Mali Minhen” ugušio autonomiju
"Narod piše novi ustav Srbije”, poverovale su desetine hiljada učesnika mitinga ispred zgrade Banovine, kada su 6. oktobra 1988. godine "rušili vladu u Novom Sadu". Dok su zgrade pokrajinske vlasti u Novom Sadu bile opkoljene mitingašima koji su uzvikivali i "Oj Srbijo iz tri dela sad ćeš opet biti cela!"«, Nandor Major bio je na sastanku vojvođanskog partijskog vrha, ali nije hteo da učestvuje u razgovorima s delegacijama mitingaša. Oni su vojvođanske funkcionere, kada su pokušali da im se obrate, gađali jogurtom. Tog dana je dva puta telefonom razgovarao s predsednikom Predsedništva SFRJ Raifom Dizdarevićem.
- Rekao sam mu da smo taoci agresivnih mitingaša i da ne znam šta će da bude ukoliko probiju policijski kordon i provale u zgradu - svedočio je kasnije Major.
Okupljeni mitingaši 6. oktobra tražili su ostavku partijskog rukovodstva, a deo članova tog rukovodstva nije hteo da se Pokrajinski komitet sazove za sutrašnji dan. Major priča da su se satima međusobno ubeđivali, kao i da je sam sugerisao Milovanu Šogorovu, tadašnjem predsedniku pokrajinskog partijskog rukovodstva, da predlog stavi na glasanje. Čim je doneta potvrdna odluka, po njegovim rečima, pokrajinski funkcioner Đorđe Stojšić je na licu mesta vratio člansku kartu.
- Odmah sam napustio zgradu pokrajinskog partijskog centra. Ujutru sam sazvao Predsedništvo Vojvodine, usvojili smo informaciju o prilikama u Novom Sadu koje smo okarakterisali kao vanredne, i poslali je "kolektivnom šefu države" u Beogradu - kaže Major. Dodao je da su tada zgrade Skupštine i vlade Vojvodine još uvek bile opkoljene, te da je bilo i porazbijanih prozora, ali da pokrajinska vlast nije tražila nikakvu intervenciju. Kaže i da je odmah posle usvajanja informacije podneo ostavku na položaj predsednika Vojvodine. Bio je prvi među vojvođanskim funkcionerima koji je to učinio. Svi ministri tadasnje vojvodjanske vlade su isto postupili i podneli ostavke na poslednjoj sednici tog partijskog rukovodstva koja je usledila istog dana.
Rušenje vojvođanske autonomije do kojeg je došlo posle tromesečnih mitinga započetih 9. juna u Novom Sadu, prema nekim svedočenjima, krenulo je rovarenjem kroz "podzemne kanale". Uoči "konačnog udara" Miloševićevi aktivisti provodili su "godišnji odmor" u Vojvodini, u južnom Banatu, gde su pripremali mitinge..
Foto: Slobodan Miletić- Miloševićevi ljudi su širom Vojvodine organizovali bezbroj mitinga tražeći srpsku slogu, a nakon tromesečnog mitingovanja većinsko stanovništvo Vojvodine se, u okolnostima u kojima je vojvođanska autonomija suprotstavljena srpskoj slozi, opredelilo za ovo potonje. Manjinsko stanovništvo je u tome odigralo perifernu ulogu. Tako je vojvođansko rukovodstvo uličnim političkim nasiljem oboreno. Ali to je bio tek početak. Za koji mesec na Kosovu je već primenjeno oružano nasilje protiv albanskih demonstranata koji nisu dali autonomiju - priča Major.
On kaže da je pod dejstvom tromesečne intenzivne kampanje najaktivniji deo Srba u Vojvodini to uvažio, pa je zato vojvođansko rukovodstvo uzalud pokušalo da organizuje kontramitinge. Kada je u oktobru vojvođansko rukovodstvo konačno oboreno, napominje Major, već ga je i jugoslovenski partijski centar osudio zbog birokratizacije.
Pošto je na famoznoj Osmoj sednici CK SK Srbije obećano brzo rešavanje problema na Kosovu, u obračun se krenulo od Vojvodine, čiji rukovodioci su etiketirani kao izdajnici i separatisti, te optuživani za huškanje kosovskih Albanaca na separtizam. Javnosti je nametnuta dilema ili "vojvođanska autonomija" ili "srpska sloga i jedinstvo". Epilog je bio gušenje vojvođanske autonomije u "jogurt revoluciji", godinu dana nakon Osme sednice, na leto i jesen 1988. godine. Tada su grupe građana s Kosova ali i drugih područja Srbije na novosadskim ulicama poručile da se problemi na Kosovu ne mogu rešiti bez poništenja autonomnih pokrajina.
- Bilo je teško odolevati permanentnim pritiscima unutar političko-izvršnih organa vlasti i bili smo umorni od toga da stalno moramo da dokazujemo da se Vojvodina ne odvaja od Srbije. Bunili smo se i protiv izjednačavanja Vojvodine sa Kosovom - priča dve decenije kasnije Boško Krunić, nekadašnji visoki vojvođanski funkcioner i prvi čovek jugoslovenskih komunista u periodu "događanja naroda".
Prema rečima Krunića, cela ta decenija bila je obeležena podmetanjima i fabrikovanjem podataka o vojvođanskom separatizmu. Napominje, takođe, da je postajalo sve teže obezbediti podršku drugih republika SFRJ za odbranu vojvođanske autonomnosti.
- Desio se “mali Minhen”. Napravljen je jedan truli kompromis jer su svi mislili da će sužavanjem autonomija podmiriti Srbiju i Slobodana Miloševića i taj nezajažljivi velikosrpski unitaristički program. A nisu predosećali da će talas preći i na njihove obale, na šta sam lično upozoravao u okviru CK Jugoslavije. Rekao sam im da se to neće zaustaviti na Drini i Bosutu. I nije se zaustavilo! – ističe Krunić.
On kaže da je Vojvodina zapravo bila žrtva nacionalističke kontrarevolucije koja se, po njemu, desila komunističkoj Jugoslaviji nakon pada Berlinskog zida. Krunić smatra da se i sadašnja politička Srbija od Evrope najviše razlikuje upravo po tome jer ne pristaje na evropski model decentralizacije koji se razvija u pravcu regionalizacije.
Izgubljene milijarde dolara
Prema podacima iz istraživanja nevladine organizacije “Forum V-21”, Vojvodina je od 1989. do 1999. izgubila društveni proizvod vredan gotovo 28 milijardi dolara. U tom dokumentu navodi se da je Pokrajina 1989. imala oko 3.000 dolara društvenog proizvoda po stanovniku, dok je u užoj Srbiji bio dve hiljade dolara. A nakon “ujedinjenja” države društveni prozvod pao je na oko 1.200 dolara u Vojvodini, odnosno 840 dolara u Srbiji. Uz to, spoljni dug Vojvodine 1990, mereno učešćem duga u društvenom proizvodu, bio je preko dva puta manji od zaduženosti Srbije bez pokrajina. Dug Vojvodine iznosio je tad 905 miliona dolara, a Srbije bez pokrajina 3,78 milijarde.
Foto: Gavrilo Grujić - Ispada smešno sa ove distance što smo se toliko upinjali da dokažemo svoju lojalnost i odanost jugoslovenskim pokušajima stabilizacije stanja na Kosovu, jer to nije ni bio cilj. Cilj je bio osvajanje prostora radi ostvarivanja centralističke vlasti. Zato su svi fondovi uzeti od Vojvodine i svi ambari ispražnjeni, a Vojvodina je postala glavna komora za ratove diljem Jugoslavije. Tako je rušenje autonomije Vojvodine bila samo predigra tih osvajačkih planova - istakao je Krunić.
Samo dva dana nakon pada vojvođanskog rukovodstva počeli su protesti i u Crnoj Gori koji su okončani u januaru 1989, povlačenjem tadašnjeg crnogorskog rukovodstva. U martu 1989. Predsedništvo SFRJ zavodi vanredno stanje na Kosovu. Usledio je talas hapšenja u toj pokrajini, kao i smena kompletnog rukovodstva. U martu Skupština Srbije usvaja i amandmane na republički Ustav, kojima je i formalno ugušena autonomija pokrajina Vojvodine i Kosmeta. Ipak su ostale na snazi odredbe saveznog Ustava o pravu predstavljanja pokrajina u saveznim institucijama, što je rukovodstvo u Srbiji pokušalo da iskoristi za nastavak započete "revolucije" i u drugim delovima SFRJ. Tada, međutim, nailazi na ozbiljne otpore, i to prvenstveno iz Slovenije i Hrvatske, što je bio početak političke krize jugoslovenske federacije.
Politički analitičar Jovan Komšić smatra da je ključni problem bio u tome što se vojvođanska politička elita oslanjala na doktrinarnu moć Ustava SFRJ, kao i na druge članice Federacije, jer je to "bila računica bez pokrića". Dodaje i da se rukovodstvu Pokrajine iz tog perioda takođe može zameriti što nisu posegnuli za mehanizmima provere raspoloženja građana Vojvodine, na nekoj vrsti referenduma o statusu Pokrajine. On ukazuje da se posledice pljačke ekonomskih resursa i seče ljudskih resursa, koji su useldili nakon "jogurta" i danas osećaju.
- Svi autonomisti su proglašeni za neprijatelje države po Staljinovoj formuli borbe za državne interese. I tom kontekstu je političko biće Vojvodine i danas u velikoj meri hendikepirano i blokirano - ocenjuje Komšić.
On napominje da su na formuli borbe protiv „foteljaša“ iznikli ljudi koji su nakon dve decenije postali hiperbogati tajkuni i posednici ekonomske moći, navodeći da su oni "najdirektniji dokaz da je patriotizam poslednje utočište hulja".
Kadrovska seča
Nakon pada pokrajinske vlasti, u Vojvodini se za svega nekoliko meseci desila spektakularna seča kadrova, a ovaj period progonjeni autonomaši nazivaju i “političkom okupacijom Vojvodine”. Prema nekim računicama, u Vojvodini je u tom periodu maltene preko noći “stradalo” više od 35.000 kadrova na različitim nivoima vlasti.
Ipak, najteži porazi politike koja je obeležila poslednje dve decenije zapravo se ogledaju u ekonomskoj računici. Po mnogima, odnos centralne republičke vlasti prema Vojvodini u godinama koje su usledile nakon gušenja njene autonomije je školski primer kako pogrešna politika može državu i narod dovesti do ruba egzistencije. Prema nekim procenama, od 1990. do 2000. godine, u samoj Vojvodini je nestalo oko osam milijardi dolara.
Iako je opozicija tokom devedestih Miloševiću kao greh ponekad pripisivala i rušenje vojvođanske autonomije, nakon rušenja Miloševićevog režima Vojvodina je umesto ustavnih promena dobila tzv. omnibus-zakon, koji je u republičkom parlamentu izglasan sa mnogo muke. A kad je konačno došlo do promene Miloševićevog Ustava, to je učinjeno dogovorom u uskom krugu stranačkih lidera, mimo očiju javnosti, i naravno, bez konsultacija s vlastima u Vojvodini.
Dvadeset godina nakon » gušenja vojvođanske autonomije u jeku je polemika o novom statutu pokrajine. Prema oceni autonomističkih političkih aktera u pokrajini, ni aktuelni ustavni okvir ne ide na »ruku« Vojvodini, jer se i ustavoom iz 2006. godine Vojvodina tretira kao "nesuštinska autonomija", a neki primećuju da je svedena na "budžetski trošak Srbije od sedam odsto".
"Narod piše novi ustav Srbije”, poverovale su desetine hiljada učesnika mitinga ispred zgrade Banovine, kada su 6. oktobra 1988. godine "rušili vladu u Novom Sadu". Dok su zgrade pokrajinske vlasti u Novom Sadu bile opkoljene mitingašima koji su uzvikivali i "Oj Srbijo iz tri dela sad ćeš opet biti cela!"«, Nandor Major bio je na sastanku vojvođanskog partijskog vrha, ali nije hteo da učestvuje u razgovorima s delegacijama mitingaša. Oni su vojvođanske funkcionere, kada su pokušali da im se obrate, gađali jogurtom. Tog dana je dva puta telefonom razgovarao s predsednikom Predsedništva SFRJ Raifom Dizdarevićem.
- Rekao sam mu da smo taoci agresivnih mitingaša i da ne znam šta će da bude ukoliko probiju policijski kordon i provale u zgradu - svedočio je kasnije Major.
Okupljeni mitingaši 6. oktobra tražili su ostavku partijskog rukovodstva, a deo članova tog rukovodstva nije hteo da se Pokrajinski komitet sazove za sutrašnji dan. Major priča da su se satima međusobno ubeđivali, kao i da je sam sugerisao Milovanu Šogorovu, tadašnjem predsedniku pokrajinskog partijskog rukovodstva, da predlog stavi na glasanje. Čim je doneta potvrdna odluka, po njegovim rečima, pokrajinski funkcioner Đorđe Stojšić je na licu mesta vratio člansku kartu.
- Odmah sam napustio zgradu pokrajinskog partijskog centra. Ujutru sam sazvao Predsedništvo Vojvodine, usvojili smo informaciju o prilikama u Novom Sadu koje smo okarakterisali kao vanredne, i poslali je "kolektivnom šefu države" u Beogradu - kaže Major. Dodao je da su tada zgrade Skupštine i vlade Vojvodine još uvek bile opkoljene, te da je bilo i porazbijanih prozora, ali da pokrajinska vlast nije tražila nikakvu intervenciju. Kaže i da je odmah posle usvajanja informacije podneo ostavku na položaj predsednika Vojvodine. Bio je prvi među vojvođanskim funkcionerima koji je to učinio. Svi ministri tadasnje vojvodjanske vlade su isto postupili i podneli ostavke na poslednjoj sednici tog partijskog rukovodstva koja je usledila istog dana.
Rušenje vojvođanske autonomije do kojeg je došlo posle tromesečnih mitinga započetih 9. juna u Novom Sadu, prema nekim svedočenjima, krenulo je rovarenjem kroz "podzemne kanale". Uoči "konačnog udara" Miloševićevi aktivisti provodili su "godišnji odmor" u Vojvodini, u južnom Banatu, gde su pripremali mitinge..
Foto: Slobodan Miletić- Miloševićevi ljudi su širom Vojvodine organizovali bezbroj mitinga tražeći srpsku slogu, a nakon tromesečnog mitingovanja većinsko stanovništvo Vojvodine se, u okolnostima u kojima je vojvođanska autonomija suprotstavljena srpskoj slozi, opredelilo za ovo potonje. Manjinsko stanovništvo je u tome odigralo perifernu ulogu. Tako je vojvođansko rukovodstvo uličnim političkim nasiljem oboreno. Ali to je bio tek početak. Za koji mesec na Kosovu je već primenjeno oružano nasilje protiv albanskih demonstranata koji nisu dali autonomiju - priča Major.
On kaže da je pod dejstvom tromesečne intenzivne kampanje najaktivniji deo Srba u Vojvodini to uvažio, pa je zato vojvođansko rukovodstvo uzalud pokušalo da organizuje kontramitinge. Kada je u oktobru vojvođansko rukovodstvo konačno oboreno, napominje Major, već ga je i jugoslovenski partijski centar osudio zbog birokratizacije.
Pošto je na famoznoj Osmoj sednici CK SK Srbije obećano brzo rešavanje problema na Kosovu, u obračun se krenulo od Vojvodine, čiji rukovodioci su etiketirani kao izdajnici i separatisti, te optuživani za huškanje kosovskih Albanaca na separtizam. Javnosti je nametnuta dilema ili "vojvođanska autonomija" ili "srpska sloga i jedinstvo". Epilog je bio gušenje vojvođanske autonomije u "jogurt revoluciji", godinu dana nakon Osme sednice, na leto i jesen 1988. godine. Tada su grupe građana s Kosova ali i drugih područja Srbije na novosadskim ulicama poručile da se problemi na Kosovu ne mogu rešiti bez poništenja autonomnih pokrajina.
- Bilo je teško odolevati permanentnim pritiscima unutar političko-izvršnih organa vlasti i bili smo umorni od toga da stalno moramo da dokazujemo da se Vojvodina ne odvaja od Srbije. Bunili smo se i protiv izjednačavanja Vojvodine sa Kosovom - priča dve decenije kasnije Boško Krunić, nekadašnji visoki vojvođanski funkcioner i prvi čovek jugoslovenskih komunista u periodu "događanja naroda".
Prema rečima Krunića, cela ta decenija bila je obeležena podmetanjima i fabrikovanjem podataka o vojvođanskom separatizmu. Napominje, takođe, da je postajalo sve teže obezbediti podršku drugih republika SFRJ za odbranu vojvođanske autonomnosti.
- Desio se “mali Minhen”. Napravljen je jedan truli kompromis jer su svi mislili da će sužavanjem autonomija podmiriti Srbiju i Slobodana Miloševića i taj nezajažljivi velikosrpski unitaristički program. A nisu predosećali da će talas preći i na njihove obale, na šta sam lično upozoravao u okviru CK Jugoslavije. Rekao sam im da se to neće zaustaviti na Drini i Bosutu. I nije se zaustavilo! – ističe Krunić.
On kaže da je Vojvodina zapravo bila žrtva nacionalističke kontrarevolucije koja se, po njemu, desila komunističkoj Jugoslaviji nakon pada Berlinskog zida. Krunić smatra da se i sadašnja politička Srbija od Evrope najviše razlikuje upravo po tome jer ne pristaje na evropski model decentralizacije koji se razvija u pravcu regionalizacije.
Izgubljene milijarde dolara
Prema podacima iz istraživanja nevladine organizacije “Forum V-21”, Vojvodina je od 1989. do 1999. izgubila društveni proizvod vredan gotovo 28 milijardi dolara. U tom dokumentu navodi se da je Pokrajina 1989. imala oko 3.000 dolara društvenog proizvoda po stanovniku, dok je u užoj Srbiji bio dve hiljade dolara. A nakon “ujedinjenja” države društveni prozvod pao je na oko 1.200 dolara u Vojvodini, odnosno 840 dolara u Srbiji. Uz to, spoljni dug Vojvodine 1990, mereno učešćem duga u društvenom proizvodu, bio je preko dva puta manji od zaduženosti Srbije bez pokrajina. Dug Vojvodine iznosio je tad 905 miliona dolara, a Srbije bez pokrajina 3,78 milijarde.
Foto: Gavrilo Grujić - Ispada smešno sa ove distance što smo se toliko upinjali da dokažemo svoju lojalnost i odanost jugoslovenskim pokušajima stabilizacije stanja na Kosovu, jer to nije ni bio cilj. Cilj je bio osvajanje prostora radi ostvarivanja centralističke vlasti. Zato su svi fondovi uzeti od Vojvodine i svi ambari ispražnjeni, a Vojvodina je postala glavna komora za ratove diljem Jugoslavije. Tako je rušenje autonomije Vojvodine bila samo predigra tih osvajačkih planova - istakao je Krunić.
Samo dva dana nakon pada vojvođanskog rukovodstva počeli su protesti i u Crnoj Gori koji su okončani u januaru 1989, povlačenjem tadašnjeg crnogorskog rukovodstva. U martu 1989. Predsedništvo SFRJ zavodi vanredno stanje na Kosovu. Usledio je talas hapšenja u toj pokrajini, kao i smena kompletnog rukovodstva. U martu Skupština Srbije usvaja i amandmane na republički Ustav, kojima je i formalno ugušena autonomija pokrajina Vojvodine i Kosmeta. Ipak su ostale na snazi odredbe saveznog Ustava o pravu predstavljanja pokrajina u saveznim institucijama, što je rukovodstvo u Srbiji pokušalo da iskoristi za nastavak započete "revolucije" i u drugim delovima SFRJ. Tada, međutim, nailazi na ozbiljne otpore, i to prvenstveno iz Slovenije i Hrvatske, što je bio početak političke krize jugoslovenske federacije.
Politički analitičar Jovan Komšić smatra da je ključni problem bio u tome što se vojvođanska politička elita oslanjala na doktrinarnu moć Ustava SFRJ, kao i na druge članice Federacije, jer je to "bila računica bez pokrića". Dodaje i da se rukovodstvu Pokrajine iz tog perioda takođe može zameriti što nisu posegnuli za mehanizmima provere raspoloženja građana Vojvodine, na nekoj vrsti referenduma o statusu Pokrajine. On ukazuje da se posledice pljačke ekonomskih resursa i seče ljudskih resursa, koji su useldili nakon "jogurta" i danas osećaju.
- Svi autonomisti su proglašeni za neprijatelje države po Staljinovoj formuli borbe za državne interese. I tom kontekstu je političko biće Vojvodine i danas u velikoj meri hendikepirano i blokirano - ocenjuje Komšić.
On napominje da su na formuli borbe protiv „foteljaša“ iznikli ljudi koji su nakon dve decenije postali hiperbogati tajkuni i posednici ekonomske moći, navodeći da su oni "najdirektniji dokaz da je patriotizam poslednje utočište hulja".
Kadrovska seča
Nakon pada pokrajinske vlasti, u Vojvodini se za svega nekoliko meseci desila spektakularna seča kadrova, a ovaj period progonjeni autonomaši nazivaju i “političkom okupacijom Vojvodine”. Prema nekim računicama, u Vojvodini je u tom periodu maltene preko noći “stradalo” više od 35.000 kadrova na različitim nivoima vlasti.
Ipak, najteži porazi politike koja je obeležila poslednje dve decenije zapravo se ogledaju u ekonomskoj računici. Po mnogima, odnos centralne republičke vlasti prema Vojvodini u godinama koje su usledile nakon gušenja njene autonomije je školski primer kako pogrešna politika može državu i narod dovesti do ruba egzistencije. Prema nekim procenama, od 1990. do 2000. godine, u samoj Vojvodini je nestalo oko osam milijardi dolara.
Iako je opozicija tokom devedestih Miloševiću kao greh ponekad pripisivala i rušenje vojvođanske autonomije, nakon rušenja Miloševićevog režima Vojvodina je umesto ustavnih promena dobila tzv. omnibus-zakon, koji je u republičkom parlamentu izglasan sa mnogo muke. A kad je konačno došlo do promene Miloševićevog Ustava, to je učinjeno dogovorom u uskom krugu stranačkih lidera, mimo očiju javnosti, i naravno, bez konsultacija s vlastima u Vojvodini.
Dvadeset godina nakon » gušenja vojvođanske autonomije u jeku je polemika o novom statutu pokrajine. Prema oceni autonomističkih političkih aktera u pokrajini, ni aktuelni ustavni okvir ne ide na »ruku« Vojvodini, jer se i ustavoom iz 2006. godine Vojvodina tretira kao "nesuštinska autonomija", a neki primećuju da je svedena na "budžetski trošak Srbije od sedam odsto".
.
