Knjiga "Samoizolacija: realnost ili cilj" (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine.
U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je "srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju" (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle "Bljeska, Oluje", "Milosrednog anđela", nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek "ne predaju". Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da "dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom" (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. "Najveći deo kulturne i intelektualne elite", kaže se u ovom izveštaju, "ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma" (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite.
Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 "nacionalističkih" profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na "odgovornost za svoje delovanje" (str. 103), a njihovi radovi "cenzurisani" (str. 75).
Naročito treba povesti računa o "nacionalistima" sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. "Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima", pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, "prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama" (92). Najpre, jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju (74). Međutim, osim medijske promocije, piše dalje, propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama (74). Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit.Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente (103).
Na taj način, zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom> (74).
Spisak problematičnih profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta (66). Srpski nacionalisti i članovi anti-Haškog lobija poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanvić, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).
U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je "srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju" (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle "Bljeska, Oluje", "Milosrednog anđela", nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek "ne predaju". Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da "dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom" (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. "Najveći deo kulturne i intelektualne elite", kaže se u ovom izveštaju, "ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma" (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite.
Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 "nacionalističkih" profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na "odgovornost za svoje delovanje" (str. 103), a njihovi radovi "cenzurisani" (str. 75).
Naročito treba povesti računa o "nacionalistima" sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. "Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima", pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, "prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama" (92). Najpre, jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju (74). Međutim, osim medijske promocije, piše dalje, propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama (74). Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit.Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente (103).
Na taj način, zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom> (74).
Spisak problematičnih profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta (66). Srpski nacionalisti i članovi anti-Haškog lobija poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanvić, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).
