Evo jednog teksta – koji nećete moći pronaći na internetu – upćen svima onima kojima je Marinković nepoznat pisac i koji će vas na neki način, u kratkim crtama, uvesti u stvaralašto ovog pisca.
Др Ивана Живанчевић-Секеруш
У области ''озбиљно-смешног'' Ранка Маринковића
''Један по један додоху властела
у црном лијесу ношени од факина
на задње сијело гдјено знак пропела
грбове круни посред рузмарина.
Након свих борба наслијеђених страсти
и мржње давне што ти жиле пали,
и шетња, и шала, и пландовања, и ласти
харно је лећи гдје навијек спали
Дједови мртви, кад је Кнез још владо.
Ту сами труну даље бар у миру,
док цвијетном травом пасе кротко стадо
што сан Госпара не буди у свом гају.
''Requiem aeternam!'' – чуј еолску лиру
чемпреса гробних!... можда шапћу о рају.''
Дубровник, 1892.
Иво Војновић На Михаљу
Отишао је хроничар ''сунчане Далмације'' и ''Зоополиса''.
Од првог тренутка када су се појавили рани текстови Ранка Маринковића у Крлежином Печату, а затим и драма Албатрос (1939), те књига Прозе (1948) и стилски избрушена збирка приповедака Руке (1953), било је јасно да је на хрватску и јужнословенску књижевну сцену ступио рафинирани писац проницљивог духа, особеног израза и мисаоне зрелости, који је у традицију приобално-острвске новелистике увео један нови свет. Но, и ако изразито медитерански писац и врсни познавалац и интерпретатор тог менталитета (завичајно острво Вис, провинцијални далматински градови, острвска аристократија у изумирању, ликови пучана), Маринковић је од самог почетка, паралелно приповедао и о континенталном, загребачком животу.
Драмски миракул Глорија (1955), не само критика црквене догме већ и сваког тоталитарног система и роман Киклоп (1966), прича о страху у граду пред поновно канибалско буђење Полифема, једнооког киклопа, тоталитарног чудовишта у апокалиптичном свету и његовим становницима ухваћеним у егзистенцијалну клопку, у загрљају времена, ''убојици свега живога'', потврђују висок домет и уједначени квалитет Маринковићевог опуса, а драмски водвиљ Politeia (1977) и сотија Пустиња (1980), показују нам и изузетног познаваоца историје драме и драмске уметности. Есејистичке збирке Гесте и гримасе (1951) и Невеселе очи клауна (1986) говоре о пишчевом књижевном укусу изграђеном на класици, али и о сувереном познавању модерне литературе, а Маринковића откривамо и као истанчаног драмског критичара и теоретичара.
Карактеристична је за Маринковићево дело склоност ка финој или потпуно огољеној иронији, а инверзија је темељ његовог приповедачког поступка. Аналитичка вештина, ерудиција, смисао за детаљ, интелектуалистички унутрашњи монолог, она суптилна запажања наоко небитних детаља који су осветљени из необичног угла, психолошко понирање, онеобичавање, брижљиво грађен стил исказа и интонација приповедања која из озбиљног лако склизне у гротескно-комични тон, све то одређује Маринковићеву прозу.
Метатекстуалност је једна од битних одлика Маринковићевог опуса: у форми директног ауторског коментара или из тачке гледишта неког од ликова, Маринковић (попут Владана Деснице, на пример) пресеца фикцију неком врстом имплицитног есеја, у ком расправља о Добру и Злу, Истини и Лажи, односу fiction – faction, положају уметности, проблему уметничког стварања... У таквим фрагментима есејистичког карактера склони смо да тражимо експлицитне изразе пишчеве аутопоетике.
Једна од константи Маринковићевог књижевног поступка је и комбиновање елемената тривијалне литературе са темама и наративним поступцима из класичне књижевности, односно прожимање такозване високе и тривијалне литературе. У роману Заједничка купка (1980), непрестано се сусрећемо са смелим поигравањем елементима тривијализације, али без оне заразне духовитости својствене Киклопу.
Значењско поље Маринковићевих текстова проширују различити поступци интертекстуалности. У његовом делу налазимо многобројне примере директног цитата, прикривеног цитата, аналогног цитата, низ асоцијација и алузија на поједине текстове из ''традиционалног корпуса'' (Достојевски или на пример, Шекспир, када у роману Киклоп, Маестро у свом казивању спаја црва у јабуци који се можда одаје ''самоблуду'', са хамлетовским питањем ''бити ил’ не бити'', што је и један у низу примера који показује да је иронија била пишчев поглед на свет!). Тако и јунак последњег Маринковићевог романа (Never more, 1993), слуша гавранов грактај утапајући се у мору. А то је онај чувени рефрен из песме Едгара Алана Поа Гавран (The Raven): ''Nevermore!'' Никад више! Каква (маринковићевска) иронија: заиста одговарајући наслов за последњи роман. Nevermore, Маестро!
)
