„ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ
Strana 1 od 4 1234 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 96

Tema: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

  1. #1
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Овај наслов је изненађеујући - делује нелогично. Али, ако се зна да су бројни Срби у Истри, Далмацији, Горском котару, Лици, Кордуну, Банији, Барањи, Славонији, Бачкој, Херцеговини, Босни, Црној Гори и Срему, превођењем с православне на католичку веру, убеђивани (и убеђени) да су Хрвати, онда исти поступак, у неколико српских насеља у Аустрији, Мађарској и Словачкој, не треба да збуњује. Јер, и тамо су Срби преведени у католичанство, а онда, постепено, навикавани да се осећају Хрватима. Оно што није могло да им се похрвати (или кроатизује) је српски језик. Он је неосвојива тврђава. Њиме су говорили кад су стигли у ове три европске државе и њиме говоре и данас. Српски су говорили док су били православне вере, српски говоре и данас – кад су католици. То је најпоузданија потврда да су они Срби, а само мањина (међу њима) која говори хрватски („кајкавски дијалект“) припада хрватској нацији.
    Ако ови становници Аустрије, Мађарске и Словачке говоре два различита словенска језика (српски и хрватски), онда нам нико не може замерити на закључку да су Срби они који говоре српски, а да су Хрвати они који говоре хрватски.
    Да бисмо утврдили шта је српски, а шта хрватски језик, мора да се ослободимо подвала о језику Хрвата и Срба у Југославији. Од 1918. године, и Срби и Хрвати, службено и у књижевности, користе исти језик – српски. Хрвати су се одрекли свог језика, а да би се то прикрило, он је обележен као „кајкавски дијалект“ – па је тумачено да се понеки дијалект неког језика може одбацити, што је чињено и у другим европским језицима. Ученим људима је промакло да се запитају - којем је то језику припадао „кајкавски дијалект“. Ако је то дијалект хрватског језика, морао би се пронаћи бар још један дијалект тог хрватског језика – а њега није било. Зато је српски језик проглашен „штокавским дијалектом“, па је кривотворено да су то два дијалекта једног језика – па је „кајкавски“ одбачен, а „штокавски“ одабран за службени и књижевни језик. А, ето, у питању су два језика – међусобно удаљена као и билокоја два друга словенска језика. Но, да не расправљамо о правилима филолошке науке, него да утврдимо да су претходних столећа Срби говорили српски, а Хрвати хрватски језик. Тамо где се говорио српски језик, простирале су се српске земље, а тамо где се говорио хрватски језик, простирале су се хрватске земље. То је тако једноствно. Значи, хрватски се говорио у Загорју – пределу од Загреба до словеначке и мађарске границе. Ако су људи из тог краја, пред најездом Турака, побегли у Аустрију, Мађарску и Словачку, онда су то били Хрвати. А ако су пред Турцима побегли становници: Далмације, Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Срема, Бачке – где се говорио српски језик, онда су то били Срби.
    Непобитна је чињеница да у Аустрију, Мађарску и Словачку стижу избеглице које говоре српским језиком и избеглице које говоре хрватским језиком. То ће забележити данашњи хрватски историчари, али ће написати да то нису језици, него да су то „штокавски дијалект“ и „кајкавски дијалект“. Но, то нас неће збунити – знамо да је први – српски, а други – хрватски језик. Неће нико моћи да нас уверева да су Срби говорили „кајкавским дијалектом“. Не говоре га ни данас – без обзира да ли су припадници православне, католичке или исламске вере.
    Но, као што су филолози правили збрку, проглашавајући српски језик једним дијалектом, а хрватски језик другим дијалектом, тако су и историчари у Југославији, стално, српске земље проглашавали хрватским – поводећи се за чињеницом да је југословенски владар, кнез Павле Карађорђевић, под притиском нацистичке Немачке и
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.



  2. #2
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    фашистичке Италије (1939), српске земље: Славонију, Далмацију, Дубровник, Лику, Кордун, Банију, Срем, делове Херцеговине и делове Босне ујединио са Загорјем и прогласио аутономну Бановину Хрватску у Југославији. После овог догађаја, југословенска историографија је ове матичне српске земље почела обележавати као хрватске, кривотворећи да су на њима, и у Средњем веку, живели Хрвати. Тако ће и то померање Срба из ових крајева (под терором Турака) означавати као померање Хрвата. Због тога ће ти Срби (прогнани од Турака) у Аустрију, Мађарску и Словачку бити проглашени „Градишћанским Хрватима“.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  3. #3
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    СТАРОСЕДОЦИ СРЕМА, СЛАВОНИЈЕ И БАРАЊЕ СУ СРБИ
    Ни данашњи српски историчари не могу да се ослободе заблуде - да Србе Средњег века, проглашавају Хрватима, а српске средњевековне земље: Срем, Славонију и Барању хрватским земљама. Чине то иако мађарски, аустријски и ватикански извори ту налазе само Србе правослвне вере. Зато што нису били католици, Ватикан ће, с католичким државама, кад год му околности буду погодне, да Србе у овим покрајинама католичи, или унијати. Да видимо то на примеру католичења Срба у Панонији у 13. столећу – много пре турских освајања. Забележио је то историчар др Славко Гавриловић. Срби у Срему, Славонији и Барањи су трпели од католичких држава све оно што и православни Срби у Босни. Проглашени су: јеретицима, шизматицима, или богумилима. И једни и други су сматрани нехришћанима и приморавани су да прихвате католичанство. Др Гавриловић, то страдање православних Срба у Панонији, овако описује (мада понекад напише – Словени, уместо Срби, како су то, на штету Срба, чинили и други историчари у Југославији):
    „Над словенско-православно становништво у панонском простору, надвила се опасност од унијаћења и покатоличавања већ у првој полоивни 13. века. У то време, 1229. године, папа Гргур Девети је затражио од сремеског католичког бискупа Јована, сина угарске краљице Маргарете, ако у Срему постоји какав православно - 'шизматички' владика, да и њега и све становништво приведе у крило Католичке цркве, пошто је 'за славу апостолске столице одвише потребно да се Словени и Грци... Божјој служби и црквеним тајнама обраћају, колико је год могуће на латински обред и у покорност римске цркве'. Тим путем, пошле су и друге папе, а и угарски краљеви пре турске инвазије на своје земље (папа Јован Дванаести, краљ Карло Роберт, краљ Лајош Велики), па је, у том циљу, 1438. године, у Срем и источну Славонију, упућен папски инквизитор – да из њих прогони Србе 'шизматике', или да их преведе у католичку веру. Но, већ и пре тога, 1376. године, у Печујску, Калочку и Чанадску бискупију, из Босне су упућени фрањевци који ће и тада, а нарочито после одласка Турака из Мађарске, поткрај 17. века, здушно радити на превођењу православних у католичку веру“.
    Овде видимо да је папа наредио да се Срби православне вере у Срему и Славонији прогоне у 13. столећу, па је неразумно српско православно становништво у Панонији сматрати за дошљаке – пристигле у некаквим каснијим сеобама с Балкана. Овај историјски извор не даје за право хрватским историчарима да тврде да су „Градишћански Хрвати“ стигли у Аустрију, Мађарску и Словачку из Срема и Славоније у 16. столећу, јер су из ових крајева тамо могли да оду само Срби – без обзира да ли је неко од њих био унијат, или католик.
    Значи, православни Срби су у Средњем веку живели у Славонији, у Срему, па и у Барањи. Барања је тада захватала веће пределе, него данас - с десне стране Дунава. Ове три покрајине су некад биле у саставу Угарске, некад у саставу Србије –
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  4. #4
    Poznat Bogart (avatar)
    Učlanjen
    24.05.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    mašala!
    Poruke
    9.645
    Reputaciona moć
    139

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    А шта је ту чудно за Срем? Срби и јесу староседелачко становништво Срема, још од времена Сеоба Словена.

  5. #5
    Ističe se John McClane (avatar)
    Učlanjen
    07.08.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Nakatomi Plaza (1988), Dulles International Airport in Dulles, Virginia (1990)...
    Poruke
    2.379
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Море бит' , а и не мора.
    Yipee-ki-yay, motherfucker!

  6. #6
    Domaćin čvrsnica (avatar)
    Učlanjen
    23.10.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    bez fixne adrese
    Poruke
    4.291
    Reputaciona moć
    84

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    ovo iskopirat da imam

    mrak

  7. #7
    Obećava
    Učlanjen
    12.10.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    56
    Reputaciona moć
    34

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    vi ste jebeno opsjednuti Hrvatima... jel to bijeg od svojih predaka, ili nešto drugo, uistinu nije više ni bitno. Bio sam na forumu "istorija balkana" svaka druga tema, ako ne i svaka je vezana uz Hrvate prestrašno

  8. #8
    Moderator Slaven777 (avatar)
    Učlanjen
    29.09.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    27.051
    Reputaciona moć
    403

    Question Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Citat Original postavio Jelen_Pivo Pogledaj poruku
    Море бит' , а и не мора.
    Ovu rečenicu si postavio na skoro svaku temu???

  9. #9
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    наизменично, све до распарчавања српске државе после смрти цара Душана Немањића. За Славонију, Срем и Барању су ратовале Угарска и Србија у време краља Милутина, краља Стефана Дечанског и цара Душана Немањића. Граница се мењала – у време Милутина су Угри освајали Мачву, а Срби су, у време цара Душана, северну границу Србије померили до Печуја.
    Ево једног записа, заснованог на мађарским изворима, о Славонији и Срему у Србији из времена краља Драгутина. За ове области, да би их вратио у Србију, ратује против Угарске краљ Милутин. У том моменту, српско становништво Славоније, Срема и Барање подиже устанак против угарског краља и устаници се прикључују српској војсци краља Милутина. Центар српске побуне је у Вуковару:
    „Кад је Милутин, краљ Србије, утврдио своју државу према Грчкој, хтео је да уреди и северну границу. На сваки начин, хтео је да потражи насљедне земље синовца свога Владислава, сина Драгутинова, а то беше херцештво Славонија. Пошто је Карло 1319. године освојио Мачву с Београдом и тамо се утврдио, Милутни је продро у земљу између Саве и Драве, тј. у Славонију и Срем. Као што смо видели, земља између Драве и Дунава, била је у тесној вези са Славонијом, куда је провалила у овај мах војска српскога краља, зато се овај нападај Милутинов осети живо и у тој земљи! У Вуковској жупанији, која беше најближи сусед Барањи, одмах при нападају војске српскога краља Милутина, букнуо је устанак, који се распростро на целу Славонију, па је пренесен и у Барању. Овај устанак је био у корист српског краља Милутина“.
    У овом рату, победници су били Угри, па су освојили српску Славонију, Барању и Срем, отевши Србији и Мачву.
    Вође српске побуне су се повукле са српском војском у Србију, а угарски краљ Карло им је одузео племићка имања. Онима чија је кривица за устанак и савезништво с краљем Милутином била мања, оставио је поседе и опростио им издају Угарске. Барањској породици Дионизија Клета (или Келеда), угарски краљ је, због побуне, одузео сва имања. О томе пише Стеван Миахлџић:
    „На послетку, синови Дионизијеви пређоше на ону страну Саве и присташе уз шизматичког краља Србије Уроша (Милутина), највећег противника нашег и краљевства нашег и с множином његовог шизматичког племена, с истим Урошем (Милутином) краљем, наше краљевство – исти синови Дионисија изненада нападоше на страшну срамоту величанства и штету нашег краљевства, убијајући, одводише ћери и синове многе... Због овог се од синова Дионизијевих одузимају сва добра, ма где она била“.
    Овај податак о православном српском становништву у Барањи почетком 14. столећа је од изузетног значаја („с множином његовог шизматичког племена“), јер нам он оспорава два фалсификата у званичној српској (југословенској) историји:
    1. да је у овим крајевима, пре турских освајања, живео хрватски народ и
    2. да су овде Срби дошли тек после турских освајања српских земаља на Балкану и Великом сеобом под патријархом Чарнојевићем - крајем 17. столећа.
    Да су у Барањи живели православни Срби сведочи и документ угарског краља Карла, у којем су чисто српска православна имена. Карло је помиловао и опростио српским старешинама противмађарску побуну и савезништво с краљем Милутином. Побуна је захватила и Печуј. Данас је овај град у Мађарској, па то упућује на податак
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  10. #10
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    да је Барања некад захватала и пределе северно од успостављене југословенско-мађарске границе после Првог светског рата:
    „У вези с побуном у Барањи и на југу Угарске, издао је краљ Карло диплому 1324. године, у којој је помиловао ове невернике: Јована, Петра, Павла и Пушу – племиће из Печуја, Бенедикта реченог Веу из Батора, Николу сина Абе од Сцењеша, Николу великог и Андрију сина Павлова од Самсона, Ђорђа сина Алексе од Пристаркози, који су служили синовима Лотаровим (отац Дионисја Клета).
    Све је јасно. Нема речи о Хрватима у Барањи. Ако је део овог становништва у 16. столећу побегао из Барање до Градишћа у Аустрији, онда су то могли бити само потомци ових православних Срба.
    Политичке прилике у Срему, Славонији и Барањи су се промениле у време Милутиновог унука – цара Душана Немањића. Угарски краљ Карло је намеравао освајати нове земље у Србији, верујући да ће у томе успети – као што му је успело да загосподари Сремом, Славонијом и Мачвом. Овако се завршио рат између Србије и Угарске – у врме цара Душана:
    „Карло је мислио да је дошло време разрачуна са Србима. На то га је особито подстицао папа, називајући га заштитником католичанства, коме је дужност уништити шизматике (ево, шизматици и у Србији, као и у Босни, СЈ). Рачунајући с младошћу Душановом и на његов рат с Грчком, хтеде Карло да прошири Мачву, на штету Србије. У мају или јуну 1335. године, провали његова војска у Србију. Душан изненада начини мир с Грцима и крене на север своје државе. Тек беше стигао до Жиче, а на војску угарску навали 'страх и трепет', тако да сва војска појури натраг преко Саве, без да је тамо за прелаз ишта спремног имала: те се велики део војске подави. Ово изненадно бекство Карлове војске, повуче собом војску Душанову и она провали у земље угарске међу Савом и Дунавом. Душан: 'рат на Саву и до Истрије (Драве, СЈ) пренесе, и добро му пође посао и целим тим пределом завлада'... Докле се простирала у овај мах власт Душанова, тешко је одредити... Посланица папе Бенедикта од 1339. године, казују нам да су се у Угарској опет побунила племена и пристала уз Душана“.
    Овај угарско-српски рат сведочи да су становници од Саве до Печуја и тада били православне вере, јер је у мађарским документима забележено да су пре побуне и Душановог заузимања Срема, Славоније и Барање, православни становници пристали да признају папу за верског поглавара, па су сад (под заштитом цара Душана) од тога одустали:
    „Краљ угарски се морао непрестано борити против неких, који су се најпре заветовали цркви (на унију), али су после одступили од ње. Побуна у корист Душана је била у пределу где је унија већ изречена и народ тој унији неверан постао. Таква унија је проглашена била на територији Сремске и Печујске дијацезе. Бискупије те су се пружале на територији Срема и Славоније, Барање, Толне и Шимега, те је, према томе, и буна у корист Душана била на тој територији... Према овом, буна је била опет на оном територију, на којем ју још за време Милутина и Уроша Трећег (Стефана Дечанског) подигоше Ихон и синови
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  11. #11
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Citat Original postavio cvrsnica Pogledaj poruku
    ovo iskopirat da imam

    mrak
    I treba jer ovo je nova knjiga,jos nije objavljena a treba je imati.
    Ovde ce biti postavljena uz dopustenje autora mog prijatelja Slobodana Jarcevica.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  12. #12
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Дионисија, сина Лотарева. Овај рат с Душаном није завршио краљ Карло, јер он умре 16. јуна 1342. године. Рат је и даље беснио на југу Угарске“.
    Да су Срби живели и у другим деловима тадашње Барање, сведоче мађарска средњевековна документа. Биће изненађења у томе, јер у њима су записани подаци о православним Србима у насељима око мађарског језера Балатона, које је на домаку данашње хрватске границе. У Стоном Београду је била и обласна престоница Барање. Но, овог пута, посветићемо пажњу мађарском документу о крађи рибе из рибњака једног манастира код Мохача – то су учинили Срби из Мохача и околних српских села. Погледајмо њихова имена:
    „1313. године, Сексардски манастир брани се од нападаја на своје рибњаке код Мохача. Оптужени су: Михајло син Петка из Сеигера, Владислав син Стевана из Секбаша, Вид из Мајша, Павле син Перунке из Себевола, Никола из Богдаше, Маук син Гаталов из Гате, Михајло из Мишљена. Ово су били људи из Мохача или околине, који су манастирски риболов отимали“.
    Прота Стеван Михалџић је прикупио изврсну документацију о српским нсељима уз Дунав и Драву у Средњем веку, у Угарској. То је успео, јер је у Првом светском рату био задужен за неке архивске и музејске послове. Претходно је био у концентрационом логору за Србе, па га је један мађарски официр, видевши да је прота Стеван веома образован, задужио за архивске послове. Тако ће Стеван обелоданити да је српска Војне Крајине успостављена у Угарској у 15. столећу (онаква какву знамо у Аустрији од 1630). Значи, у Угарској су православни Срби ослобођени феудалних пореза, с обавезом да чувају угарске границе. На основу ове прве Војне Крајине, поред других угарских докумената да су Срби староседеоци у Барањи, Срему и Славонији. Угарски краљ им је постављао за вође племиће из Србије – избегле после турске окупације Србије:
    „После смрти Владислава (Посмрче), дође на угарски престо Матија, син Сибињанин Јанка. Српски великаши избегоше турској сили и дођоше овамо, где их краљ Матија свесрдно прими, рачунајући с њиховом снагом, војничком вештином и великим угледом њиховим на Балкану. Међу њима беху Јакшићи, кнез Павле (назван Кињижи), Змај Вук Бранковић, унук Ђурђев, коме призна краљ и титулу деспота српског 1471. године. Заслуге Змај Деспота Вука беху големе, те га краљ обасипаше својом милошћу. Његова војска састављена од Срба чинила је чуда од јунаштва по Аустрији и Чешкој. Највише је важило јунаштво његово и његове војске при освајаљу Беча. Деспот имађаше и своју флоту на Дунаву, заповедник јој је био кнез Павле (Кињижи). Ова флота, такође, српском војском поседнута, чинила је краљу велике услуге. Столица деспотова је била у Сланкамену, који је, од то доба, остао као главна станица шајкаша на доњем Дунаву... Положај Змај деспота Вука, као признатог деспота српског у Угарској, био је његовим услугама краљу, његовим угледом у народу и његовим породичним везама учвршћен... Сва посада шајкашке флоте беху Срби, а тако исто и војска, која је по суву пратила флоту. Момци за ову војску беху регрутовани из Срба настањених уз Дунав и Драву, где су биле и главне станице шајкашке. На простору о којем говримо на десној обали Дунава, беху станице: Вершмарт (данас Змајевац), где и данас постоји место Рацокреве (Рашко Пристаниште), затим више горе станица код Бате, на утоку воде Шара у Дунав, код Толне, код Дунафелдвара (Землен), а пристаниште и зимовница главна код
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  13. #13
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Ковина на Чепељској ади (на Марсиглијевој мапи: Ковинска ада инсула). Станице на Драви беху: Осек, Шиклуш, Домбо. На овим станицама беху јака српска насеља, која су давала нужну послугу лађама у свако доба, као и појачање војној снази на лађама. На тим станицама су се градиле нове лађе, а старе оправљане, јер је ту било људи, који су тај посао разумевали, а и то су били Срби. Ови становници Срби сачињавали су за себе слободно војничко друштво, независно од жупанијских власти, а стојали су свугде под власти српских деспота, који су с почетка били или баш поседници тих лађа, или њихови заповедници. Сланкамен беше главно место шајкаша за време деспота Вука, Шиклуш беше главно место шајкаша за време Стевана Штиљановића. Кад су већ Турци притисли доње крајеве, пренело се и заповедништво у Коморан, у Словачкој. Угарски сабори су често протестовали против изузетног стања шајкаша, који не потпадаху нити под жупаније, нити под генерале“.
    О стараседелаштву Срба у Мађарској, сведоче и српски православни храмови. Прота Стеван Михалџић је записао и време њихове градње – било је то од 11. до 17. столећа: Печ-Варадин – 1093. године, Света Андреја – 1221. године, Пљеш – 1184. године, Батина – 1093. године, Брана – 1093. године, Секудвар – 1142. године, итд.
    Мађарски картограф Јанош Саски Томка (1700-1762) је творац првог мађарског атласа. У њему је прецизно илустрована мапа Славоније и Барање. Без икаквих резерви, написао је да су ове две области насељене: Словенским Србима. Свакако, у то време етничка припадност становништва није зависила од вероисповести, па су се Словенским Србима сматрали: и православни, и унијати, и католици. Сви су говорили српским језиком, нико хрватским („кајкавским дијалектом“).
    Тако описује становнике Славоније (као Србе) и саветник аустријске царице Марије Терезије, наводећи да су они неунијати (православни) и унијати (они православни који признају римског папу за свог поглавара). Но, да поновимо, и једни и други говоре српским језиком. Ево Бартенштајновог сведочанства о Србима у Славонији. Реч је, заиста, о Србима, јер је своју књигу, из које узимамо запис, посветио само Србима. У овом случају, он сведочи да се ствара верски шав у српском националном ткиву и наводи да су се Вараждинци и Земунци најуспешније одупрли унијаћењу:
    „Још се једна разлика појављује код граничара – у том, што су једни од њих унијати, други, пак, нису. У ове последње (православне, СЈ) броје се особито Вараждинци у Славонији и становници у Земунском срезу, а насупрот – остатак је мешовит; и у Градишчанском срезу, наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата“.
    Бартештајн се осврнуо и на староседеоце Хрватске, поред староседелаца Славоније – имао је у виду време турских упада у 16. столећу. Каже да су и у Краљевини Хрватској (административна покрајина у Угарској) живели православни Срби, које он (сходно тадашњим правилима) зове Грцима и Власима. Истиче да су они, у угарској војсци, успорили турска освајања у Славонији и зато су их угарски краљеви даровали посебним правима - привилегијама:
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  14. #14
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    „А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви од Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву), да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или у другој од ових двеју краљевина“.
    Те привилегије православним српским граничарима у Угарској ће се ширити. Тако је наследник Матије Корвина, краљ Ладислав Други, 1495. године, привилегије, с православних граничара, пренео на све православне Србе у Угарској, без обзира у којој покрајини живе:
    „Да се од сада, па у напредак не узима од тих Расцијана, Рутена, Влаха и других шизматика 'ма на којој год земљи хиршћана седели они' баш никаква десетка“.
    Ове угарске привилегије православним Србима ће преузети Аустрија и оне ће се претворити у Српски устав у Аустрији 1630. године (Statuta Valahorum). Но, најважнија је, за наше истраживање, чињеница да ове угарске привилегије показују да су староседеоци Паноније, пре турских освајања, православни Срби.
    Шта више рећи о средњевековним становницима Срема, Славоније и Барање? Били су Срби, па ако су хрватски историчари утврдили да су неке породице ових Срба населиле делове данашње Аустрије, немају право да их зову Хрватима – „Градишћанским Хрватима“.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  15. #15
    Ističe se John McClane (avatar)
    Učlanjen
    07.08.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Nakatomi Plaza (1988), Dulles International Airport in Dulles, Virginia (1990)...
    Poruke
    2.379
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Citat Original postavio Slaven777 Pogledaj poruku
    Ovu rečenicu si postavio na skoro svaku temu???
    Да поставио сам је мали милион пута, зато што када бих нешто хтео да кажем ружно, или не бих имао адекватан одговор на тему, напишем ту реченицу.... на пдф. Историја сам чак и оставио чија је то реченица...
    Yipee-ki-yay, motherfucker!

  16. #16
    Poznat Bogart (avatar)
    Učlanjen
    24.05.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    mašala!
    Poruke
    9.645
    Reputaciona moć
    139

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Citat Original postavio Keyser Pogledaj poruku
    vi ste jebeno opsjednuti Hrvatima... jel to bijeg od svojih predaka, ili nešto drugo, uistinu nije više ni bitno. Bio sam na forumu "istorija balkana" svaka druga tema, ako ne i svaka je vezana uz Hrvate prestrašno
    Па зато што је хрватска историја део историје Балкана?

  17. #17
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Citat Original postavio Keyser Pogledaj poruku
    vi ste jebeno opsjednuti Hrvatima... jel to bijeg od svojih predaka, ili nešto drugo, uistinu nije više ni bitno. Bio sam na forumu "istorija balkana" svaka druga tema, ako ne i svaka je vezana uz Hrvate prestrašno
    Ja sam cuo da si veslac ili se druzis sa veslacima....
    Ti brkas pojmove: Hrvati su opsednuti Srbima jer su iskompleksirani,a ovo nije filozofska rasprava vec istorijska tema,a ti ako hoces da filozofiras imas pdf "filozofija".
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  18. #18
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    ПОЧЕТКАК 18. СТОЛЕЋА - СВИ ЖИТЕЉИ БАЧКЕ СУ ПРАВОСЛАВНИ СРБИ
    Саветник аустријске царице Марије Терезије, гроф Јохан Кристијан фон Бартенштајн је објавио књигу о Србима свог времена – 18. столеће. Пишући о Бачкој (Великом-Вараду), каже да је насељена православним Србима. Очигледно, тад још нису били покатоличени Шокци и Буњевци, које данас многи желе да прикажу за припаднике хрватске нације, мада (ни први, ни други) не говоре хрватским језиком („кајкавским дијалектом“). Пошто нам представља време кад је Панонија ослобођена од Турака, сведочи да су се Срби Бачке подигли на противтурски устанак и да су се жестоко тукли с турском војском и војском мађарског племића Текелија, који је био турски савезник. Као и остали тадашњи писци, Бартенштајн Србе ословљава изразом „неунијати“. Значи, православни верници, који не признају римског папу за црквеног поглавара. Ево Бартенштајновог записа о Србима Бачке почетком 18. столећа, где износи драгоцени податак – у Бачкој, тада, није било католичких храмова:
    „Такође су помоћу неунијата истерани Турци из Великог-Варада и простране Бихарске жупаније; место да су се тамошњи калвини с Текелијем држали, а тамо није било скоро ниједног католика, зато, дакле, тек после неколико година, поставиће цар Леополд Први, у тамошњој врло богатој епархији, латинског бишкупа“.
    Бартенштајн обавештава да је у Бачкој тек 1723. године било нешто мало католика. Каже да сви не би напунили Саборну цркву у Суботици, па је то бринуло аустријског цара:
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  19. #19
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    „Цар је, дакле, међу осталим, о том размишљао – како је у пространој Велико-варадској дијацези, која по простору своме, отприлике, неће много мања бити од целе земље Аустрије (Архихерцеговине) испод Енса, број католичких становника врло мален и како су, осим Дома (Саборне цркве), који је после велелепно подигнут, али се ни близу не може напунити овим католичким становницима, само још две самцате католичке парохије“.
    Ово је драгоцено сведочанство грофа Бартенштајна. Пише да почетком 18. столећа у Бачкој нема католика, што значи да тада нису били покатоличени Шокци и Буњевци и да ће то уследити (и уз мађаризацију Срба свих вера) око средине 18. столећа, кад ће Марија Терезија досељавати у Панонију Немце и Словаке, а од многих Срба захтевати да католиче своју децу – друкчије нису могли похађати школу. Уз католичење, давана су им и мађарска имена. Наравно, католичење је у 18. столећу текло, али су мађарске власти покатоличене Србе и даље ословљавали истим етничким именом – били су и даље Раци (Срби). Никоме није падало на памет да их зове Хрватима, јер Аустрија тада није планирала да хрватску нацију искористи против православних Срба – на тај корак ће се одлучити у деветнаестом столећу. Шокце, Буњевце и друге покатоличене Србе, мађарски документи бележе као Раце. Срећом, из тих докумената се види да им је језик био исти – српски. Тако ће Срби користити свој језик и у православним и у католичким црквама. То се види у записницима о заклињању кметова - да ће служити својим спахијама (племству – власницима земље), па нема основа у тврдњи југословенске историографије да су ти католици хрватске националности. Да су били Хрвати, онда би заклетва хрватских кметова била прописана на хрватском језику („кајкавском дијалекту“ – како хрватски језик, погрешно, обележава југословенска филологија):

    „За полагање заклетве верности, прописана је формула: I на мађарском, II германском, III на расцианском: за католике и IV: за шизматике (православне).
    За Расциане католике гласи: 'Mi po imenu Svetloga Evgenusa Hercega od Sabandie kokti našega Milostivoga zemaljskoga Gospodina Vekovični kmeti aliti jabađi i njegovi zemlji Selanski Knezove i Birove da sva zla na nas znosena dila od nas odvergnemo, tako zaklinjemo se na jednoga Živoga Boga i na sveto Trojstvo, Oca, Sina i Duha svetoga, jednoga pravoga Boga, na Blaženu Devicu Mariju, Majku Božiju, na sve svece i svetice Božije da mi kakti verni Sluge (et cetera ut supra)’.

    За Расицане шизматике: 'Mi po imenu, Svetloga Evgenusa Hercega jobađi zaklinjemo se: Tako nam Svete Trojice, Oca, Sina i Svetoga Duha, jednoga Boga, kji je stvorio nebo, zemlju i sve nas koji smo na zemlji i tako nam prečiste matere Božije Bogorodice Device Marije i tako nam Svetoga Arhangela Mihaila, tako nam Svetoga Apostola Petra i Pavla i tak nam Svetoga Velikoga Nikolaja i Svetoga Velkomučenika Georia i tako nam naših krsnih slava, koje slavimo, molimo da nam pomognu i tako nam svih svetaca i svetica Božiji, koje verujemo i molimo i tako nam naše vere Rištjanske, koju verujemo, tako nam posta, koji postimo i tako nam časnoga krsta, kojim se krstimo i tako nam Svetoga Evangelia, koje verujemo, da mi kakti verne sluge Svetloga Hercega u svakom dugovanju verni i podložne kmetove aliti jobađi (kmetovi,
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  20. #20
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    SJ) želimo biti, svagdar sve naše dažbine obsluživati i kako Svetloga Hercega, onako i od njega naređenje i najmanje oficire aliti poglavare poštovati...’ (итд)“.
    Да не бисмо помислили да је све ово српско православно и католичко становништво у Бачкој пореклом из Србије и Босне, како многи мисле – верујући да су сви Срби у Панонији дошли с Балкана, бежећи од Турака, а да је највећи број стигао у време Велике сеобе патријарха Чарнојевића, разувериће нас Бартенштајн. Пише да је цар Леополд Први одлучио да се новчано помогну све породице које су дошле с патријархом Арсенијем Чарнојевићем, а да се осталим Србима (староседеоцима) укину све привилегије. Но, одређена комисија је покушала уручити новчану помоћ придошлим породицама, али их није пронашла. Обавестила је цара да су се новодошли Срби изгубили у „српском мору од Трста до Трансилваније“, па је новац планиран за њих остао у царском трезору.
    О староседелаштву православних Срба у Бачкој, и оном у Срему и Славонији, сведочио је лично аустријски цар Леополд Други. Он је изрекао ову истину, обраћајући се хрватским политичарима 1790. године. Тад су Хрвати тражили да се Срби Крајишници подведу под надлежност Хрватског сабора у Загребу, чиме би им се укинула самоуправа – гарантована Српским уставом из 1630. године. Леополд Други је одговорио да се хрватски захтев одбија, јер Сабор не може да има надлежност над народом који је староседелачки у све три области. Погледајмо царево образложење – изричит је да највише права на ове три покрајине имају Срби:
    „Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славноји и Бачкој, а приликом рата, једнодушно, у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има“.
    Промену верске и етничке слике Бачке ће Марија Терезија постићи и пресељавањем Срба у Банат. Чинила је то под изговором да граничарска служба у Бачкој више нема сврхе, јер ће се она успоставити само на Дунаву и Сави – на аустријско-турској граници. Тако су граничари из Аде упућени у банатска насеља: Крстур, Тервари, Мокрин, Сентеш, Ловрин, Кикинду, Велике и Мале Галади, Велики Уздин, Меленце, Бечеј, Перлез и друга. Старешине српске за ово пресељење су били: оберкапетан Гаврило Новаковић и вицеоберкапетан Лазар Поповић. И по именима старешина, види се да су у питању бачки Срби православне вере.
    Неоспорно је да су Срби из Бачке, пресељењем у Банат, остали Срби. Па тако, у случају да су неки од тих бачванских Срба, у 16. столећу, одселили у предео Градишћа у Аустрији, нису променили своју националну (српску) припадност – нису могли постати Хрвати („Градишћански Хрвати“).
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  21. #21
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    ДАЛМАЦИЈА ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА
    Србин католик Лујо Бакотић је, пишући о српском народу, устао против кроатизације Срба - које траје од времена средњевековних држава: Млетачке Републике, Угарске и Аустрији, уз каснију помоћ: Турске, Француске, Енглеске и Немачке. Ретки су били католици пре Другог светског рата који су признавали да су
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  22. #22
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Срби. Лујо Бакотић је то храбро истицао и уверавао преверене и кроатизоване Србе да се не одричу своје историјске и етничке припадности. Упутио је поруку да су становници Макарског приморја били православни Срби у Средњем веку и да су то остали и до српског устанка (1682-1684), кад је турско господство у Далмацији окончано. Ево како је то, до сада узалудно, објашњавао Макаранима:
    „У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре него што су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско и живело као српска Неретванска област – у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, као скоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије, а њено становништво, италијански историчар и свештеник Фарлати назива 'свирепим и немилосрдним српским именом'. Талијана Фарлатија је болело то што су Неретљани, више пута, потукли Млечиће на мору. Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, а после оснивања Српске самосталне цракве, били су припадници те цркве. Покатоличила их, тек касније, Млетачка Република. И сам фрањевац отац Анте Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, око године 872, 'сви они Срби који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и на обалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послати из Цариграда“.
    Описујући феномен превођења православних Срба у Хрвате (уз претходно католичење) у Далмацији, Херцеговини и Босни, српски књижевник и новинар Јово Бајић пише и о православним Србима у Макарском приморју, у Средњем веку. Позива се на истраживање Мирослава Алачевића („Опис града Макарске“, Сплит, 1890, стр. 8. и 9) и на друге истраживаче Далмације:
    „Он је (Алачевић) указивао да је у библиотекама и архивама манастира у Макарском приморју било доста старих непрочитаних књига и вредних предмета, који сведоче о добу када је становништво ових крајева исповедало православну веру. Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, и један од најпознатијих далматинских интелектуалаца тога доба, Миховил Павлиновић, написао је једном приликом: 'Прича је у пуку да су, у давне виеке, и Пољичани били источног обреда, као што је и добар дио далматинских Загораца'. Ове тврдње су понављали још неки римокатолички писци, као што су фра Анте Лулић и дон Јаков Боглић, који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби – који су примили католичку веру“.
    Далмацију, југословенска историографија представља за најтипичнију хрватску земљу, мада она то никад није била пре 20. столећа. Сви њени крајеви су, попут Макарског приморја, били, етнички и историјски, српски.
    Да погледамо Стон и Пељешац.
    Ратко Пасарић, Дубровчанин, уверљиво је доказао да је у Стону, до 14. столећа, постојала српска православна епископија. Набројао је епископе: Аларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстромије, Јован, Данило и Стеван. Податке је узео из „Споменице“ фрањевачких свештеника, писане 1394. године. У питању је организација фрањеваца - „Мала браћа“. Пасарић овако представља садржај „Споменице“:
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  23. #23
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    „Даље се ту говори о градњи великог зида и тврђаве од Великог до Малог Стона, као и о томе да је стонско подручје било уступљено Дубровнику од стране српског краља и бана босанског, уз услове да Република мора задржати српске калуђере и свештенике. Проучавање наведене 'Споменице', упућује нас на то да од године 1044. није било у Стону и на Полуострву нити једног католика, него је сав народ исповедао православну веру – веру својих предака у српском Захумљу и другим областима српске земље. Према томе, падају у воду све тврдње, разних писаца, о давном католичанству стонске области и латинској епископији“.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  24. #24
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Да видимо да ли су Дубровчани Срби или Хрвати.
    После колонијалног инжињеринга на српским земљама (Млеци, Аустријанци, Немци) и страшног покоља српског православног становништва у Првом и Другом светском рату, Срби католици су били приморани да се изјасне за припаднике хрватске нације. То се десило и Дубровчанима у двадесетом столећу. Све до тада, они су најватреније истицали своју припадност српској нацији. То је објаснио хрватски историчар Натко Нодило, кога је красила приврженост истини. Написао је:
    „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик“.
    Дубровачко племство, државници и грађани су истицали своје српство све до Првог светског рата, а тад је почео страховит погром над дубровачким Србима. Срби Дубровника су пострадали 1914. године. Хрватски јуришници, на челу с Никшом Свилокосим, су припремили Србима својеврсну „Кристалну ноћ“. Полупали су све у зградама српских друштава, предузећа, новина, библиотека, школа... палили су српске натписе, заставе, грбове... Упадали су и у станове угледних Срба Дубровчана. У просторијама друштва „Душан Силни“, поломили су сваки део намештаја. Слично се десило и на другим местима. А, у Дубровнику су биле и ове српске организације: Певачко друштво „Слога“ – од 1874, Дубровачко радничку друштво, Дубровачки глазбени збор, Задруга Српкиња Дубровника – од 1887, Српска дубровачка академска омладина – од 1900, Друштво „Српска зора“ – од 1901, Гимнастичко – соколско друштво „Душан Силни“ – од 1907, Матица српска – од 1909, итд. У Дубровнику се штампале ћириличне књиге и новине, у штампаријама Мате Грацића и породице Претнер. Најчувеније српске новине су биле „Дубровник“.
    Дубровчани су, без резерве, изражавали ватрено српство почетком двадесетог столећа и просто је невероватно да су њихови потомци у Другом светском рату већ били убеђени да су Хрвати, не Срби. Дакле, Дубровчани су се 1901. године супротставили Ватикану, који је покушао српско-католички Завод Светог Јеронима у Риму преименовати у ''Хрватски завод Светог Јеронима''. Дубровчани су послали протест кардиналу Рамполију и захтевали да се српском Заводу не мења име:
    ''Нека се удостоји Ваша Еминенција поднијети на ноге пресветога оца Папе Лава Тринаестога изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бревуе-у који-јем се је свето-јеронимски завод престројио, било мимоиђено српско име, које по повјеснијем исправама и народнијем традицијама и обичајима у странама на које се брев односи сасвијем преовлађује''.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  25. #25
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: „ГРАДИШЋАНСКИ ХРВАТИ“ СУ СРБИ

    Попут Дубровника, и други српски католички културни центри и друштва су се супротстављали покушају да се српски завод у Риму преименује у хрватски. То су учинили Цавтаћани и други Срби католици Далмације. Тражили су да папа Пије Тринаести не мења име српском Заводу Светог Јеронима у Риму – да га не преименује у „Хрватски завод Светог Јеронима“. Јер, Завод су основали и издржавали Срби католици Дубровника. На жестоку реакцију Срба католика, папа Пије Тринаести се није усудио да промени име Заводу.
    Ово је, о Србима Дубровчанима, користан податак, јер Дубровник није мењао становништво у време турских освајања. Да су у 15. столећу у Дубровнику живели Хрвати, како то кривотвори југословенска историографија, онда би Дубровчани били Хрвати и почетком двадесетог столећа – кад су писали Ватикану и наглашавали да су Срби.
    У Хрватској се сва књижевност Дубровника својата, а она је само српска. Писана је на српском језику – не на хрватском. Зна се да је највећи српски песник из Дубровника Џиво Гундулић. Њему је на предлог Српске дубровачке омладине подигнут споменик 1892. године – на тристогодишњицу песниковог рођења. Организатори су (Медо Пуцић, Перо Будмани и други), овим поводом, упутили писмо Јовану Ристићу – намеснику краља Србије Александра Обреновића:
    „Нама Србима понос испуњава груди, кад год поменемо наш стари и толико славом овенчани Дубровник. Некада беше овај наш град први међу нашим градовима: и просветом, и трговином, и политиком, и богатством, али највише песништвом. И много већи народи нису, у оно време, имали града који би се мерио с Дубровником. Он не само себи, свом народу, него свету – даде неколико величина научничких. Али све то није пронело толико славу његову, као што га уздигнуше синови његови, познати у нашој књижевности по имену: дубровачки песници... Прва звезда на овом светлом небу, јесте Гундулић, који угледа света пре триста година, и чију тристогодишњицу свечано прослависмо и ми у Београду, при крају 1887. Рођен од Србина властелина, однегован у слободи и богатству, Гундулић се посвети науци. Из младаче душе његове, почеше се одлегати песма у стиховима, најсавршенијим оног времена. Његов песнички рад беше обилат, али се издвајху најзнатнија и најславнија два дела: 'Дубровник' и 'Осман'. У првом, слави слободу свог милог Дубровника, у 'Осману', пева песму победе крста над полумесецом и прориче бољу будућнос свом српском народу“.
    Срби су живели и у осталим крајевима Далмације и о томе постоје хиљаде извора. За ову прилику ћемо одабрати неколико. Тиме ће се оспорити заморно понављање у југословенској историографији да су Турци (у 15. и 16. столећу) прогнали Хрвате из Далмације – у Италију и Аустрију, па у њу доселили Србе. Ево, узећемо за пример становништво Скрадина из 14. столећа. Тад су католичке оазе у далматинским градовима офанзивно, уз помоћ млетачке власти, одузимале православном свештенству цркве и претварале их у католичке. Зато су православни Шибенчани (Грци) позивали православне свештенике из Србије – из Скрадина, или су одлазили у своје сцркве у Скрадину. О томе је податке прикупио еписком Никодим Милаш:
    „Шибеничка црквена општина се спомиње за време српског цара Душана Силног, и то 1349, у вези са скрадинском црквеном општином. Скрадин је тада био српски град, и у њему се слободно исповедала православна вера. Грци Шибеника, који тада више нису имали своје цркве, долазили су у Скрадин на
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

Slične teme

  1. Ко су то Срби и зашто су Срби
    Autor Ved_Ran u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 14.01.2008., 17:43
  2. Срби!
    Autor Stepski vuk u forumu Politika
    Odgovora: 43
    Poslednja poruka: 25.06.2007., 01:58
  3. Ало Срби!!!!
    Autor no_problem u forumu Politika
    Odgovora: 42
    Poslednja poruka: 02.07.2006., 18:07
  4. Срби
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 39
    Poslednja poruka: 11.02.2006., 01:37
  5. Срби и анти-срби
    Autor commodore u forumu Politika
    Odgovora: 108
    Poslednja poruka: 14.12.2005., 19:08

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •