Mirjana Pavlović - Leptir na zamrznutom oknu

KAD REKA CVETA


Kad reka cveta,
hiljade sitnih iskrica
sto prelaze granicu
izmedju dva stanja
brzinom, o kojoj ne znaju nista,
podsete me da je zivot
samo pljusak protonske kise.

I da se sahovskiom igrom
sicusnost opire nestajanju
u uvek novim mlazevima
sto se lagano osipaju
i polako trose u vremenu.


Kad reka cveta,
ucini mi se
da smo kroz zivot vec jednnom prosli
i da smo sene samo
na zgaristu proslog vremena
zadrzanog u slici
opsteg secanja.

Kad reka cveta
ne zelim, a ipak nazirem
tamne pruge u svojim mislima,
-tamne kao reka u noci
kada zapara obalu
i ostavi, sasvim slucajno,
svetlucavi belutak u pesku.

I shta sa ovim?

TOPOT BELIH KONJA


Ne jurite konji!
To je
samo
glas
buduce uspomene.

Ne jurite konji!
Obuzdajte kas!
Vreme je
iza
mene.

PITANJE ZA DUGU


Nemoj umreti sada
(moje te oci mole)
ne znam da zivim sama
bez onih sto me vole.

Nemoj otici kada
jorgovan mirise strasno,
udahni plavo jutro
- ne reci da je kasno.

Nemoj umreti sada,
ostani medju nama,
bar dok sam jos tako mlada
- ne umem da zivim sama.

Ici cemo pod dugu
posle aprilske kise
i ucices me tamo,
kako se bez tebe dise.

Pitam se samo: zasto,
u ovu prolecnu zoru
treperi ova pesma
plava od nebeske kise?

Kako se desila ona,
sad-kad te nema vise?

PAHULJICI

-Svakodnevna molitva

Svilenice,
bela, nezna
i pratiljo,
neizbezna,

saputnice
u samoci,
bekstvo moje
od nemoci,

snezna boro
ostrog luka
-plavo nebo,
znana ruka,

leptirovo
meko krilo
po oblaku
zaplovilo,

cvete krotki
moga bola,
vitoroga
jelo, s’mola,

ledni mrazu
moga muka,
studenico
od jauka,

srecna zvezdo
u beznadju:
izatkaj mi
sneznu ladju

da prebrodim
strepnje tminu
i osvojim
razdaljinu

od mramora
-do paperja,
od netraga
-do bezmerja!

ZIMSKA BAJKA

U blagom osmehu
pod prvim mrazom
skrio si odgovor
na moj upitni pogled.

Znam-mislis:
otici ces,
ogrnut svojom tajnom
sto plovi u nedogled…

Dok strah se
mrzne od te tajne
a grane snezne pod nebom
nocnim su velika, bela meduza

gle, na oknu zamrznutom,
u lednom sjaju sedefne skoljke
umesto tvoga odgovora
-nasla se jedna suza…

PESMA KOJE NEMA


Stani, nisi ni cuo te reci nikad
ne zuri tako na onu stranu!
Zar mislis da cemo ziveti ikad
kao sto zivimo u ovom danu?

U trenu sto pripada nama samo
iz mimohoda nasih snova
u strepnji koje nema tamo,
u svemu sto jeste ljubav ova:

u vecni oganj iz greha izrasla,
preduboka da bi nas spasla,
neiskazana a neugasla
nasuprot nama u beksraj rasla

i lisila nas tebe?
Oprosti za reci neizrecene
( u njih sam skrila samu sebe)
od kazne ove naslucene.

Stani, molim te, ne zuri tako
Hocu da gledam tvoje oci
-moje pametne, sjajne svice!
Smrti-ne gasi zeravice!
Ljubavi-vreme zakoci!

Te reci da ti kazem sada
da ih poneses sobom tamo
bile bi bez mene kazna samo
-pakao tvoj u nebu mog jada,

Jer nema neba bez nas dvoje
po kome plove oblaci takvi
od nase maste i nase boje
za koju ne znaju ni andjeli,

oblaci ni sivi, ni plavi,
ni beli-oblaci nasi-neveseli
A opet , ne bih ni jedan dala
za bilokakvo nebo bez tebe,
sacekaj, dusa mi vec sada zebe

pri samoj pomisli da te nema
i da ti jos uvek nisam rekla
da si ti moja vecna tema
sto nikad nije u pesmu utekla

kao sto tvoja zivotna reka
uranja u okean sumraka
dok moja raspeta dusa ceka
na dnu poslednjeg naseg oblaka,

da snagom ljubavi tvojoj poleti,
pre no sto zivot u tome je spreci
u bezdan, kome ti vec pripadas
i da ti tamo, uputi te reci.

SUZA

Otisla si…
Znam to po boji
jutarnjeg neba
u suznom oku
bele rade,

po djurdjevku
sto ne mirise,
po kapljicama
proletnje kise

sto su smenile
rosu posle bdenja.
Znam to po dahu
usnulog cveca

sto neke
nove livade sanja
po tihom sapatu
olistalog granja

te stare lipe
ciji smo miris
udisale obe
s osmehom istim,

dok bi mi
ocima svojim bistrim
nedopevanu pesmu
ljubavi svoje tkala…

Znam to po
srcu tvrdom,
srcu sto jutrom ranim
uvele bele rade
po oblacima sadi

i bez ijedne suze,
kao da vec odavna
azbuku smrti pozna,
iz brazde neorosene
latice rasute vadi.

PROZOR

Misli mi nebom plove
za mirisom usnulog granja
dok oci zvezde love
u budnom vrtu secanja.
Gle, glavica se digla
maslacka, bez puhora!
Znam-pitanja su stigla
posle tvog odgovora.
A pitati te ne smem
zasto si skokom u oblak,
iz ovog zivota utekla
i cemu se u novom, nadas?
Kad bi mi samo rekla,
dok ova zvezda pada:
da li si zelela tada
da letis-ili da padas?

PUT

Potonuce moj cun jedne noci
kad jedino hridine budu tako same
i kada zapene vode, uz sum vetra
-jedinog cija budjenja idu do vecnosti.

Zvace me sapat iz dubina
u nevracanje zamrznutih dusa,
zvace me-da me pripremi
za neko novo radjanje,
na nekim drugim obalama
uz koje romore vode
i sume, radi potapanja…

A kada me dozovu talasi
uspavanih voda,
ostace pena-
rumena od stida
sto lepotom trenutka
krije nemerljive dubine…

MIRIS ZEMLJE

Potamneo je Mesec…
Ptice su oplakale ljude
pre leda koji je pokrio ribe.
i tuzbalica drozda ugasila se,
neprimetno, u vitrazu vecnog mraza…

Izgubio se Mesec…
Ljubimci planete ne znaju vise
ko su bili ni da su morali otici.
“Poslednji bice prvi”-ulaznica za vecnost,
umesto poraza, pobeda, rata?

Ugasene su misli…
Veliki dogadjaj - bez pravog odjeka:
za prostor mali, kao kutija,
sa ocima od Sunca, izvan njega,
naslo se, konacno, mesto.

Tiho jecaju zvezde…
Samo se crna rupa cinicno smesi
iz perspektive buduceg vremena:
“Kako je svet bio lep
pre i posle prolaska ljudi!”

PABIRCI
(U pesnikovoj dusi)


Zvukom zaparan prostor u noci,
iscezlo lice stvarnosti
i neodredjen osmeh neizvesnih daljina…

Dvosmislen pogled pretvara
sigurnost u zagonetku.

Suncevi pipci na latici lokvanja,
krpice secanja, zaustavljen vetrokaz…
I jedna nenapisana pesma

MIR


Mirise jasmin…
U dusi-ni sene.
Jasno nebo, ptice
i proleca zov.

U istom svetu
(daleko od mene)
vojnici k’o klasje
polegli u rov.

AUTOPORTRET U ISPOVESTI

Da, od secanja sam, od stamene gradje
sto prkosno preti zaborava tmini
dok od uspomena nize cvetne ladje
sto sigurno krce put ka mesecini.

Od pesama sam, iz duginog luka,
sto mostove vezu iz pogleda neznog,
sudbonosnog tkanja od boje i zvuka
-od robovanja sam srcu, neizbeznog.

Od nemira sam u treptaju svile
iz grimiznog plasta viteza slobode
kad zamahom maca, ispred svoje vile,
tmurni oblak lazne ljubavi probode.

Od misli ja sam, od najljuce guje
sto sjaj maske gasi-preziruci lazi
i radosti svoje dahom sumnje truje
dok istinu cistu u svom srcu trazi.

Od zalosti sam za usahlom rekom
mladosti pale na procvalom polju,
od saosecanja sa svakim covekom
sto okovima sputase mu volju.

Od zivota sam, svog najveceg straha
sto me nadom spase od svakog uzdaha
a verom uputi na trag srece trajne.
Od majke zemlje sam, od duboke tajne.

Od kajanja sam pred sobom i Bogom
zbog misli gresnih a svoje nemoci
zacete u bolu prve, strasne noci-
kad lovac na ptice, oglasi se rogom.

Od ljubavi sam-njenog tamnog cveta
suze zamrznute odjekom osmeha
od Boga prokleta, zbog Evinog greha
da kucam na vrata, macem zauzeta.

Od krotkosti sam brzonoge srne,
sto s’ jezerom sumskim u oku se vrati
kad na devicanskom izvoru posrne
jelen,u zudnom skoku, is paprati.

Od zubora sam, vode sa studenca
sto ratnikovom konju snagu daje
dok sanja kolevku zaspalog prvenca
a na javi od nje u san , pobegla je.

Od kraljica sam, od ohole sorte
sto mrkim pogledom kralja svoga gazi
kad zapne na pragu, sred nebeske porte
ka Bozijim sudom oznacenoj stazi

jer skriva u iskri prolecnog nemira,
kad ljubavi dugu razapne mu masta
istrgnuto krilo livadskog leptira
ispod hermelinom obrubljenog plasta.

Od carica sam, sto se Bogu mole
da im carski kapric postane izlisan
kad dvorjani cara intrigom privole
da caricu svoju postavi pred nisan

dok silazi s trona raskosna i bela
da tad zagrli ga-lica nevesela-
sve strepeci da ce noci o ponoci
sa prestola krisom, neko da ga svrgne…

Da nasmesi mu se, pre petlova glasa,
kad car izdajnickom rukom zatalasa
da s ponosom joj ovencanog cela,
snom ukletu krunu-iz osvete strgne

LEPTIR NA ZAMRZNUTOM OKNU


Saznanje nam je dato neznanim umom i moci
kao dar vasionski udahnut s Okna Sveta…
Shvatismo brzo: Dan Zorom putuje ka Noci,
iz naseg tela i daha rastinje novo cveta.

Zemaljski sunovrati i krateri Meseca,
Sunceva svetlost, Vreme, -prve iskre saznjanja…
Mi- neiscrpnom mastom, kao vecita deca
iz igre uranjamo u okvir poimanja.

Resetkom ogradjen beskraj ostaje Okno Sveta.
Ogranicenog uma izvori kad presuse,
duhovno blago Zemaljskog razuma procveta
u trosnom oblicju nekom, spremnom na vecnost duse.

Usplamti Oganj maste i duh pomeri stenu.
Sazvucjem misao bljesne u kosmickom vihoru,
Okno otvori kapke u beskonacnom trenu
-kap saznanja zablista u nepreglednom moru.

A telo-leptir rodjen iz vasionskog vira
udari o taj prostor zastakljen vecnim mrazom,
misao zastane usred ledenog nedodira,
Zemaljska prasina uzleti nebeskom stazom.

Da l’ cemo znati ikad, dok dise vasiona,
kuda odlazi dusa za prasinom rasutom
i cemu, dok rodjenja slave Suncana zvona,
mnostvo leptira belih na Oknu zamrznutom?

NA DOMAKU RECI


Secas se? To su reci bile:
reci koje su nas zblizile,
reci koje su nas odnele daleko,
reci koje premostavaju daljine
i reci koje seku prostor,
reci koje smo precutali,
reci koje dizu zidove cutanja
reci izgovorene u mraku
i zaboravljene u svetlosti jutra,
reci kojih nema,
reci koje smo izmislili
reci-iskusenja
reci--male ucene,
reci od somota
i reci iz paukove mreze
reci koje ubijaju
i vracaju u zivot
-varljive reci
s duplim dnom…
Reci kojima smo verovali
i reci kojih smo se plasili,
toliko duboko, toliko iskonski
da nismo mogli znati za njih
i srca su nam zaspala zauvek…

TAJNA


Vidim: kroz nebo modro
velika goruca ruza
probada oblak.

Osecam: rumene bulke
sopstvenim mirisom opijene
smese se u sumrak.

Slutim: kroz cvetnu
poljanu ljubavi nase
u sumrak ovaj, mirisni, sjajni

prosli su necujno,
u dugom nizu
vesti trovaci velikih tajni.

Znam: nikada nikog
voleti necu ljubavlju takvom
sto o dno vecnog bola dira.

Strepim: na gorkom cvetu
ljubavi nase, nestale su sve boje
u krilima leptira…

PUKOTINA


Smesimo se…Malinov caj
na stolu sablasno mirise.
A vazduh posle kise
pije suncani odsjaj.

Gledas me…I samo laka sena
od jasminovog granja
na tvom ponosnom celu,
skriva je od secanja…

MIRIS GREHA


Da, to je bilo tada
dok smo se jos voleli…
Secam se samo da je,
u praskozorje plavo
na mrtvu ruzu jednu
sleteo leptir beli.

I da je sve bilo
plavo i belo od neba i ptica:
Secam se tvoga lica
i male, gorke bore
oko usana mekih.

I dok smo vino pili
u kasne nocne sate
i gledali se u oci,
znala sam : odlazis, mili
a ja te pitati necu
da li ces opet doci.

A srecu,
poniklu iz krika ptice
bez svoga neba
s odsjajem plavim u slepom oku
-otkajacu pred sobom
i Bogom…

ZDRAVICA BEZ RECI


Nemoj me pustiti nocas
iz svojih ruku mocnih:
duh mi je lutao dugo
do ovih tisina nocnih.

I nemoj nista reci
cak i ako te pitam;
raduj se svojoj sreci
sto sam tu, sto ne skitam

po putevima zvezda
i prostranstvima neba.
Jer, tamo-nema mi gnezda…
Raduj se, sto te trebam.

Raduj se sto te ljubim
kao tog prvog jutra
kada sam znala da gubim
sve sto mi znaci sutra,

raduj se mome miru
u kom izdise nada
i neusahlom viru
u koji telo pada
dok dusa nad njim lebdi…

I pijmo:
Za zive duse pomen
i njeno vecno lutanje,
za neizbrisan spomen
i neumitno cutanje!

PONOS


Tihi smo otada kao noc pred nalet vetra…
Samo ponekad, reci polete prostorom
i zaustave se, kao ustreljene ptice.
Kupim ih jutrom, u paucini secanja…

Gledas me ocima u koje su se odavna
uselile opustele obale posute injem,
obluci zamrznuti u usahlim skoljkama,
iskrice suvog peska u decembarskom vetru...

U njima vise nema prosotra za zvezde…
Jos ceznem za pogledom mekim kao trava
sto leluja nehajno kraj divljih obala
u koje zalazi vetar, ponesen dusom…

Jos ceznem za mirisom napuklog maka
koji je razdrazena radoznalost izazvana
tajnom, pretvorila u zuti osmeh nevena.
Samo sneg secanja u mislima veje….

Mimoisli smo se, znam, te sporne noci,
bez oblaka, kada je na tvoje celo
gotovo neprimetno, pala kap mesecine
i osvetlila ga ponosom, hladnim, poput srebra…

PAD


Prebrza je svetlost:
ne mogu je slediti.
Suvise sam nisko
-ispod samog dna.

Venama protice vreme
usporenim tokom
a ostro klatno kajanja
odzvanja mi u grudima.

SIGURNOST


Kad stizu laste iz plavih daljina
sva neba se u jedno skupe,
priblize suncu izvore i usca
na obzorju: miris cvetnih talasa

-crveni koral napupi
u dnu necijeg srca.

Ja stojim u tesnim
grudima svog neba:
ne cekam laste
jer, ubrzo, odlecu.

Kad se racvaju zlatna neba jeseni
i krletke suncanih grebena
pucaju raspete plavim daljinama
na obzorju: miris buducih kisa

-crveni koral se kruni
u dno necijeg srca.


Ja stojim, tu gde
se sticu pocetak i kraj:
ne ispracam laste
jer, ubrzo dolecu.

Talasaju plave daljine crnim krilima…
Borim se, otimam, samujem…
Otesnjalo nebo mojih nemira
sateralo laste u napuklu
krletku moje duse.
Ja stojim, u zenitu
svoje sigurnosti
dok plave daljine zapljuskuju
koralni greben mog srca…

STRAST


Ne uzbrah te na vreme:
sad vise nisi ista!
Tek sparuskano seme
povrh uvelog lista

na miris podseca me
i plam jagoda divljih.
Iz plodova sve sivljih
rumene iskre mame

al’miris nestao je.
U ovim satima kasnim
izgorele su sve boje
pozarom strasti, jasnim.

I samo u dnu oka,
k’o bezdan ceznje duboka
mirisom sto se pamti
divlja jagoda plamti