Zanima me sta mislite... da li je moguce u nekom kratkom vremenskom periodu promeniti svoje poglede na svet i sta treba da se desi da bi bilo ko uradio tako nesto..
Koji je to trenutak ili neko vreme kada prestajemo da budemo ono sto smo bili ili bar deo nas...i postajemo promenjeni da nas najcesce ni nama najblizi ne mogu prepoznati.A mi sami..?Primecujemo li uopste promene kod drugih i koliko vremena treba da prodje da bi shvatili da se tu nesto desava..Mozemo li se uopste odupreti godinama,ljudima,desavanjima
Postavljas uzasno tesko pitanje.
Kako mi se cini:
Mi smo nesto ili neko, ne znam sta bi tu bolje pristajalo
ali se prekrijemo svakakvim glupostima, zamracimo misli a time i tela
Vrlo je zeznuta ta povezanost misli i tela, ili uma i tela, ne razumem se u te pojmove.
Na koji je nacin zeznuto? Kada se pomrace tela, osecamo razne slabosti koje nas usporavaju, manje ili vise smo ih svesni. Tipa, ne ide mi se sad tamo, ne radi mi se sad to i to. Jeste da je to i zbog misli,. ali kada telo oslabi i ono bi da lezi i odmara ili da kuka kako mu nije dobro. I sve smo tromiji i tromiji i sve smo vise preplavljeni glupostima i sve manje smo mi mi. I naravno, sto vreme vise prolazi, sve je teze pokrenuti telo a time i misli. Misli i kada se pokrenu, to je ono kada nam padne na pamet kako bi bilo dobro ipak otici tamo i tamo, kako ce tamo biti i taj i ta, telo kaze: ma daj pusi sad, bas mi nesto tesko, i zacaran krug.Da bi se pokrenuli , opet kazem cini mi se, potrebno je pokrenuti telo. To nije lako, pogotovo sto je najcesce ako to stanje unistavanja traje dugo potrebna i strucna pomoc za koju se telo nerado odlucuje
. Zasto strucna pomoc? Jer telo nije lagano kao misli i sasvim je podlozno svim fizickim zakonima i treba biti veoma oprezan u postupku vracanja tela u normalu, a normala tela je da bude aktivno. E kada se telo pokrene , sve moze da bude mnogo lakse. Onda je lakse poslusati misli koje kazu : ajde da nesto menjam. I onda dolazi aktivnost koja sledi misli. Ja to nazivam misli a neko drugi bi mozda rekao um, u tu terminologiju ne ulazim dublje, ovo pricam na osnovu svog vokabulara
I vremenom, aktivnost moze da cisti gluposti koje su se gomilale preko nas samih, i to deluje kao nasa promena. A to nije promena nas samih vec nase ozivljavanje, nase profunkcionisavanje.
Cini mi se da se covek ne svodi na svoje osobine , neki licni opis i sliku, pa ni svet
vec da je to njegova aktivnost,
Taj protok, njegovi postupci delanje, to je covek.
To bi bilo znaci kao neka dinamicka slika coveka. Nije covek uslikan trenutak ili neka pojava u zamrznutom vremenu
Vreme prolazi, tece, ne miruje. Tako u tom vremenu tece i ne miruje i prolazi covek.
Ako covek prati taj tok, ako dela , ako je njegovo telo zivo , iz godine u godinu ono sve bolje dela.
Pronadji neke stare ljude koji su delatnici pa ih posmatraj.
Tako ne moze da radi mlad covek, oni su virtuozi.
Pala mi je na pamet jedna kloreograf, e ne znam ime. Kada je sniman taj serijal ta je zena imala nesto uzasno mnogo godina, dal 80 ili 85. Serijal: pet najvecih koreografa sveta. Balet. Sta je ta zena radila, to je cudo.
Ali ne mora se ici tako daleko
Videla sam jednom jednog dedu, oko 75 godina. Njegovo je telo izgledalo kao da je od sajli, neverovatno. A izraz lica, ne umem da opisem. Kolika je stabilnost i vedrina odisala sa tog lica, to se ne moze videti na nekom ko ima 20 ili 25
ko se jos uvek pita oko mnogo cega i jos uvek nije u stanju da se sav preda onom sto radi.
Tako, neko bi to nazvao menjanje tokom rada i zivota, a meni se cini da je to ciscenje od gluposti, postajanje ono sto jesmo zaista.
