Vidim te. Tu si.
U tvojim ocima
bore se zli dusi,
dok mir pociva
na usnama tihim.
Al' ispij jutro,
belo kao mleko,
zagrizi dan
i pođi daleko.
Podji daleko
gdje zvona zvone
tamo gdje mirno
sunce u san tone.
Gdje se krila
kao vali lome
gdje se cuje
srce vasione.
Tamo pusti svoje snove da polete,
zaboravi tmurne osećaje, boli.
Raduj se životu kao dete,
koje samo bezuslovno voli.
Snova tvojih beskrajan let
za tili cas obici ce svet,
a ti ces mirno gledati taj raj
i traziti rukama snova kraj.
Kroz prste prospi san u vetar.
Dohvati zaboravljeno pero, i pusti
svoje nemirne misli u etar.
Onaj ko želi, taj će ih čuti.
Ali opet u tome snu
ja nedirnutu pročitah nju,
i ne znam da li još uvek sanjam
ili se tek među reči sklanjam.
Zarobi vazduh dahom svojim;
nek utrnu sumnje, vecne tuge,
nek san zaigra pod perom tvojim
nek san zadivi plesom druge.
Ona i on - Reč i San,
u igri svojoj, prepletoše niti,
i ne primetiše da uskoro će dan,
kada će, već, sve drugačije biti.
Dan dolazi, izlizan i hladan,
najavljuje tesku oluju;
Opasan je, zeli igru da pospe
recima sto slobodu truju.
