Raspodela diplomatskog plena
Objavljeno: Čet, 13. 11. 2008. 16:36
LJILJANA SMAJLOVIĆ, AMBASADOR
Ljiljana Smajlović, ambasador
Kanada - Srpsko Sarajevo: Ljiljana The Ambasador
Predlog vlade da Ljiljana Smajlović Ugrica bude ambasador Srbije u dalekoj, mračnoj i hladnoj Kanadi prihvaćen je jednoglasno, preciznije sa oduševljenjem koje se graniči sa euforijom. Ko će bolje od Ugrice objasniti tradicionalnim kanadskim mrziteljima da je Srbija, vaistinu, leglo demokratije i pluralizma
Deklaracija o pomirenju – Nova Srpska Biblija – nastavila je da širi svoj radioaktivni uticaj, ovog puta primenjen na diplomatsku službu. Svejedno da li je iko ikad bio neprijatelj ove vlade ili predsednika Srbije – sve je to, zapravo, preporuka za napredovanje u karijeri u državi koja se okrenula sabornosti i oprostila grehe nekadašnjim otpadnicima od Demokratske dogme. Slučaj Ljiljane Smajlović Ugrice, recimo: smenjena na zahtev Tadićeve partije, sklonjena sa mesta glavne i odgovorne urednice „Politike“, ali nije dugo bila klijent Zavoda za zapošljavanje; umesto da svakog meseca strpljivo, u dugim redovima, overava zdravstvenu knjižicu u nekavom SIZ-u, Smajlovićka je strpljivo čekala čitavih mesec dana – dok srce Borisa Tadića nije omekšalo mirisom kanadskog javora. Predlog vlade da Ljiljana Smajlović Ugrica bude ambasador Srbije u dalekoj, mračnoj i hladnoj Kanadi prihvaćen je jednoglasno, preciznije sa oduševljenjem koje se graniči sa euforijom. Ko će bolje od Ugrice objasniti tradicionalnim kanadskim mrziteljima da je Srbija, vaistinu, leglo demokratije i pluralizma; praktično, opet njen primer; godinama je bila zaljubljena u Vojislava Koštunicu, dušom i naročito gornjim delom tela bila član DSS, u „Politiku“ dovela DSS-vojnike Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića (duet „Ruho“ & „Babuška“), kao lav se borila protiv Amerike, branila Miladina Kovačevića do poslednjeg krošea, ismevala Borisa Tadića kad god je stigla... ali se ispostavilo da Tadićity uopšte nije zlopamtilo, naprotiv; što je više kleveta i laži, drug Ugrica je miliji i draži!
Geografski zanimljivo jeste da diplomata Smajlović stiže na sveže ugrejano mesto Dušana Batakovića, koji je u Kanadi jedva izdržao godinu dana; mučeni Bataković mesecima je slao očajničke depeše Borisu Tadiću moleći da ga premesti u „toplije krajeve“ jer mu je Kanada – pisao je – klimatski bila potpuno neprihvatljiva: zimi hladno, u proleće maglovito, u jesen kišno, u leto mestimično oblačno. Sve ga je to činilo izuzetno nervoznim i nesposobnim da na pravi način brani Kosovo u srcu Kanade; Tadićity-srce se rastopilo od tuge, pa je Bataković, pod hitno, dekretom, preusmeren u Pariz, tzv. Francusku, odakle stižu povoljniji meteorološki izvešaji: leti je prijatno, jeseni su ugodne, zime blage, proleća ljubavna.
Diplomatsku kaznu u Francuskoj – u nebrojenom broju mandata – odslužio je Predrag Simić, čovek za sve partije: svojevremeno je asistirao Slobodanu Miloševiću, potom hendlovao Vuku Draškoviću, onda podržavao Zorana Đinđića, zatim hitro obožavao Vojislava Koštunicu i, taman kad se spremao da obljubi Tadića – isti ga je, brutalno, sklonio iz Francuske i vratio u domovinu.
Kad su rešeni Kanada i Francuska, na red su došle Nemačka, Švajcarska i Turska. Za Nemačku se svojim televizijskim nastupima na RTV B92 opasno kandidovao Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka i nekadašnji ambasador SRJ u Sloveniji (gde je ušao u legendu kao jedan od najgorih diplomata koji su ikad radili u Ljubljani). Odlučujući korak u njegovom imenovanju bilo je Viskovićevo gostovanje u emisiji „Utisak nedelje“ kod Olje Matijine Bećković, kad je u sentimentalnoj retoričkoj tiradi objasnio zbog čega smatra da je Vuk Jeremić nešto najbolje što se među Srbima diplomatskog kova pojavilo još od Kosovske bitke. Još ako mu se posreći pa za četiri godine nauči nemački, ko zna gde će g. Visković završiti!
Posrećilo se i Milanu St. Protiću, nekadašnjem DOS ambasadoru u Americi (gde je proveo nekoliko meseci, osveštavajući ambasadu od komunističkih demona); čim je njegova partij DHSS u Skupštini Srbije izašla iz levičarskog zagrljaja Čede Jovanovića (LDP), u Tadiću se probudila ljubav prema iskusnim diplomatskim vukovima; tko će mirotočivije braniti Srbe u Švicarskoj nego čovek koji danas s ponosom kaže da je „desničar“ i ukleti „monarhista“. Dolazak zatečenog M. St. Protića u hladnu, mračnu, neprirodno disciplinovanu i otuđenu Švajcarsku – značio je i tužni odlazak zaboravljenog Dragana Maršićanina koji je potpuno neprimećen u ovoj zemlji kao ambasador boravio pune četiri godine. Nagrađen zbog kraha na predsedničkim izborima juna 2005, kad je osvojio odlično četvrto mesto – iza Bogoljuba Karića – Maršićanin je tugu nevidljivog čoveka utapao u alkoholnu žestinu s kojom se čovek jedino može boriti u švajcarskoj alienaciji, gde čovek ne brine o čoveku već o banci, eventualno o čokoladi. Ili siru sa rupama.
Tek je krenulo Bošku Jakšiću: za vreme tiranije Ljiljane Smajlović Ugrice u „Politici“ izdavao se za disidenta i pri tom, regularno, svake nedelje redovno ali disidentski pisao svoju kolumnu; proslavio se u promotivnom spotu „Politike“ gde je igrao Pluralizam Mišljenja, a slavu stekao opadačkim tekstom o Ljiljani Smajlović tri dana nakon što je Smajlovićka brutalno smenjena. Ta vrsta primenjene hrabrosti – bliska Tadiću – nije mogla da ostane nenagrađena: i sam iznenađen, Boško Jakšić je sultanskim hatišerifom imenovan za ambasadora u Ankari (tzv. Turska). Budući da Tadić veruje da svako mora dobiti treću ili četvrtu ili petu ili 77. šansu – zanemario je činjeniu da je svojevremeno Jakšić, kao dopisnik „Politike“ iz Kaira, zbog kockarskih dugova bio kidnapovan i danima držan u zatočeništvu dok pare nije vratio. Uveren da se ovo neće ponoviti, Tadić je – u skladu sa Deklaracijom o amnestiji poroka svih vrsta – poslao Boška u Tursku na sopstveni rizik. Ako već sam ne može da garantuje za sebe, Srbija garantuje za Boška!
Finally, o imenovanju Sonje Liht za ambasadora u SAD nije se ni raspravljalo jer je to već mesecima ranije, čvrsto kao granit, odlučeno. Ostaje samo buduća slika iz Severne Amerike, negde na vodopadima Nijagare, na granici Kanade i Amerike, kad se sretnu Sonja Liht i Ljiljana Smajlović Ugrica i zajednički izjave za Drugi dnevnik Aleksandra Tijanića: „Amerika i Kanada biće zemlje udruženog rada“!
