U gomili knjiga u starom ormaru,
slučajno pronađoh jednu svesku staru,
spontano obrisah zavesu prašine
i zbunjen pročitah jedno drago ime.
Kroz misli mi prođe poput uragana
ono davno vreme,još iz školskih dana,
k'o na filmskoj traci,bezkonačne slike,
jedne tako davne ljubavi velike.
«S' ljubavlju tebi,što mi srce rani »,
napisano beše na toj prvoj strani,
«Nekad kad izblede tvoje uspomene,
nek te ova sveska podseti na mene.
Ne želim da ona budi bol u tebi,
jer svu našu bol prepustiću sebi,
ovo ti poklanjam zato što bih htela
da bar nekad shvatiš da sam te volela.»
Jedna mala fleka svu mi pažnju uze,
shvatih,tu je bila kap od njene suze,
čak i slepi čovek prevideo ne bi
koliku je tugu nosila u sebi.
Kao da mi neko nož u srce zari
od bola u meni sve se tad užari,
otvorena sveska zadrhta na dlanu
i iz moga oka suza bola kanu.
U mislima mojim stvori mi se slika
jednog nežnog,skoro detinjastog lika,
otvorenog,vedrog,nikad zagonetnog,
ali meni tada skoro neprimetnog.
Ta prokleta mladost puna ideala,
meni tada prosto nikad nije dala
da prestanem svojim oblakom da letim,
na korak od sebe sreću da primetim.
Hiljadu je puta voljenim me zvala,
a ja sam mislio to je samo šala,
voleo sam je uvek samo kao druga,
a nju je zbog mene ubijala tuga.
Trudila se jadna baš u svakom trenu
da ukaže meni na tu ljubav njenu,
al' uzalud beše svaki njeni trud
jer sam tada bio zaslepljen i lud.
Čak i zadnji put kada smo se sreli
primetio nisam koliko me želi,
gledao sam mirno dok sunce ponire,
a shvatio nisam da ljubav umire.
Sa novim sam danom otiš'o iz grada
na stanici ona isprati me tada,
sa osmehom nekim veštačkim i lažnim,
s nasmejanim licem,al' od suza vlažnim.
Ni jednog se trena ne zapitah tada,
kako se to smeje,a suza joj pada,
šta ustvari kvasi njeno lepo lice,
da li suze bola ili radosnice?
Sećam se još da je k'o u šali rekla
dok joj suza bola ka usnama tekla,
«Zar te nije žao barem ovog grada,
ako ikad možeš,svrati bar nekada.»
Voz je polazio sa našeg perona,
potrčasmo oboje do zdnjeg vagona,
dok sam ulazio u tom zadnjem trenu
pružila mi svesku,do tad sakrivenu.
Na praznom peronu ostala je sama
sa bolom u duši sasvim uplakana,
mislio sam,normalno je da se tada plače
ne sluteći šta njoj sve te suze znače.
Spontano sam svesku strpao u ranac
idući vagonom kao nemi sranac,
gurajući ljude ispred mene često
u žurbi da nađem neko prazno mesto.
I nisam se nje ni setio više,
nit' zapit'o barem šta to u njoj piše,
bivala je ona sve do ovog dana
prahom zaborava prosto pokopana.
A sada tek vidim rešenje enigme
i pitam se zašto uvak kasno stigne,
gde mi je tad bilo pameti il' sreće
da uočim ono što se jednom sreće.
«Sto pesama za samo ljubav jednu,
kap ljubavi tvoje za tu dušu žednu»,
naslov je na zbirci koji sve govori,
sada kad i u meni žeđ za tobom gori.
Hteo bih da dođem ja do tvoga grada,
samo da ugledam kako živiš sada,
znam,sada je kasno za tu našu sreću,
kad nisam do sada,ni od sada necu.
I ako je sada za sve mnogo kasno
voleo bih da znaš da mi je sad jasno
da sam nekad davno za vek izgubio
nekog ko me je svim srcem ljubio.
Molim te oprosti za sve one boli
i znaj da niko neće tako da me voli,
za sve tvoje boli,Bog je moja kazna
jer bez tebe duša biće uvek prazna.
Ako ikad ovo slučajno pročitaš,
kako li je meni,nemoj da se pitaš,
dok te je bolelo ja sam bio led,
sad je za tu bol,dušo na me red.
Z.Jović
slučajno pronađoh jednu svesku staru,
spontano obrisah zavesu prašine
i zbunjen pročitah jedno drago ime.
Kroz misli mi prođe poput uragana
ono davno vreme,još iz školskih dana,
k'o na filmskoj traci,bezkonačne slike,
jedne tako davne ljubavi velike.
«S' ljubavlju tebi,što mi srce rani »,
napisano beše na toj prvoj strani,
«Nekad kad izblede tvoje uspomene,
nek te ova sveska podseti na mene.
Ne želim da ona budi bol u tebi,
jer svu našu bol prepustiću sebi,
ovo ti poklanjam zato što bih htela
da bar nekad shvatiš da sam te volela.»
Jedna mala fleka svu mi pažnju uze,
shvatih,tu je bila kap od njene suze,
čak i slepi čovek prevideo ne bi
koliku je tugu nosila u sebi.
Kao da mi neko nož u srce zari
od bola u meni sve se tad užari,
otvorena sveska zadrhta na dlanu
i iz moga oka suza bola kanu.
U mislima mojim stvori mi se slika
jednog nežnog,skoro detinjastog lika,
otvorenog,vedrog,nikad zagonetnog,
ali meni tada skoro neprimetnog.
Ta prokleta mladost puna ideala,
meni tada prosto nikad nije dala
da prestanem svojim oblakom da letim,
na korak od sebe sreću da primetim.
Hiljadu je puta voljenim me zvala,
a ja sam mislio to je samo šala,
voleo sam je uvek samo kao druga,
a nju je zbog mene ubijala tuga.
Trudila se jadna baš u svakom trenu
da ukaže meni na tu ljubav njenu,
al' uzalud beše svaki njeni trud
jer sam tada bio zaslepljen i lud.
Čak i zadnji put kada smo se sreli
primetio nisam koliko me želi,
gledao sam mirno dok sunce ponire,
a shvatio nisam da ljubav umire.
Sa novim sam danom otiš'o iz grada
na stanici ona isprati me tada,
sa osmehom nekim veštačkim i lažnim,
s nasmejanim licem,al' od suza vlažnim.
Ni jednog se trena ne zapitah tada,
kako se to smeje,a suza joj pada,
šta ustvari kvasi njeno lepo lice,
da li suze bola ili radosnice?
Sećam se još da je k'o u šali rekla
dok joj suza bola ka usnama tekla,
«Zar te nije žao barem ovog grada,
ako ikad možeš,svrati bar nekada.»
Voz je polazio sa našeg perona,
potrčasmo oboje do zdnjeg vagona,
dok sam ulazio u tom zadnjem trenu
pružila mi svesku,do tad sakrivenu.
Na praznom peronu ostala je sama
sa bolom u duši sasvim uplakana,
mislio sam,normalno je da se tada plače
ne sluteći šta njoj sve te suze znače.
Spontano sam svesku strpao u ranac
idući vagonom kao nemi sranac,
gurajući ljude ispred mene često
u žurbi da nađem neko prazno mesto.
I nisam se nje ni setio više,
nit' zapit'o barem šta to u njoj piše,
bivala je ona sve do ovog dana
prahom zaborava prosto pokopana.
A sada tek vidim rešenje enigme
i pitam se zašto uvak kasno stigne,
gde mi je tad bilo pameti il' sreće
da uočim ono što se jednom sreće.
«Sto pesama za samo ljubav jednu,
kap ljubavi tvoje za tu dušu žednu»,
naslov je na zbirci koji sve govori,
sada kad i u meni žeđ za tobom gori.
Hteo bih da dođem ja do tvoga grada,
samo da ugledam kako živiš sada,
znam,sada je kasno za tu našu sreću,
kad nisam do sada,ni od sada necu.
I ako je sada za sve mnogo kasno
voleo bih da znaš da mi je sad jasno
da sam nekad davno za vek izgubio
nekog ko me je svim srcem ljubio.
Molim te oprosti za sve one boli
i znaj da niko neće tako da me voli,
za sve tvoje boli,Bog je moja kazna
jer bez tebe duša biće uvek prazna.
Ako ikad ovo slučajno pročitaš,
kako li je meni,nemoj da se pitaš,
dok te je bolelo ja sam bio led,
sad je za tu bol,dušo na me red.
Z.Jović
