; i sto takav nas umetnik ,a pogotovu pisac, ne biva odnesen vetrom i vazdusnim strujama snagom svog Wasserkopfa, to je samo stoga sto mu to ne daju njegova muda,cija ga privlacna snaga drzi vezanog za zemlju poput lengera.

Imati muda to jos u nas znaci biti bogomdanim talentom,knjizevnim pastuvom i lirskim kentaurom koji spava sa Euterpama i Kaliopama kao sa svojim bogomdanim naloznicama,oplodjujuci literaturu svojim semenoglavcima i svojim punoglavcima koji se krecu ka sustini svojim bicevima i svojim zmijuljstim pokretima ,vodjeni nekim nagonskim,bozjim zamahom kroz sluzavu masu stvarnosti,bez ikakvog kompasa i smisla,bez severa i smera,samo svojim semenoglavim nagonom,a svako se drugo kretanje u prostoru i vremenu,u nekom smislenom smeru i po nekom logicnom konceptu glave i duha ,proglasava sumljivom erudicijom,zapadnoevropskim uticajem,dekadencijom,dekartovskom skolom koja lisava individuu mudate njene spontanosti;cogito ergo sum postaje coito ergo sum,kao deviza i pogled na svet,u bukvalnom i metaforicnom(metafizickom)znacenju.A pri tom se u toj nasoj kentaurskoj literaturi radjaju samo sentimentalni produkti sentimentalnih ljubavnika (muda na stranu ),u duhu i starinskom ruhu borinskog karasevdaha,cetrdesetogodisnjaci pisu ljubavna epistolarna dela (u stihu i prozi),traze svoju izgubljenu devojcicu i svoju "prohujalu mladost",a da nisu u stanju da iz svojih vec presahlih mosnji iscede ni taj borinski karasevdah "zala za mladoscu",ni danteovski raj i pakao duhovno-telesnog,ni novalisovski metafizicki drhtaj,ni milerovski (falokratski) mit seksualnosti, ni tragicno-ironicnu erotsku zebnju (u kjerkegorovskom znacenju te reci) a la Filip Rot.

Muda su, uz to ,nacionalni pecat,rasni zig;ostali narodi imaju srecu,tradiciju ,erudiciju,istoriju,ratio,ali muda su samo nasa i jedina.Kod nas se u literaturu ulazi po jednom srednjovjekovnom srtogom ritualu,vatikanskom i papskom,gde srecni kandidat na zaziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored vec oktroisanih kriticara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kriticara uverava svojerucno u muskost buduceg podanika ,pa se klimanjem glave i magijskom recju habeat sadrzi ne samo svoj knjizevnicki talenat nego i svoju rasnu i knjizevnicku pripadnost.

Muda su ,dakle, garantni znak da se umetnik nece ogresiti o zakone zajednice pomislju ili delom,da se ,dakle nece sluziti svojom glavom ,da se nece igrati svojom glavom.

(Cas anatomije)

Lepa, a zanemarena tema. Meni je u ovom životnom momentu važna, potreban mi je saučesnik .

Dzon Irving- proza
" To je po njegovom mišljenju bio najniži razlog za čitanje. Pisac je uvek govorio da najviše mrzi kad ga u vezi sa poslom pitaju koliko je toga istinito. Istinito u smislu istinitog dogadjaja. Obično bi, uz strahovito strpljenje i suzdržavanje , rekao da je autobiografska osnova - ukoliko je uopšte ima- najneinteresantniji nivo na kom se roman može čitati. Uvek je govorio da je umetnost proze čin istinitog izmišljanja , da je ona, kao i svaka umetnost, selektivan proces. Uspomene i lične priče " sva sećanja na traume naših beznačajnih života" - sumljiv su model za prozu- govorio je. I dosledno je prezirao ono što je zvao "lažnom kilometražom ličnih poteškoća" - pisce čije su knjige bile " važne " zbog toga što im se u životu nešto važno desilo. Činjenica da se stvarno nešto desilo , najgori je razlog da to dospe u roman.

- Kaži mi bilo šta što se ikada dogodilo- rekao je pisac jednom prilikom novinarki- i ja ću improvizovati na toj priči , detalji će biti bolji nego štu su stvarno bili.- "

Kahlil Gibran- poezija
" Smisao oživljavanja jezika leži u srcu pesnika, na njegovim usnama i izmedju njegovih prstiju. Pesnik je posrednik izmedju stvaralačke moći i ljudi. On je talas koji prenosi novosti iz sveta duha u svet istraživanja.Pesnik je otac i majka jezika koji ga svuda prati.Kad pesnik umre, jezik ostaje ležeći na grobu izgubljen i u suzama sve dok ne dodje drugi pesnik da ga podigne. "

Ima li neko Andricev tekst u kome on priča o svom pisanju?

Ivo Andrić ~ Čovek je svuda i u svako doba na svom PRAVOM MESTU
Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život I biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda.

U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put nadaleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja.

U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami.

I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja, koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i ni jedna cena previsoka?

Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je sve povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i – samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli.

Ivo Andrić
„Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: “Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujem zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?”
A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam “naš” pisac otkriva. To je spasonosno.“
„Prva rečenica je tu, na hartiji, sama iz sebe nikla, jasna i neizmenljiva. Ali tu gde treba da dođe druga – beli se praznina. Ja stojim pred tom pustinjom, zbunjen i izgubljen. Kao da nikad niko pre mene nije pisao ovim jezikom, i sad ja treba da pokažem šta umem i mogu.“

Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli.

Artur Šopenhauer

“Knjige su najtiši
i najstalniji prijatelji;
one su najprihvatljiviji
i najmudriji savjetnici i
najstrpljiviji učitelji.”

Charles Eliot
------------------------
“Ne zaboravite,
dok se družite sa pričama,
da je svaka priča ljekovita.
I ne služe priče samo
za uspavljivanje male dječice,
nego, priče služe i za buđenje.”

Alija Dubočanin
-----------------------------------------
"Nema velikog knjizevnog dela koje nije poniklo iz bola.
Nema velikog stvaranja bez velikog bola.
Sve se rodilo iz bola i krvi. Kao i dete."

Jovan Ducic

"Kako da ne budem stepski vuk,
olinjali pustinjak usred svijeta čiji ciljevi nisu moji,
čije mi radosti ništa ne znače.
A ono što se u meni dogadja, što je za mene slast,
doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli
i traži možda jedino u pesničkim delima,
a u životu smatra ludošću!"

H. Hesse
---------------------------------------------
"Ljudi koji su čitali dobre knjige,
živjeli su više od onih koji nisu…
Nije istina da imamo samo jedan život.
Ako možemo čitati, možemo živjeti
onoliko života koliko poželimo."

S. I. Hayakaw