gost 129003
Primećen član
- Poruka
- 960
Naslov knjige: (Der kuncnmaher fun Lublin) Mađioničar iz Lublina
Autor: (Jichok Baševis Zinger) Isak Baševis Singer
Izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004, prevod: Eugen Verber
Napomena: prikaz knjige je preuzet sa sajta www.mojakritika.com
Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir. To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa, pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi.
Singer u svim svojim knjigama piše o Jevrejima, tj. o jednoj velikoj kulturi. Ali, ostaje otvoreno pitanje: Da li su njegovi junaci tipični – ili netipični Jevreji? Jer, njegovim jevrejskim likovima "dominira neka nejevrejska divljina". Da li tom nejasnoćom Jevreji postaju još zagonetniji za ostatak sveta?
Knjiga je psihodrama koja relativizuje dobro i zlo, dilema jednog mađioničara koji je prestao da shvata svoje postupke, koji poput mornara što u svakoj luci ima devojku, u svakom gradu u kome nastupa ima ženu, a sa svakom ima planove za budućnost. Takav život ga je preobrazio u čoveka koji se svakim trenom prepušta impulsima i trenutnoj inspiraciji, čoveka koji vidi jamu – ali mora u nju da upadne, pa je za sebe stvorio dva pakla – jedan na ovom, a drugi na onom svetu… Knjiga je i svojevrsna saga o tome kako čovek vremenom potpada pod vlast smrti, te kako je u prirodi čoveka da se u trenucima beznađa okreće (vraća) veri.
U mnogo čemu veliki pisci imaju štošta zajedničko. Pre svega, ta manijačka potreba za bogohuljenjem. I dok se Žid naprosto poigrava sa pobožnim vernicama, izjednačuje njihovo verovanje sa njihovom nepromišljenošću, glupošću, dotle se Singerov junak pita najkonkretnije: da je neko već video Boga? Da li je neko pričao sa Bogom? A ko je stvorio Boga? Kako to da Bog dariva Jevreje patnjom, a da ga oni zovu milostivim? Da li neko pozanje nekoga ko je bio na nebu? Zašto magnet privlači gvožđe, a ne privlači bakar? Ako ptica ume da leti, onda mora da i čovek to ume? Ako Bog govori jidiš, kako će ga Francuzi razumeti? Nije valjda da se svet stvorio sam ili se razvio iz neke magline? Možda se istina nalazi kod hrišćana, muslimana, ili neke druge vere? Koliko još dugo treba raspravljati šta to piše u tom Talmudu?!
Jedan je od ljudi koji se usuđuje da kaže da je za njega jevrejstvo jaram. Tek se deklarativno pokazuje želja za obnovom Hrama, motiv toliko karakterističan u Jevreja.
Za Singerovog iluzionistu su vernici ljudi koji vide, ali ne veruju sopstvenim očima. Njegov junak, pak, ima sopstvenu veru – Bog postoji, ali se ne prikazuje, čovek treba da se pravi da je bezbožnik, u srcu da veruje u Boga i da veruje u svog anđela čuvara. On je u isto vreme i pobožan i bezbožnik. Pita se šta o na nebu misle o takvima poput njega. Za njega je katolička dogma samo disciplinovanje čoveka i ništa drugo. Zato je samo Bog mađioničar, iluzionista.
Karakterologija žena (Žena koja nikada nije nosila niti rodila, zauvek će se osećati kao devica. Da li su sve žene *****? Govor u ženskom rodu predstavlja strast nad strastima. Žene su žene, svejedno u Pjasku ili Parizu. Svaka je pauk.), karakterologija seljaka (nasledna snaga seljaka, njihova sluganska podređenost, seljak ostaje seljak), karakterologija braka (brak bez dece je nešto kao pola braka), karakterologija malih gradova (koji sa svim svojim kosmopolitskim pretenzijama ostaju parče provincije), karakterologija poljskih aristokrata (u čijim žilama teče jevrejska krv), karakterologija ljubavi (koja su gradi na magiji, na hipnozi, suviše ljubavi ne valja, obmota se oko čoveka kao zmija), karakterologija ludaka (sa očima punim radosti), karakterologija mudrih (koji ostaju budale), karakterologija prostog puka (muž budala, žena lažljivica, ljubavnik lukav, tu se vesele na svadbama a tamo leleču na sahranama) je u tolikoj meri upečatljiva da prema njoj čitalac mora da formira i vlastiti sistem vrednosti. Jedno "parče vremena" odvojeno za čitanje Singera je nagrada za sve one koje uče zanat pisanja. Singer iz čitaoca i kritičara jednostavno izvlači ono najbolje.
Mnogo se toga uopštenog ali i diskretnog da naučiti o Jevrejima iz Singerovih knjiga (žene vode poslove, a muškarci izučavaju svete nauke). Takođe, teza o tome kako "ulica i dvorište hrama poriču jedno drugo" (jutarnji fatalni vernici tokom dana se transformišu u surove trgovce npr.) je nešto sa čime se mnogi pisci ne bi hvatali u koštac, iz poštovanja prema vlastitoj veri ili iz straha od iste, svejedno.
Zaista, teško je čitati Singera a ostati imun na njegovu strast pripovedanja o prozaičnom devetnaestom / dvadesetom veku. I svaki kritičar stoga neminovno dopada pod Singerovu karakterologiju onih koji "vatrenim stihom svoj hleb zarađuju na slavi drugoga".
Autor: (Jichok Baševis Zinger) Isak Baševis Singer
Izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004, prevod: Eugen Verber
Napomena: prikaz knjige je preuzet sa sajta www.mojakritika.com
Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir. To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa, pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi.
Singer u svim svojim knjigama piše o Jevrejima, tj. o jednoj velikoj kulturi. Ali, ostaje otvoreno pitanje: Da li su njegovi junaci tipični – ili netipični Jevreji? Jer, njegovim jevrejskim likovima "dominira neka nejevrejska divljina". Da li tom nejasnoćom Jevreji postaju još zagonetniji za ostatak sveta?
Knjiga je psihodrama koja relativizuje dobro i zlo, dilema jednog mađioničara koji je prestao da shvata svoje postupke, koji poput mornara što u svakoj luci ima devojku, u svakom gradu u kome nastupa ima ženu, a sa svakom ima planove za budućnost. Takav život ga je preobrazio u čoveka koji se svakim trenom prepušta impulsima i trenutnoj inspiraciji, čoveka koji vidi jamu – ali mora u nju da upadne, pa je za sebe stvorio dva pakla – jedan na ovom, a drugi na onom svetu… Knjiga je i svojevrsna saga o tome kako čovek vremenom potpada pod vlast smrti, te kako je u prirodi čoveka da se u trenucima beznađa okreće (vraća) veri.
U mnogo čemu veliki pisci imaju štošta zajedničko. Pre svega, ta manijačka potreba za bogohuljenjem. I dok se Žid naprosto poigrava sa pobožnim vernicama, izjednačuje njihovo verovanje sa njihovom nepromišljenošću, glupošću, dotle se Singerov junak pita najkonkretnije: da je neko već video Boga? Da li je neko pričao sa Bogom? A ko je stvorio Boga? Kako to da Bog dariva Jevreje patnjom, a da ga oni zovu milostivim? Da li neko pozanje nekoga ko je bio na nebu? Zašto magnet privlači gvožđe, a ne privlači bakar? Ako ptica ume da leti, onda mora da i čovek to ume? Ako Bog govori jidiš, kako će ga Francuzi razumeti? Nije valjda da se svet stvorio sam ili se razvio iz neke magline? Možda se istina nalazi kod hrišćana, muslimana, ili neke druge vere? Koliko još dugo treba raspravljati šta to piše u tom Talmudu?!
Jedan je od ljudi koji se usuđuje da kaže da je za njega jevrejstvo jaram. Tek se deklarativno pokazuje želja za obnovom Hrama, motiv toliko karakterističan u Jevreja.
Za Singerovog iluzionistu su vernici ljudi koji vide, ali ne veruju sopstvenim očima. Njegov junak, pak, ima sopstvenu veru – Bog postoji, ali se ne prikazuje, čovek treba da se pravi da je bezbožnik, u srcu da veruje u Boga i da veruje u svog anđela čuvara. On je u isto vreme i pobožan i bezbožnik. Pita se šta o na nebu misle o takvima poput njega. Za njega je katolička dogma samo disciplinovanje čoveka i ništa drugo. Zato je samo Bog mađioničar, iluzionista.
Karakterologija žena (Žena koja nikada nije nosila niti rodila, zauvek će se osećati kao devica. Da li su sve žene *****? Govor u ženskom rodu predstavlja strast nad strastima. Žene su žene, svejedno u Pjasku ili Parizu. Svaka je pauk.), karakterologija seljaka (nasledna snaga seljaka, njihova sluganska podređenost, seljak ostaje seljak), karakterologija braka (brak bez dece je nešto kao pola braka), karakterologija malih gradova (koji sa svim svojim kosmopolitskim pretenzijama ostaju parče provincije), karakterologija poljskih aristokrata (u čijim žilama teče jevrejska krv), karakterologija ljubavi (koja su gradi na magiji, na hipnozi, suviše ljubavi ne valja, obmota se oko čoveka kao zmija), karakterologija ludaka (sa očima punim radosti), karakterologija mudrih (koji ostaju budale), karakterologija prostog puka (muž budala, žena lažljivica, ljubavnik lukav, tu se vesele na svadbama a tamo leleču na sahranama) je u tolikoj meri upečatljiva da prema njoj čitalac mora da formira i vlastiti sistem vrednosti. Jedno "parče vremena" odvojeno za čitanje Singera je nagrada za sve one koje uče zanat pisanja. Singer iz čitaoca i kritičara jednostavno izvlači ono najbolje.
Mnogo se toga uopštenog ali i diskretnog da naučiti o Jevrejima iz Singerovih knjiga (žene vode poslove, a muškarci izučavaju svete nauke). Takođe, teza o tome kako "ulica i dvorište hrama poriču jedno drugo" (jutarnji fatalni vernici tokom dana se transformišu u surove trgovce npr.) je nešto sa čime se mnogi pisci ne bi hvatali u koštac, iz poštovanja prema vlastitoj veri ili iz straha od iste, svejedno.
Zaista, teško je čitati Singera a ostati imun na njegovu strast pripovedanja o prozaičnom devetnaestom / dvadesetom veku. I svaki kritičar stoga neminovno dopada pod Singerovu karakterologiju onih koji "vatrenim stihom svoj hleb zarađuju na slavi drugoga".
