Vukova reforma
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 67

Tema: Vukova reforma

  1. #1
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Vukova reforma

    ПИСМЕНОСТ У СРБА ДО СРЕДИНЕ XIX ВЕКА

    1. ПОЧЕЦИ ПИСМЕНОСТИ (НАСТАНАК ГЛАГОЉИЦЕ)

    Криза српског народа на крају XX века изражава се и у великом броју широко распрострањених заблуда различитог карактера, а те заблуде уједно чине и један од узрока кризе. Најстарија од њих је и прва могућа - реч је о првом помену српског имена у VI веку. Деца се од малих ногу уче да су њихови тадашњи преци, ти први Срби за које се зна, били "најгори варвари међу варварима", што је по свој прилици преседан васпитно-просветне делатности.
    Та класицистичка теорија заменила је вековима важећу о благородном и светом пореклу српских владара, па самим тим и српског народа. Оваква теорија свакако није била примерена новом добу и до неке промене је морало да дође, али зашто је промена учињена тако сурово и штетно - то може бити предмет једне посебне анализе.
    У сваком случају, остао је без следбеника позив Милоша Црњанског из 1934. године да се "збрише туђинска легенда о 'варварству' Словена давних времена". 'Крајње је време за то", писао је он у својој књизи "Свети Сава", али на жалост није наишао на разумевање.
    Црњански је сматрао како се лако да утврдити да су германски, романски, па и византијски хроничари, "злонамерно и намештено" писали о нашем народу све до XIX века - века славенофила. Разлог томе веома је једноставан: Јужни Словени, и посебно Срби као најмногобројнији међу њима, својим надирањем угрожавали су поседе Германа, Романа и Византинаца, па су их ови сматрали великим непријатељима и зато их наруживали.
    Али, словенска сеоба народа била је много мање варварска него што су то знале бити друге. У историји хунског краља Атиле, "Бича Божијег", наводи Црњански, словенски елемент издваја се својим сељачким миром и радиношћу, жеталачким песмама, лепим везовима народног одела и ванредним призорима народних обичаја. Јужни Словени су се издвајали из "гунгуле крволочних Азијата", као што нису били ни у знаку рушења, крволочности и етичке бруталности данас "високо културних народа". Њихове нове земље нису одјекивале од лелека, него су биле мирне, са масама заузетим око орања, пчеларства и рибарења.
    "Много више него у подацима о другим варварским народима, у та времена, речито нам говори из тих спомена необична душа Словена, пуна прича и гатања, што је сачувала у себи присну везу са светлошћу небеских пожара, тамом шума и животом бившим, у травама и водама, у спокојству земљорадничком, најбољој страни, и сада још, у бићу нашег народа", писао је Црњански, говорећи, поред осталог, и о древном словенском писму, које је нестало у доба примања хришћанства.
    Класична историја, међутим, не познаје то старо словенско писмо. Владимир Ћоровић је у својој "Историји Срба" изричит да до IX века Словени нису имали никаквог писма, него да су се помагали рабошима са цртама и резовима, само изузетно се служећи грчким и латинским словима. Почетак писмености у Словена, у данашњем значењу тог појма, везује се за њихову хришћанизацију отпочету 863. године. Те године је великоморавски кнез Растислав - то је подручје данашње Чешке и Словачке - да би сузбио немачки утицај од византијског цара Михајла затражио проповеднике који знају словенски језик. "Наш народ се одрекао незнабоштва и држи се хришћанског закона, али немамо таквог учитеља који би нам нашим језиком протумачио праву веру хришћанску да би и друге земље, видећи то, пошле за нама", стајало је у писму кнеза Растислава.
    Цар Михајло је одабрао два брата Солуњана, Грке по националности, Ћирила и Методија. Ћирилу, рођеном 826. или 827. године, свстовно име је било Константин. Име Ћирило узео је када се замонашио непосредно пред смрт 869. године. Завршио је средње и високо образовање у царској великој школи у Цариграду, где се посебно занимао за граматику. За наставника је имао и цариградског патријарха Фотија, једног од најобразованијих људи тога доба. Примио је свештенички чин и једно време радио као патријаршијски секретар у великој библиотеци и архиву при цркви Свете Софије, да би после краћег боравка у једном манастиру постао наставник велике школе.
    Његово житије затим бележи одлазак у један од многобројних манастира на анадолском Олимпу, који је тада био оно што ће век касније постати Света Гора - место чувено по учености својих калуђера. Ћирило је отишао у манастир у коме је већ боравио његов брат Методије, у ранијем световном животу управник једне византијске области насељене Словенима. Два брата ускоро крећу на прву заједничку мисију, међу Хазаре, између доњег Дона и Кавказа. Ту је Ћирило имао чувене полемике са Јеврејима, који су такође слали мисионаре (Ћирилу и "хазарској полемици" Милорад Павић посвећује посебну пажњу у "Хазарском речнику").
    По повратку из земље Хазара Ћирило и Методије крећу у великоморавску кнежевину. Пре поласка приредили су писмо за словенски језик, глагољицу, и на то писмо превели неколико богослужбених књига. У Моравској су се задржали нешто више од три године, ширећи по први пут богослужење на словенском језику.
    Иако је хришћанска црква тада још била јединствена, ипак су лагано настајале разлике између два њена водећа центра, Цариграда и Рима, које ће два века касније довести до раскола. Тако, у цариградском делу Римског царства богослужење се обављало на грчком, а у римском на латинском језику. Цариградска црква дозвољавала је, међутим, богослужења и на језицима других народа, као што је то раније био случај са јерменским, а сада, мисијом Ћирила и Методија, са словенским језиком. У јерменском случају спор је могао бити само начелне природе, али овога пута цариградском мисијом се директно потискивао латински језик из цркве у Моравској, чиме су Ћирило и Методије дошли у оштар сукоб са тамошњим немачким свештенством. Кнез Растислав се због снажења немачког свештенства и обратио византијском цару и патријарху: то свештенство је сматрао претходницом немачке (односно франачке) државе, која је представљала велику претњу независности Моравске.
    Како је Велика Моравска припадала Римској цркви, Ћирило и Методије су морали да оду код папе да он лично пресуди у насталом спору. Папа Хадријан II начинио је изузетак и пресудио у њихову корист. Благословио је њихов рад, и чак им дозволио да литургије служе на словенском језику. Али, таква одлука папе Хадријана II није била од великог значаја. Била је само знак колебања римске цркве између националног и интернационалног програма, да би убрзо убедљиво превагао овај други. Богослужење на словенском језику је забрањено, а од његовог привременог дозвољавања практично није било резултата.
    Приликом посете Риму Ћирило је умро и Методије је морао сам да настави мисију. Вратио се у Моравску вредно радећи на повереном задатку, па је поред других црквених књига превео и цело "Свето писмо" и један номоканон (законоправило). Али, временом му је постајало јасно да је због снажног отпора западне цркве његова мисија осуђена на неуспех. Тим више му је то било очигледно после доласка на моравски престо кнеза Светопука, који није био вољан да се заложи за словенску ствар онако жестоко као кнез Растислав. У ствари, радило се о томе да словенска писменост није могла да се развије у једној нестабилној и периферној земљи попут Моравске. Зато је сасвим природно да је она узела маха близу граница Византије, у снажној бугарској држави.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.



  2. #2
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    2. НАСТАНАК ЋИРИЛИЦЕ

    Ситуација у Моравској нарочито се погоршала после Методијеве смрти 885. године. Његови ученици су одмах прогнани из те кнежевине и упутили су се у три правца. Због зазирања од Немаца најмања група је кренула на запад и од ње није остало никаквог трага. Нешто већа упутила се ка јадранском приморју, где је постигла извесне успехе. Најзначајнија група Методијевих ученика отишла је у Бугарску кнеза Бориса, у којој је не само лепо примљена него и добро искоришћена за јачање државе развојем писмености. Њен рад ће посебно доћи до изражаја у време Борисовог наследника цара Симеона (893-927), често називаног "просвећеним". Цар Симеон је сматран полу-грком и то не само због школовања и васпитања у Цариграду. Он је заправо у својој држави радио на словенизацији велике византијске културе, а самим тим и на словенизацији Бугара, који су тада још били Монголи. И сам књижевно образован, свесрдно је помагао ширење писмености и књижевног рада. Успео је да Бугарску уведе у први "златни век" своје књижевности.
    Међу осталим градовима, Бугарска кнеза Бориса и цара Симеона држала је и Београд на северу и Охрид на југу. Бугарски заповедник Београда примио је 885. године протеране Методијеве следбенике и упутио их у престоницу Преслав. Ту се група поделила у два дела. Од прве, која је остала у бугарској престоници, настала је преславска књижевна школа, са главним представником Константином Прсславским, док је од друге групе, упућене на запад државе, настала охридска књижевна школа са Климентом Охридским и касније Наумом на челу. Обе школе су у прво време неговале глагољицу, да би ускоро у Преславу била створена ћирилица. Када се то тачно десило и ко је створио ћирилицу није прецизно утврђено, али је извесно да настанак ћирилице пада у време владавине цара Симеона и да њени творци нису Климент и Наум, како се дуго сматрало.
    "Све реконструисане појединости које се износе у вези са појавом ћирилице своде се само на једну довољно сигурну чињеницу. То је бугарско порекло ћирилице", пише Петар Ђорђић у "Историји српске ћирилице". "Тако се тадашња најзнатнија словенска држава у културно-просветном погледу подвојила на напреднију област ћирилице са славном преславском књижевном школом и на забаченију област глагољице са охридском школом Климента и Наума, верних чувара великоморавске традиције".
    Потискивање глагољице тумачи се већом разговетношћу ћирилице, која је као таква више одговарала просветитељским и државничким плановима цара Симеона. Ћирилица је, сем тога, била далеко сличнија грчком писму, односно његовом широко распрострањеном унцијалном или литургијском типу из кога је настала, пошто су, за разлику од глагољице, у њу грчка слова уношена у изворном облику. Облик грчких слова у глагољици био је толико измењен да се кроз векове, нарочито у Приморју, одржавало уверење да она и није грчког порекла. Ћирилица је, с друге стране, наследила неке особине и од глагољице, што наводи на закључак да је њен творац ипак био неко од Методијевих ученика, само не из забачене охридске, него из напредније, преславске школе.
    Настанку и ширењу ћирилице погодовала је околност што је у тим крајевима јужне и југоисточне Бугарске познавање грчког унцијалног писма било доста распрострањено, делом и због значајног присуства грчког елемента, а то познавање грчког писма самим тим је значило и познавање ћирилице. Разлике је било само у неколико нових слова написаних за ћирилицу да означе гласове којих није било у грчком језику. Погодну околност представљала је и широка употреба грчких слова за означавање бројних вредности.
    Наиме, у старословенској писмености, као и у грчкој, није било посебних знакова, тј. цифара, за означавање бројева, него су у ту сврху коришћена слова. Бројну вредност неког слова одређивало је његово место у азбучном реду. Прво слово азбуке значило је број један, друго број два, треће три и тако до деветог слова. То је прва енеада, односно деветина, која је означавала јединице. Друга енеада је означавала десетице, а трећа стотине. Четврте енеаде, која би означавала хиљаде, у грчком писму није било, па је у почетку није било ни у словенском. Хиљаде су означаване посебним знаком који се стављао испод слова.
    Изгледа да су до краја IX века грчка слова међу Словенима више коришћена за означавање бројева него као писмо, и да су због система писања бројева била позпата сва слова. Тако се, примера ради, 11 писало као "аи", што је значило "један на десет", од чега је настало једанаест. Затим, 12 се означавало као "би" и тако до 19. Од 21 и даље прво су се писале десетице, као и стотине и хиљаде. Са "ка" се, тако, означавао број 21, јер је "к", као једанаесто слово тадашње азбуке и друго слово у другој енеади означавало бројку 20. Број 300, на пример, означавало је 21. слово азбуке, "т", и било је треће у трећој енеади. Број 321, рецимо, писао се "тка", тј. "т" као 300, "к" као 20 и "а" као 1. Број 1321 означавао се као "атка", с тим што се испред првог "а" додавао крстић.
    Као и грчко унцијално писмо, и ћирилица је у почетку била дволинијско писмо, што значи да су се сва слова писала између две замишљене паралелне линије (понекад, нарочито на споменицима, те линије су се и повлачиле). Такво ћирилично писмо добило је назив устав, или уставно писмо. Упоредиво је са великим словима данашње штампане ћирилице, тзв. верзалом, која су по правилу сва једнаке висине, осим што код Д, Ц и Џ један или два потеза прелазе доњу замишљену линију. Код тог најстаријег, уставног типа ћирилице, разликовао се обични и насловни тип. Обични се користио у тексту, а насловни за наслове и натписе на тврдом материјалу.
    Приликом писања у свакодневном животу, међутим, поједина слова су пробијала дволинијску шему, постајући тролинијска, као "р", или четворолинијска, као "ф". Уз то су таква слова мењала и облик, све док се крајем XII века коначно није формирао нови тип ћирилице, брзопис или брзописно писмо. Као што му и само име каже, настао је из практичне потребе за бржим писањем, и управо је та потреба мењала и брзини прилагођавала ова слова. Брзопис се још назива и пословним писмом, пошто је настао у канцеларијама и уопште у свакодневном животу, док је друго име за устав књишко писмо. Остао је, дакле, да служи за писање књига. Отуда му потиче и први назив, устав, јер је добар део црквених књига тога доба у наслову имао грчку реч "типик", што ће рећи - устав, односно закон, пропис или одредба.
    У литератури се као варијанта ћирилице помиње и епиграфско писмо. То је писмо натписа и представља варијанту устава.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  3. #3
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    3. СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЋИРИЛА И МЕТОДИЈА - СТАРОСРПСКИ

    За основу језика, на који су на словенски преводили прве књиге, Ћирило и Методије су узели говор Словена из околине свог родног Солуна. Српска лингвистика од Вука Караџића тај језик назива старословенским. У Бугарској се, пак, словенски језик којим су писали и говорили Ћирило и Методије назива старобугарским. Аргумент бугарских лингвиста је неспорна чињеница да се словенска писменост први пут значајно развила управо у оновременој бугарској држави. Сам Солун са околином тада, међутим, није био у бугарској, него у грчкој држави. Петар Ђорђић износи још један аргумент ове врсте:
    "Знамо, пре свега, да у време постанка словенске писмености ниједан словенски народ није носио бугарско име. То је име донело на Балканско полуострво једно туранско племе са Волге које је потчинило словенска племена и учврстило се између Дунава и Балкана. Словени су полако примили завојевачко име највише преко имена саме државе и то углавном у њеним најстаријим и углавном још уским границама. Међутим, словенска писменост је настала ван тих граница и, према томе, језик те писмености не може се звати бугарски (односно старобугарски) ни у етничком ни у географском смислу".
    Бугари су почели стално да се настањују на простору између Дунава и планине Балкан после 679. године, када су поразили једну византијску војску која је дошла да заустави њихово надирање. Иако малобројнији, били су војнички боље организовани, па су покорили словенска племена, пре њих насељена на тим подручјима.
    "Словени су живели одвојено од Бугара и разликовали се од њих толико, да су то примећивали и туђинци", пише Ћоровић.
    Бугари су имали другачије облике лица и тела, другачије одело, културу и језик. Као монголски народ, имали су косе очи, испупчене јагодице и тамнију боју коже. Протекло је више од три века док се нису измешали са многобројнијим Словенима, примивши њихов језик, док су Словени добили бугарско име и државну организацију.
    Од како су комунисти 1945. године формирали македонску нацију, у оптицају је још један назив за језик Ћирила и Методија - старомакедонски језик. Назив се оправдава завичајем Ћирила и Методија, јер солунска област још од времена античке Грчке носи македонско име. Македонско име, дакле, није словенско и зато није исправно њиме називати један словенски језик. Ово тим пре што не постоји ни један историјски извор који би потврдио да се у време Ћирила и Методија једна словенска нација називала македонским именом; то се десило читавих 11 векова касније.
    Попут ове, неозбиљна је и теорија о "старословеначком језику". Њени творци су Словенци Јернеј Копитар (1780-1844) и Фрањо Миклошић (1813-1891), бечки лингвисти. Јернеј Копитар је сматрао да Ћирило и Методије нису створили глагољицу и прве књиге на словенски превели у родном Солуну, него да су на пут пошли неприпремљени, и тек у Панонији отпочели мисионарску делатност. Да би поткрепио овакву тврдњу, Копитар је постојбину тадашњих Словенаца проширио на исток, све до Дунава, док је Фрањо Миклошић настојао да некако одбрани те тезе. Миклошићев наследник на бечком Универзитету, Ватрослав Јагић (1838-1923), коначно је побио теорије својих претходника, потврдивши да је првобитни словенски језик Ћирила и Методија ипак формиран на подручју Македоније.
    Тезе савремене српске науке о језику по овом питању репрезентативно излаже Петар Ђорђић, полазећи од чињенице да оригинални рукописи браће просветитеља и њихових непосредних ученика нису сачувани. Штавише, први сачувани преписи су из времена читавих 100 година далеко од Ћирила и Методија. У међувремену је морало доћи до измена првобитног језика, најпре у Моравској, а онда и у другим словенским земљама кроз које су пролазили ученици Ћирила и Методија. "И управо зато томе језику најбоље одговара конвенционални и неутрални назив - старословенски", закључује Ђорђић.
    Питање Ћириловог и Методијевог словенског језика ипак није тако једноставно. Који је то језик уистину био може се одговорити једино ако се зна који је словенски народ тада живео у околини Солуна, пошто је географско порекло првог словенског књижевног језика неспорно.
    Бугари се искључују, јер средином IX века још нису били словенизовани. Остају две могућности: Срби, или словенска племена која нису припадала ниједном словенском народу. Византијски писац и касније цар Константин Порфирогенит наводи, истина, у својим историјским списима да су и Хрвати продирали до далеког грчког југа, али то су ишле само њихове споредне гране које нису могле да се одрже. У продорима у Грчку, чак до Пелопонеза, далеко су бројнија била српска племена. Владимир Ћоровић наводи тако настале топониме: Сурпи и Сербохија у Тесалији, Сербијаника у Коринту, Сербон у Аркадији, итд. "Када је цар Константин III, 649. године, напао вардарске Словене и један део њихов силом преселио у Малу Азију, они су тамо, под овим именом, основали град Гордосервон", пише Ћоровић.
    Само име Македонија тада се није простирало толико на север као данас. Ћоровић наводи низ словенских племена из те грчке покрајине, у периоду од VII до Х века. У јужном делу Македоније живело је племе Друговића; Сагудати су становали између Солуна и Верије; Велегезити у Тесалији; Вајунити су се из Македоније померили према Епиру, где до XIV века постоји област Вагенеција; Брзити или Брсајци заузимали су простор око Охридског и Преспанског језера, а племе Смољана, између Места и Арде, имало је своју епископију.
    Околина Солуна била је препуна словенских насеља, због чега су Грци тај крај неко време називали "Словенском", а једно од тих насеља звало се "Србија". Да ли су, ипак, сва побројана племена била српска? Ћоровић се о томе изричито не изјашњава, али посредно даје потврдан одговор када пишући о Србима из Зете и Приморја говори о њиховим ''саплеменицима из Македоније''. Језик који су узели Ћирило и Методије, међутим, назива словенским, позивајући се на "Житије Св. Методија". "Ви сте Солуњани, а Солуњани сви чисто словенски говоре", рекао је, према том "Житију", цар Михаило Ћирилу и Методију.
    Али ни ове речи цара Михаила не разрешавају нашу дилему, јер словенски језик који помиње може бити и српски. Грци су тада још увек често користили збирно словенско име, а посебног словенског народа у околини Солуна у то време није било другог до српског. У литератури из ове области нисмо пронашли аргументе који би уздрмали тезу Чеха Јосифа Добровског (1753-1829), оснивача славистике, да је први словенски књижевни језик био старо-српски. Он је о старом српском језику имао изузетно повољно мишљење, за разлику од Јернеја Копитара и Вука Караџића, и тај језик му је служио као основа за богаћење чешког језика, који је реформисао.
    У језичким питањима Добровски је био највећи ауторитет свога доба, због чега је називан "патријархом славистике". И заправо, тада су сви делили његово мишлљење да је језик Ћирила и Методија био старосрпски. То је био и став српске науке о језику, све до Вука Караџића. У Вуково време, уз "Вукову реформу", бечки кругови су наметнули и данас важећу теорију о старословенском језику. Али како је читава "Вукова реформа" имала много више везе са политиком него науком, то има разлога да се сумња и у овај њен део, нарочито пошто су, као и у многим другим питањима, њени носиоци далеко издашнији у нуђењу крупних закључака, него одговарајућих аргумената.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  4. #4
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    4. ВУК КАРАЏИЋ: СВЕТИ САВА НИЈЕ ГОВОРИО СРПСКИ!

    Не само порекло, већ и особине првог словенског језика, важно је знати због одговора на следеће питање: који књижевни језик су користили Срби кроз читав средњи век? Извести логичан закључак да су Срби имали српски књижевни језик, као што су Бугари имали бугарски, Руси руски, итд, за лингвисте после Вука Караџића ипак није било могуће. Прва заблуда њих је повукла у море заблуда, због чега српска наука о језику ни дан-данас, 1994. године, не признаје да су Срби икада имали посебан књижевни језик. Према њој, тај језик се до XII века зове ''старословенски'', а од XII до XVIII ''црквенословенски'', "српскословенски" и "српска редакција словенског језика". За време од XVIII до средине XIX века дали су му више имена: "црквеноруски", "словеносрпски", "славјаносрпски" и "славјаносербски". Тада је наступио Вук Караџић са новим именима: "српскохрватски", "хрватскосрпски", "српски или хрватски" и "хрватски или српски" језик. И мада се Југославија распала пре три године, српска наука о језику се још није изјаснила о овим називима, тако да су "Бечки договор" из 1850. и "Новосадски договор"из 1954. године практично још на снази.
    Зашто, дакле, према српским лингвистима од Вука Караџића наовамо, никада није постојао самосталан српски књижевни језик, иако, у ствари, нема сумње да он као такав живи већ 11 векова?
    У основи неспоразума је непризнавање српског порекла првог словенског књижевног језика, али то питање није од пресудног значаја. И да тај први књижевни језик није био српски, мада му је у најмању руку морао бити веома сличан, јер су тада и још кроз дуги низ векова сви словенски језици били налик један другом, неспорна је чињеница да је на српским подручјима он коначно посрбљен најкасније у XII веку, што признају и послевуковски лингвисти. (То је она њихова "српска редакција старословенског језика".) Али, чему та замршена формулација, уместо једноставног признања да је најкасније језик великог жупана Немање и Светог Саве био српски?
    Зато што, кажу, то није био народни језик. Од Вука Караџића створена је теорија о тзв. двојству српског језика кроз свс те векове, до коначне појаве "оца писмености". Према тој теорији, Срби су имали два језика: "црквенословенски", итд, на једној страни, и "народни" на другој. Само тај други језик је наводно био српски. Зато су потиснули онај први, уместо њега на ниво књижевног језика уздигавши "српски народни језик". Али, "српском народном језику" онда одмах одузимају посебно српско име и проглашавају га "српскохрватским језиком", тако да отада, према вуковској језичкој школи, Срби немају ни књижевног ни народног језика.
    Ево како то у једном свом чланку образлаже водећи српски, тј. српскохрватски, лингвиста последњих неколико деценија, академик Павле Ивић: "Српска култура била је тада оријентисана ка цркви и православљу, што значи ка византијско-словенском кругу. Такав је био и језик. Друштвени поредак био је аристократичан: једино тако је могуће да и сам језик књижевности и учености буде приступачан само малом сегменту друштва. С друге стране, феудални световњаци су у својим правним и управним документима употребљавали народни језик, јер им је само он могао обезбедити прецизност и јасност коју су морале имати исправе имовинске садржине. Тако је у српској писмености настало језичко двојство. које је постојало све до XIX века.
    После пада под Турке угасило се српско племство, а црква је остала као једини политички фактор ван турских власти. Улога цркве је тако добила на значају, а тако и црквени језик. Исправе на народном језику више није издавао нико".
    Поставља се, најпре, питање зашто је само "тада'' српска култура била оријентисана ка цркви, православљу и византијско-словенском кругу, а не и после Вука Караџића и данас? Где је српска култура усмерена од тог доба? Уместо цркви и православљу од Вука Караџића српска култура је окренута атеизму или католичанству, а уместо византијско - словенском кругу тзв. аустријском словенству и утицајима западне цивилизације. То Павле Ивић не каже отворено, али, видећемо, неки други лингвисти су веома изричити.
    Даље произилази да је Српска православна црква намерно замршивала и тајила језик, како би "књижевност и ученост били приступачни само малом сегменту друштва". Ивић ту мисао нарочито наглашава у следећем цитату из истог чланка: "Тај су језик најбоље знали и њиме се најуспешније служили монаси и свештенство, људи који су га употребљавали у обављању својих свакодневних дужности. Такав језик био је неодвојив од превласти цркве у култури, али он је објективно и подржавао ту превласт".
    Погрешност теорије академика Ивића још је очигледнија ако се овоме дода и његова следећа теза, да је на другој страни властела употребљавала "народни језик", односно да је између цркве и властеле постојала борба за превласт на културном пољу! Код свих лингвиста нећемо наићи на баш овако формулисане теорије о српској култури пре Вука Караџића. Напротив, рекли бисмо да већина цркву ставља уз властелу, уз "вишу класу", како је то писао сам Вук, и тек онда је супротставља "народу". Али, код свих је присутан класни моменат, онако како га је на марксистички начин дефинисао још Вук Караџић револуционарних 1848-их година у свом чланку "Виша класа нашега народа". Сви, дакле, "народном језику" супротстављају "ненародни језик" "више класе". А како су управо припадници више класе", од Светог Саве преко деспота Стефана до грофа Ђорђа Бранковића, исписали најлепше странице српске књижевности тога доба, то је због њихове припадности "вишој класи" морала да страда читава та књижевност са својим језиком - српским књижевним језиком. 3ато према том језику и књижевности постоји велика одбојност,
    насупрот привлачности према "народном језику", која поред осталог резултира и његовим кршћењем погрешним именима. Наравно, има још много последица, као што је потцењивање вековима стваране културе, чак толико да у народу који се назива светосавским ни сва дела Светог Саве још нису преведена и објављена.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  5. #5
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    5. ПРИМЕРИ СВЕТОСАВСКОГ ЈЕЗИКА

    Али, да ли је ту уистину потребно говорити о преводу у правом смислу речи, као што то заговара послевуковска наука о језику? Да ли је и после тако радикалне "реформе" попут "Вукове", и после толико векова, данашњим српским нараштајима стари књижевни језик толико стран да треба користити реч "превод"?
    Према послевуковској науци о језику стари књижевни језик неразумљив је не само нама данас, него је чак и тада био стран српском народу. Био је "приступачан само малом сегменту друштва", исписује академик Ивић карактеристичне редове, док је већини само "народни језик" могао "обезбедити прецизност и јасност".
    Наравно да смо били довољно радознали да то проверимо. У ту сврху нам је послужила књига "Стари српски записи и натписи", коју је почетком века издао Љуба Стојановић. Ту је сабрано око 10.000 записа и натписа на старом језику, а објављени су словима као и у оригиналу. Данашњим читаоцима, "вуковцима", није познат један број старих слова, па ћемо неколико цитата пребацити на Вукову азбуку. Уосталом, сада нам је циљ да видимо стари језик, а не слова; њих приказујемо у посебном прилогу.
    Овако почиње један текст Доментијана, одличног представника "ненародног" језика, који ми уопште не бисмо требали да разумемо: "В име отца и сина и светаго духа, изволенијем спаса нашего Исуса Христа и молитвами пречистије јего матере, и поспешнијем светаго духа, в лето 1263. в царство благовернаго цесара грчскаго кир Михаила Палеолога царствујушту јему васточними земљами и западними, а нашему господину внуку светаго (...) Првовенчанаго краља сир Стефана млађаишему сину јего в всеи братии, а пребољшему и превеликому краљу сир Стефану Урошу, в својем отачаства самодржавно владичаствујујштју всеми србскими земљами и поморскими, при преосвештенем архијепископа нашем Арсении... написаше се сије књиги в Светеј Горе... рукоју граматика Теодора, а повеленијем и потружденијем преподобнаго отца Доментијана, јеромонаха, будушта тагда духовника всего братства хиландарскије лаври".
    Тако је Доментијан писао у једном од својих, за средњи век карактеристичних дугих увода.
    А у олтару патријаршијске цркве у Пећи сачувао се сасвим прецизан натпис из 1262. године: "Помените же и мене грешнаго Арсенија".
    Теже је, међутим, разумети речи Светог Саве из његовог најзначајнијег дела, "Законоправило", према препису из 1262. године: "Всак бо учитељ, реку же јепископ или презвитер или . ин кто учитељски сан пријадраже, аште сих книг не свјаст добрја, то ни сам себе не знајет кто јест; приникнув же в глубину богодахнувених сих книг, јакоже в зрцаља и сам се узрић каков јесћ, и како пробајет јему бити, и другије познајећ и научић".
    На цркви Богдашићкој код Котора очувао се следећи натпис: "В име отца и сина и светаго духа и свете Марије богородице и светих врховних апостола ја милостију божиов јепискои зетски Неофит саздах храм сиј в област светаго Михаила в дни благочастиваго и богом државнаго и светороднаго господина краља Стефана Уроша, сина Првовенчанаго краља Стефана, внука светаго Симеона Немање, в лето 1269".
    А век и по касније, у Србији деспота Стефана, према једном запису из 1418. године, говорило се овако: "Написа се сија божаствана књига в лето 1418. в дни благовернаго и христаљубиваго и богом хранимаго господина Стефана деспота и господина Ђурђа; написа се повелјанијем отца игумена Павла. Темже, спасе мои сладки и преблаги владико Христе, твоја, от твоих тебе принјесохом надаје се б место свих прјети рајскаго наслажденија и зде убо владико сабљуди ни от различних страстен и болјазнеи и тамо милостива ми те обрјасти в дан страшнаго судишти. Реку же и еште, господие и отци и братие, прочитаите сију божастванују и светују књигу прилежно с разумом..."
    Следи неколико записа из друге половине XVII века:
    "У лето 1666. бист гладна година, и расели се западна страна".
    "И то лето беше оскудно всаком пиштом и сушом, и не би жита ни мало".
    "В лето 1666. престави се раб божји Дуко, месеца фервара први дан".
    "Сију књигу купи поп Марко Јовановић от племена Колатиновића в лето 1667".
    "Сиј крст окова Силвестер Милешевац за своју душу и своих родителеј, Бог да их прости. Лето 1671 ".
    Крајем тог века, овако се говорило:
    "Да се знае када Немци попленише Сараево лето 1697. месеца ок".
    "А пошли Турци на Беч лето 1682".
    "И сатвори Турчин и Немац мир лето 1699".
    Били су то рукописи из манастира Раванице (Врдника). Из 1699. године сачуван је и један запис у рукопису из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини: "Нека да се знае како ја грешни бех из Каравлашку из велико место Букуреш Маде-бегу унук, и бех пребег у маджарску земљу у град Сибини, и у Брешов, и седех такмо 7 година у Констандина Бранкована Басараба-бега, и доидох тепатил у турску земљу у Констандина града у оно време когда се учини мир цар турски султан Мустафа, султан Мехмеду син, погодише се сас цесара Ниополда немацкога и сас цара Петра московскога сина Алексијевича. И по оно време ја се подигох у Андријанопољ, па исках влашко бегство, и бега Бранкована доведох у Дренополе, ја грешни, пак Турци неверни ми разбише работу. А ја саг све оставих, па дођох у град Јерусалим да се поклоним живоносному гробу, и седех за једну годину и имах две слуге Петра и Милослава. Уписах у ово време када беше патриарх Досиден, а епитроф ћир Неофит, уписа у месеца манје пети дан лето (...) Марко Маде-бег заде Стефановенски и пр".
    Већ за језик из XIX века може се рећи да је готово потпуно разумљив данашњим Србима. Из тог периода ћемо навести два примера. Први је цитат из предговора комедије Јована Стерије Поповића "Лажа и Паралажа", објављене 1830. године у Вршцу: "Људи су од природе више смеју него плачу склоњени и зато мислим, да ово весело позориште при свим недостатцима (од кои редко која књига, особито код нас и при овим обстојателствама утећи може) бадава на свет не излази. Конац мога писања било је исправление; а мисао да у шали казата истина више него сува материа дејствуе, на овакови ме предмет навела; нити се ко, по мненију моме, лакше поправити да, него кад се сам своим будалаштинама смејати почне".
    Јован Стерија Поповић је био противник тада већ увелико наметане "Вукове реформе", баш као и Илија Гарашанин, који је 1844. године написао српски национални програм, познат под именом "Начертаније". Почетак "Начертанија" послужиће нам као други пример језика учених Срба тога доба: "Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност, или тако рећи да стави себи једну домаћу политику по које главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се влада и све своје послове о њима постојано да управља.
    Движеније и таласање међу Славенима почело је већ, и заиста никад престати неће. Србија мора ово движеније а и ролу или задатак, који ће она у том движенију за извршење имати, врло добро упознати.
    Ако Србија добро пројесапи шта је она сад? У каквом се положају налази? И какву њу народи окружавају? То се она мора уверити о томе, да је она још мала, да у овом стању остати не сме, и да она само у сојузу са осталим окружавајућим је народима за постићи своју будућност свој задатак имати мора.
    Из овог познања проистиче черта и темељ српске политике да се она не ограничава на садашње њене границе но да тежи себи приљубити све народе српске који је окружавају..."
    Код заступника теорије о двојству српског језика пре Вука Караџића нисмо пронашли ни најосновније доказе из којих бисмо видели да је уистину тако било. Уместо доказа, они једноставно кажу да су Срби имали два језика-црквени, који народ није разумео, и народни. Црквени је кажу још, био вештачки и по свим основама лош из чега произилази како је Вук Караџић учинио велико дело, када га је вратио тамо где једино и припада, у цркву, а свима разумљив народни језик уздигао на ниво књижевног.
    Али, већ ово мало цитата показује, надамо се, зашто се лингвисти нису трудили да докажу своју теорију о двојству српског језика, него су нас остављали да им на невиђено поклањамо поверење. Зато, дакле, што та њихова теорија и не може да се докаже, јер је, сем специфичног случаја појаве руског језика у XVIII веку, потпуно неоснована. Исправна је она друга теорија, тј. прва, важећа пре Вука:
    Срби су одувек имали само један језик, свој - српски језик.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  6. #6
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Стара српска азбука

    НАПОМЕНА: Звездицом обележена слова нису у саставу савременог црквеног правописа

    слово назив гласовна вредност
    À аз а
    Á буки б
    Â вједи в
    Ã глагољ г (и: меко г или ђ)
    Ä добро д
    ê јест е (и:је)
    Æ живјете ж
    S зјело з (и: африката дз)
    Ç земља з
    È иже и
    I и и
    *ћ ђерв меко г или ђ
    Ê како к (и: меко к или ћ)
    Ë људије л
    Ì мисљете м
    Í наш н
    Î он о
    Ï покој п
    Ð рци р
    Ñ слово с
    Ò твердо т
    Q у (или: оник) у
    U ук у
    Ô ферт Ф
    Õ хјер х
    ^ от от
    Ö ци ц
    × черв ч
    *Y џерв џ
    Ø ша ш
    ≥ шча шт (или: шч)
    ¿ дебело јер мукли самогласник (полугласник) задњега реда (или: о без гласовне вредности)
    ì, ‡ јери ы у руском изговору
    ĩ танко јер мукли самогласник (полугласник) предњега реда (или: о без гласовне вредности)
    Ĭ јат отворено е ( o у словачком изговору и: ја, е ије, је, и, ј
    E је је
    Ü ју ју
    *Ø велико јус носно о (о у пољском изговору) или: у, ју
    *Œ јотовано велико јус ј + носно о или: ју
    Σ о о
    Å мало јус носно е (е у пољском изговору) или: је, ја
    *° јотовано мало јус ј + носно е или: је, ја
    ¨ ја ја
    *… је или: јотовано јест је
    Ù кси кс
    ∏ пси пс
    D тита т
    U, V ик, ижица и (и: в)
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  7. #7
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    6. КЊИЖЕВНИ И ГОВОРНИ ЈЕЗИК

    Као и други језици, и онда и данас, српски језик је имао говорну и књижевну варијанту. Те варијанте долазе отуда што већ сваки човек другачије говори него што пише. Говор је она прва, најгора верзија изражавања. Нема брисања изреченог, нити много времена за размишљање да се поправи склад речи. Па и мања је потреба за улепшавањем, јер те речи односи ветар. Зато се увек сиромашније, ружније и неправилније говори, него што се пише. Срби обично кажу "одма", "леба" и "де", а напишу "одмах", "хлеба" и "где".
    Код писања, међутим, ствари стоје другачије. И у најобичнијем писму сваког човека изражавање је богатије, лепше и правилније, него у његовом говору. Људи од пера из поколења у поколење побољшавају писани књижевни језик, и тим побољшавањем уједно повећавају разлику између говорне и писане варијанте истог језика. Из живог говорног језика они по правилу узимају нужна језичка освежења, али увек важи да је писани књижевни језик бољи, правилнији и богатији него говорни. Он се зато сматра стандардним, репрезентативним језиком, па и јединим језиком у граматичком смислу.
    У једној нултој тачки, када почиње писменост на неком језику, нема разлике између говорне и писане варијанте. Али, разлика се створи већ када се напише прва књига. За српски језик то је био случај са Ћирилом и Методијем, свеједно да ли су они за своју мисију узели српски или неки други словенски језик. Од њих двојице, српски језик се кроз векове обогаћивао и оплемењивао, да би достигао врхунац у делима Петра Петровића Његоша, последњег великог писца на нашем старом језику.
    Ïîìgíhòg æg è ìgíg ãðhøíàãî Aðñgíè"
    Натпис на олтару у патр. цркви у Пећи. – Доч. Прв.96 у Хиљф. III 121. само
    почетак и свршетак натписа, и он држи да је савремен кад је прво подигнута црква.
    [16] Zdh prhstavi sê rabü bo`îi IlarnΣnü …pnskÁpü zêtüski zdatêlü mhsta sêgo svhtago ……
    Било исписано на гробници у манаст. Врањици. – Књиж. Рад. I. 146. Гл. XXVII, 174.
    1252.
    17 Sin s(ve)t¥i hram prhs(ve)t¥e d(h)v¥ b(ogorodi)ce süzdah i Ákrasih v ' ime Áspeni" e azü Stefanü, s(¥)n veliega kneza Vlka, vnÁk s(ve)t(a)go SimeΣna Nemani. I sî" b¥{(e) v d(ü)ni bl(a)go~(ü)stivago1 krala n(a){ego Uro{(a), v lht(o) h.§Ó.ëÓ.ÙÓ. ind(i)kta -¡Ó- -go.
    Натпис усечен у камену над вратима у морачкој цркви. – По снимку г. Ан. Јовићевића; Гл. XLIII 55. St. X, 263.
    1 По снимку могло би се читати и : bl(a)go~ü(s)tivago
    1255
    18 Vzüdvi`e sa ^ zema i süzda sa prh~ist¥ hramü s(ve)tago ierarha H(risto)va Nikol¥ i s(ve)tago i velikΣslavnagΣ mø~enika H(risto)va Panteleimona te~eniemü trúdomü i lübovniø mnogoiø KalΣhih, sevastokratora, bratÁ~eda careva, vnÁkü s(ve)tago Stefana kralh srübüskago; napisa`e sã pri carüstvo blgarskoe, pri blagovhrnhmü i blago~üstivhmü i Hristolübivhmü carn Konstanüdinh Ashnn, edikto -zª-1 v lhto h.≈Ó.ëÓ.≈Ó.zÓ.
    Натпис у Бојанској цркви код Софије. – Гл.LVII,162; VII, 189,
    1 Тако у Гл. VII а у LVII: ≈Ó. Nи zÓ се не слаже са годином 6767.
    1262
    19 G(ospod)i I(sou)s H(ris)t, b(o`)e na{ü, pom(i)lúi nas, amin. Skon '~a{e se bo(go)d(ü)hnoven 'n¥e snö knîg¥ nomokanonü pomo≥iü s(v)et¥ö tro(i)ce i siloü `ivotvore≥aago krüsta i mol(i)tvami pr(h)~(i)st¥ö vl(a)d(¥)~(i)ce na{eö b(ogorodic)e i vshhü s(ve)t¥hü, amin. -- Proizido{e na svhtü slovhnüskago öz¥ka, b(o)god(ü)hnoven¥e snie knig¥, naricaöm¥ö nomokanonü; pomraËen¥ bo...
    Страна књиге Љ. Стојановића "Стари српски записи и натписи". Ови рукописи су из 1250, 1252, 1255. и 1262. године. Стојановић их је штампао без скраћеница и украса, садржаних у оригиналу, тако да су разумљивији данашњем читаоцу.
    У међувремену српски језик је пролазио кроз различите фазе, које ћемо настојати да опишемо у овим уводним напоменама, али сигурно нема речи о његовом двојству, односно о томе да је његова боља, књижевна варијанта, била ненародна. Можда о двојству језика може да се говори када се књижевна варијанта до неразумевања удаљи од говорне, но, као што смо видели, то са нашим језиком није био случај: када ми данас можемо прилично добро да разумемо српски језик прохујалих векова, свакако је он био добро разумљив нашим прецима, и то образованима више, а необразованима мање, баш као што је и данас случај са књижевним језиком. Није случајно што смо у наведеним примерима теже разумели језик Светог Саве него записе из свакодневног живота. Тако ће нам и данас бити неприступачније сложено изражавање неког филозофа, који је свој језик уздигао далеко изнад просека говорне свакодневице. Природно је и што боље разумемо цитате од пре 200-300 година, него оне из XIII века; то долази отуда што се језик стално мења кроз време.
    Стари српски језик и правопис је још почетком XX века био разумљив великом делу становништва, јер се у оквиру наставе из богословије учио у свим школама. Старе азбуке могу да се науче са мало труда, али проблем у читању оригиналних средњевековних списа није толико у губитку многих речи, нарочито сложенијих, колико у начину писања. Писало се руком, а умножавало преписивањем, уз настојање да рукопис изгледа што лепше. Гледано из нашег угла, то улепшавање је у великој мери умањило јасност рукописа, тако да се због обиља шара и разних црта слова тешко разазнају, мада их је већина иста као и данас. Сем другачијег облика слова, потешкоће ствара и ондашњи систем интерпукције, по коме су речи углавном писане спојено. Зато су у књигама Љубе Стојановића стари записи и натписи дати у савременој интерпукцији, а слова само у основном облику, без сувишних шара. Тако је стари српски језик постао разумљив широком кругу читалаца, чему је сведок и чињеница да се у књигама с почетка века он још увек није преводио, иако се већ неколико деценија писало по правилима "Вукове реформе".
    У "Историји Срба" Константина Јиричека, на пример, документа се дају у оригиналу, на словима на којима су била написана. "И када сие писах, тада ми да господин бан Твртко испред себе велик пехар вина попити у добру вољу", цитира Јиричек писара краља Твртка, Дражеслава Бојића. Испод једног уговора са Дубровчанима, писар Бојић ставио је и ову напомену: "А се писа Дражеслав дијак својом руком малокорисном, родом Бојић, земља ми је мати а отачаство ми је гроб, от земље јесмо и у земљу унидемо".
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  8. #8
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Зар није било лакше да оставиш линк?

    ...А и било би у реду да напишеш и име аутора, да не помислимо да је текст твој ауторски.

  9. #9
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Nemam link to mi je u kompu evo autora i naziva :МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ


    ТАЈНЕ »ВУКОВЕ РЕФОРМЕ«
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  10. #10
    Ističe se
    Učlanjen
    23.08.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    'ди је брља
    Poruke
    2.646
    Reputaciona moć
    61

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    a el mogu ja da napisem osnovno za njega ?
    to sad ucim, iz sprskog
    Sugavi, ludi, brljavi, pijani, osisani ...
    SSB ...

  11. #11
    Početnik
    Učlanjen
    10.11.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Nis
    Poruke
    17
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    lepo lepo i korisno

  12. #12
    Ističe se ljuba miljkovic (avatar)
    Učlanjen
    19.02.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Smederevska Palanka
    Poruke
    2.212
    Reputaciona moć
    58

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Bre, doktore, imaš mnogo "grlatu" trenutnu aktivnost: "opismenjavaš nepismene"!?

    Što malo ne poradiš najpre na svojoj pismenosti? Računarskoj...

    Recimo, nije dovoljno iskopirati Samardžićev tekst, pa očekivati da će Krstarica da ti reši problem ispisa slovnih znakova staroslovenske azbuke. Retko koji program podržava ta slova.

    I, onda moraš da ideš, na žalost, kao kod kineskog, ili japanskog pisma – na SLIKU!



    A, ne vidim i zašto je uopšte postavljena ova tema? Pogotovo ovako: istrgnuto nekoliko odeljaka Samardžićevog rada...

    ... i šta dalje? Gde je problem? Ako nema problemski postavljene teme, onda si i ti,i mi koji bismo želeli da učestvjemo u priči – u problemu.

    Samardžić je svoj spis uradio i objavio s jedinim ciljem: da Vuka prikaže u svetlu neznalice, upropastitelja starog srpskog jezika, kao austrijskog špijuna (i ruskog), kao lopova koji je krao stare srpske povelje, rukopise i rukopisne knjige, odnosio ih iz Srbije i prodavao raznoraznim belosvetskim trgovcima i kolekcionarima...

    Dakle, doktore, šta si hteo!?

  13. #13
    Primećen član
    Učlanjen
    18.01.2008.
    Pol
    muški
    Poruke
    833
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio milantoplica Pogledaj poruku
    lepo lepo i korisno
    jeste bre, bilo bi još lepše da se pastir vuk uspeo da se upiše u karlovačku gimnaziju, ali nije prošao prijemni..

  14. #14
    Primećen član
    Učlanjen
    05.09.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    687
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    испада да је вук био ондашњи "издајник" шпијун цие, итд .односно лдп-овац јер је приближио своју ћирилицу латиници.а није ни чудо кад ју је правио у аустрији.

  15. #15
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Problem je moj Ljubo u prekidu kontinuiteta srpskog jezika.
    Svi smatraju da je Vuk osnivac naseg jezika,a on je u stvari napravio najvecu brljotinu u nasoj istoriji prekinuvsi kontinuitet najstarijeg jezika na svetu srpskog.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  16. #16
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio drbob Pogledaj poruku
    Problem je moj Ljubo u prekidu kontinuiteta srpskog jezika.
    Svi smatraju da je Vuk osnivac naseg jezika,a on je u stvari napravio najvecu brljotinu u nasoj istoriji prekinuvsi kontinuitet najstarijeg jezika na svetu srpskog.
    Ох, Боже!

    Како неко може бити ''оснивач језика''???
    Сем Заменхофа који је ''основао'' есперанто, ја још нисам чула на неко може ''основати'' језик.
    Како неко може ''прекинути континуитет језика'', то још ''најстаријег на свету''?
    Језик је жива ствар, исувише велика да би могла зависити од једног човека...
    Ако мислиш на књижевни језик - књижевни језици код Срба од 9. до 19. века били су: старословенски, српскословенски, рускословенски и славеносрпски.
    О ком ''континуитету'' говориш????

  17. #17
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    O kontinuitetu i knjizevnog i narodnog,narodni se i zadrzao jedno vreme...
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  18. #18
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio drbob Pogledaj poruku
    O kontinuitetu i knjizevnog i narodnog,narodni se i zadrzao jedno vreme...
    Књижевност и језик су ми струка, али нисам сигурна о чему ти сада говориш.
    Какав континуитет ако је за 1000 година постојало 5 књижевних језика?
    Шта подразумеваш под тим да се ''народни задржао једно време''?

  19. #19
    Ističe se ljuba miljkovic (avatar)
    Učlanjen
    19.02.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Smederevska Palanka
    Poruke
    2.212
    Reputaciona moć
    58

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    @Hellen

    Teško je pobornicima "pokreta" Srbi – narod najstariji bilo šta dokazati... pošto u svemu, pa i u istoriji jezika, nalaze nekakav "kontinuitet".

    Doktor hoće, i to mu je jedini dokaz – on hoće, da natera sve da prihvate da je najstariji jezik na svetu srpski.

    Jer, na tome on i njegovi zasnivaju svoju "jedino istinsku istorijsku nauku".

    Gde je i kako naleteo na kragujevačkog šarlatana, samo on zna. A u njegovom spisu je našao mnoštvo blagodatnih uporišta za svoja "razmišljanja", kao potomka naroda koji je nastao evolucionim skokom iz nebića u biće sa razumom.

    Inače, moja razmišljanja u vezi sa ocem jezika kojim govorimo i pišemo – nisam promenio. Ali, to su samo – razmišljanja.

    Šta je bilo, bilo je. Istorijski tokovi se ne mogu menjati.

  20. #20
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Inače, moja razmišljanja u vezi sa ocem jezika kojim govorimo i pišemo – nisam promenio. Ali, to su samo – razmišljanja.
    Сећам се, сећам се...

  21. #21
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio ljuba miljkovic Pogledaj poruku
    @Hellen

    Teško je pobornicima "pokreta" Srbi – narod najstariji bilo šta dokazati... pošto u svemu, pa i u istoriji jezika, nalaze nekakav "kontinuitet".

    Doktor hoće, i to mu je jedini dokaz – on hoće, da natera sve da prihvate da je najstariji jezik na svetu srpski.

    Jer, na tome on i njegovi zasnivaju svoju "jedino istinsku istorijsku nauku".

    Gde je i kako naleteo na kragujevačkog šarlatana, samo on zna. A u njegovom spisu je našao mnoštvo blagodatnih uporišta za svoja "razmišljanja", kao potomka naroda koji je nastao evolucionim skokom iz nebića u biće sa razumom.

    Inače, moja razmišljanja u vezi sa ocem jezika kojim govorimo i pišemo – nisam promenio. Ali, to su samo – razmišljanja.

    Šta je bilo, bilo je. Istorijski tokovi se ne mogu menjati.
    Mislim da smo ovde da polemisemo,nije mi namera nikog da nateram ili da ubedjujem,smatram da smo svi punoletni i da svako ima svoj stav i svoje vidjenje,mozda se neki jos izgradjuju ali ima vremena da se uci.
    Postujem tudje misljenje ali imam svoj stav
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  22. #22
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Vecina pismenih u svetu zna da je srpski najstariji jezik,samo nepismeni to izbegavaju da prihvate,ali opismenice se i oni.
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

  23. #23
    Buduća legenda Hellen (avatar)
    Učlanjen
    29.08.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    30.131
    Reputaciona moć
    921

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio drbob Pogledaj poruku
    Vecina pismenih u svetu zna da je srpski najstariji jezik,samo nepismeni to izbegavaju da prihvate,ali opismenice se i oni.
    Какве везе има та спознаја са писменошћу?

  24. #24
    Aktivan član bilosta (avatar)
    Učlanjen
    22.01.2006.
    Pol
    muški
    Poruke
    1.083
    Reputaciona moć
    54

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio drbob Pogledaj poruku
    Vecina pismenih u svetu zna da je srpski najstariji jezik,samo nepismeni to izbegavaju da prihvate,ali opismenice se i oni.
    Ajd molim te meni ne pismenom pojasni, meni to nije jasno, "srpski jezik najstariji" nikako da povežem

  25. #25
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: Vukova reforma

    Citat Original postavio bilosta Pogledaj poruku
    Ajd molim te meni ne pismenom pojasni, meni to nije jasno, "srpski jezik najstariji" nikako da povežem
    Citaj pa ces nauciti,zasto mislis da si nepismen?Zbog pisanja???
    ПОМОЗИ СЕБИ ДА БИХ ТИ И ЈА ПОМОГАО.

Slične teme

  1. Vukova diploma
    Autor veranl u forumu Škole
    Odgovora: 97
    Poslednja poruka: 26.12.2014., 21:13
  2. Vukova diploma
    Autor HEARTBREAKER u forumu Škole
    Odgovora: 16
    Poslednja poruka: 30.10.2009., 09:48
  3. Reforma skole
    Autor milicaanchy u forumu Škole
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 02.05.2004., 13:24

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •