OLGA STOJANOVIĆ - KULTURNA DERATIZACIJA - Sve na bubanj/kurir 15.10.2008
Otvoreno pismo Dragoljubu Đuričiću i ostalima
Dragi momče, uprkos svim mojim naklonima prema vama, uključujući i otklone, zaista sam bila prijatno iznenađena (u daljem tekstu „neprijatno“) kada ste nastupili na televiziji, u lapidarnoj i opskurnoj anketi među „poznatim“ srpskim Crnogorcima - na temu priznanja kosovske nezavisnosti od strane Vlade Crne Gore! Svakako da sam od vas očekivala nešto munjevito i bubnjevito, ali metafora o šamaru i poljupcu prevazišla je i moj lični ukus, kao i moj personalni neukus!
Vama nije potrebno pojašnjavati, ali čitaocima možda jeste, kako ste na pitanje o vašem ličnom odnosu prema najnovijoj crnogorskoj odluci, kao Beograđanin crnogorskog porekla i domicila, onako „lacmanski“, čisto bokeljski, odgovorili da ste nekad (valjda u mezozoiku), kad vam je cura opalila šamar, na taj šamar uzvratili - poljupcem...
Što u prevodu, koji je izgubljen u prevodu, znači da je Srbija trebalo da poljubi Crnu Goru zbog priznanja - ajde da se ne izražavam, ali moram - nezavisnosti dela njene teritorije!
Dovoljan je bio vaš legendarni osmeh, nastao ukrštanjem Fernandela i Belmonda, pa da naslutim kako ćete izreći nešto zaista duhovito, a da se pri tom nećete zameriti ni Srbiji (koja je dobila šamarčinu) niti Crnoj Gori (kojoj je, po vama, trebalo uzvratiti poljupcem)! A ne, „proterivati“ njenu ambasadorku, mada ostali mediji, osim onog na kome ste nastupili, koriste light varijantu - „otkazati gostoprimstvo“. Da li je uistinu Boris Tadić trebalo da poljubi Mila Đukanovića, barem u predelu vrata, gde su spakovane njegove erogene zone, dok su mu ostale zone rasprostrte po Mediteranu i šire?! Je li to, možda, „hrišćanski“ (ko tebe kamenom...) ili još hrišćanskije (pruži mu i drugi obraz..), pa da se konačno prizna nezavisnost i Užičkoj republici, čija tradicija seže sve do Narodnooslobodilačke borbe, plus kajmak i pršuta?!
Ingeniozna dramaturška „intervencija“ (ona zbog koje se pada, a potom uzleće) na prijemu za odsek dramaturgije jeste B-devedesetdvojkino suprotstavljanje vaše veličajnosti malenkosti Matije Bećkovića. Ukoliko s Bećkovićeve glave eliminišem kapu Šerloka Holmsa, njegova se težina umanjuje za sto pedeset grama, ali ostaje sedamdeset pet kilograma. Kapa dole, jer Bećković nije detektiv već detektor! A vi ste protektor.
Posle vaše antologijske izjave o šamaru i poljupcu, vaša prirodna težina od osamdeset pet kilograma spada na sto pedeset grama, koliko teži Bećkovićev kačket!
S kapom ili bez kape, Bećković je ustvrdio da je odnos između Crne Gore i Kosova ZAKON SPOJENIH SUDOVA, što nije metafora, već fizički zakon nivelisanja. U fizici tečnosti, u politici - interesa! I time je pesnik jezgrovito rekao sve, što je, uostalom, oduvek i govorio, samo što je zakasnio - zbog ubrzanog mišljenja i usporenog bubnjanja - da vam ukrade metaforu o šamaru i poljupcu. Doduše, nadobijao se šamara, ali je samo jednom ljubio i ljubi.
Ovaj oktobar 2008. nije vam, Đuričiću, 5. oktobar 2000! Ne može se: SVE NA BUBANJ! Ili na doboš! Reći ćete kako je vaša metafora POLJUBI ONOGA KOJI TE BIJE poetska i ironijska. U vašem je slučaju samo ironijska, ali samo u jednom smeru, u smeru Srbije, koja bi, da se toliko hoće i može ljubiti i balaviti, osim za sve ostalo, morala biti optužena i za seksualno uznemiravanje, da ne kažem zlostavljanje, jer je u slučaju Srbije to isto, pošto uvek popije veću kaznu, dok tradicionalno jede ono što se ne jede, a što ste vi u slast pojeli, putem „poljupca“!
Umesto da ste uzeli doboš i dobošare i prošetali Beogradom, uz poskočicu „KOSOVSKA ULICA, MILOVA NULICA!“, vi ste predložili čitav niz s pobočnim varijantama poljubaca koji se „Montenegro erlajnzom“ šalju u suzavičavu Crnu Goru iz Srbije, koja suzavcu ne veruje!
A oni koji su vas medijski „konfrontirali“ Bećkoviću izneli su vas do stiha: „Pomalo je takijeh junaka ko što bješe Dragoljub Đuričić“. /
treba dodati da je doticni bio pre petnestak godina jedan od osnivaca udruzenja za zastitu crnogoraca u srbiji .
dobro su se zastitili i dobro brane svoje,vidljivo zar ne?
Otvoreno pismo Dragoljubu Đuričiću i ostalima
Dragi momče, uprkos svim mojim naklonima prema vama, uključujući i otklone, zaista sam bila prijatno iznenađena (u daljem tekstu „neprijatno“) kada ste nastupili na televiziji, u lapidarnoj i opskurnoj anketi među „poznatim“ srpskim Crnogorcima - na temu priznanja kosovske nezavisnosti od strane Vlade Crne Gore! Svakako da sam od vas očekivala nešto munjevito i bubnjevito, ali metafora o šamaru i poljupcu prevazišla je i moj lični ukus, kao i moj personalni neukus!
Vama nije potrebno pojašnjavati, ali čitaocima možda jeste, kako ste na pitanje o vašem ličnom odnosu prema najnovijoj crnogorskoj odluci, kao Beograđanin crnogorskog porekla i domicila, onako „lacmanski“, čisto bokeljski, odgovorili da ste nekad (valjda u mezozoiku), kad vam je cura opalila šamar, na taj šamar uzvratili - poljupcem...
Što u prevodu, koji je izgubljen u prevodu, znači da je Srbija trebalo da poljubi Crnu Goru zbog priznanja - ajde da se ne izražavam, ali moram - nezavisnosti dela njene teritorije!
Dovoljan je bio vaš legendarni osmeh, nastao ukrštanjem Fernandela i Belmonda, pa da naslutim kako ćete izreći nešto zaista duhovito, a da se pri tom nećete zameriti ni Srbiji (koja je dobila šamarčinu) niti Crnoj Gori (kojoj je, po vama, trebalo uzvratiti poljupcem)! A ne, „proterivati“ njenu ambasadorku, mada ostali mediji, osim onog na kome ste nastupili, koriste light varijantu - „otkazati gostoprimstvo“. Da li je uistinu Boris Tadić trebalo da poljubi Mila Đukanovića, barem u predelu vrata, gde su spakovane njegove erogene zone, dok su mu ostale zone rasprostrte po Mediteranu i šire?! Je li to, možda, „hrišćanski“ (ko tebe kamenom...) ili još hrišćanskije (pruži mu i drugi obraz..), pa da se konačno prizna nezavisnost i Užičkoj republici, čija tradicija seže sve do Narodnooslobodilačke borbe, plus kajmak i pršuta?!
Ingeniozna dramaturška „intervencija“ (ona zbog koje se pada, a potom uzleće) na prijemu za odsek dramaturgije jeste B-devedesetdvojkino suprotstavljanje vaše veličajnosti malenkosti Matije Bećkovića. Ukoliko s Bećkovićeve glave eliminišem kapu Šerloka Holmsa, njegova se težina umanjuje za sto pedeset grama, ali ostaje sedamdeset pet kilograma. Kapa dole, jer Bećković nije detektiv već detektor! A vi ste protektor.
Posle vaše antologijske izjave o šamaru i poljupcu, vaša prirodna težina od osamdeset pet kilograma spada na sto pedeset grama, koliko teži Bećkovićev kačket!
S kapom ili bez kape, Bećković je ustvrdio da je odnos između Crne Gore i Kosova ZAKON SPOJENIH SUDOVA, što nije metafora, već fizički zakon nivelisanja. U fizici tečnosti, u politici - interesa! I time je pesnik jezgrovito rekao sve, što je, uostalom, oduvek i govorio, samo što je zakasnio - zbog ubrzanog mišljenja i usporenog bubnjanja - da vam ukrade metaforu o šamaru i poljupcu. Doduše, nadobijao se šamara, ali je samo jednom ljubio i ljubi.
Ovaj oktobar 2008. nije vam, Đuričiću, 5. oktobar 2000! Ne može se: SVE NA BUBANJ! Ili na doboš! Reći ćete kako je vaša metafora POLJUBI ONOGA KOJI TE BIJE poetska i ironijska. U vašem je slučaju samo ironijska, ali samo u jednom smeru, u smeru Srbije, koja bi, da se toliko hoće i može ljubiti i balaviti, osim za sve ostalo, morala biti optužena i za seksualno uznemiravanje, da ne kažem zlostavljanje, jer je u slučaju Srbije to isto, pošto uvek popije veću kaznu, dok tradicionalno jede ono što se ne jede, a što ste vi u slast pojeli, putem „poljupca“!
Umesto da ste uzeli doboš i dobošare i prošetali Beogradom, uz poskočicu „KOSOVSKA ULICA, MILOVA NULICA!“, vi ste predložili čitav niz s pobočnim varijantama poljubaca koji se „Montenegro erlajnzom“ šalju u suzavičavu Crnu Goru iz Srbije, koja suzavcu ne veruje!
A oni koji su vas medijski „konfrontirali“ Bećkoviću izneli su vas do stiha: „Pomalo je takijeh junaka ko što bješe Dragoljub Đuričić“. /
treba dodati da je doticni bio pre petnestak godina jedan od osnivaca udruzenja za zastitu crnogoraca u srbiji .
dobro su se zastitili i dobro brane svoje,vidljivo zar ne?
Taj stvarno ume lupa 
)
