Не привиђа вам се! Ту је!
Стрпљиво чека да станете за тренутак, зароните у њу и потпуно јој се предате.
Није жена, а јесте налик сну; делује нестварно, а неће нестати кад је додирнете. Можете је видети само када вам се учини да сте се нашли у пустињи и да у њој ничег нема, осим песка и ...одједном, ње!
У пустињи живота у којој, усред песка и убитачне жеге, ретко можемо видети трагове животне радости, сасвим неочекивано угледаћете ФАТАМОРГАНУ, онако како сам је и ја угледала једног 3. септембра.

ФАТАМОРГАНА је назив прве објављене збирке песама Ненада Живковића (а четврте по реду објављене књиге, пошто је до сада објавио прозна дела Холограм, Гроф Безљудов и Безвезне приче).

Кад угледате „ ФАТАМОРГАНУ“, биће то нешто као сан, што је и назив уводне песме, где је вољено биће надземаљке лепоте, сачињено од звездане прашине и дугиних боја, а потреба за спајањем са вољеном нуди узлете до неслућених висина, те жељом и страшћу оплођава свемир.Нажалост, крај ове песме, као и већине људских стремљења, подсећа нас на стварност и на то да је свако од нас ипак ограничен својом телесношћу, и да су стварност и идеали две неспојиве целине.

Свет стварности леп је једино ако му додамо бајковиту димензију, у којој обитавају нестварна бића попут вила и вештица, јер су оне увек тамо где је тајанственост, сан, лепота. Оне помажу да се оствари или да спречи остварење снова, јер је лепота некад демонског, а некад божанског порекла. Зато у овој збирци имамо доста фантастичних елемената: жене су виле, вештице, анђели, демони...

Где је лепота, ту је и жена, неминовно (Лик на обали), а она је исто што и коб којој се треба предати, јер је све боље од свеопштег ништавила по коме пливамо, несвесни да ли је горко или слатко, да ли стварно или привидно живимо ( „И дај се матици, нека те има./ И матица је жена што вапи“).

Понекад је присуство жене толико очигледно и болно, као и сан о њој који би песник желео да јој поклони за рођендан, све док се не сети да она таква не постоји и не може постојати ( Још није рођена) .Како је то Дучић опевао: „ јер све што љубимо – створили смо сами“.

У песми „ Имао сам те“, виле играју око ногу запитаног лирског субјекта, управо зато што је и вољена особа једнако нестварна и надстварна као виле, па је, и кад је нема, свеприсутна (Видим те у капи росе/ испод дуге/на облаку/у дивљој јагоди.../, што се, и кад се нема, има (Видим те/Јесте...Ти си то...Имао сам те..), иако праћена сталном сумњом да можда и није тако (Знам да сам те имао. Знати не значи имати)

Жена је та коју стрпљиво прате богови Хеладе, природа из ње црпи своју лепоту, Млечни пут јој служи као огледало. Она сија од чистоте, зауставља прасак залутале муње, боса гази усијалу земљу, влада небом, ватром, оком, руком додирује небо, те није чудно што у песнику буди несвакидашњи занос, те је моли да му дозволи бар на тренутак да предахне, да стане, јер је присутна у његовом перу, у оку, иако осећа како би се, попут времена, могла измигољити, исцурети кроз прсте ( Стани за тренутак)

Када постоји, она може бити и безимена (Безимена) , али једнако важна и свеприсутна, јер се тамнило њеног ока огледа у звездама, чији шапат песник чује, и које су такође занесене њеном лепотом. И све се може избећи, прескочити, занемарити, али не и поглед који нас зауставља, саплиће (Авај)

Занос који жена својим постојањем буди, праћен просто ходом или песмом, игром, сном, песник назива и војевањем , јер то јесте својеврсно војевање у коме побеђује лепота, а онај ко је изгуби и ли ко је никада не досегне остаје поражен(Еј, како си некада).

„ Како је лако бити песник у твојој близини!“ кличе аутор, надахнут присуством вољене, због које је у стању да постане и светац и блудник, јер у њему изазива и најстраснија и најчистија осећања ( Богиња љубави), иако се понекад плаши да је себи дао претежак задатак, јер у песми Никад више каже: „ Шта је са сликарима?/ Зар су баш сви помрли?/Шта је са песницима?/Зар је све остало на мени?)

У песми Једно цело земља, семе и тело постају једно, и све на крају постаје прах, јер земља јесмо и у земљу ћемо отићи, али се рачуна и оно пре тога, а најважније је да се сјединимо са неким и нечим, да не останемо ван свеопштег постојања.

Осим љубавних песама, у овој збирци има и мисаоних и родољубивих.

Од мисаоних издвајам две: Заборав (Заборав је неми сведок, победник/Не могу му побећи/с тобом или без тебе) и Песникова жртва, у којој песник остаје без речи пред лепотом вилинског кола у реци, коју посматра и којој се предаје, свесно приноси себе на жртву, одричући се речи. Онако како у „Горском вијенцу“ Вук Мандушић бива опијен лепотом снахе Милоњића која оплакује девера, па каже: „Благо Андри ђе је погинуо,/ дивне ли га очи оплакаше,/ дивна ли га уста ожалише“, Ненад Живковић пева: „ Поклањам се том песнику мртвом/ завидим му на оваквој смрти) .

Родољубиве песме, иако их има укупно четрнаест, заслужују посебан осврт. Оне се налазе у последњем циклусу, који је назван „ Пешчани град“.Њему у збирци претходе циклуси: Песак у зубима, Песак у очима и Стопе у песку.

Дакле, имате избора, иако сте у пустињи! Иако је око вас свуда песак, и у зубима, и у очима, и у души, иако осећате како вам песак и време цуре кроз прсте, можете приуштити себи тренутке уживања, уколико имате очи да видите пред собом Фатаморгану другачију од свих других фатаморгана, јер ће вам она бити предиван заклон од овоземаљских олуја.

Приступите и окрепите се после дугог и напорног пута! И знаћете да сте стигли кући!

Виолета Милићевић