Догмат о Светој Тројици
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: Догмат о Светој Тројици

  1. #1
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Догмат о Светој Тројици

    ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
    ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

    ТОМ I


    ДЕО ПРВИ - ОДЕЉАК ДРУГИ
    Бог у суштини


    22. Догмат о Светој Тројици


    Целокупно учење Светог Откривења о Богу, изражено речима, символима, делима, богојављењима, своди се, на крају крајева, на догму о Светој Тројици као на највећу и најсветију тајну. Упоређена са осталим свештеним тајнама, она сачињава тајну над тајнама. Богооткривено учење о Јединству бића Божјег и о његовим својствима претставља неку врсту увода и припреме за откривење учења о Тројичности Лица у Једноме Богу. Васцело учење Светог Откривења о Богу самом природом својом стреми и хрли ка учењу о Светој Тројици као пуноћи истине, као срцу савршенства, као души Божанства. Оно сачињава једну недељиву целину, један свештени организам; зато се не може делити ни парчати, а да не изгуби свој богонадахнути карактер и животворну благодатност и силу. Пошто је недељиво учење Откривења о Богу — „недељива је вера, недељива и побожност".[1] Учење Откривења о Богу Оцу недељиво је од учења о Богу Сину и од учења о Бо­гу Духу Светом[2]. То је разлог што отац Православља, свети Атанасије Велики, објављује: „Савршено богословље је у Тројици" (έν Τριάδι ή θεολογία τελεία έστι)[3]. Вера хришћанска је вера у Свету Тројицу, и она је савршена и непроменљива[4], јер је њоме објављена пуноћа истине и откривења о Богу Троједном. Велики тајновидац божанских истина, свети Григорије Богослов, говори: „Ми смо видели и проповедамо кратко и просто богословље Тројице (σΰντομον και άπέριττον της Τρι­άδος Φεολογίαν), од Светлости — Оца примивши Светлост — Сина у Светлости — Духу".[5]

    Учење Свете Тројице о Светој Тројици сачињава савршено учење о Богу, савршено богословље; у томе је и савршено богопознање и савршено спасење. Света Тројица је све у свему: у њој је сва истина, сав живот, сав пут, сва вечност. По себи, и у своме откривењу свету, Света Тројица је „пречи­стое богословiя таинство".[6]

    Због тако изузетне и јединствене важности, догмат о Светој Тројици јесте signum Хришћанства, оно чиме се хришћанска религија одликује и разликује од свих осталих религија.[7] У том догмату је специфична новина и савршена пуноћа хришћанског Откривења. Из њега, као зраци из сунца, зраче сви остали догмати хришћанске вере. На њему је као на непоколебљивом и неразоривом дијамантском темељу сазидан сав чудесни богочовечански чертог нашега спасења. Без вере у Свету Тројицу не може се постати члан Цркве Христове, не може се бити хришћанин. „Хришћанин се одликује вером у Оца и Сина и Светога Духа".[8] Црква је осно­вана на вери у Свету Тројицу, учи свети Атанасије Велики; ко отпадне од те вере, не може се назвати хришћанин.[9] Стварно, у Цркви је све од Свете Тројице и у Светој Тројици, јер је Господ основао и укоренио Цркву у Светој Тројици, (έν Τριάδι γαρ αυτήν έθεμελίωσε και έρρίζωσεν ό Κύριος), рекавши ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.[10] Од вере у Свету Тројицу зависи и њоме се држи сва Црква[11]; у Цркву се улази једино вером и крштењем у име три Лица Свете Тројице.[12] У Цркви све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом: Отац кроз Сина у Духу Светом чини све, ствара све, ради све, даје све.[13]
    “Mors tua, vita mea”



  2. #2
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Догмат о Светој Тројици

    Заснована на вери у Свету Тројицу, Црква је увек живела учењем Светог Откривења о Троличном Божанству, верно га чувала, многе муке и борбе за њега поднела, и према по­треби изражавала га, краће или опширније, у својим древним символима[14], вероисповедањима,[15] свештенородњама,[16] славословљима,[17] литургијама, молитвама, песмама,[18] возгласима, док га најзад није дефинитивно и завршно изразила у Никејоцариградском Символу вере. Првих осам чланова чланова овога Символа садрже неизменљиву догму Цркве о Светој Тројици. А опширније је то учење Црква изразила у Исповедању вере које наречени епископ свечано изговара у храму приликом хиротоније. Оно гласи:



    (грчки)



    Πιστεύω εις ένα θεόν, έν τρισί Προσώποις μεριζόμενον, Πατέρα φημι, και Υϊον και Αγιον Πνευμα μεριζομενον λεγω, κατά τον της Ιδ­ιότητος λόγον · άμέριστον δε, κατά την ούσιαν, και δλη Τριάς ή αύτη, και δλη Μονάς ή αύτη. Μο­νάς, κατά την ούσίαν, και φυσιν, και μορφην · Τριάς, κατά την ιδιότητα, και όνομασίαν · ονο­μάζεται γαρ, ό μεν, Πατήρ, ό δε, Υιός, το δε ,'Άγιον Πνευμα.Ό Πατήρ άγέννητος, και άναρχος · ού γαρ έστιν αυτού τι πρε­σβύτερο ν · ην γάρ εκείνος, και πάντως ην Θεός. άναρχος δε, δτι μη εκ τίνος έχει το είναι ή έξ εαυτού. Πιστεύω δε, δτι ό Πατήρ αιτία έστιν Υιού, και Πνεύματος · τού μεν Υίού, γενντώς. τού δε 'Αγίου Πνεύματος, έκπορευτώς · μηδεμίας δι­αστάσεως, μηδέ άλλοτριώσεως έν τού­τοις θεωρούμενης, ή μόνον της διαφοράς τών υποστατικών Ιδι­ωμάτων · δτι ό μεν Πατήρ γεννά τον Υΐόν, και προβάλλει το Πνεύμα το "Αγιον · ό δε Υιός γεννάται έκ μόνου τού Πατρός · και τα Πνεύμα το "Αγιον εκπορεύεται έκ τού Πατρός. Και ού­τω μίαν αρχήν πρε­σβεύω, και εν αίτιον ε'πιγινω σκω,τό ν Πατέρα, Υιού και Πνεύματος, λέγω δε τόν Υίόν, αρχήν ύπέρχρονον και αόρισ­τον · ούχ ώς αρχήν των κτισμάτων, οίονεί πρωτόκτιστον όν­τα, τα πρεσβεία τοΰτων έπιφερόμενον · άπαγε! τούτο της άρειανών δυσσεβείας έστι παραλήρημα · εκείνος γαρ ό δυσώνυμος έβλασφήμει κτίσμα τόν Υϊόν, και το Πνεύμα τό "Αγιον · έγώ δε λέγω αρχήν τόν Υίον έκ τού άναρχου όντα, ίνα μη παραδεχθώσι δύω άρχαί · μετά της αρχής δέ έπι Υ'ιού τό Πνεύμα τό "Αγιον, επειδή και άμα και ομού τό είναι έχουσνν έκ Πατρός, ό, τε Υίός κα τό Πνεύμα τό Αγιον · ό μεν γεννητως, τό δέ έκπορευτώς, ως ειρηται. Καί ού#' ό Πατήρ διήρηται τοΰ Υίοΰ, ούθ' ό Υιός τού Πνεύ­ματος, ούτε το Πνεύ­μα το Αγιοω, Πατρός και Υιού · άλλ δλος έστιν ό Πατήρ έν τω Υιώ και τώ Άγίω Πνεύματι, και όλος ό Υιός έν τώ Πατρι και τώ Άγίε Πνεύ­ματι, και δλον το Πνεύμα το "Αγιον έν τώ Πατρι και τώ Υίώ · ήνωνται γαρ διηρημένως, και διήρην ται ήνωμένως ................ Πιστεύω εις ένα Θεον, Πατέρα παν­τοκράτορα, ποιητήν ουρανού, και γης, ορατών τε πάντων, και αοράτων · άναρχον μεν, και άγέννητον, και άναίτιον · αρχήν δε φυσικήν, και αΐτίαν Υι­ού, και Πνεύματος. Πιστεύω και εις τον μονογενή αυτού Υίόν, άρ'ρ'εύστως, και άχρόνως έξ αύτου γεννηθέντα, όμοούσιον αύτώ, δί ου τα πάντα έγένετο. Πισ­τεύω και εις το Πνε­ύμα το "Αγιον, το έξ αυτού τον Πατρός έκπορευόμενον, και συνδοξαζόμενον, ώς συναϊδιον, και σΰνθρονον, και όμοοΰσιον, και όμόδοξον, και τής κτίσεως δημιουργόν.

    (црквено-словенски)

    Вeрую во единаго Бога, во трехъ Лицахъ: Отца, и Сына, и Святаго Духа, раздeляемаго въ разсужденiи своиствъ личныхъ, нераздeльнаго же по существу. Едина и таяжде есть всецeлая Троица и всецeлая Единица, Единица по суще­ству и естеству: Троица же по личнымъ свойствамъ и именованiямъ Отца, и Сына, и Духа Святаго. Отецъ нерожденъ и безначаленъ, ..........[19], понеже иматъ бытiе не отъ кого либо, но токмо оть себе. Верую такожде, яко Отецъ есть вина Сына и Духа: Сына чрезъ рожденiе, Духа же Святаго чрезъ исхожденiе ..........[20] Отецъ раждаетъ Сына и изводитъ Святаго Духа, Сынъ же раждается .........[21] отъ Отца, и Духъ Святыи исходить отъ Отца. И тако чту единое начало и признаю Отца еди­ною виною Сына и Духа. Глаголю же и Сына быти начало превысшее време­ни и безпредельное: не яко начало тварей первоздан­ное, то есть, первое сотворенное, и древностiю ихъ превасходящее, — да не будетъ! ибо cie есть суесловiе apiанскаго нечестiя: Арiй злоименитый хульно училъ, яко тварь есть Сынъ и Духъ Святый. Азъ же глаголю, яко Сынъ есть начало отъ безначальнаго, ........[22] собезначальное, такожде и Духъ Святый .......[23] Ни Отецъ отъ Сына разлучися, ниже Сынъ отъ Духа, ни Духъ Святый отъ Отца .........[24] : но всецело Отецъ есть въ Сыне и Святемъ Дусе, и всецело Сынъ во Отце и Святомъ Дусе, и всецело Духъ Святый во Отце и Сыне. Ибо соеди­нены раздельно и разделены едини­чно.

    Верую во единаго Бога Отца, Вседе­ржителя, Творца не­бу и земли, видимыхъ же всехъ и невидимыхъ: безначальнаго убо и нерожденнаго и безвиновнаго, начало же естественное и вину Сына и Духа. Верую и во единороднаго его Сына, неистечно и без­временно изъ него рожденнаго, едино­сущна ему, Имже вся быша. Верую и въ Духа Святаго, изъ тогожде Отца исходящаго и сославимаго, яко соприсносущнаго, и сопрестольнаго, и единосущнаго, и равнославнаго, и тва­ри содетеля.

    (српски)

    Верујем у једнога Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини. Једна и иста је васцела Тројица и васцела Јединица; Јединица по суштини и природи, а Тројица по личним својствима и називима Оца, и Сина, и Светога Духа. Отац је нерођен и беспочетан: јер не постоји ништа старије од Њега; јер Он беше, и потпуно беше Бог; беспо­четан пак, јер има биће не од неког другог већ од себе. Такође верујем да је Отац узрок Сина и Духа: Сина кроз рађање а Духа Све­тога кроз исхођење; међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава. Отац рађа Сина и изводи Светога Духа, а Син се рађа само од Оца, и Дух Све­ти исходи од Оца. И тако поштујем један почетак и признајем Оца јединим узроком Сина и Духа. Велим пак да је Син поче­так изнадвремени и безгранична: не као првоздани по­четак твари, тојест прво створени и који их древношћу превазилази, — не било тога! јер је то празнословље аријанске безбожности: мрски Арије учио је богохулно да су Син и Дух Свети — твар. Ја пак велим да je Син почетак од беспочетнога, да се не би добила два почетка; а Сину je сабеспочетан Дух Свети, пошто заједно и подједнако имају биће од Оца и Син и Дух Све­ти: Син кроз рођење а Дух Свети кроз исхођење, као што би речено. Ни­ти се Отац разлучи од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина: него је Отац васцео у Сину и Светоме Духу, и Син је васцео у Оцу и Светом Ду­ху, и васцео је Дух Свети у Оцу и Сину, јер су сједињени раздељиво и раздељени сједињено.......

    Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, и свега видљивога и невидљивога: беспочетног и нерођеног и безузрочног, природни пак почетак и узрок Сина и Духа. Верујем и у јединороднога Си­на његовог, рођеног од њега неистециво и ванвремено, једносушнога њему, кроз кога све постаде. Верујем и у Духа Светога, који од самог Оца исходи и са њим се слави, као савечан, и сапрестолан, и једносуштан, и равнославан, и саздатељ твари.



    У такозваном Атанасијевом символу учење Цркве о Светој Тројици изражено је врло прецизно и тачно. Он гласи:


    (црквено-словенски)


    Bеpa католическая ciя есть: да единаго Бога въ Троицу, и Троицу во единицу почитаемъ, ниже сливаюше ипостаси, ниже су­щество разделяюще. Ина бо есть ипостась Отча, ина Сыновня, ина Святаго Духа.

    Но Отчее, и Сыновнее, и Святаго Духа, едино естъ Божество, равна слава, соприсносущно величество. Яковъ Отецъ, таковъ и Сынъ, таковъ и Святый Духъ... Тако: Богъ Отецъ, Богь Сынъ, Богъ и Духъ Святый: обаче не три бози, но единъ Богъ...

    Отецъ, ни отъ кого есть сотворенъ, ни созданъ, ниже рожденъ. Сынъ оть Отца са­мого есть не сотворенъ, ни созданъ, но рожденъ. Духъ Святый отъ Отца не сотво­ренъ, не созданъ, ниже рож­денъ, но исходящъ...

    И въ сей Троице ничтоже первое или последнее: ни­чтоже более или менъе: но целы три Ипостаси, соприсносущны суть себе и равны.


    (српски)


    „Вера васељенска ова је: да једнога Бога у Тројици и Тројицу у јединици поштујемо, не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину. Јер je једна ипостас Оца, а друга — Сина, а другачија — Светога Духа.

    Али Очево, Синовље и Светога Духа једно је Божанство, равна слава, савечно величанство. Какав је Отац, та­кав је и Син, такав и Дух Свети... И тако: Бог је Отац, Бог је Син, Бог је и Дух Све­ти, па опет нису три бога не­го један Бог...

    Отац није ни од кога ство­рен, ни саздан, нити рођен. Син је од Оца самог не ство­рен, ни саздан, него рођен. Дух Свети је од Оца не ство­рен, ни саздан, ни рођен, не­го исходећ...

    И у овој Тројици ништа није прво ни последње, ни­шта веће или мање, него су целе три Ипостаси, савечне себи и равне".
    “Mors tua, vita mea”

  3. #3
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Догмат о Светој Тројици

    Заснована на вери у Свету Тројицу, Црква је увек живела учењем Светог Откривења о Троличном Божанству, верно га чувала, многе муке и борбе за њега поднела, и према по­треби изражавала га, краће или опширније, у својим древним символима[14], вероисповедањима,[15] свештенородњама,[16] славословљима,[17] литургијама, молитвама, песмама,[18] возгласима, док га најзад није дефинитивно и завршно изразила у Никејоцариградском Символу вере. Првих осам чланова чланова овога Символа садрже неизменљиву догму Цркве о Светој Тројици. А опширније је то учење Црква изразила у Исповедању вере које наречени епископ свечано изговара у храму приликом хиротоније. Оно гласи:



    (грчки)



    Πιστεύω εις ένα θεόν, έν τρισί Προσώποις μεριζόμενον, Πατέρα φημι, και Υϊον και Αγιον Πνευμα μεριζομενον λεγω, κατά τον της Ιδ­ιότητος λόγον · άμέριστον δε, κατά την ούσιαν, και δλη Τριάς ή αύτη, και δλη Μονάς ή αύτη. Μο­νάς, κατά την ούσίαν, και φυσιν, και μορφην · Τριάς, κατά την ιδιότητα, και όνομασίαν · ονο­μάζεται γαρ, ό μεν, Πατήρ, ό δε, Υιός, το δε ,'Άγιον Πνευμα.Ό Πατήρ άγέννητος, και άναρχος · ού γαρ έστιν αυτού τι πρε­σβύτερο ν · ην γάρ εκείνος, και πάντως ην Θεός. άναρχος δε, δτι μη εκ τίνος έχει το είναι ή έξ εαυτού. Πιστεύω δε, δτι ό Πατήρ αιτία έστιν Υιού, και Πνεύματος · τού μεν Υίού, γενντώς. τού δε 'Αγίου Πνεύματος, έκπορευτώς · μηδεμίας δι­αστάσεως, μηδέ άλλοτριώσεως έν τού­τοις θεωρούμενης, ή μόνον της διαφοράς τών υποστατικών Ιδι­ωμάτων · δτι ό μεν Πατήρ γεννά τον Υΐόν, και προβάλλει το Πνεύμα το "Αγιον · ό δε Υιός γεννάται έκ μόνου τού Πατρός · και τα Πνεύμα το "Αγιον εκπορεύεται έκ τού Πατρός. Και ού­τω μίαν αρχήν πρε­σβεύω, και εν αίτιον ε'πιγινω σκω,τό ν Πατέρα, Υιού και Πνεύματος, λέγω δε τόν Υίόν, αρχήν ύπέρχρονον και αόρισ­τον · ούχ ώς αρχήν των κτισμάτων, οίονεί πρωτόκτιστον όν­τα, τα πρεσβεία τοΰτων έπιφερόμενον · άπαγε! τούτο της άρειανών δυσσεβείας έστι παραλήρημα · εκείνος γαρ ό δυσώνυμος έβλασφήμει κτίσμα τόν Υϊόν, και το Πνεύμα τό "Αγιον · έγώ δε λέγω αρχήν τόν Υίον έκ τού άναρχου όντα, ίνα μη παραδεχθώσι δύω άρχαί · μετά της αρχής δέ έπι Υ'ιού τό Πνεύμα τό "Αγιον, επειδή και άμα και ομού τό είναι έχουσνν έκ Πατρός, ό, τε Υίός κα τό Πνεύμα τό Αγιον · ό μεν γεννητως, τό δέ έκπορευτώς, ως ειρηται. Καί ού#' ό Πατήρ διήρηται τοΰ Υίοΰ, ούθ' ό Υιός τού Πνεύ­ματος, ούτε το Πνεύ­μα το Αγιοω, Πατρός και Υιού · άλλ δλος έστιν ό Πατήρ έν τω Υιώ και τώ Άγίω Πνεύματι, και όλος ό Υιός έν τώ Πατρι και τώ Άγίε Πνεύ­ματι, και δλον το Πνεύμα το "Αγιον έν τώ Πατρι και τώ Υίώ · ήνωνται γαρ διηρημένως, και διήρην ται ήνωμένως ................ Πιστεύω εις ένα Θεον, Πατέρα παν­τοκράτορα, ποιητήν ουρανού, και γης, ορατών τε πάντων, και αοράτων · άναρχον μεν, και άγέννητον, και άναίτιον · αρχήν δε φυσικήν, και αΐτίαν Υι­ού, και Πνεύματος. Πιστεύω και εις τον μονογενή αυτού Υίόν, άρ'ρ'εύστως, και άχρόνως έξ αύτου γεννηθέντα, όμοούσιον αύτώ, δί ου τα πάντα έγένετο. Πισ­τεύω και εις το Πνε­ύμα το "Αγιον, το έξ αυτού τον Πατρός έκπορευόμενον, και συνδοξαζόμενον, ώς συναϊδιον, και σΰνθρονον, και όμοοΰσιον, και όμόδοξον, και τής κτίσεως δημιουργόν.

    (црквено-словенски)

    Вeрую во единаго Бога, во трехъ Лицахъ: Отца, и Сына, и Святаго Духа, раздeляемаго въ разсужденiи своиствъ личныхъ, нераздeльнаго же по существу. Едина и таяжде есть всецeлая Троица и всецeлая Единица, Единица по суще­ству и естеству: Троица же по личнымъ свойствамъ и именованiямъ Отца, и Сына, и Духа Святаго. Отецъ нерожденъ и безначаленъ, ..........[19], понеже иматъ бытiе не отъ кого либо, но токмо оть себе. Верую такожде, яко Отецъ есть вина Сына и Духа: Сына чрезъ рожденiе, Духа же Святаго чрезъ исхожденiе ..........[20] Отецъ раждаетъ Сына и изводитъ Святаго Духа, Сынъ же раждается .........[21] отъ Отца, и Духъ Святыи исходить отъ Отца. И тако чту единое начало и признаю Отца еди­ною виною Сына и Духа. Глаголю же и Сына быти начало превысшее време­ни и безпредельное: не яко начало тварей первоздан­ное, то есть, первое сотворенное, и древностiю ихъ превасходящее, — да не будетъ! ибо cie есть суесловiе apiанскаго нечестiя: Арiй злоименитый хульно училъ, яко тварь есть Сынъ и Духъ Святый. Азъ же глаголю, яко Сынъ есть начало отъ безначальнаго, ........[22] собезначальное, такожде и Духъ Святый .......[23] Ни Отецъ отъ Сына разлучися, ниже Сынъ отъ Духа, ни Духъ Святый отъ Отца .........[24] : но всецело Отецъ есть въ Сыне и Святемъ Дусе, и всецело Сынъ во Отце и Святомъ Дусе, и всецело Духъ Святый во Отце и Сыне. Ибо соеди­нены раздельно и разделены едини­чно.

    Верую во единаго Бога Отца, Вседе­ржителя, Творца не­бу и земли, видимыхъ же всехъ и невидимыхъ: безначальнаго убо и нерожденнаго и безвиновнаго, начало же естественное и вину Сына и Духа. Верую и во единороднаго его Сына, неистечно и без­временно изъ него рожденнаго, едино­сущна ему, Имже вся быша. Верую и въ Духа Святаго, изъ тогожде Отца исходящаго и сославимаго, яко соприсносущнаго, и сопрестольнаго, и единосущнаго, и равнославнаго, и тва­ри содетеля.

    (српски)

    Верујем у једнога Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини. Једна и иста је васцела Тројица и васцела Јединица; Јединица по суштини и природи, а Тројица по личним својствима и називима Оца, и Сина, и Светога Духа. Отац је нерођен и беспочетан: јер не постоји ништа старије од Њега; јер Он беше, и потпуно беше Бог; беспо­четан пак, јер има биће не од неког другог већ од себе. Такође верујем да је Отац узрок Сина и Духа: Сина кроз рађање а Духа Све­тога кроз исхођење; међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава. Отац рађа Сина и изводи Светога Духа, а Син се рађа само од Оца, и Дух Све­ти исходи од Оца. И тако поштујем један почетак и признајем Оца јединим узроком Сина и Духа. Велим пак да је Син поче­так изнадвремени и безгранична: не као првоздани по­четак твари, тојест прво створени и који их древношћу превазилази, — не било тога! јер је то празнословље аријанске безбожности: мрски Арије учио је богохулно да су Син и Дух Свети — твар. Ја пак велим да je Син почетак од беспочетнога, да се не би добила два почетка; а Сину je сабеспочетан Дух Свети, пошто заједно и подједнако имају биће од Оца и Син и Дух Све­ти: Син кроз рођење а Дух Свети кроз исхођење, као што би речено. Ни­ти се Отац разлучи од Сина, нити Син од Духа, нити Дух Свети од Оца и Сина: него је Отац васцео у Сину и Светоме Духу, и Син је васцео у Оцу и Светом Ду­ху, и васцео је Дух Свети у Оцу и Сину, јер су сједињени раздељиво и раздељени сједињено.......

    Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље, и свега видљивога и невидљивога: беспочетног и нерођеног и безузрочног, природни пак почетак и узрок Сина и Духа. Верујем и у јединороднога Си­на његовог, рођеног од њега неистециво и ванвремено, једносушнога њему, кроз кога све постаде. Верујем и у Духа Светога, који од самог Оца исходи и са њим се слави, као савечан, и сапрестолан, и једносуштан, и равнославан, и саздатељ твари.



    У такозваном Атанасијевом символу учење Цркве о Светој Тројици изражено је врло прецизно и тачно. Он гласи:


    (црквено-словенски)


    Bеpa католическая ciя есть: да единаго Бога въ Троицу, и Троицу во единицу почитаемъ, ниже сливаюше ипостаси, ниже су­щество разделяюще. Ина бо есть ипостась Отча, ина Сыновня, ина Святаго Духа.

    Но Отчее, и Сыновнее, и Святаго Духа, едино естъ Божество, равна слава, соприсносущно величество. Яковъ Отецъ, таковъ и Сынъ, таковъ и Святый Духъ... Тако: Богъ Отецъ, Богь Сынъ, Богъ и Духъ Святый: обаче не три бози, но единъ Богъ...

    Отецъ, ни отъ кого есть сотворенъ, ни созданъ, ниже рожденъ. Сынъ оть Отца са­мого есть не сотворенъ, ни созданъ, но рожденъ. Духъ Святый отъ Отца не сотво­ренъ, не созданъ, ниже рож­денъ, но исходящъ...

    И въ сей Троице ничтоже первое или последнее: ни­чтоже более или менъе: но целы три Ипостаси, соприсносущны суть себе и равны.


    (српски)


    „Вера васељенска ова је: да једнога Бога у Тројици и Тројицу у јединици поштујемо, не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину. Јер je једна ипостас Оца, а друга — Сина, а другачија — Светога Духа.

    Али Очево, Синовље и Светога Духа једно је Божанство, равна слава, савечно величанство. Какав је Отац, та­кав је и Син, такав и Дух Свети... И тако: Бог је Отац, Бог је Син, Бог је и Дух Све­ти, па опет нису три бога не­го један Бог...

    Отац није ни од кога ство­рен, ни саздан, нити рођен. Син је од Оца самог не ство­рен, ни саздан, него рођен. Дух Свети је од Оца не ство­рен, ни саздан, ни рођен, не­го исходећ...

    И у овој Тројици ништа није прво ни последње, ни­шта веће или мање, него су целе три Ипостаси, савечне себи и равне".
    “Mors tua, vita mea”

  4. #4
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: Догмат о Светој Тројици





    ТРОЈИЦА (грч. Τριάς), Православно учење ο Светој Тројици није само догматски канон или област теологије, него главно и изричито учење ο неизрецивој и несхватљивој љубави Три Личности: Оца, Сина и Духа Светог, који су стваралачки узрок, извор, темељ и центар постојања целог света. Догмат ο божанству Тројице дефинисан је на Другом васељенском сабору (Цариград, 381) у првом члану (Бог), од другог до осмог члана (Син), и у осмом (Дух Свети) члану Символа Вере. Дакле, Света Тројица су један Бог, али Он има три лица: Бог-Отац, Бог-Син и Бог-Дух Свети, која су међу собом потпуно равноправна по божанским особинама.

    Света Тројица у Старом Завету

    У Старом Завету Бог се, поред своје изразите монотеистичке појаве, откривао и као Света Тројица, али не директно и очигледно, већ нејасно, више као сенка оне тројичности која ће се људском роду открити тек Оваплоћењем Сина Божијега. Та нејасна сведочанства из Старог Завета, која се односе на ипостаси (лица) Свете Тројице, су следећа:

    Саветовање Свете Тројице о томе како да створе човека: "Да начинимо човека по лику нашем" (1 Moj 1,26).
    Tроструко анђелско уздизање хвале Светој Тројици: "Свет, Свет, Свет је Господ Саваот" (Ис 6,3; Отк 4,8).
    Долазак тројице људи код Мамвријског дрвета, које је Авраам угостио (1 Мој 18,1-2).
    Спомињање Логоса Божијег у (Пс 106/107,20; 118/119,89).
    Спомињање Духа Божијег (Пс 32/33,6; 103/104,30-31; Јов 33,4).

    Света Тројица у Хришћанству

    Још је у раној хришћанској Цркви била укорењена вера у Божију тројичност, која је Апостолима дата од Господа Исуса Христа, као заповест да иду и подучавају све народе крстећи их "у име Оца и Сина и Светог Духа." (Мт 28,19) Значи, не постоје три бога, него сва три божанска лица (од средине IV века називају се ипостаси) чине Свету Тројицу, једносуштну (једнобитну) и нераздељиву. Лица Свете Тројице се међу собом разликују само по личним својствима: Бог-Отац нити се рађа, нити исходи од кога; Бог-Син се превечно рађа од Бога-Оца, а Бог-Дух Свети превечно исходи од Бога-Оца. Велику улогу у прецизирању догмата ο Светој Тројици имали су свети оци: Св. Атанасије Велики, Св. Кирило Александријски, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Максим Исповедник, Св. Јован Дамаскин, Св. Григорије Палама и др.

    Свети оци усвојили су формулацију која је и данас критеријум Православног богословља ο Светој Тројици: Бог је једна суштина у три ипостаси и једна заједничка енергија три ипостаси. Суштина (ουσία) и енергија (ενέργεια) сачињавају Божанску природу (φΰσιζ). Свака ипостас (ΰπόστασις) има целокупну суштину, као што је има и Божанство, а ни енергија се не дели на енергију Оца, енергију Сина и енергију Духа, већ је заједничка свим ипостасима. Између Свете Тројице постоји међуипостасно кретање или перихореза (савршено прожимање). Отац је почетни узрок сваке створене ствари, Син творачки, а Дух завршни, па према томе и: "Свака енергија која се од Бога простире на творевину и назива многим називима, од Оца излази, кроз Сина се простире, а у Духу Светом се завршава" (Св. Григорије Ниски, О томе да се не сме говорити ο три Бога).

    Истина ο постојању Свете Тројице није логичка претпоставка коју треба доказати путем логичких силогизама. Бога, чија је суштина недокучива за људски разум, ми можемо знати само онолико колико је Он сам себе открио. Α Православље је Откривење и дејство Свете Тројице, изражено кроз пуноћу бића, смисао и циљ постојања.

    Учење о Светој Тројици

    Света Тројица, Андреј РубљовБог је један у три Лица, једна природа, једна моћ, једно делање, једна заједничка енергија трију ипостаси. Постоји, дакле, истоветност природе, воље и делања, савршеног и стварног у Богу. Три лица поседују исту природу, једнако и савршено - зато Тројица не значи три божанствљ (тритеизам), или три различите божанске природе, него три лица Божија (ипостаси). Исту природу поседују и употребљавају потпуно и једнако сва Три Лица, али свако на свој начин.
    Бог, или јединствена природа, не може се замислити сама по себи, ван ипостаси Тројице. Ни једна од ипостаси не замишља се, не именује се без или ван друге две.

    Св. Григорије Богослов вели да се "монада" креће ка "дијади" и зауставља се у "тријади". "Треба са побожношћу да исповедимо нерођеност, рођеност и исхођење, три лична својства, непокретних и непромењивих Лица Пресвете Тројице: Оца, као нерођеног и беспочетног; Сина, као рођеног и беспочетног; Духа Светога, као исходећег од Оца, послатога преко Сина (као што вели Дамаскин) и савечнога." (Св. Григорије Синаит, Главе у акростиху, 27, Рум. филок., том 7, стр 100). У том кретању јединства или монаде према Тројици, могу се правити следеће разлике:
    Отац је извор божанства (αρχη) нерођен и неузрокован, начело сасуштаствености и неузроковани почетак делања.

    Син се рађа од Оца у вечности, а преко Светог Духа прима људско тело и јавља се у свету. По Вазнесењу, своје присуство у свету остварује у Светом Духу.
    Свети Дух исходи од Оца, али је дат у свет, послат, и манифестује се преко Сина.
    Једносуштност означава такође јединствену вољу и јединствено делање Тројице. То не значи да дела само Једна од Ипостаси, него Три Ипостаси раде јединствено, али свака по свом сопственом начину. Једна ради као Бог-Отац, друга као Бог-Син, трећа као Дух Божији. Свети Оци употребљују разне формуле да би објаснили то Тројично делање:

    Св. Кирило Александријски каже да сваки дар долази одозго, од Оца, преко Сина, у Духу Светом.

    Св. Григорије Чудотворац каже да свако дело почиње од Оца, пролази кроз Сина, а усавршава се у Духу.

    Св. Григорије Палама преузима традиционални израз: од Оца, кроз Сина, у Духу Светом.

    Делатност "ван" Бога, то јест стварање, спасење и освећење јесу заједничко дело Свете Тројице, али је оно подељено међу Трима Лицима: стварање се приписује Оцу, Који је све створио Својом вољом, кроз Сина, у Духу Светоме; искупљење, Сину, Који се оваплотио преко Духа Светога, послушавши Оца; освећење, Духу, Који долази од Оца, на молбу Сина. У чину стварања Отац је извор, Син је граница, Дух је постојање. По Св. Василију Великом "постоји један извор свега што постоји, који ствара кроз Сина и води до савршенства кроз Духа" (О Светоме Духу, XVI, 38, стр 378). Бог је сведржитељ и промислитељ свега кроз Сина у Духу Светоме (Св. Григорије Синаит, Главе у акростиху, 30, Рум. филок., том 7, стр 100).

    У унутрашњости Тројице постоји међуипостасно кретање или "перихореза", то јест апсолутно заједничко и савршено прожимање које има јединствено начело. Три Ипостаси нису три начела божанске суштине, али то не значи да су природа или делање Сина и Духа непотпуни. Јер је Син "икона Бога невидљивога" (Кол 1,15). Немогуће је видети икону Бога невидљивога без просвећења Духа (Св. Василије Велики, О Светоме Духу, XXVIII, 69, стр. 494). За Св. Григорија Паламу, ипостас Духа Светога има лични разумни карактер, јер љубав Оца према Сину, као лични однос, ипостазирана је у Духу Светоме. За Св. Григорија Синаита, "Триипостасни Бог има потпуно непомешану перихорезу Лица међу собом (њихово међупрожимање)".
    Тројични догмат био је предмет првих Васељенских Сабора, а светотројична теологија утаначила се у истом периоду особитим доприносом Кападокијских Отаца, који су закључили да:

    Божанство (υοσια) јесте заједничка суштина Тројице, која сама од себе постоји.
    Природа или јестество (φυσις) јесте стварност која конституише једно биће.
    Лице или ипостас (υποστασις) јесте субјекат који поседује и индивидуално прима ту природу.

    Ипостасни идиоми (ιδιοματα) јесу карактеристике или лична својства ипостаси.
    Тајна Тројице остаје недокучива. Многи су покушали да нађу представе којима би превазишли такозване логичке контрадикције садржане у тврдњи: "Један Бог у три Лица" или да пронађу логичне доказе тој тврдњи. На пример, за Блаженог Августина, решење да се потврди Тројица у Богу, не негирајући бројно јединство, јесте то да се посматрају три Лица као односи унутар божанскога живота. Ти тројични односи одговарали би односима једнога ја са самим собом, то јест са: сећати се, дознати, љубити. Сам човек који као јединство познаје свој живот, дух и природу, опитује представу идентичности суштине и разлику тројичних односа.
    Poslednji put ažurirao/la Marty Misterija : 29.12.2008. u 11:33
    “Mors tua, vita mea”

  5. #5
    Elita
    Učlanjen
    06.05.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    23.707
    Tekstova u blogu
    11
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Догмат о Светој Тројици

    Otkud znaš?

Slične teme

  1. Песма Пресветој Тројици
    Autor Slobodance u forumu Književnost
    Odgovora: 8
    Poslednja poruka: 26.06.2005., 15:51

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •