Србокатолички покрет основан је крајем 19. стољећа у Дубровнику, с циљем заштите католичке српске мисли, као реакција на насилно похрваћење католика Далмације које је било у јеку. Живаљ Дубровачки био је најотпорнији на ову подвалу, што је дуговао свом образовању, стога не чуди да су Лујо Бакутић, Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Стојановић били најватренији представници Србља католичке конфесије. Још је Лујо Бакутић српски диванио: „Они католички свештеници којима је и хрватство било још један „посао“ којим су могли да стекну личне користи, износили су против Срба католика све могуће лажи, проклињали су их и претили им мукама на овоме и на другоме свету.“ Каноник Дум Иван Стојановић, поглавар дубровачке католичке цркве, казивао је: "„Србин си по роду и по обичајима; у српству ти је једини спас; вјера ти ни најмање не пријечи да будеш Србин“. Историчар Натко Нодило тврдио је како је у Дубровнику "од памтивјека српски расправни језик". Заиста још у Мавра Орбина пише како Дубровчани веле оним Хрватима који су се тамо затекли: "Али ви сте из земље веома далеке". Марко Цар је као истакнути Србин католик, 1902.г. у “Бранковом колу“ објавио чланак “Владика Раде и Срби католици“, па каже: “Породица конта Ивановића припада и данас католичкој вјероисповјести, што њеним члановима опет не смета да често “српствују“, као прави људи и бокељски старосједиоци. Нажалост, њихово је србовање, као уопште србовање бокељских католика, постало данас веома тешко и дозлабога зазорно у очима оних који се вјером служе, да њоме постигну одређење политичке сврхе. Као данас у Боки и Дубровнику, кад католик има срца да се призна за Србина, тај се као грађанин излазе многим неприликама и ступа у отворену борбу са свештеницима свoје вјероисповјести, који су безмало сви ревни браниоци антисрпске пропаганде која се тамо тјера." Дубровачки Србин католик Лука Војиновић пророчки је написао:"Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, када ће један велики катаклизам оборити све уметне ограде, или...или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!" Срби католици сматрали су да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. решено њихово национално питање - али је заправо само погоршано даљим асимиловањем.
На слици је Србин из Дубровника, илустрација из дела ,,Срби Јадрана"
- - - - - - - - - -
У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.”