О расколницима или "ИПХ"

Poruka
22.423
Старокалендарци у областима и градовима Српске Православне Цркве

Жељко Которанин

Српска Православна Црква време рачуна по Јулијанском, тзв. старом календару. Стога, на први поглед, појава припадника старокалендарског Сведочења Истине у њеним областима и градовима, те њихова мисијска делатност међу православним српским народом, а све то без благослова епископа, којима је поверено старање о том народу, у њиховим областима и градовима, изгледа беспредметна. Тако би и било када би наша браћа старокалендарци сведочили једино о нужности поштовања старог календара освештаног црквеном употребом, заштићеним Сигилионом - нарочитим саборским наређењем, издатим од патријарха Јеремије Цариградског, Силвестера Александријског, Софронија Јерусалимскога и мноштва других Отаца.

Љубљена браћа наша, старокалендарци, немају потребу да нашему народу проповедају о календарском питању. Главна њихова проповед се односи на зло екуменизма. „Кратко исповедање православне вере Истинских Православмих Хришћана Србије" састављена од схимонаха Акакија, на почетку истиче: „... И баш тако пошто су учесници /у овом случају епископи/ ућутали, теран својом савешћу говорим о ономе што је већ давно ваљало рећи, а речено није, због гашења православне свести наших епископа /овде се у фусноти од свих Српских епископа издваја епископ рашкопризренски г. Артемије, као једини борац против екуменизма, Ж.К./. Велика Црква Христова, тј. Цариградска патријаршија, скренула је са пута Светих Отаца и проповеда отворене главе скверну јерес екуменизма... Због тако бесрамног и јавног проповедања јереси од стране Константинопоља, због његовог отпадништва следимо пример који су нам Оци оставили: прекидамо свако општење и одвајамо се од цркве Константинопоља, „пре саборске одлуке „ /15. канон I и II Цариградског сабора/ и у потпуности усвајамо текст АНАТЕМЕ против екуменизма донет од Руске Заграничне Цркве,

Прекидамо општење са свима онима који молитвено опште са горепоменутим јеретицима и свима онима који бране јерес екуменизма..." .

Непосредни наставак исповедања вере Истшштих Православних Хришћана Србије казује откуда жеља браће наше старокалендараца да у областима и градовима наш Помесне Цркве спроводе мисију, рекли бисмо, потпуног антиекуменизма.

Даље:
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/starokalendarci.htm
 
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/pad_gordih/IV.htm

Светитељ Кипријан пише да расколници "макар били предани (на мучење), изгорјели у пламену и огњу или испустили дух свој будући бачени као храна звијерима - ни то им неће бити вијенац вјере, него казна за вјероломство, - неће бити славно окончање благочестивог подвига, него исход очајања".

Све и да расколници осјете иста страдања као хришћански мученици у вријеме прогона паганских царева, све и да их прже на тихој ватри или да их бацају на растрзање дивљим звијерима - њихова крв неће за њих постати царска мантија побједника; огањ који пржи њихова тијела неће моћи да очисти њихова срца од гријеха духовне гордости; зуби звијери неће за њих бити знамење спасених, пред којим Херувим који чува врата Едема спушта свој мач. Мучениство - то је непоколебљиви печат вјерности.

А расколници се показују као вјерни до крви и смрти гријеху отпадништва, дакле - вјерни сотони. Демон је самоубица, његово битије је смрт која вјечно траје. Расколник, ако се није покајао, исти је такав самоубица, зато што је поновио гријех демона - отпадање од Цркве. Мучење за расколника не представља друго Крштење, него агонију смрти и почетак вјецних мука. За њега би мање зло у вријеме прогона било да се одрекао од своје вјере - од лажног образа Христа (а заправо антихриста који је, борећи се против Цркве, присвојио себи име Христа). Можда би у вријеме преосталог живота отпадник од Цркве принео покајање за гријех раскола, а затим и идолопоклонства, те би се тако, смиривши свој дух, помирио са духовном матером - Црквом, коју је некада раније светогрдио као блудницу, и у чије је лице пљувао ријечима клевете.

Међутим, примивши смрт за своје лажно исповиједање, расколник ће са гордо подигнутом главом бити право усмјерен у преисподњу на пир демона. Ангели се радују смрти мученика и узносе душе њихове у рајске обитељи, али се окрећу од мученицке смрти расколника, као од омче на којој се објесио Јуда. Може ли угодити Богу онај који, устима прослављајући Христа, истовремено забија клин раскола у Његово Тијело - Цркву? Зар може угодити цару онај који се поклања властелину, а у исто то вријеме бестидно раздире хаљину његове невјесте; зар се награђује војник који је окренуо оружје против своје сабраће?
 
Свети Оци су гордог сотону називали "древним злом"; свети Кипријан готово истим ријечима говори о расколницима: "Давно... је почело то зло", а апостол Јован Богослов у својој посланици пише да се старјешина једне од хришћанских општина разгордио до те мјере, да не само да не прима њега самог (тј. апостола Јована) и његове ученике, него се дигао и да их гони (Јн. 1:9-10).

Апостол Јуда људе који нису сачували јединство вјере, људе који "одбацују началства и злослове високе власти" (Јуд. 1:8) пореди са палим духовима, који су напустили мјеста своја. Међутим, иако је "древни дракон" и повео за собом трећину ангела, послије те свјетске трагедије која је потресла сав космос, ни један од свијетлих ангела који су остали да стоје у истини више није пао и није био обманут.

Што се пак човјечанства тиче, зло и гријех се на земљи шире све више и више, и ад својом бескрајном цељушћу гута све нове и нове жртве. Љубав, која обједињује људе, оскудијева и умањује се, као што пресушују извори воде у врелом пијеску пустиње. Гријех не може обједињавати, он само разлазе, слама, дроби и отуђује једне од других.

Расколи и јереси увлаче све више људи - тако пред нашим очима расте лавина снијега која се котрља са врха планине. Раскол постаје једно од апокалиптичких катастрофа, горка чаша зла која се излијева на земљу. Нарочито ће много раскола бити пред крај вијека овога. Раскол је не само еклизиолошка, него и психолошка јерес.

Свети Кипријан наводи ријечи апостола Павла: "Наступиће времена тешка... људи ће бити самољубиви (2 Тим. 3:1-2)... (даље се набрајају душевне особине отпадника). Један од узрока раскола је - рањено самољубље. Сваки расколник сматра да је он неправедно заобиђен и увријеђен, да му његови сјајни таленти и дарови дају право на посебно мјесто у Цркви, чега је он неправедно лишен. Али не могу сви одједном бити први: на столици предстојатеља не могу сјести и смјестити се сви који би жељели такву цаст. Самољубиви човјек мрзи вишег од себе, завиди једнаким по положају и презире ниже. Већ у срцу свом он је себе отуђио од браће, он је љубав према њима убио још прије него што је и постао расколник.
 
Не поричем раскол...Него те питам како си нашао да си ти у "истини" а припадаш официјелној цркви органском члану Светског Савеза Цркви..Ја исповедам једну свету саборну и апостолску Цркву. Да ли је то јерес?
 
Одлична књигга о расоклницима "ИПХ"
Заблуде расколника тзц"Старокалендараца"
http://www.verujem.org/pdf/atanasije_zablude_raskolnika.pdf
И ја свима препоручујем исту књигу. Ту се нај боље види демагогија официјелне цркве! Обавезно прочитати. Она позива на линч верника ИПХ.
 
4. O КАЛЕНДАРУ. Као што је познато, раскол "зилота" Старокалендараца у Грчкој настао је поводом промене календара у Јеладској и Цариградској Цркви, при чему Света Гора, иако део Цариградске Патријаршије, није прихватила ту промену, али није ни отишла у раскол. "Зилоти" ГОХ су се, видели смо, отцепили у раскол од ове две Православне Цркве због њиховог преласка на "измењени (додавањем 13 дана) Јулијански календар", који су притом задржали стару Пасхалију (промена календара је учињена 10/23. марта 1924.r., o чему смо већ говорили напред, стр. 40). Ова одлука o промени Старог на тзв. Нови календар, који, "није Григоријански, него измењени или реформисани Јулијански" (мада назив није толико битан, c обзиром да је задржана стара Пасхалија), била је ствар Синода-Сабора Грчке и Цариградске Јерархије. Тај став су испоштовале остале Православне Цркве и нису због тога прекинуле канонско јединство и литургијско општење=заједницу са њима, као ни са осталим Црквама које су касније прелазиле на Нови календар. Било је јасно већ и из тога, а и из претходне сагласности Православних Цркава (изражене више пута, а и на Конгресу у Цариграду 1923.г.),[56] да календарско питање није догматско, па ни канонско питање, нити да је, чињеном изменом календара, доведена у питање одлука Светог Првог Васељенског Сабора у Никеји o зајед. ничком празновању Васкрса.[57]



(Питање календара у Православљу и његове измене /без промене пасхалије/ у Цариградској и Јеладској Цркви, са тада насталим расколом "зилота" Старокалендараца, као и став Српске Цркве o свему томе, укратко је изложио Њ. Светост Патријарх Српски Г. Павле у "Гласнику СППатријаршије", за новембар 1982; текст штампан недавно и у посебној књизкици Београд 2002. - Због читаоца који нису имали у рукама овај Патријархов текст, ми ћемо овде то питање укратко размотрити).



По питању празновања Пасхе-Ускрса, познато је да је у прва три века Цркве било неуједначено њено празновање. Наиме, већина Цркава празновала је, као и ми данас, Васкрсну Пасху (=увек у Недељу), која је падала обавезно после јеврејске Пасхе, док неки хришћани у Антиохији и извесне Малоазијске Цркве, углавном оне из традиције Св. Јована Богослова, празновале су Крсноваскрсну Пасху (=почев од 14. Нисана, у било који дан седмице да падне; због чега су их звали "Тесаресдекатите" = "Четрнаестодневни", па се дешавало да се она поклапала са јеврејском Пасхом). Но та разлика у слављењу Ускрса није прекидала црквено општење и заједништво у Светим Тајнама свих правоверујућих Цркава у свету.[58]



Било је настојања да се тај спор реши (нарочито током 2. половине 2 века), али се није успело са уједначењем празновања Ускрса. Нарочито су настојали Епископи Рима: Аникита (155-166) и Виктор (189-198) да Малоазијским Црквама, пре свега Смирни и Ефесу, наметну датум и начин празновања Ускрса Римске и већине Цркава (тј. Васкршњу-Недељну Пасху), зато што су бројни хришћани из Мале Азије долазили у Рим и ту живели, држећи се и даље свога обичаја празновања Крсноваскрсне Пасхе, што је Римској Цркви стварало извесне проблеме. Римски Епископ Виктор је чак запретио "одлучењем" тим Малоазијским Црквама, (које су

их подржавале) тј. прекидом општења са њима, али су многи Епископи, нарочито Св. Иринеј Лионски (f пострадао 202), устали против тога става и Виктора Римског оштро укорили.[59]



Ево како o претходном (тј. пре Виктора) покушају усклађења заједничог празновања Ускрса, у време Св. Поликарпа, Епископа Смирнског (OKO 112 † 165.r.), и Аниките, Епископа Римског (155-1бб.г.), пише Св. Иринеј Лионски (у 2. половини 2. в.). У писму Виктору Римском, Св. Иринеј каже му да су и Епископи Римски пре њега (међу којима набраја Сотира, Аникиту и др.) били у миру са Епископима из Азије, иако се нису слагали у датуму празновања Пасхе. Па додаје Иринеј: "И када је блажени Поликарп (Смирнски) дошао у Рим, у време Аниките, мада су имали и у неким другим стварима мале разлике међу собом, одмах су се измирили, и нису се ни у овом питању (=празновање Пасхе) свађали међу собом, јер нити Аникита није могао да убеди Поликарпа да не држи оно што је, будући са Јованом учеником Господа нашег, и са осталим Апостолима са којима се дружио, свагда држао, нити опет да Поликарп убеди Аникиту да то држи, пошто је овај говорио да треба да држи обичај старијих пре њега. И пошто ствари стајаху тако они општише=заједничарише међу собом (εκοινωνησαν εαυτοις) и Аникита уступи Поликарпу у Цркви Евхаристију (Литургију), очигледно из поштовања; и у миру се међусобно разиђоше, држећи се мира у целој Цркви сви, и они који су тако држали (=празновалц) и они који то нису".[60]



Ова разлика у празновању Ускрса усаглашена је, рекосмо коначно на Св. Никејском Сабору З25.г., где је преовладала пракса већине Цркава, а одлука o томе поштована је и држана у свим Црквама до данас (док није папа Григорије 1582.Г., променивши календар, променио и уређено од овог Сабора празновање Пасхе). Зато и кад је измењен календар, Цркве Цариградска и Грчка, кад су прешле на Нови исправљени (са тропском годином више, иако не сасвим тачно, усклађени календар), обавезале су се да држе стару праксу израчунавања Васкрса углавном по Старом календару; дакле, да поштују одлуку Никејског Васељенског Сабора.[61]



"Зилоти" Сшарокалендарци оптужују све нас Православне да смо одступили од те одлуке Никејског Сабора тиме што "саслужујемо са Новопасхалцима". Наиме, Финска Православна Црква, из својих пастирских разлога, примивши Нови календар, празнује Васкрс сходно израчунавању датума по Новом календару (када се може догодити да се Пасха Цркве поклапа са Јудејском). To веома смета овим нетрпељивим "ревнитељима за Пасхалију", а није им сметало, видели смо напред, кад су примили Епископску хиротонију од Руске Заграничне Цркве, која саслужује са Новокалендарцима и Новопасхалцима (случај Румунског Епископа Теофила Јонеску у Детроиту, и парохија у Холандији које држе Ускрс израчунаван по Новом календару - в. напред стр. 55-56). "Зилоти" су то тада сматрали као нужну "пастирску икономију" Руске Заграничне Цркве. Зашто онда ту исту иасширску икономију не допуштају Васе-љенској Православној Цркви према браћи у вери и јединству благодати - Финској Цркви? Је ли икономија само њихова привилегија, а Цркви поричу право на њу?



Нема сумње да је питање нове Пасхалије у Финској Цркви тема за будући Свеправославни Сабор, а не ствар коју ће сваки по своме ћефу, лаик-клирик-Епископ, потезати као разлог да са том Православном Црквом прекине општење, или са онима који опште. Јер, свакако, питање богослужења у Цркви, црквеног дневног, седмичног и годишњег круга, тј. Хеортологиона покретних и непокретних празника, јесте питање освећења времена, а то значи, освећења "венца године Благости Господње". Али ово освећујуће дејство Духа Светога у Цркви кроз богослужење, иако бива у времену и простору, ипак не значи поробљење Цркве времену и простору, него је, попут Свете Педесетнице: и кружење и превазилажење кружења - залаз у Есхатологију и продор Есхатона у време и простор.



Битно је да је Финска Црква, и поред те разлике у празновању Васкрса, у пуној благодатној заједници и канонском јединству са свима Православним Црквама (и Новог и Старог календара), и то је далеко значајније него "зилотско" расколништво због тога. Јер, као што ни у прва 3 века, разлика празновања Ускрса није прекидала општење и заједништво Правоверних Цркава Божијих, тако ни овде, евентуални прекршај саборски одређенога и од свих прихваћенога правила o заједничком празновању Пасхе, не узима се тек тако олако као довољан разлог за прекид општења и заједнице у благодати Духа Светога у Светим Тајнама Цркве Христове.[62]



Живот живе, Духоблагодатне Цркве Божије, показаће пут решења и тога и осталих у међувремену искрслих питања и разлика, као што је Дух Свети у Цркви показао и Светом и Великом Фотију пут и начин у онако тешком и сложеном времену и сплету околности односа Цариградске и Римске Цркве. Сетимо се такође како су се мудро, црквоградитељски понашали и Фотијеви ученици, Света Браћа Кирило и Методије, Просветитељи Словенски, у тадашњим деликатним односима Цариграда и Рима. И све Духом "богомудро устројили народу Словенском".



Али, Старокалендарски "зилоти" још нас нечим страшно бомбардују и стално нам потурају "пред очи и савести": страшне "анатеме", које су наводно бачене на све који прихватају Нови календар. To cy, веле они, оне "анатеме" које су бачене од стране Сабора у Цариграду, држаних 1583. и 1593.Г. у време Патријарха Јеремије II (Транос, †1595). Међутим, те фамозне "анатеме" против Новог ка лендара изречене наводно на тим "Саборима", једноставно не постоје, него су уствари измишљене, тј. накнадно унети фалсификати у два светогорска рукописа, у које су одлуке поменутих Сабора Преписане (у 19. веку - o чему види расправу: X. Пападопулос, Библиографија, бр. 4)
 
Чињеница је да је 1583.Г. Патријарх Цариградски Јеремија II упутио једно Писмо (које је потписао и тада присутни Александријски Силвестар) Јерменима, који се жале да им из Рима хоће да наметну Нови календар и нову Пасхалију (коју је папа Григорије претходне 1582.г. увео). Патријарх Јеремија одговара Јерменима да у Риму нису требали, ни смели, да мењају Пасхалију, коју су одредили Оци Првог Васељенског Сабора. Он притом вели да ни њихово додавање 10 дана календару "није астрономски тачно" (!?), и саветује Јерменима да све то не прихвате. У том тексту Патријарховог Писма Јерменима из 1583.г.[63] нема чак ни изричите осуде Новог календара као календара, a поготово нема било какве "анатеме".



Постоји и друго Писмо Патријарха Јеремије упућено Митрополиту Филаделфијском у Венецији, 6. јула 1593.Г. (Τομος Αγαπης, стр. 540-541; Гедеон I, стр. 38-40), као одговор на његово питање: да ли могу да у Венецији Грци и Латини празнују заједно Пасху, како хоће да наметне папа преко млетачког Дужда и Сената? Патријарх одговара да нипошто не прихвата то "новачење Пасхе које су увели Италијани", тј. "Блажењејши папа Старога Рима", јер "наша Црква нема обичај да уводи новачења(νεωτεριζειν) ни на који начин"; јер, вели, "знате и сами добро да раскол и раздељење двају Цркава (το σχισμα και η διαστασις των δυο Εκκλησιων) није се збило за време наше Патријаршије, па да смо дужни, као они који cy cjeдињено разјединили, да сада то разједињено такође сједине, него је пре много времена Римска Црква учинила новачења (ταις καιωοτομιαις οιστρηλαθεισα) и то, не само да остаје непромењено, него и разни додацима повећава растојање=расцеп" (исто, 39-40). И у овом тексту-као што видимо, нема никакве "анатеме".



Трећи текст je Одлука ширег Сабора држаног под Патријархом Јеремијом (12. фебруара и током маја 1593.г.)[64] уз учешће и Александријског Мелетија (Пигас †1б01), који је заступао и двојицу осталих Источних Патријараха (Јоакима Антиохијског и Софронија Јерусалимског), а у том Синоду-Сабору је учествовао и 41 Архијереј цариградске Патријаршије. Овај Сабор 1593.Г. је уствари одлучио признавање Патријаршије Руској Цркви, и зато се Патријарх у писму обраћа руском цару Теодору Јовану, те се текст на ту тему углавном и односи. На крају текста Синод-Сабор је додао прво 8, да онда још 12 правила-канона, од којих 8. канон напросто понавља 1. канон Антиохијског Помесног Сабора (из З41.г.), којим се наређује држање одлуке Никејског Сабора o празновању Ускрса и забрањује мењања исте. Другим речима, и на овом Сабору само је одбачена Григоријанска промена Пасхалије, а никаква "анатема" није изречена ни бачена, на било кога, или на било шта.



Њу су накнадно фалсификовали и у текст унели "зилоти", назвавши ту одлуку Сабора Σιγγιλιον,[65] што показује да фалсификатор не зна чак ни црквена акта и протокол (јер "Сигилион" је грамата c иечашом давана за неки манастир).



Толико o тим фамозним и застрашујућим "анатемама". Напред смо већ рекли: да чак и ако постоје дотичне "анатеме", њихов значај би био јако преувеличан; сличне "анатеме" немају и не могу имати трајнији, свеправославни значај. Зато o тим одлукама из 1583. и 1593.Г. каже Цариградски Патријарх Василије са Синодом од 12 Архијереја свога трона (17.2.1927): "Мада је се наша Црква (Цариградска) у мучним временима, као што је био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешки Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадању календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге o пастви због тадањих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме заувек забрањује ма каква календарска измена, као иешто што искључују Св. Канони, јер, као што је речено, таква "анонска забрана не постоји, а уколико постоји, она се не односи на сам календар по себи, већ на чување канонских одлука /Никејског Сабора/ односно Пасхе." (Посланица 17. фебруара 1927; "Хришћански живот" 1927, бр. 10-12, стр. 249).



"Зилотима" тзв. Старокалендарцима, свеједно да ли грчким или српским, очигледно да главни разлог за раскол и одвајање од Цркве није само питање Старог или Новог календара, него ће пре бити питање њиховог страха пред новим појавама и догађањима у Цркви.[66] Они су фарисејски назадни, конзервативни, и то je основни разлог њиховог страха од новога. Да су истински доживљавали Педесетнички, Духовски догађај Цркве, знали би да има конзерватизма доброг и лошег, као што има новина напредњаштва, прогресивизма лошег и доброг. Да су познали и живели, боље и дубље, драматичну историју Цркве, тј. њен живи благодатни, подвижничко-литургијски живот и наше узрастање у њему, рашћење у њеном есхатолошком усмерењу и путовању ка Царству Божијем, не би се тако грчевити држали само за "старо", него би прихватали и "ново" у њој. Јер је Црква живи и мудри Јеванђелски Књижевник "научен Царсшву Небескоме (Μαθητευεις τη Βασιλεια των ουρανων), и Јеванђелски Домаћин, који износи из ризнице своје ново и старо" (καινα και παλαια) (Мт 13,52).[67]
 
Не поричем раскол...Него те питам како си нашао да си ти у "истини" а припадаш официјелној цркви органском члану Светског Савеза Цркви..Ја исповедам једну свету саборну и апостолску Цркву. Да ли је то јерес?

Де немој да спамујеш тему, отвори нову!
 
Пре но што кажемо нешто о четири-пет, колико до сад знамо, "зилотских вођа" псевдозилотског раскола[5] - секте "Сшарокалдендараца" у Србији, да изнесемо неколико података о једном ранијем, и пар садашњих Срба "зилота" у Светој Гори.
------------------------------------

Један од првих таквих које смо срели, пре неколико деценија, Светој Гори био је монах Наум (Миљковић, родом из Браничевске Впархије, где има сроднице монахиње), који је у Светој Гори примио велику схиму као схимонах Сшефан и живео дуго на Каруљи као "зилот" (међутим је причао и многоглагољао непрестано, као да је дао завет не великосхимничког ћушања, него не-ћушања). Кад смо га посећивали на Каруљи, прво смо морали издржати "канонаду" о свим могућим, и неколико немогућих, "завера против Православља" које Православље, ето, само он и још пар њему сличних "зилота на Каруљи" чувају и одржавају! Имао је под тремом своје каруљске кућице, крај једне пећине, карту "Велике Србије" (попут оне Шешељеве)... И да не причам даље тужну причу... Благодарећи нашем Патријарху Свјатјејшем Павлу, завршио је недавно свој намучени земни живот у постељи манастира Сланци крај Београда, у Мајци Србији, за коју је говорио да је сва у "апостазији", па чак и отац Јустин Ћелијски! Памтимо га, и чашу хладне воде коју нам је из своје пећине давао, и такође његово скромно али срдачно монашко гостопримство - у заиста пустињи Каруљској, на јулској жези испод Атоса.



Други "зилот" Србин на Светој Гори је Монах Данило (Мирковић, рођен 1959. на Дорћолу у Београду, дете оца Србина и мајке Хрватице, звао се Дубравко, на крштењу од Владике Амфилохија Радовића добио име Павле); био је једно време у секти загрижених Адвентиста, и у некој секти ОТО у Америци (где је провео 2-3 године; сам је говорио да је "променио више секти"), а онда се обратио Православљу (благодарећи данашњем цетињском игуману Луки и о. Амфилохију Радовићу). Покушавао је да нешто студира, чак и Богословски факултет. Као студент оженио се и долазио је често, некад сам, некад са супругом Миланком и ћерчицом Софијом код Владике Амфилохија у Патријаршију (где смо изблиза приметили његову неуравнотеженост, и често гледали сузе јадне супруге, која се на њега жалила), a онда је изненада оставио супругу и дете и отишао у Хиландар 1991.Г. Тамо је својим "подвизима" брзо "превазишао" Хиландар и његове Светиње, па је, услед ствараних смутњи у Хиландару, напустио га и стигао - чак до Есфигмена, одакле буде упућен у Коринт код зилотског ГОХ вође српских "зилота" - "Митрополита Калиникоса Пелопонеског" (Сарантбпулос, раније Машејевац, па је променио табор и пришао Флоринијанцима, али "зилотски" екстремизам није изменио), где је поново "крштен у бурету", како сам каже (22.2.І996.Г.), и ваљда поново замонашен. Данило данас живи у некој келији ваљда код скита Свете Ане (келију у Каруљи је дао другу сродном "зилоту"), али је Данило више ван Свете Горе, него у њој, јер често одлази у Коринт код поменутог Калиника (где вероватно добија и новац, који Калиник има "довољно за зилотско мисионарење међу Православнима!"), и онда излази на "мисионарска путовања' по земљи Србији, бестидно говорећи несувисле глупости, лажи и клевете на Српску Цркву, Патријарха, свог некадашњег духовника Митрополита Амфилохија ("он треба код мене да дође да се учи; ја њега да благосиљам, а не он мене" - говори снобурни, некадашњи секшаш, a сада приучени "зилот" Данило, са истим менталитетом и унутрашњим немиром). Тако је, после завођења и одвођења у "зилоте" неколико сестара из манастира Стјеника код Чачка, дошао и он хитно у Чачак да пренесе "поруку целе Свете Горе", како је "сва Света Гора уз вас", и како "сва Света Гора бруји због избацивања монахиња из манастира"! На када му је у очи речено, пред бројним народом у Дому културе у Чачку, да безочно лаже (јер је писац ових редова после његовог одласка за Србију био у Светој Гори), он није ни трепнуо, него је одатле отишао за Београд да "просвећује" неуке Србе: "шта се то њима данас догађа", тј. да им "открива Америку", јер он "долази са Свете Горе", па је тако у некој "Месној заједници" на Бановом брду, збуњујући недужни и необавештени народ, говорио "о свему и свачему, и још о понечему" (октобра 2003).[6]



Са овим Данилом је из Хиландара у своје време отишао и Доситеј, родом из Белог Манастира, који је са Акакијем Станковићем (о коме мало ниже) и хиландарским искушеником Томом (некадашњим хипијем у Паризу) стигао и он до Пелопонеза. Тома је ту поново крштен и замонашен као монах Симеон, и данас је у манастиру Есфигмену. Доситеј је пак тада замонашен као Серафим, али је напустио ту Калиникову=Хризостомову фракцију и отишао Матејевцима, који су га поново миропомазали, јер они не признају благодат Флоринијанцима! Са њим је данас у Есфигмену и још један Србин Драган, из Данске, који је поново крштен и замонашен као монах Сава. Тамо је у Есфигмен стигао и један монах из Србије, ђакон из Црне Реке код Рибарића, Григорије[7] коме црноречки "зилотизам" очигледно није био довољан, те је отишао најпре код Акакија у Врдник, где је поново крштен и замонашен, и одатле отишао у - "јединоспасавајући" манастир Есфигмен, са оцем Николом, који је донедавно био стално уз њега, али је Григорије из Есфигмена изишао, или је истеран (Есфигменци, на питање једног српског монаха: где је Григорије? - окрећу леђа!), па је сада у некој келији на Каруљи, док му се отац Никола вратио назад у Ниш. - Можда се негде нађе и још неки монах-"зилот", сличан овима бродјага, што кажу браћа Руси, али смо на брзину оволико дознали и набројали.

1. Јеромонах Акакије (Немања Станковић), главни вођа "зилотске" секте тзв. Старокалендараца, илити српских ГОХ = "истинитих хришћана", њиме пресађиваних на "есфигменски начин" у Србији. Рођен је 1970.Г. у Новом Саду; у младости је био очигледно дете немирна духа (једно време је био скинхедс); по завршетку средње школе (за дизајнере), зажелео је монашки живот и дошао у манастир Ковиљ код Новог Сада за искушеника. Ту је остао око 8 месеци, а онда је изишао рекавши да "овде нема духовног живота"! (иако је у Ковиљу игуман био изврстан духовник, садашњи Владика Порфирије). Немања је отишао у Русију, у Почајевски (?) манастир, и после месец-два се вратио, па отишао на Свету Гору, не у Хиландар, него га је у Кареји у некој келији замонашио, на његово тражење, али без ичијег благослова, јеромонах из Банатске Епар-хије Рафаило.шблагослова, јеромонах из Банатске Епархије Рафаило.[8]



Немањи-Акакију ни то монашење није било довољно, него је онда пришао "зилотима" у Светој Гори и одатле, преко манастира Есфигмена, стигао до Митрополита Калиникоса (Сарантбпулос) Педопонеског у Коринт (опет подсећамо да је то био зилот Матејевац, па је пришао Флоринијанцима), и тамо поново крштен, опет замонашен и рукоположен. Одатле се вратио у Србију и отпочео, у викендици својих родитеља на Фрушкој Гори (изнад Врдника, недалеко изнад манастира Раванице), коришћеној као "манастир Св. Методија и Кирила", да "просвећује" Србе зилотизмом својих Старокалендараца, пре свега екстремних Есфигменаца. Тако је напр. 1997.Г. у књижари "Тројеручица" у Београду понудио једном монаху из Црне Горе неку своју новину (или брошурицу), па кад је овај рекао да он не чита новине него Псалтир, он му је одговорио: "Узми, ово је важније него Псалтир"! (Ово врбовање му није успело, али је у новије време, изгледа, успело код неког јеромонаха Јована из манастира Тавне код Зворника, кога су прекрстили у Аверкија).



Акакије има извесну развијену "мрежу" сарадника (и очигледно новца из Грчке), међу којима је, изгледа, главни идеолог Евсевије Петровић (о коме ћемо даље говорити). Овај Акакије је на Крстовдан 2003.г. тајно дошао у манастир Стјеник на Јелици, код Чачка (долазио је и пре тога у неке Овчарске манастире, и тада изгледа врбовао и сестре у Стјенику), и тамо "преобратио у истинско Православље", тј. поново крстио и понова монашио, младу игуманију Ефросинију[9] са још, такође младе, 3 монахиње и 4 искушенице (о њима нећемо овде говорити). - О Акакију ће се вероватно још чути.
 
Старокалендарци у областима и градовима Српске Православне Цркве

Жељко Которанин

Српска Православна Црква време рачуна по Јулијанском, тзв. старом календару. Стога, на први поглед, појава припадника старокалендарског Сведочења Истине у њеним областима и градовима, те њихова мисијска делатност међу православним српским народом, а све то без благослова епископа, којима је поверено старање о том народу, у њиховим областима и градовима, изгледа беспредметна. Тако би и било када би наша браћа старокалендарци сведочили једино о нужности поштовања старог календара освештаног црквеном употребом, заштићеним Сигилионом - нарочитим саборским наређењем, издатим од патријарха Јеремије Цариградског, Силвестера Александријског, Софронија Јерусалимскога и мноштва других Отаца.

Љубљена браћа наша, старокалендарци, немају потребу да нашему народу проповедају о календарском питању. Главна њихова проповед се односи на зло екуменизма. „Кратко исповедање православне вере Истинских Православмих Хришћана Србије" састављена од схимонаха Акакија, на почетку истиче: „... И баш тако пошто су учесници /у овом случају епископи/ ућутали, теран својом савешћу говорим о ономе што је већ давно ваљало рећи, а речено није, због гашења православне свести наших епископа /овде се у фусноти од свих Српских епископа издваја епископ рашкопризренски г. Артемије, као једини борац против екуменизма, Ж.К./. Велика Црква Христова, тј. Цариградска патријаршија, скренула је са пута Светих Отаца и проповеда отворене главе скверну јерес екуменизма... Због тако бесрамног и јавног проповедања јереси од стране Константинопоља, због његовог отпадништва следимо пример који су нам Оци оставили: прекидамо свако општење и одвајамо се од цркве Константинопоља, „пре саборске одлуке „ /15. канон I и II Цариградског сабора/ и у потпуности усвајамо текст АНАТЕМЕ против екуменизма донет од Руске Заграничне Цркве,

Прекидамо општење са свима онима који молитвено опште са горепоменутим јеретицима и свима онима који бране јерес екуменизма..." .

Непосредни наставак исповедања вере Истшштих Православних Хришћана Србије казује откуда жеља браће наше старокалендараца да у областима и градовима наш Помесне Цркве спроводе мисију, рекли бисмо, потпуног антиекуменизма.

Даље:
http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/starokalendarci.htm
Ja sam još u SPC ali su mi i ziloti jasni. SPC služi po novom kalendaru. I zato treba da postoje ziloti! A vi novatori sa verujem :thumbdown: ste provaljeni:thumbdown: zbog vas i postoje ziloti Kakvi su takvi su bar se bore za pravoslavlje a tasa je provaljen:thumbdown:
 
Poslednja izmena:
Да се вратимо проблему зурлота, расколника, акакијеваца....

Да изложимо најпре укратко како је настао раскол тзв. "Старокалендараца", или, како они себе називају, Γνησιοι ‘Ορθοδοξοι Χριστιανοι = Истински Православни Хришћани, који су се, од своје појаве -најпре 1924.г. известан број клирика и групе лаика, и затим са 3 Епископа 1935.г. - до данас, распали на десетину фракција, секти и подсекти, каква је била судбина и свих секти и раскола кроз историју Цркве Христове до данас.



Раскол је настао поводом преласка Јеладске Цркве на Нови "исправљени Јулијански" календар 1924. године. Kao што је познато, ниједан од до данас важећих календара није сасвим тачан, једноставно зато што се Земља тако "непрецизно" окреће око себе, и Месец око ње, и обоје око Сунца, те календарски месец и година не одговарају астрономској години времена, тј. не слажу се месечна и сунчана година. И тако ће, и поред свих исправки и побољшања, остати вероватно до скончања света и века. Године 46. пре Христа римски Цезар Јулије је, по предлогу уређења календара од грчког астронома у Египту Сосигена, одредио као важећи овај наш тзв. Стари или Јулијански календар, на основу којега је Александријска Црква сваке године одређивала датум празновања Васкрса, и то је потврдио Св. Први Васељенски Сабор у Никеји 325. године, када је и уједначено дотада неједнако празновање Ускрса (о том питању касније).[1] У Византији је било предлога за исправку тог календара, али она није прихваћена ни урађена.[2] Исто тако, у Русији крајем 19. века било је рада на исправци календара и предлога за исправку Старог, Јулијанског, но ни тада исправка календара није извршена. Цариградски Патријарх Антим III (1895-96.Г., онај који је 1895,г. написао сјајну Посланицу у одговор папи Лаву XIII) писао је 1895.Г. o "потреби једног једин-ственог календара за све хришћанске народе".[3] После њега питање календара постављао је и Патријарх Јоаким III (1902. и 1904), мада је сам сматрао "прераним" његово мењање.[4]
 
Међутим, када је после Првог светског рата, низ балканских држава заменило Стари календар Новим, званим Григоријански (jep ra je увео папа Григорије XII5/15. октобра 1582.г.),[5] тада су се 1923.Г. Православне Цркве (иако не све) окупиле на "Свеправославном конгресу" у Цариграду (10.V- 8,VI), где су биле сагласне да "календар није догматско питање", него ствар астрономије, али да има везе са Црквеним Хеоршологионом, тј. са богослужбеним празновањем Цркве. Тада је закључено да нема тачнога календара, и да извесне предности Григоријанског над Јулијанским нису такве да не треба тражити новији и тачнији календар.


За сасвим нови (Трећи) календар била су изнета у Цариграду 1923.Г. три стручна предлога: грчки, румунски, српски, од којих је најбољи био београдског професора М. Миланковића.
Али Конгрес није усвојио ниједан, јер и сам није био ни добро примљен ни добро вођен.[6] Одржан је, међутим, у тешким условима (био је прекидан турском руљом) и још тежим историјским околностима по руску, Цариградску и Јеладску Цркву (ово треба озбиљно узети обзир, и учесници Конгреса су углавном тога били свесни), па се тешко могло и очекивати нешто темељније.[7] Зато и усвојене "одлуке" Конгрeca (боље рећи предлози) o календару нису биле "саме од себе извшне", него су подлезале одлукама Синода-Сабора сваке Помесне Цркве. Одлука овог Конгреса је била: Пошто "нема никакве канонске препреке за исправку садашњег Црквеног календара", усваја се "исправка Јулијанског календара" за 13 дана (предлог са којим је делегација Јеладске Цркве од почетка наступила), c тим да Пасха, и покретни Празници пре и после Ускрса, остану по Старом календару, тј. по важећој одлуци Првог Васељенског Сабора, а да се време равнодневице=Пасхе одређује по времену Св. Града Јерусалима.[8]
 
Важну улогу је у почетку одиграо румунски монах "зилот" са Свете Горе, Арсеније Cottea.[9] Ty је био и други светогорски, врло конзервативни калуђер-"зилот" Матеј Карпатакис, који је напустио свој манастир Симонопетру и изашао у свет, и већ 1927.Г. основао старокалендарски манастир у Кератеи, на југу Атике (који ће се касније, по признању умеренијих Старокалендараца, показати фаталан за цео покрет ГОХ). Уз њих се јавља и још неколико светогорских "зилота", који излазе из својих манастира и пропагирају отцепљење, тј. раскол од Јеладске Цркве.[10] За разлику од тих "зилота", сви Светогорски манастири и скитови (са тада 5-6.000 мо-наха), међу њима и српски манастир Хиландар, нису прихватили Нови календар, али су остали у литургијском општењу и црквеној заједници како са својом матицом - Цариградском Патријаршијом тако и са Јеладском и осталим Православним Црквама које су прихватиле Нови календар.[11]
 
Стефане расколниче--Ставио сам те на листу непожељних, да се џаба не замараш..расправљали смо на 12 форума..и немам намеру и на овом да улазим с,тобом у расправу!
ааа,ово је монолог...извини али осећао сам се позваним да нешто кажемм...одох ја...само ти настави:hahaha::hahaha::hahaha:
 
Тражећи да добију Епископе, вође ГОХ се обраћају писмом (10.10.1934) Руској Заграничној Цркви у Србији, тј. Митрополиту Кијевском Антонију у Сремске Карловце, али одговор нису добили.[14] Ускоро су, међутим, неочекивано по њих, добили Епископе из Грчке Јерархије. Наиме, двојица Митрополита у Грчкој:[15] Димитријадски Герман и Хризостом са Закинтоса, и трећи уз њих бивши Флорински Митрополит Хризостом (Кавуридис),[16] одметну се од црквеног јединства и ставе се на челу ГОХ.[17] После заједничке Литургије (14/27. маја 1935) они у своме писменом обраћању присталицама ГОХ и Јеладском Синоду изјаве да прекидају све црквене односе са званичним, канонским Синодом, те формирају свој посебни трочлани Синод, a затим (31. маја 1935) издају свој проглас (Διαμαρτυρια και Δηλωσις) у којем кажу: да су (1924.г.) били "саобразили се одлуци већине Јерархије и зато су применили Нови календар у својим Епархијама... да би избегли последице црквене шизме", надајући се да ће Јерархија повратити Стари календар, али сада од тог става одустају. Интересантно је да они у своме прогласу признају да је једностраном променом календара Јеладска Јерархија ипак "оставила Пасхални Канон неповређен и Пасху празнује по старом", али додају да је "дошло до измена V Хеоршологиону са којим је повезан Пасхални Канон".[18] Димитријадски и Закинтски су упутили Енциклике својим парохијама у својим Епархијама да се и оне врате на Стари календар, али одзива није било; њихова паства није хтела у раскол. Првих дана јуна 1935.г. ова тројица (пре но што су били рашчињени од Грчког Синода) рукоположе 4 нова Епископа: Матеја (Карпатакис) за Врестенског (титуларни), Германа (Варикопулос) за Кикладског, Христофора (Халис) за Мегаридског и Поликарпа (Лиосис) за Дианлијског (титуларни), те тако створе свој седмочлани Синод. Дошло је до реакције и Цркве[19] и државе, до суда и рашчињења, па и до сукоба и затварања, али и до колебања неких Епископа, тако да убрзо Хризостом Закинтски и двојица новорукоположених: Мегаридски Христофор и Диавлијски Поликарп, напусте ГОХ, замоле опроштај и буду примљени назад у заједницу Јеладске Цркве.
 
РАСКОЛИ У ЦРКВИ КРОЗ ВЕКОВЕ



У Цркви је и раније, у првим вековима, било јеретика и јереси, секташа и секти, раскола и парасинагога. Поменућемо само неке раније расколе и расколнике, који су слични данашњим "зилотима" Старокалендарцима.

1. У другој половини 2. века био је познати Монтан из Фригије у Малој Азији, и његова секта Монтаниста. Био је раније жрец Цибалин, а по преласку у Хришћанство и примању крштења, убрзо је почео себе сматрати за пророка, за "орган Светога Духа", како је говорио, а уз њега су се убрзо појавиле и "пророчице" Прискила и Максимила (удате, па напустиле своје мужеве да би се "посветиле пророштву"), због чега су их звали Монтанисти, Прискилијани или Пепузијани (по њиховом центру Пепуза у Фригији). Монтанисти су били строги по питању морала (мање свога, више код других), наизглед аскете, а критичари скоро свега у Цркви; покајање за грехе слабих или палих хришћана нису признавали. Њима се у 3. веку у Африци придружио и познати адвокат, латински теолог Тертулијан (онај што је говорио да су "све јереси дошле од филозофа"), мада је он био нешто умеренији од њих, али је завршио живот изван заједнице Цркве. Од Монтаниста касније су настали Масалијанци и Павликијанци, а од ових последњих балкански богумили (које је, као што је познато, Стефан Немања протерао из Србије као вагабунде и џабалебиће, јер су, поричући Цркву, црквено крштење, брак и децу, заводили прост свет; Свети Сава их је обраћао саветима на покајање, а не "прогонима", као су тврдили комунистички "историчари"). Сви су они током времена ишчезли са историјске позорнице Цркве.
 
6. Било је и других раскола у Цркви, нарочито у време борби са јересима: Аријанством, Духоборством, Несторијанством, Монофизитством, Иконоборством, али овде нећемо говорити о оним одвајањима православних јеретика по питањима њиховог кварења и извртања праве, богопредане вере - "вере једном предане Светима" (Јуд. 1,3). Јер тада су уствари јеретици издвајали се из црквеног општења и заједнице у вери и благодати, те су Оци на Саборима само констатовали њихово искључење из Католичанске, Саборне Цркве Христове. [7] Бивало је, међутим, некада да се, уз почетно одвајање због јереси, касније, кад јерес прође и буде ускоро побеђена, догоди и одвајање неких клирика од законите Црквене јерархије из разлога који више нису били због јереси, него због неслагања око неког канонског или моралног питања.





Такав је случај био са Преподобним Теодором Студитом-Исповедником Православља у периоду другог Иконоборства (813-842.г.) - који се, после победе првог Иконоборства на VII Васељенском Сабору (787.г.), два пута одвајао од својих канонских и православних Патријарха: Св. Тарасија (784-806.г.) и Св. Никифора (806-815.г.), по питању склапања незаконитог брака из прељубе (познати "михијански спор") цара Константина VI (780-798), кога је, без сагласности Патријархове, венчао у противканонски брак презвитер-економ Јосиф. Патријарх Тарасије овог Јосифа ниеј одмах рашчинио, бојећи се да цар из освете не поврати тек савладано Иконоборство (а било је још склоних иконоборству, што се и показало ускоро - 813.г.), и то је био разлог игуману Студитском Теодору да прекине општење са њим. Касније, по доласку на власт царице Ирине (798-802.г.), Патријарх Тарасије је свргнуо Јосифа, па је Студит тада обновио своје општење. За време пак новог цара Никифора I (802-811.г), на царево тражење нови Патријарх Св. Никифор не окрене Иконоборству. Преподобни игуман Сакудионски и Студитски Теодор и овога пута је прекинуо општење с Патријархом Никифором.



Пошто се расколници "Старокалендарци" често позивају на Сз. Теодора Студита[8] задржаћемо се укратко на овим његовим "расколима" од својих Патријараха.
 
а између осталог и латински расколници:

Нажалост, дошао је наслућивани већ у случају папе Николе I велики Западни раскол (11-13. век), који је створен самовољним, најпре шпанским и франачким на Западу, па затим и латинским у Риму, мењањем црквеног саборног Символа вере и увођењем кривоверја (Filioque) и других новотарија, те је, услед све већег наметања растућег папског гордељивог примата (раније непостојећег у том виду) над целом Црквом, касније се Западна Римска Апо-столска Патријаршија, презиром љубави и јединства и заједништва Праве вере и Св. Евхаристије - што је презир Светотројичне κοινωνια Духа Светога (2Кор.13,13) - отцепила од Источних Апостолских Патријаршија, те је то надаље резултирало у многобројне расколе, јереси и секте Реформаторско-Протестантске (којих данас има цреко 300!). Да подсетимо притом, за оне који то не знају, да је Источна Саборно-Католичанска, Васељенска Православна Црква Дуго и предуго имала и показивала јеванђелско и христолико стрпљење, можда и пречесто примењивала црквену икономију према латинском Западу, како пре 1054. године, тако и дуже време после тога (сетимо се окупације Кипарске Цркве од Латина, па и саме Свете Горе поч. 13. века). Јер раскид општења није наступио одмах и свуда са прекидом односа и бацањем међусобних анатема Рима и Цариграда 1054. године, него је односа и општења било још негде све до злочиначког, фаталног за јединство Цркве, IV Крсташког рата и бруталне окупације Источне Цркве од стране папске (која ће то, уместо да исправи, санкционисати на Латеранском сабору 1215.Г., што је наш Свети Сава добро осетио и схватио, и зато је онако поступао како је поступио).[29] Но то питање није засад тема овога рада.



8. У време после инвазије западних крсташа (од 1204-1261) и агресије Латинске Цркве на Источну Православну, имамо један раскол у Цариградској Патријаршији, познат под именом роскол Арсенијеваца (1261-1310.г.), који у много чему личи на данашњи раскол тзв. Старокалендараца. Наиме, византијски цар Михаило VIII Палеолог (1259-1282.r.) успео је у Никеји (Цариград је још увек био под Латинима) да преузме власт од династије Ласкара. Мада је у почетку обећао Патријарху Арсенију Авторијану (1254-60. и 1261-б5.г.) да ће предати власт младоме Калојовану IV Ласкарису кад одрасте, он то није учинио, него га је и ослепио, због чега је Патријарх Арсеније одлучио цара од Цркве. Овај сукоб Патријарха са царем обновио се и после повратка цара и Патријарха у Цариград (кад је ослобођена престоница 1261.г.), и Патријарх Арсеније је два пута подносио оставку.[30] Царев духовник Јосиф разрешио је цара од Патријарховог одлучења, и моћни Михаило VIII Палеолог је тражио збацивање Арсенија, што се и збуде, те Синод изабере за Патријарха Јосифа I (који се, по смрти жене, замонашио и живео у манастиру Галисиотском), и Јосиф буде Патријарх Цариградски такође у два наврата (1267-75. и 1282-83.г.). Јосиф је био човек светог живота и Црква га је унела у календар Светих (слави се 30. октобра). Међутим, збачени Арсеније и његове присталице, нарочито монаси из Мале Азије, a затим и у Цариграду, не признају тада ниједног Патријарха, па ни Јосифа, нити лица од њих рукоположена, нити њихове Свете Тајне (слично, дакле, данашњим расколницима "старокалендарцима"), те тако настане раскол у Цркви, који је (због скоре смрти Арсенијеве 30. септембра 1273.Г.) назван Арсенијански раскол, и народ и клир се поделио између "Арсенијеваца" и "Јосифоваца" (било је чак призивања на "суд Божји" бацањем у ватру папира са именима, али су у ватри, наравно, оба папира изгорела). Арсенијевци нису признавали ни следеће Патријархе и њихову јерархију, па чак ни Патријарха Св. Атанасија I (1289-93 и 1303-9.г.), као ни такве Светитеље какав је био Св. Теолипт Филаделфијски Исповедник (1250-Ш2.г.), познати учитељ исихастичке молитве Св. Григорија Паламе.
 

Back
Top