Anticka Srbija

У праисторијском времену развио се бројан народ беле расе у централној Европи, са средиштем у Подунављу. Сва досадашња археолошка истраживања сведоче нам о непрекидности културног развоја и просторног ширења тог народа, То је главни историјски народ Европе чија је култура оставила широке трагове код свих европских и доброг дела азијских народа. Тај народ ми називамо прасрпским јер се његов идентитет и историјски континуитет прати и доказује све до 2.000. године п.н.е. када се наставља у писаним изворима. Открића, која следе у даљем излагању, то потврђују.
Археолошки налази показују нам Србе као превасходно земљоделски народ који врло брзо осваја прераду и употребу метала. Постоје материјални докази да се на прасрпском простору Европе бронза (мјед) употребљавала још пре 5.000. године п.н.е. Срби су достигли висок степен културног развоја још у четвртом миленијуму п.н.е. када су усавршили своја верска схватања и писменост. Прво савршено словно писмо, азбуку, имали су пре свих других народа на свету што доказује винчанско писмо. Пошто су у свом ширењу досегли обале јужних мора, Срби се показују као смели и способни морепловци. Ту своју нову славу нису постигли без већих напора у савлађивању мора, што доказује и само име -море које су дали великој, немирној и дубокој води, а што је у вези са мором, мрењем и смртној опасности. Средоземно Море назвали су Пелагом, по имену једног од главних српских племена. Своју савршену писменост разнели су по свим обалама Пелага, по целој Европи, Блиском истоку и све до Индије.
Народи Блиског истока и Мисира (Египта) називају Србе једноставно ''Поморцима'', односно ''Поморским народом'', али истовремено и ''Серданима'' што је у ствари суиме Срба. Острва на Пелагу постају њихова упоришта међу којима је Крит имао најважнију улогу.
Поред општег народног имена код Срба се појављују бројна племенска или месна имена што је довело до замагљивања основног имена. Нека од њих су настала и од имена племенских вођа, нарочито у земљама ван постојбине. Што је народ био бројнији и просторно се више ширио, то је и број ових имена био већи. Српско друштво је врло рано било уређено као сталешко друштво у коме су била прво три, а касније четири сталежа. Прва три сталежа су сачињавали: владарско-ратнички, свештено-просветни и ратарски сталеж. Владарско-ранички сталеж сачињавали су поред владара и ратника и сви вршиоци власти и чиновници, сав управни апарат. Припадници овог сталежа називали су се Гетима и са тим или мало преличеним именом називају Србе у многим земљама света. Српски Гети постају врло познати широм Европе, Западне Азије и Северне Африке. Ово сталешко име се врло често употребљавало као народно име.

Поред низа мањих, Серби су предузели и два велика освајачка похода, од Дунава до Инда. Истовремено су марширали Европом све до Шпаније и Британије. У Индији и Ирану се називају Аријевцима, на Блиском истоку Хетима, а у западној Европи Келтима. Хети и Келти су суимена за Гете.
И поред стварања више држава, на врло удаљеним просторима, мешања заједничког живота са другим народима, Срби су у већини случајева одржали своје језичко и верско јединство све до појаве хришћанства. Та језичка јединственост обележавана је прво именом Јазика (Јазига), а потом Словена, то јест оних који слове истим језиком.
Ојачала Хришћанска црква, почевши од шестог века, ствара хришћанске државе и даје својим народима нова имена одвајајући их тако од великог српског стабла, културно и језички. Зато је и назив Словени у данашњем времену изгубио своју подлогу, своје првобитно значење и једино још служи за потирање старог српског имена.

СРПСКИ КОРЕНИ

Српска раса се открива око 2.000. године п.н.е. као главни историјски чинилац и као незауставни талас прекрива све земље и народе од Дунава до Инда и од Арала до Нила. Ти највећи освајачи у историји носили су ново војно устројство, ново гвоздено оружје и ратну технику, развијену културу и нова схватања међуљудских и међународних односа, као и ново друштвено уређење које се огледа у стварању прве светске империје. То нам указује да је народ о коме се овде ради, морао бити врло бројан и на високом степену културног и техничког развоја. За то је морао постојати читав низ предуслова. Први је погодан земљишни простор као основа. Народ који се назива Аријевским није могао изаћи из неке шуме, сићи са неке планине или се развити на Хималајима, у Сибиру или Скандинавији јер је то, просто речено, било немогуће.
Тај земљишни простор било је Подунавље - прво у ужем смислу, као коренито подручје, а затим Подунавље у ширем смислу као подручје једне посебно једровите културе. Праисторија Подунавља је добро истражена и познат је настанак и развој дунавске културе. Сами почеци дунавске културе провирују из таме времена на око 10.000 година п.н.е. Њихова постојаност, непрекидност развоја и обиље нађених доказа омогућавају нам да пратимо Дунавце, може се рећи у стопу, за време више хиљада година, заправо од првих њима карактеристичних трагова, па све до великог похода на Исток. Ко год жели да се опширније упозна са праисторијским развојем Подунавља, то може да постигне проучавањем замашно дело Гордона Чаилда ''Дунав у праисторији'', а такође и дела ''Аријевци'' од истог писца.
Подунавце треба сматрати урођеним народом на том простору. У временском раздобљу, које смо ми обележили као доба ратарства, у Подунављу се појављује прво ратарство које ће, захваљујући погодним природним условима, учинити Подунавце изразитим ратарима.

СТАЈСТВО 5500 - 4000. Г. П.Н.Е

Доба стајства има своје посебне одлике и начин живота. То је уједно и најстарије доба из којег имамо поуздане податке о животу, развоју и кретању људских заједница. Прва насеља подизана су уз обале река са 200 до 600 житеља (56. ст 50). Сточарство је било врло развијено, а са усавршавањем ратарства насеља се граде и у равницама, обично на лесном земљишту. ''Проналазак земљоделства повукао је за собом устаљење човека на земљишту и то је била велика прекретница у историји'', каже Пирен (48. ст. 21).
Подунавље је најплодније и најподесније за земљорадњу, а чине га у првом реду долине река: Дунава, Тисе, Мораве, Драве, Саве и Прута.
Обично се сматра да је земљоделство почело на Блиском истоку око 6.000. године п.н.е (48. ст. 21), али се према развоју Подунавља то време може померити за једну или две хиљаде година унапред. Нека од савремених открића доказују нам да су Прасерби у Подунављу имали временску предност у освајању прераде бакра и бронзе више од 2000 година пре Месопотамије. У том добу, поред ратарства, виднију улогу добијају домаћинство и радиности где се придаје све већа пажња спремању хране и прављењу одела. Градња стаја, израда потребних алата и одеће чине прво стајствено занататство. Прелаз преко река вршили су на пловилима у виду сплавова, везивањем по неколико стабала, а од старих крбавих дебала правили су прве чамце. Материјал за израду оружја, оруђа и разних алата били су прво камен и кост, а затим бакар и бронза. Раније се мислило да прерада метала још није била освојена у време стајства, али се сада поуздано зна да су Прасерби употребљавали бронзане секире још у то време. Једна таква секира нађена је код ''човека из ледника'' на Алпима. Поређења ради, бронза је ушла у употребу у Месопотамији нешто пре 3000. г. п.н.е. (64. ст. 7), значи 2000 година касније.
Велики напредак подунавски Прасерби су остварили у изради глиненог посуђа, која је пред крај стајства постала занатска и украсна, па је изискивала велику грнчарску уметност. Подунавци су употрељавали млинове и пећи, а за обраду дрвета, поред обичних секира, још и тесле и брадве. Египћани су у то време знали само за обичну секиру (5б. ст. 46).
Код Прасерба у Подунављу налазимо у време стајства трагове првих веровања која су била везана за природне појаве. Ту су такође трагови првих храмова и првих требника. Налазе се трагови веровања у богове сунца, неба, земље и плодности и њима одговарајуће кумире. Земља је била оличена у виду богиње мајке (56. ст. 46). Сва та веровања се налазе присутна и у каснијој српској митологији.
Главна налазишта из времена стајства су Лепенски вир, Старчево, Кереш и Караново.То је била изразита ратарска култура која се ширила преко Хелмског (Балканског) полуострва, од Дунава до Тесалије и од Епира до Бугарске. Северно од Дунава ширила се долином Тисе и Кереша у Трансилванију и источно од Карпата, према изворима Серета и Прута и средњег тока Дњестра (56. ст. 44).

Једна од највећих тековина стајства је појава прве писмености, али не у данашњем смислу те речи. Најпре су занатлије употребљавале разне шаре да би украсили или обележили своја оружја или алате. Поновљени избор шара и њихово обликовање доводе до понављања неких знакова која почињу да означавају нешто посебно. Тако се дошло до једног броја знакова и до првог писма помоћу којег су се могли изразити извесни појмови.
При крају стајства Прасерби су известан број знакова употребљавали у тачно одређене сврхе. Да би изразили неку идеју, они су поред одређеног знака са устаљеним значењем цртали и предмет на који се нешто односи. Тако се појавио први сликопис. Пирен сматра да је писменост била прво знаковна, па сликовна, да би касније прешла у слогопис. Тиме је тачно установљен настанак и развој писмености уопште и непосредно српске писмености што потврђују налази у Подунављу, Троји и на Криту. Кај Биркет-Смит, вероватно недовољно упознат са почецима писмености у Подунављу, каже да је прво писмо на свету нађено у Сумерији, на глиненим плочицама из времена Урука (4000 г. п.н.е) и да оно броји око 1.500 знакова. Сумерци су касније направили клинасто писмо полазећи од поменутих знакова (47). И у овом случају можемо вршити упоређења између Месопотамије и Подунавља. Док су Сумерци имали знаковно писмо од 1.500 знакова, Срби су имали савршену азбуку од око 30 слова, такозвано винчанско писмо. Главна налазишта тог старог писма су: Винча, Старчево, Тартарија, Тордош, Караново, Градешница, Бањица, Ситова, Троја, Крит и Феникија.

Слогопис од око 90 знакова произишао је непосредно из идеописа, с тим што се слогописни знак читао као почетни слог идеописа. Свако слово је имало гласовну вредност једног слова. Клинопис са Блиског истока је у ствари слогопис. У подунавској писмености слогопис прелази на слова, то јест азбуку. Неколико слогописних знакова налази се и данас у руском и бугарском писму као што су били и у српском све до Вукове реформе.
Можемо поуздано рећи да су подунавски Прасерби из времена стајства поставили чврсте темеље српској и европској писмености. Исто тако је неоспорно да је подунавска култура прекрила читаву Европу, Западну Азију и Северну Африку. Пред крај стајства јављају се нови чиници у подунавској култури који ће проузроковати велико ширење Подунаваца кроз Европу и Малу Азију.

ИМЕТСТВО 4000 ДО 2000. Г. П.Н.Е

Доба иметства трајало је од 4.000. до 2.000. године п.н.е. Заправо, кретања народа из Подунавља, проузрокована степеном развоја у стајству, нису се стишала све до Ниновог похода. Нинов поход се може сматрати и као завршни домет српског ширења из Подунавља, али је по много чему различит од дотадашњих кретања.
Иметство се по свему разликује од претходног стајства, како по главним одликама људског живота, тако и по начину земљорадње, занатске производње, али и људских схватања. То је доба стварања посебних имања и домаћинстава у циљу стварања имовине. Развојем главних привредних грана човек је оспособљен за нови начин живота и није више зависио од племена и заједнице. Прелазак од првобитне заједнице на племе као шири оквир, учињен је у време стајства. Нови начин живота омогућио је велико умножавање становништва, тако да су стајска насеља постала премалена, а дотадашње обрадиве површине недовољне и исцрпљене. Потражња нових плодних површина постаје општа појава која доводи до напуштања стајских насеља и ширења из Подунавља у свим правцима.
Избор места за стварање новог насеља није више зависио од речних долина, нити је био условљен као раније. Срби су открили да земља доноси најбоље плодове када се неки пошумљен предео угари, паљењем шуме. Угарене површине после неколико година показују замор. Древни Срби су остављали те површине на полог и освајали нове. Чаилд каже за Дунавце из времена Старчева да су се бавили положном земљорадњом, ловом и риболовом. Гарили су шумовите и шипражне пределе, сејали житарице, понајвише пшеницу, а потом мењали место усева сваке године (56. ст. 44). Нова имања су личила на даче или салаше и најчешће су се састојала од једне усамљене колибе и тора саграђених између или покрај њива.

Чаилд каже да је дунавска култура допрла до холандске Мезе, Балтичког мора и Одре, и од белгијске Мезе до горњег тока Висле, а одатле све до Дњестра и горњег тока Прута (56. ст. 49). Грахам Кларк вели да је најважнији предео, који је био насељен од почетка, било Хелмско (Балканско) полуострво где су најстарији ратари били номади који су обрађивали шумске крчевине, односно паљевине и после изгладњења земљишта исте напуштали и настављали на другом месту. Тако се народ Старчева проширио на север долинама Тисе и Кереша (71). Та померања су понекад личила на праве сеобе. На такав начин је у првој половини иметства насељена Тесалија и северна обала Белог мора. Приближно у исто време трагови Дунаваца се налазе на обалама Дарданела, на Црном мору, у Влашкој низији и у Трансилванији. Потом су стигли на обале Јадранског мора следећи долине река, у првом реду Дрима и Неретве. Прва српска налазишта из тог времена у Тесалији и средњој Грчкој показују потпуно јединство њихове културе са Подунављем. Сви писци, који су се бавили проучавањем праисторије Подунава, потпуно се слажу да се ради о великом ширењу подунавског ратарског становништва и истичу јединственост њихове културе на свим новонасељеним пределима.
Грахам Кларк каже да су, од предела старчевачких па до Одре, око хиљаду километара, и од Рене и Мезе па до Висле и горњег Дњестра, око 1.500 км први сељаци развијали лончарство са украсима меандре и спирале и чинили велико културно јединство. То се не може друкчије објаснити него претпоставком да је цео тај простор био насељен доста брзо. Место њиховог поласка је било на пределу средњег Дунава, а затим доње Аустрије и Боемске. Кретали су се дуж великих река на исток све до Висле и Дњестра, на север низ Вислу све до Одре и Лабе, и на запад уз Дунав преко Саксонске до Рајне и Мезе. Њихово ширење је досегло јужну Немачку и Холандију (71).
Бош-Гимпера допуњује Кларка и каже да се сеобни покрет из Подунавља кретао низ Мораву и Вардар у Тесалију, а другим правцем стигли су на Јадран (Шибеник) и на острво Хвар. Трећи правац кретања је Босна што сведочи Бутмир. На истоку, покрет је стигао у Молдавију, Галицију, Валхинију, Подолију и Украјину (околина Кијева и Трипоље) (54).
Пол Клоше пише да је око 3500. до 2500. године п.н.е. култура Македоније била само део оне која је владала у Тесалији, Тракији, Молдавији, Трансилванији и Скитији (под Скитијом подразумева Украјину). Поменута култура је била дело прегрчког народа који је дошао са севера, можда око половине четвртог миленијума. То становништво било је насељено у пољима, валама и долинама. Насељавање Грчке и острва почело је од 3.000. године п.н.е. (51).
Густав Глоц запажа да се крајем четвртог миленијума дешавају велике промене у Беломорју. Око 3500. године п.н.е. култура из Подунавља и јужне Русије ушла је у Тракију, Македонију и Тесалију и полако стигла до Леукада, као и у Фокиду и Беотију, па све до Коринтског залива. Иако је имала месних обележја, ова култура показује своје јединство.

Радивоје Пешић у свом чланку ''Трагом аутохтоности Словена на Балкану'' објављеном у Катена мунди, каже: ''Сродност, али најчешће истородност културног садржаја на неолитским локалитетима од Крита и Тесалије, преко Вардарске и Косовске области, дуж Поморавља и Подунавља, па све даље на север до Дњепра и Дњестра, проширују своја пространства и садржајима Трипољске културе која, између осталог, сугерише и истородност етничких формација. Антички историографи су, међутим, најчешће контраверзни у својим информацијама о етничким формацијама које прекривају ова, додуше, веома широка пространства. Али и код неких од њих постоје ти наговештаји макар и бледи и несигурни. Магловите представе које је Херодот имао о племенима и етничким формацијама, мање или више удаљеним од његовог могућег видокруга, произвеле су низ противуречности и непоузданости које ће се, уместо расветљавања и нужне реконструкције, удвостручавати и код неких његових савременика и код потоњих историографа. Стога се испоставило да је истину требало препустити времену и да је требало тражити у историјском архиву који скрива утроба земље. Преостала је дакле, та једина поуздана документација која је неприкосновено сведочанство токова далеке прошлости'' (ст. 888 ).

Међутим, Херодот каже да су Трачани (што је преличено име Рашани) најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса (39.5.3). ''У Ствари, Трачани су једно време поседовали цело Балканско полуострво, од Црног мора до Јадрана: док су на север Дачани стизали тако далеко до средњег тока Одре, доњег тока Висле и брзака Дњестра'' (111.8.ст.535).
У вези такозваног аријевског језика, Велс каже: ''У једно време у далекој прошлости, у неолитском времену, да кажемо 8000 година или више раније, тамо је могао бити један јединствени оргинални говор од којег су сви ови аријевски језици се развили. Негде између Средње Европе и Западне Азије, морало се налазити више међусобно смешаних племена која су употребљавала и развила један језик Приличи нам овде да их назовемо аријевским народом.'' (115.1.ст.146).
Велс сматра да је тај заједнички језик говорен и оличен у време 6000-5000 године п.н.е. Затим додаје: ''Вероватно да је аријевска група језика постала различита на једном широком простору где су Дунав, Дњепар, Дон и Волга биле главне реке, један предео који се проширује на исток преко Урала, северно од Каспијског језера.'' (115.1.ст.147)
Гордон Чаилд каже: ''Лесна земља западно и северно од Дунава имала је као прве становнике једно неолитско становништво. Његова цела просвета, све до најмање појединости, остаје истоветна оној која се шири од Мађарске до северне Немачке и од Галиције до Белгије.'' (49. ст.121)
На другом месту каже: ''Први просветни центар у Македонији била је Сербија на реци Бистрици у Грчкој. Македонија, у целости, постаје једна покрајина вардарске просвете која се продужује преко Хелма у долину средњег Дунава'' (49.ст.103). За куће у Сербији на Бистрици, Чаилд каже да су грађене са черпићом печеним у купастим глиненим пећима. То је у ствари била прва цигла. Затим додаје: ''У Сербији грнчарија је иста као она у Винчи и са истим украсима. На Епирасу (Халкидики) нађене су вазе које су по свему исте са онима из Старчева. Грнчарија Старчева се налази и у Диминију (Трчка), а у Сербији се налазе пехари у лику животињске главе као и на северу Хелмског полуострва'' (49.ст.104).
Град Сербија на реци Бистрици у Грчкој (и данас се тако зове) најстарији је град античке Македоније настао пре македонског времена и то око 2500. године п.н.е.

Ново и врло значајно померање српског становништва дешава се у време од 3300, до 3200. године п.н.е, када доста бројан народ прелази преко Босфора и Дарданела и насељава се у западном делу Мале Азије. Прелазака преко мореуза било је и раније, али ово је био један велики талас. На југу, после поседања Данашње Грчке, насељена су и острва у Белом мору, па затим и острва у источном Пелагу. У Малој Азији древни Срби су стигли до планине Табора и до Анадолије која је била насељена од стране једног источног народа. Грци су касније те прве Србе називали Пелазгима или Карима, као што то чини Тукидид. И Жак Пирен каже да су Кари запосели острва и Грчку око 3000. године п.н.е. (48). Иако је у Малој Азији постојала једна покрајина под именом Карија, по њој су Каре сматрали једним посебним племеном, никада посебним народом. У ствари, Кари нису били ни посебно племе, него српски ратници - Вари. Они су били први, у историји познати, професионални ратници код старих Срба, први ''Граничари'' или, ако хоћете, први ''Крајишници''.
Херодот нам даје драгоцено обавештење о Карима, које гласи: ''Кари су дошли са острва на континент; у старо време били су поданици Минови и звали су се Лелеги, држали су острва и нису плаћали никаквих дажбина, тако далеко колико ми дозвољава традиција да сазнам, али сваки пут када би то од њих Мино затражио, они су давали лађе са посадом. Како је Мино држао под својом управом широке просторе и имао успеха у рату, Кари су у томе времену били најугледнији од свих. Карима дугујемо три проналаска, које су Грци од њих усвојили, и то су: челенке са перјаницом на шлемовима, оличавајуће грбове на штитовима и пречке за провлачење руке са унутрашње стране штитова'' (39.1.гл.171). Херодот нам још каже да су Кари примали, у храм Бога Кариског, само Људејце и Мезе јер су их сматрали својом браћом. Све нам ово сасвим јасно говори да су Кари добили своје име по дужности коју су обављали, професионалних ратника, и сви њихови проналасци: челенка, грб и ремен на штиту, у вези су са њиховом војничком дужности. Како је почетно слово њиховог имена В постало К, има само једно објашњење. Слово и глас ''вита'' је особено у српском језику од најстаријих времена, а мало који други стари језик је имао ово слово и глас. Ни Грци нису имали слово ''вита'' у старом грчком језику. Тек у новогрчком језику, под снажним утицајем српског језика, направили су слово Б од два друга слова. а од дотадашњег Б направили српско В, истоветно као и у српском. И на Блиском истоку, посебно у Асирији, српско В се на халдејском језику пише као К, и уместо Вар писали су Кар.

car4455:

СРПСКИ КОРЕНИ

Српска раса се открива око 2.000. године п.н.е. као главни историјски чинилац и као незауставни талас прекрива све земље и народе од Дунава до Инда и од Арала до Нила. .

Kliknite za proširenje...

I onda je mrmut zavio čokoladu u foliju...

Талас српског ширења из Подунавља зауставља се на југу са поседањем делова Италије и југоистоку у Малој Азији, у другој половини иметства. На северо истоку и северозападу талас ширења је успорен после поседања великих простора. На новим просторима појављују се велика српска насеља која ће временом прерасти у градове. Први познати српски градови били су Сербија на Бистрици и Троја у Малој Азији. Град Сербија се налазила ван великих саобраћајница и није ни издалека имао онај значај какав је имала Троја. У време после 3000. година п.н.е. Троја је била једно повеће село које ће захваљујући свом географском положају постати највеће трговинско и просветно средиште српског света. Тројанско село се развило у велики град, око 2500. године п.н.е. Прва Троја је имала велики значај за развој трговине, занатства и посебно нове градске просвете, Град је био изграђен на површипи од око 60 ари.
Улице града су биле доста узане и секле су се под правим углом што је својствено старим српским градовима. У средини града налазио се двор неког племића који је био владар Троје. Захваљујући положају на раскрсници копнених и водених путева, Троја је имала важну улогу, како у трговини тако и у занатству, посебно у преради метала. Била је главна тржница између Европе и Азије за злато, сребро, бакар и бронзу као и за накит и драго камење. Нађено је посуђе из времена Прве Троје на коме је насликана лађа са тридесет веслача и оштрим прамцем. Троја је имала улогу једне опште статме на путевима између Европе и Азије, као и Белог и Црног мора. Утицај Троје се осећао врло снажно у Малој Азији и Европи, посебно на Балканском полуострву и у Подунављу. У време око 2300. године п.н.е. настали су велики немири у Малој Азији, а Троја је свакако својим богатством привукла нападаче. Прва Троја је опљачкана и разорена. Међу научницима се води расправа око тога ко су били нападачи на Троју. Пирен сматра да су то били Лувити, после прелаза преко Дарданела око 2300. године п.н.е, када се први пут појављују у Малој Азији (48). Међутим, Лувити нису били неки посебни народ, него се тако назива један део Срба који су прешли у поменуто време из Европе у Азију и населили су се у јужним крајевима Мале Азије.
Густав Глоц допуњава Пирена и каже да је у то време пошла, са Хелмског полуострва, једна нова најезда у правцу истока. Народ тракофригијски подигао је нови тројански град (72). Нема никакве разлике између становника Прве и Друге Троје, ради се у ствари о истом народу. Разлика је била само у томе што је нова Друга Троја била већа и боље утврђена од претходне. Куће у новој Троји су биле исте као и у претходној, са владарским двором у средишту града. Град је био заштићен каменим бедемом и опкопом званим ''тумба''. Изван града се налазило лепо уређено гробље са лејама и ходницима. У овим гробовима се налази оружје, вазе, накит и кумири Богиње Мајке, која ће касније бити позната и под именом Кибела.
Чаилд каже да су у то време, у Троји, сахрањивали своје мртве у глиненим ковчезима, сличним ћуповима по облику (49). У Првој и у Другој Троји су постојала уређена гробља у којима су умрли сахрањивани у глиненим посудама. Срби су у то време, у неким крајевима, спаљивали своје мртве и

њихов пепео остављали у посебно направљеним урнама какве су нађене у Винчи и у Троји. У исто време се појављују и породичне гробнице и идући са временом оне су све бројније. Гробнице са глиненим ковчезима у виду ћупова нађене су и у Асирији и потичу из времена Ниновог царства. То је доказ више о преношењу српских обичаја из Европе и Мале Азије на Блиски исток. У Другој Троји су постојале установљене мере за дужину, тежину и запремину. Мере за дужину су одређиване према деловима људског тела, као: палац, стопа, лакат и сежањ. Жил Мишле каже за Троју: ''Велики пелашки град, чији је оснивач Дардан'' (159).
Друга Троја је имала велики утицај на Малу Азију и Југоисточну Европу. Мишљења историчара су подељена по питању времена рушења Друге Троје. Разлике се крећу у распону од 150 година, и то од 2150. до 2000. године п.н.е. Ми можемо сада поуздано рећи да је Друга Троја срушена приликом Ниновог похода, око 2025. године п.н.е.
Са овим поглављем временски и просторно приказали смо развој српске расе од најстаријих њених трагова до стварања Првог царства. Сада се враћамо Светом писму (Библији) и историји народа који се у њему помињу.

СЕРБИ ИЗОРОДА

Свето писмо стони изворник

Свето писмо (Библија) служи као темељни извор, не само за ово поглавље, него и за целу књигу. Поред огромног уважавања и верског значаја, Свето писмо има и улогу веродостојног историјског извора. Зато је оно за нас најважнији сведок - стони изворник. Овде се ради о потпуно новом приступу историји, заправо о открићу једног великог дела старе историје коме се све до сада није приступало као саставном делу националне историје. Међу неколико библијских народа и Срби своју историју могу да темеље на Светом писму.

Иако ми данас располажемо са више врста записа старијих по времену од Старог завета. ни једна скупина тих записа нема ту прегледност и ширину повести о народима тадашњег познатог света, а која обухвата Европу, Азију (до реке | Инда) и Северну Африку. Свето писмо се обично назива Библијом код Грка и Римљана, па следствено и код свих западних народа. Име потиче од грчке речи , што значи Књиге, у множини. Од Грка су ову реч преузели Римљани - латински Biblia, а од њих сви савремени западни народи. Срби називају те књиге - Свето писмо, дословно онако како су их називали први хришћани (на грчком  - писмо). И муслимани у својим првим записима (Мухамед) дели народе на варваре и оне који поседују Писмо.Ово је крупан доказ да смо ми Срби, иако не сви, примили хришћанство непосредно од светих апостола, тачније од апостола Павла, у првом веку. Да смо примили хришћанство посредно, преко Грка, ми не бисмо имали ово име за свете књиге, него би их звали Библија или Вивлија.
Од другог века хришћани су Свето писмо називали Завет и разликовали су Стари и Нови. Јеврејска реч ''Берит'' за Стари завет има значење савеза и мисли се на савез између Бога и човека. Грци су ову реч превели са , што су пак Латини превели са testamentum, и обе ове речи одговарају српској речи -завет, а све заједно подразумевају и савез. Иако употребљене речи нису потпуно исте са оном из јеврејског језика, оне у своме значењу ипак говоре исто. Први део Старог завета, у коме се објашњава постанак света и народа, Јевреји називају са два имена: ''Изирот'' и ''Бершис''. На грчком језику то се зове  а усвојена је од Латина као Генеза, што значи рађање. Међутим, ову другу јеврејску реч писали су на латинском и као Beresith и преводили са - почетак (94.ст.1б7). О првој речи ''Изирот'' ништа не говоре, осим Анђелије Станчић-Спајићеве која са правом каже да је ово српска реч у јеврејском језику (58.ст,28). ''Изирот'' је у архаичном српском изговору Изород и одговара грчкој речи ''Генезис''.
Познато је да су се народи увек померали, мешали и мењали животни простор, па је за правилно разумевање оног што је изложено у Изороду потребно превасходно одредити што тачније време писања овог дела Старог завета. Познати Исход (Излазак) Јевреја из Египта десио се 12б4/1.2б0. г. п.н.е, а почетак освајања Палестине 1230/1.225. г. п.н.е. (12.ст.1б7). То је уједно било време објаве Мојсијевих закона и почетак Старог завета. Постоји веома дуго раздобље усменог предања пре почетка писања Старог завета. Први старозаветни пророци, чија су пророчанства записана у време њиховог живота, били су Амос и Хосеа из времена око 750. г. п.н.е. Цорџ Смит помиње у своме временику откриће ''Књиге закона" 621. г. п.н.е. (13). Већи део текста писан је на јеврејском, а један део на араменском језику који је био међународни језик на Блиском истоку, и био у употреби код Јевреја од почетка седмог века п.н.е. И сам Христос је говорио араменским језиком и на њему држао своје проповеди.
По Олбрајту араменски језик је настао од једног наречја западно-семитског, говореног у северној Месопотамији почетком другог миленијума (53.ст.17б). Међутим, име је добио по Араму пределу у северној Месопотамији, по коме се и Сирија називала Арам. Араменски језик је био у употреби, као један од језика, у Асирији, а потом у медијској и персијској царевини и у царству Селеукића (на грчком Селеукидес), од четвртог века п.н.е. Неки делови Старог завета потичу чак из другог века п.н.е. и писани су на грчком језику који је од четвртог века п.н.е. постао међународни језик.
Нови завет је написан цео на грчком језику и са њега превођен на друге језике. Стари завет је преведен на грчки језик у Александрији 277. г. п.н.е. у време владавине цара Толомеја II Лагића (на грчком Лагидес). Тај превод је познат на Западу под именом ''Седамдесетник'' јер се обично узима да је на њему радило седамдесет преводилаца, независно један од другог. Али, тачно је да су била 72 преводиоца. Зато ми, уместо ''Седамдесетник'', употребљавамо назив Превод 72. Овај превод је уједно најбољи и најпотпунији превод Старог завета. Оба Завета превео је на латински језик илирски Србин, Софроније Јероним, славни Свети Јероним, 382/385. године н.е. Тај превод је познат под именом Вулгата и он служи, од тада па до данас, као званична Библија Ватиканске цркве. Реч Вулгата на латинском језику значи - раширена, општа ствар. Приликом превођења Старог завета, Јероним се углавном ослањао на Превод 72.

У научном свету се сматра да су Јевреји неке од закона Старог завета преузели од становника Канаана које су ту затекли приликом поседања Палестине, а међу њима и десет Божијих заповести. Део Старог завета који се зове Изород и предање о Потопу узели су из Асирије. Познавање просторног размештаја народа, односно племена по земљама, у Европи и у Малој Азији, могло је потицати само из Асирије, пошто Јевреји нису имали са већим бројем од њих никаквих додира. Иако се Изород не може узети као историја, у правом смислу те речи, он јесте збир повести које нам, уз друга сазнања, омогућавају стварање једне историјске целине.
Приступ етнографији Изорода вршен је, од стране већег дела заветословаца, углавном на поједностављен и погрешан начин, како се то још увек чини од стране већине савремених писаца. Упражњава се буквално тумачење, као на пример: да је сваки од поменутих народа имао истоименог претка од кога је цео народ потекао: да су три наведена Нојева сина: Сем, Хам и Јафет, представници поделе на три расе народа; да је време живота сваког од родоначелника, дато у јеврејском временику, уједно и почетак постојања дотичног народа: и да је Изород написан у време Мојсија.
Држећи се овако унапред одређених пристуиа, није стварно било могуће разумети све оно што у Изороду пише. Зато су, осим неколико савеснијих научника, сви одреда поломили зубе на тумачењу Изорода Ни једно од поменутих схватања и приступа није одрживо, нити је тачно.
Пре свега, три Нојева сина: Сем, Хам и Јафет не означавају поделу човечанства на три расе, јер људских раса има више од три, а међу потомцима ова три представника, расе се налазе измешане. Међу потомцима Хама налазе се заступљене три расе. Међу потомцима Јафета опет три и међу потомцима Сема најмање две. А шта са оним расама које нису заступљене међу потомцима ни једног од њих, а које су у време писања Изорода биле познате? Цела жута раса је изостављена у Изороду, а она је у то време била врло бројна и позната.
Друго, поменути народи у Изороду нису постали од такозваних родоначелника, нити су по њима добили своје име, него обратно, имена родоначелника су створена од имена већ постојећих народа. Када се говори о родоначелницима, говори се у ствари посредно о народима. Време живљења сваког од родоначелника, дато у јеврејском временику, је и сувише позно, пошто су сви главни историјски народи били врло добро познати много раније. Примера ради, рођење Јафета ставља се у 2394. г, п.н.е. (31.ст.1б2). У то време су Јафетски народи запремали две трећине Европе и Малу Азију.
Треће, Изород није написан у време Мојсија, него тек у седмом веку п.н.е. Народи и њихов просторни распоред, који се налазе у Изороду, одговарају стварном стању какво је било у седмом веку п.н.е. према њиховом распореду по земљама, а не по сродности. Тако имамо случај да се један исти народ помиње под више имена, а народи потпуно различитог порекла приказују се као сродници, само зато што су суседи или смештени на одређеним просторима. У случају приказа Неброда и његових дела следи да је он једном приказан пореклом од Куша, а другом приликом од Сема. Такав је случај и са народом Хавила који се једном помиње у земљи Семита, други пут у земљи Хамита и трећи пут у земљи Јафетита.

Што се тиче Срба, они су у Изороду Јафетити, заправо Јафет представља Србе. Али Срби се налазе и међу Хамитима и међу Семитима, што потпуно руши теорију расне поделе ове три скупине народа.
Откривени асирски записи омогућавају да се тачно датирају поједини догађаји из Изорода и потврђују да је грађа за Изород узета из Асирије. У асирским записима налази се потврда пророка Езекиела у вези ''Гога краља Магога''. Наиме цар Асурбанипал ратовао је половином седмог века п.н.е. са Гогом краљем Сака и заробио два његова сина (14.ст.384). Саки су били народ из Средње Азије који су стари писци убрајали у Ските, под којима су подразумевали већину средњоазијских народа. Саке су звали и Маса-Гетима по њиховој постојбини Маса-Гетији и отуда код Езекиела име Магог (Маса-Гог).
Потомство три Нојева сина смештено је, углавном, на три велика континента: Семово у Азији, Хамово у Африци и Јафетово у Европи. Јосиф Флавиус каже: ''Синови Јафетови населили су Европу до Гибралтара и на местима која нису још била насељена'' (75.1.ст.110). Свети Јероним каже: Јафет, син Нојев, имао је седам синова који су поседовали земљу у Азији од реке Амана и планине Таура, Коло Сирије и планина Киликије па до реке Дона, а у Европи све до Гибралтара...'' (78.ст.999).
Јафет има седам синова и то су: Гомер, Магог, Мадај, Јован, Тубал, Мешех и Теирас, Двојица од Јафетових синова, Гомер и Јаван, имају потомке.
Гомерови синови су: Ашкеназ, Рифат и Тогарма. Јаванови синови су: Елиша, Тарсис, Хетим и Роданим.
Затим у Изороду пише: ''Од њих су насељена острва народа, према њиховим земљама, према језику сваког од њих, према њиховим родовима и према њиховим народима.'' То значи да су ''острва народа'' насељена од Јованових синова.

Синови Хамови су: Куш, Мисраим, Пут и Канаан. Затим се помињу Кушових пет синова и два унука.



НОЕ


СЕМ ХАМ ЈАФЕТ


ЕЛАМ КУШ ГОМЕР

НЕБРОД АШКЕНАЗ

АСУР МАГОГ

МИСРАИМ РИФАТ

АРФАКСАД МАДАЈ

ТОГАРМА

ХЕБЕР (ЈЕВРЕЈИ) ПУТ ЈОВАН

ЕЛИША

ЛУД КАНААН ТУБАЛ ТАРСИС

ХЕТИМ

АРАМ МЕШЕХ

РОДАНИМ

ТЕИРАС


Видели смо да су Нојеви синови редом били: Сем, Хам и Јафет. Сада се редослед њиховог приказивања обрће и прво се говори о најмлађем Јафету и његовом потомству као историјски најважнијој скупини народа. Као други по важности приказан је Хам, а затим се, пре приказа Семових потомака и пре приказа свих Хамових потомака, говори о једној историјској личности која се по историјској важности ставља испред више од половине друге и целе треће скупине народа. ''Куш породи такође Неброда; он је тај који је почео да буде силан на земљи. Био је дивовски ловац пред Вечним: зато се каже, као Неброд, дивовски ловац пред Вечним. Владао је најпре над Бабелом, Ереком, Акадом и Келенима, у земљи Сенар. Из ове земље је изишао Асур: он је саградио Ниниву, Рехобот-Ир, Калах и Ресен, између Ниниве и Калаха: то је велики град.''
Затим се набрајају шест Мисраимових синова и једанаест Канаанових синова. И каже се: ''То су ту Хамови синови, према њиховим родовима, према њиховим језицима, према њиховим земљама, према њиховим народима.''

''Родили су се такође синови Сему, оцу свих Хеберових синова и старијем брату Јафетову. Семови синови били су: Елам, Асур, Арфаксад, Луд и Арам.'' Арам је имао четири сина, а Арфаксад једног. Арфаксадов унук је Хебер, који се сматра родоначелником Јевреја.
Овај приказ тадашњег познатог света, значајних народа и земаља, дат је у најкраћем могућем облику. Он је тачан и доследан, само што разумевање истог није лако доступно. Оно је чак отежано нагомиланим предрасудама, тако да се ни најбољи историчари, и они које ми с правом убрајамо међу најбоље, нису могли потпуно снаћи. Као пример навешћемо три приступна става етнографији Изорода једног од бољих француских историчара, Алфреда Морија, који каже:
- Први став: ''Народе или земље, које нам представљају ова имена, не треба тражити много далеко од земље коју су поседовали Јевреји, пошто је њихово знање географије било доста ограничено.'' Ово схватање, широко заступано у научним круговима, било је потпуно погрешно јер се у Изороду не ради о јеврејском познавању географије, него о асирском знању исте, пошто су Јевреји све ово преузели од Асираца који су имали врло широко знање, не само географије, него и размештаја појединих народа и племена у Европи и Азији. Већи део набројених народа је чак био, бар једно време, у саставу асирске царевине.
- Други став: ''Сродство, које су Јевреји признавали између познатих народа, мора се узимати тако што су првобитно ти народи живели у суседним земљама.'' За разлику од већине писаца, који су узимали буквално наведено сродство, Мори је овде био у праву пошто је увидео да се то наведено сродство исказује више географски него родбински.
- Трећи Моријев став је овај: ''Разматрање различитих имена придодатих у Светом писму Јафету, омогућава да се установи да је, ако не сви укупно, оно бар у најмању руку велика већина народа ове расе, била смештена на пределу Кавказа'' (77- март/април ст.218).
Иако у претходном ставу Мори увиђа пресудну улогу географије у приказивању народа, односно земаља, он се овде поново враћа на утрвени пут тумачења етнографије Изорода, израженог у првом ставу, а то је да поменути народи или земље не могу бити удаљени од Палестине. Тако су све европске земље и неколико азијских стрпали на Кавказ као да су те земље биле ту поређане на спратове! Чудно заиста, да тако учени људи нису могли да схвате сву бесмисленост таквих поставки.
Филон из Александрије објашњава да се у Изороду настанак народа и њихова сродност дају иноречно (123.1. ст.140). Иако је Филон био врло познат као писац јеврејске историје, мало ко је ово његово упутство усвајао. Грци су нам пренели нека старија предања о постанку света и људске расе која потиче од Јапета. Јапет је представљен у борби са небом и дивовима званим Титанима, тако да је и Јапет један Титан који је заједно са Хроносом бачен у Тартар (Илијада VI-II-479). Он је представљен као син Ураноса и Земље, а његос син Прометеј је дат као стваралац човечанства. Прометејева жена се зове Азија.
Бошар каже да је Јафет бог Посејдон (2. I. I. I.), а Ноје Сатурн или Хронос (2.I.IV.ХII.). Јафет је у дивонији (митологији) представљен као Посејдон или Нептун, бог мора, јер су његови потомци населили острва (31). Не само Јафет и Ноје, него и свака друга личност из Изорода је била оличена са неким посебним божанством из старог многобожачког веровања.
Да се осврнемо и на четири рајске реке из Изорода, поглавље под бројем два. Нигде Филоново упутство о иноречју није било тако снажно изражено као у односу на ове четири рајске реке на чијим се обалама развила посебна просвећеност и по томе су оне биле различите од других река, важније и светије. То су: Дунав, Нил, Тигар и Еуфрат. Дунав је на првом месту јер је Подунавље било колевка најстарије и најважније просвећености. У ствари, четири рајске реке су представљене као четири рукавца једне исте рајске реке. Први рукавац рајске реке се зове Пишон (Дунав), (на грчком Фисон) и ова реч подразумева питомост (178). Џон Кито каже да Пишон значи - ток, матица (1б4.ст.8) Под овим именом може да се подразумева и река. У Изороду се каже: ''То је она река која захвата сву земљу Хавила, где је нађено злато.'' Друга рајска река се зове Гихон и она захвата сву земљу Куша. Одмах се под именом Гихона препознаје река Нил. Трећа је Хид-Декел која тече испред Асура. И овде се одмах препознаје река Тигар.Четврта је река Прат, што је старо име Еуфрата. Заправо, Грци су од имена Прат направили Еуфрат.

Што се пак тиче предања о потопу, сличних је било више и у Европи и у Азији. Предање о Потопу, које се налази у Изороду, узето је из Асирије.

НЕБРОД - БОГ БАК

Велики војсковођа Нино Бело

Уочи поласка на освајање Азије, млади цар Александар III Карановић (на грчком Каранидес) (90.том III, ст.132), проглашен Велики, одржао је припремни састанак војних, грађанских и верских првака у Пели, почетком пролећа 334. г. п.н.е. (36.I.ст. 145/6). На том скупу Александар је изложио разлоге војног похода на Персију, његове намере и опредељења у вези са освајањем Азије. Тадашња персијска царевина се простирала од реке Инда до Дарданела и Либије и од Аралског језера до Јемена. Александар је изјавио да ће он следити пут и примере бога Бака који је раније ишао у освајачки поход у Азију. Уз то је додао да се он сматра Баковим наследником. Код старих Срба бог Бак је сматран највећим у реду богова, изнад којих је био само врховни и невидљиви Бог, Богу Баку су приношени бикови на жртву и он је оличен у лику бика. Срби су га звали Бак, Римљани су то име изговарали као ''Бакус'', а Грци као ''Бакхос''. Мајка Бакова је богиња која је оличавала земљу и звала се дословно Земља (192.ст.336). Међутим, Грци су овоме богу дали своје име - Дионизос, што је спој од два имена:
Диос - Бог, и Низа - место Баковог рођења (Ниш). Било је више старих градова са именом Низа, у Европи, Азији и Африци, свуда где је било присутно веровање у бога Бака или где год су Срби били присутни.
У древним временима су цареви, краљеви, па и велики јунаци доводили своје порекло у везу са неким од богова и то је била уобичајена појава. Обично се дешавало да нека знаменита личност буде проглашена за сина неког од богова, па било да тај родослов потиче од саме те личности или од околине која ју је окруживала. Када се неко на тај начин прогласи за божијег сина, онда он и иступа као представник бога, свога оца, или се једноставно поистовети са својим оцем, то јест појављује се у предању као сам бог. Ово правило је нарочито важило за велике личности које су у своме животу постигле изузетне успехе. Римски императори су се, готово сви, трудили да се представе као божанства, углавном безуспешно.
Из Александрових изјава ми сазнајемо да је неки велики војсковођа, далеко пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва, односно из Србије, као што ће се то и чињенично испоставити, на исток све до Индије. Тај војсковођа је остао у народном памћењу као бог Бак за чијег наследника се Александар издаје и жели да следи његов пример. Нама је сада остало да пронађемо ко је био тај велики војвода кога је народ, запањен његовим успесима, прогласио богом Баком. Посао нам је удвостручен јер нам Александар саопштава и за све време свога похода на то указује, а и чињенице то потврђују, да је био још један велики поход, после оног Баковог, такође од Србије до Индије. И овај други поход водио је, опет према народном предању, један други бог јер се сматрало да такав подвиг не може да изврши обичан човек. Тај други велики војвода се на српском језику назива Сербон. Грци га зову Хераклес, а Римљани Херкулес.
И Александар је, као и његова два претходника, био проглашен, прво божијим сином, па затим и богом. Плутарх каже да је сасвим извесно, што значи да су његови савременици у то веровали, да Александар води порекло од Хераклеса преко свога претка и родоначелника династије - Карана, и од јунака Ахила преко своје мајке Олимпије, рођене Еакић (грчки Еакидес).
Александар је сматрао себе ''...такмацом и следбеником Баковим, жудан да се уздигне на исти степен као просветитељ и као господар света'' (40.ст.352). створена је, врло рано легенда о Александру која нам говори да се он представио као нови Бак'' ... ''Индуси, са којима је имао посла, били су заправо ти који су му причали о ранијим најездама Бака и Херкула'' (40.ст.353).
Желим да се овде осврнем и на само име Александар, које многима није јасно, ни шта оно значи, нити како је настало. Најбоље је то име разумео Гундулић. када пева о ''Лесандру Србљанину''. Код старих Срба, нарочито у Македонији имена су се завршавала на -дар и то је значило тачно исто

што и данас значи дар, поклон. Лес је шума или гора. Лесандар је дар леса. Префикс ''а'' су додали Грци и то не у односу на Лесандра Великог, него у односу на његовог славног претходника Лесандра Пријамова Париса. У оба случаја основно име је Лесандар. Код старих Срба постојала су разна божанства, међу којима и божанства неких река и гора. Биће да је у питању божанство Лес, а не обична гора.
Пољен пише о Баку следеће: ''Приликом свог похода у Индију, да би лакше ушао у градове, Бак је дао прикрити оружје своје војске, китећи га цвећем и зеленилом. Војници су се обукли у лаку одежду од јеленске и ланеће коже. Своја копља су обавили бршљаном, тако да су личила на обредне тистле. Уместо труба употребљавали су звона и добоше, а Индуси видећи их овакве у слављу и пијанству, нису их доживљавали као непријатеље и лако су их пуштали у своје градове. Све оно што се данас назива оргијама, није ништа друго, до средство са којим се служио Бак приликом свога освајања Азије и Индије. Да би одморио своју војску од спарног ваздуха, у земљама кроз које је пролазио, повео је исту на троглаву планину чија су се три врха звала: Коразбија, Канфаск и Мера. На овом последњем врху је одморио и окрепио своју војску. Покорио је Индусе и од њих направио своје помоћне јединице за освајање Бактријане'' (42.Вассhus).У митологији индијских Аријеваца и код старих Словена веровало се да се на гори Мери налази Сварогов Рај.

koga ovo intresuje uopste ?

Pametne ljude,sto pitas???