Атанасије Стојковић
Научник и књижевник, писац прве физике на српском језику
Рођен је у Руми, 3. октобра 1773. године, у сиромашној породици, од оца Јована и мајке Ане. Био је бистар и вредан дечак који се истицао међу вршњацима. Завршио је основну и нижу гимназију у Руми. Завршио је протестантску гимназију У Шопрону (мађарском граду близу аустријске границе), а филозофски лицеј у Сегедину. Након тога је студирао у Пожуну (мађарски назив за стари град Братиславу),а затим је слушао природне науке у Немачкој, у Гетингену, где је и докторирао. Син једног чизмара из Руме, православне вере, Атанасије Стојковић био је најбољи студент у генерацији на једном од најчувенијих универзитета у Немачкој у то време. Живео је врло тешко. Добијао је скромну помоћ од добротвора, али се у току школовања због недостатка средстава једном вратио у Руму и био оперант „Земљемерија“ и касније наставник у румској гимназији. 1799. године, после завршених студија одлази у Будим где је писао дела на руском и српском језику. Бавио се и поезијом. Занимљиво је да је још 1797. испевао „Оду на источник борковачкиј“ (Оду о извору борковачком).
Ода на источник борковачкиј
Источниче милиј, Борковачка дико!
Можел жељу моју, к теб описати тко?
Или да те нисам походио сада,
и очима гледао, како бистро пада
бисерновиднаја твоја вода света,
или да сам остао чрез сва моја лета.
Ако ћу ићи ја, гди вечниј снег бива,
ил гди луче сунца, сваку твердост лива.
Ако ћу доћи ја, гди холм небо лиже,
или в дублину, саме Бездне, ниже,
Нећу тебе најти, и твоје Бистроте,
и обивања твог, небесне дивоте!
Тибо господствено, у Дола средини
петоместно лежиш: а твоја ледини
Змијиполичну реку (која из теб тече
и сва румска поља кривећис протече)
Сабрали су, китниј са тисјаша цвећа.-
Код тебе је место вечнаго пролећа.
Код тебе љубов свагда бива већа!
ту и многих до сад јесте била срећа.
И ја сам код тебе срећан тако био,
с пријатељем рано да сам тебе пио.
О! свагда ја хоћу, жалити за тебе,
докле при теби, ја не видим себе.
Стојковићева песма о Борковачком извору преписана савременим писмом
1800. године у Будиму је објавио два спева, једну оду (о просветном напретку код Срба) и једну збирку стихова („Стихи каковим образом љубов у браку сохранити/сачувати/можно“). 1802. је написао и објавио две оде посвећене познатом писцу и историчару Јовану Рајићу којег је много поштовао. 1800. је објавио и један спис филозофске садржине који има и елемената из романа, под насловом „Кандор или откровеније египетских таин“. 1801. године издаје поучно-сентиментални роман „Аристид и Наталија“ који се сматра првим романом у новијој српској књижевности. Овај роман наменио је младима и писао га је „просто и без художества“ јер је желео да поучи свој род. Из истог разлога је 1802. године у Будиму објавио и књигу под називом „Сербскиј секретар“ у којој су се налазили узорци како се пишу писма, уговори, обвезнице, тестаменти, признанице, рачуни итд. Своје главно дело „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј“ је објавио у три књиге 1801. 1802. и 1803. године у Будиму. То је не само прва физика на српском језику већ и код Срба први пут систематски написано, велико дело из природних наука које има близу хиљаду страна.
1803. године одлази у Русију, где је 1. новембра изабран за редовног професора физике Харковског универзитета. На овом универзитету је предавао и његов школски друг, исто Румљанин, Теодор Филиповић (предавао је историју и право). Атанасије Стојковић је стекао велики углед у Русији. У два маха је био изабран за ректора Универзитета, цар Александар I га је одликовао Орденом светог Владимира, а велики Лукијан Мушицки му је испевао оду. Одржавао је везе и дописивао се са оцем славистике Јосифом Добровским, Доситејем Обрадовићем, Вуком Караџићем, митрополитом црногорским Петром I, митрополитом Стеваном Стратимировићем, Карађорђем и кнезом Милошем. Говорио је немачки, енглески, француски, италијански, латински, скоро све словенске језике, нешто грчки и мађарски. У последњој деценији живота бавио се и преводилачким радом. Приписује му се да је са српског, готов Вуков превод Новог завета прерадио и превео на „сербски“ и издао га у Петрограду 1824. године, али ни један примерак ове књиге није пронађен. Стојковићев превод завета је штампан 1834. у Лајпцигу, после његове смрти.
Атанасије Стојковић је био ожењен једном богатом Рускињом али није имао деце. Последње године живота провео је у Санкт Петерсбургу као царски државни саветник. Умро је 2. јуна 1832. године у Харкову где је и сахрањен.