ЖИТИЈА СВЕТИХ
Prikazujem rezultate 1 do 13 od 13

Tema: ЖИТИЈА СВЕТИХ

  1. #1
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano ЖИТИЈА СВЕТИХ

    ЖИТИЈА СВЕТИХ
    Архимандрит ЈУСТИН Поповић


    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih.htm

    01. септембар

    1. Почетак црквене године (или: начало индикта). Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Исх.. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1– 2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства, што у њему цар Константин Велики одржава победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се је она пренела на 1. јануар а најпре у западној Европи, а по том и у Русији у време Петра Великог.

    2. Преп. Симеон Столпник. Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката, после му подигоше један од 12, па од 22, па од 36, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојимо видећемо се у оном свету." Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.

    3. Св. Исус Навин. Вођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења.


    Симеон Столпник, први од столпника,
    Озарен старац сјајем бесмртника,
    За столп привезан, драговољна жртва,
    Небо га жива земља гледа мртва.
    Пост и молитва и свеноћно бдење –
    Тим путем тешким тражаше спасење.
    Мајка му дође једнога уранка:
    – Сиђи ми, сине, да те види мајка!
    Рече му тако. А Симеон шути.
    Понавља мајка молбу много пути ...
    Најзад Симеон мајци одговара:
    – Ја сам у служби Небескога Цара;
    Живот је овај борба и припрема,
    За пуст разговор ту времена нема,
    Но иди, мајко, бирај стазу чисту,
    Брини за душу, и живи по Христу;
    У оном свету, после ове војне,
    Ако нас Христос нађе за достојне,
    Тамо ћеш, мајко, видет свога сина,
    И син се сладит лица материна.


    РАСУЂИВАЊЕ
    У овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше, јер кад нас смрт растави од овога света, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!" Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!" И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети." Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје, зидају на песку грађевину, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном.

    СОЗЕРЦАЊЕ
    Да созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11), и то:
    1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом, када Урије беше у рату;
    2. како удеси Давид погибију Уријеву;
    3. како се Бог разгневи на Давида.


    БЕСЕДА
    о Слову – Сину Божјем
    У почетку бјеше Слово (Јов. 1, 1).
    Слово, или Реч словесна, смислена, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка, пошто је време услов само онога света пролазнога, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога, од Речи словесне, од Смисла Свога, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. Није, браћо, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје, Мудрост Божја, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру, па почео овако: у почетку беше језеро, па се навезе нањ једна бела лађа... Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро," као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања.
    О Сине Божји, савечни Оцу и Духу, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
    “Mors tua, vita mea”



  2. #2
    Veoma poznat Samson2009 (avatar)
    Učlanjen
    06.03.2009.
    Pol
    muški
    Poruke
    13.473
    Tekstova u blogu
    3
    Reputaciona moć
    167

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Citat Original postavio Leo Magnus Pogledaj poruku
    ЖИТИЈА СВЕТИХ
    Архимандрит ЈУСТИН Поповић


    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih.htm

    01. септембар

    1. Почетак црквене године (или: начало индикта). Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Исх.. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1– 2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства, што у њему цар Константин Велики одржава победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се је она пренела на 1. јануар а најпре у западној Европи, а по том и у Русији у време Петра Великог.

    2. Преп. Симеон Столпник. Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката, после му подигоше један од 12, па од 22, па од 36, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојимо видећемо се у оном свету." Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.

    3. Св. Исус Навин. Вођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења.


    Симеон Столпник, први од столпника,
    Озарен старац сјајем бесмртника,
    За столп привезан, драговољна жртва,
    Небо га жива земља гледа мртва.
    Пост и молитва и свеноћно бдење –
    Тим путем тешким тражаше спасење.
    Мајка му дође једнога уранка:
    – Сиђи ми, сине, да те види мајка!
    Рече му тако. А Симеон шути.
    Понавља мајка молбу много пути ...
    Најзад Симеон мајци одговара:
    – Ја сам у служби Небескога Цара;
    Живот је овај борба и припрема,
    За пуст разговор ту времена нема,
    Но иди, мајко, бирај стазу чисту,
    Брини за душу, и живи по Христу;
    У оном свету, после ове војне,
    Ако нас Христос нађе за достојне,
    Тамо ћеш, мајко, видет свога сина,
    И син се сладит лица материна.


    РАСУЂИВАЊЕ
    У овоме свету ми треба да искористимо све што је потребно на изграђивање душе наше, јер кад нас смрт растави од овога света, ми ништа не носимо у други свет осим душе своје онакве какву смо је овде изградили. Св. Симеон Столпник као осамнаестогодишњи младић у бризи за спасење душе своје паде једног дана ничице на земљу и уздиже молитву Богу, да му Бог покаже пут ка спасењу. И тако дуго лежећи на молитви имаде овако виђење: као он копа ров за темељ нечега, па заморен од копања стаде да одахне. У том дође му глас: „копај дубље!" Тада он поче са великим трудом копати још дубље; па опет заморен стаде да одахне. Али опет чу глас: „копај дубље!" И он опет поче копати са још већим трудом и напором. У том дође му глас: „престани, довољно је; сада што желиш зидати зидај; без труда ништа не ћеш успети." Они који се мало труде и на чулној плићини зидају живот душе своје, зидају на песку грађевину, која се не може одржати у овом пролазном свету а још мање у оном непролазном.

    СОЗЕРЦАЊЕ
    Да созерцавам безакоње Давидово (II Сам. 11), и то:
    1. како Давид изврши прељубу са Витсавејом женом Уријевом, када Урије беше у рату;
    2. како удеси Давид погибију Уријеву;
    3. како се Бог разгневи на Давида.


    БЕСЕДА
    о Слову – Сину Божјем
    У почетку бјеше Слово (Јов. 1, 1).
    Слово, или Реч словесна, смислена, беше у почетку. Ово се односи на божанску природу Господа нашег Исуса Христа. У почетку – да ли се тиме мисли, браћо на неки почетак Слова Божјег? Или на неки времени датум рођења Сина Божјег од Бога Оца? Никако. Јер рођење Сина Божјег не може имати ни датума ни почетка, пошто је време услов само онога света пролазнога, и пошто оно не додирује вечнога Бога нити условљава собом ма шта у Богу. Може ли се одвојити сијање од сунца, а да сунце остане сунцем? Може ли се ум одвојити од човека, и да човек остане човеком? Може ли се одвојити сласт од меда, и да мед остане медом? Не може. Још мање се може замислити Бог одвојен од Слова Свога, од Речи словесне, од Смисла Свога, од Мудрости Своје – Отац вечни одвојен од Сина Свога савечнога. Није, браћо, овде реч о почињању Сина Божјег од Бога Оца, него је овде реч о почетку почетка историје стварања света и спасења људског. Тај почетак је у Слову Божјем, у Сину Божјем. Он је почео и стварање света и спасење света. Ко год хоће да говори било о стварању видљивог и невидљивог света било о спасењу рода људског, тај мора почети са Почетком. А тај Почетак је Слово Божје, Мудрост Божја, Син Божји. Као кад би неко причао неки догађај са једном лађом на језеру, па почео овако: у почетку беше језеро, па се навезе нањ једна бела лађа... Нико од разумних људи неће схватити речи „у почетку беше језеро," као да је језеро постало истог тог дана кад се догодио догађај са лађом. Тако нико од разумних не треба да схвати речи Јеванђелиста у почетку бјеше Слово као да је на почетку догађаја стварања света произашло Слово Божје из Бога. Као што је језеро постојало хиљаде година пре догађаја с лађом на њему, тако је Слово Божје постојало читаву вечност пре почетка стварања.
    О Сине Божји, савечни Оцу и Духу, просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
    Леп текст.

  3. #3
    Domaćin _Krang_ (avatar)
    Učlanjen
    07.11.2008.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Dimenzija X
    Poruke
    3.683
    Reputaciona moć
    70

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Moze li par odlomaka iz zitija Sv. Simeona ?

  4. #4
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Свети свештеномученик Платон Бањалучки

    Свештеномученик Платон Бањалучки је хришћански светитељ. Епископ Платон је рођен је у Београду 29. септембра 1874. Школовао се у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.

    Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.

    У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији.

    Свештеномученик Платон Бањалучки је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја (Васића), митрополита Анастасија ис Руске Православне заграничне Цркве, те епископа: бачког Иронеја (Ћирића), бостонског Макарија (РЗПЦ) и викарног, сремског Саве (Трлајића).

    За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку.

    Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.”

    Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године.

    Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске православне цркве.

    Српска православна црква слави га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару.
    http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=418

    Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.
    По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
    За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице. Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник “Гласника српске патријаршије” био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава. За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . .”
    Када су 4. маја 1941. године епископу Платону наредили да напусти Бањалуку, по претњом да ће бити ухапшен ако то не учини, владика је замолио римокатоличког бискупа Јозу Гарића да интервенише код надлежног стожерника да му се омогући боравак још два-три дана како би се спреми за пут. Бискуп му је одговорио да буде миран и спокојан. Међутим, већ наредне ноћи (5. маја 1941), усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Ово гнусно дело извршио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Првобитно је сахрањен на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву.
    На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, епископ бањалучки Платон проглашен је за свештеномученика и унет у Именослов светих Српске православне цркве.
    http://www.crkva.se/srbi_platon.htm
    “Mors tua, vita mea”

  5. #5
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Света Татјана Римска.



    Света Татјана је била римска хришћанка и ђакониса при цркви, сa почетка 3. века.

    По смрти цара Хелиогабала цароваше у Риму цар Александар Север, чија мајка Мамеја беше хришћанка. Сам цар беше толерантан у вери, због чега држаше у свом двору кип Исусом и Аполонов, и Аврамов и Орфејев. Али доглавници његови гоњаху хришћане и без наредбе цареве. Једног дана, правник Улпијан је ухватио Тијану и покушао да је натера да принесе жртву Аполону. Према легенди, она се помолила и изненада је земљотрес уништио идола и део храма. Када изведоше Татјану на мучење, она се мољаше Богу за своје мучитеље. И гле, они видеше четири анђела око мученице. Видећи то, осам њих повероваше у Христа, због чега бише и они мучени и убијени. Свету Татјану продужише мучити: шибаху је, одсецаху јој месо, стругаху је железом, и тако сву изнакарађену и искрвављену бацаху је увече у тамницу да би је сутрадан опет ударали на нове муке. Но Бог пошиљаше ангеле Своје у тамницу, те је храбраху и ране јој исцељиваху, тако да се Татјана свако јутро јављаше пред мучитељима потпуно здрава. Бацише је пред гладног лава, но лав се умиљаваше око ње и не нашкоди јој ништа. Остригоше јој косу мислећи, да јој је у коси скривена нека враџбина. На крају, изведоше је, заједно са њеним оцем, и посекоше обоје мачем. Убијена је око 225. године.

    Православна црква слави је 12. јануара по црквеном, а 25. јануара по грегоријанском календару.
    “Mors tua, vita mea”

  6. #6
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ



    Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.



    http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0715.htm


    “Mors tua, vita mea”

  7. #7
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Свети Виталије (умро око 625.) је био хришћански монах са Газе који је живео у Александрији почетком 7. века.

    Витал је био пореклом из области Газе (Палестина), где је и постао монах. Као млад инок, дошао је да живи у Александрији, где је одмах по доласку саставио списак свих проститутки у граду.Преко дана је радио најтеже послове, а ноћу је одлазио у јавне куће и остављао сав зарађени новац блудницама. Након што би се с неком проститутком затворио у собу, он би је замолио да легне и спава, док би он у углу собе проводио целу ноћ у молитви. На тај начин би сачувао ту жену да не греши бар једне ноћи. Следећу ноћ ишао би код друге, након тога код треће, и тако редом док не би изређао све са списка, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе од ових жена су се оканиле "најстаријег заната", те су једне постале монахиње, друге се удале, а треће пронашле поштен посао. Свим овим женама Виталије је забрањивао да откривају због чега их посећује. Због тога је сматран највећим блудником и постао је саблазан за целу Александрију. Жалбе на овог "блудног" монаха и гласине о његовом неморалном животу стигле су и до самог патријарха Јована Милостивог, који није предузео ништа против њега, јер му је веровао. Виталија су људи на улици вређали, пљували, па и тукли. Око 625. године је добио јак ударац у главу, након чега је једва успео да стигне до своје колибе, где је убрзо подлегао повредама.Када је Витал умро, многе од жена којима је помогао да се промене су проговориле, и тада се дознало све о њему. Након смрти је проглашен за свеца.

    Православна црква слави га 22. априла по јулијанском, а 5. маја по грегоријанском календару.
    “Mors tua, vita mea”

  8. #8
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Свети Лав Велики



    О животу светога Лава I, епископа града Рима, имамо врло мало поузданих података. Несхватљива је чињеница да на Западу дуго није постојао никакав живопис овог великог светитеља и пастира Цркве православне.


    Породица св. Лава потиче из Тоскане, па се у складу с тим она сматрала местом његовог рођења. Међутим, светитељ у једном свом писму Рим назива својом „домовином“; тако да је место његовог рођења за сада једноставно нерешив проблем. Није нам познат ни датум његовог рођења, предпоставља се да је у питању последња деценија четвртог столећа.

    Зна се да је био веома угледна и утицајна личност у црквеном, али и јавном животу Рима. Био је ђакон и теолошки саветник папе Сикста III (432. - 440.), кога ће наследити на епископској катедри; такође и саветник на двору цара Валентинијана II.

    У пролеће 440. године, Лав бива послан у Галију у чисто политичкој мисији измирења, поводом сукоба римских генерала Аеција и Албина. Баш за време ове мисије, тачније 19. августа 440, умире папа Сикст. Римски хришћани, заједно са клиром, једнодушно су изабрали св. Лава за његовог наследника. По повратку из Галије архиђакон Лав је хиротонисан 29. септембра 440. године.

    ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ

    Не треба заборавити да је св. Лав живео у једном веома бурном периоду у историји цивилизације, стари свет се рушио а нови рађао. Запад је био преплављен варварима, који су пред собом уништавали све културне вредности римског света; а византијски Исток је био малаксао од непрестаних веома жучних богословских расправа, јереси попут аријанства, несторијанства, аполинаријевства и читав низ других хетеродоксалних учења претиле су не само јединству Цркве, него и чистоти хришћанске вере од апостола предане.

    А када се на историјску сцену појавио архимандрит једног цариградског манастира, Евтихије, „човек ограничена ума“ (како га је називао о. Јустин Ћелијски), ширећи учење монофизитско, које је порицало људску природу у Христу, а самим тим порицало и искупитељску улогу Христа-Бога и Човека, папа Лав, као један од најмоћнијих људи тога доба, схвата своју улогу и постаје „стуб и тврђава“ истините вере. Године 449. светитељ пише посланицу цариградском патријарху Флавијану, у којој на потпуно јасан начин исповеда православну веру у богочовечанску Личност Исуса Христа. Ова посланица (Epistola dogmatica) ће касније пресудно утицати на формулисање догматских истина на Четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године.

    СУСРЕТ СВ. ЛАВА

    И АТИЛЕ ХУНСКОГ

    Папа Лав је у великој мери утицао на повлачење варвара из Италије. Наиме, Атила, кнез Хуна, назван „бич Божји“, провалио је у Италију почетком 452. године и кренуо да заузме Рим. Цар Валентинијан II је на преговоре са Атилом послао три своја најугледнија сарадника, међу којима је свакако био и папа Лав. Цареви посланици се сусретоше са вођом Хуна у Мантови, негде у јесен 452. године. Преговори су успели и Атила је напустио Италију.

    Хагиографско предање православне Цркве чува врло сликовит опис сусрета светитеља са Атилом и његове одлуке да се повуче. У житију св. Лава су записане следеће речи: „А када Атилини доглавници и војводе, зачуђени његовом необичном и брзом променом од гнева на кротост, питаху Атилу, зашто се уплашио и послушао једног римског човека који је без оружија изашао пред њега, те се повукао из Италије, остављајући у њој толико блага, Атила им одговори: Зар ви не видесте што ја видех? Јер ја видех два ангеловидна мужа (свете врховне апостоле Петра и Павла), који стајаху поред папе, са исуканим мачевима, и смрћу ми прећаху, ако не послушам архијереја Божијег“.

    ЛИЧНОСТ СВ. ЛАВА

    Св. Лав је прозван Велики управо због тога што је његова архипастирска делатност била веома значајна за јединство Цркве. Он је као „пастир добри“ бринуо о повереному стаду сматрајући да сваки човек заслужује утеху и љубав уколико је човек, јер је у свим људима једна те иста природа. У складу с тим св. Лав је учио да треба љубити (волети) све људе и тако се уподобити Богу.

    О РУКОПОЛОЖЕЊУ

    Живопис светог Лава Великог доноси и једну дидактичку епизоду о предострожности или укору у случају нехатног односа према хиротонији (рукоположењу) кандидата у презвитерски или епископски чин: „Пошто пресвети папа Лав зађе у дубоку старост, и приближи се својој кончини, он би обавештен да су му греси опроштени. Јер је четрдесет дана провео у посту и молитви на гробу светог апостола Петра, молећи светог апостола да умоли Бога да му грехе опрости. И пошто се наврши четрдесет дана, јави му се свети апостол Петар, и рече: Молих за тебе, и опроштени су ти сви греси осим грехова у рукополагању свештеника, јер ћеш о томе одговарати да ли си по закону и достојне рукополагао, или ниси“, у наставку свети хагиограф Јустин наводи да „после овог обавештења свети Лав удвостручи своје молитве, пошћење и милостиње, скрушеним срцем вапијући, док не би извештен да су му и ти греси опроштени“. Нису велики учитељи Цркве, попут св. Јован Златоустог, св. Григорија Богослова, св. Амвросија Миланског, и др. узалуд тражили од оних који се рукополажу искуство не само у побожности, већ и у учености, тј. књишкој мудрости и философији, првенствено због пораста опасности од јеретичког учења које каља чисту веру хришћанску. Међутим, грех олаког рукоположења је, поред многих примера из историје Цркве и упозорења светих Отаца, данас веома актуелан и као никада до сада слаби и онако пољуљану веру народа. Тако да нам се речи св. Јована Златоустог: „...рукополажу незналице за свештенике (и епископе) и поверавају им надзор над имањем за које је Син Божији платио Својом крвљу! Ми извргавамо руглу само свештенство тиме што га предајемо у руке неискусним људима“, чине невероватно савременим; и св. Јероним Стридонски је оштро критиковао овај преступ; говорећи о његовим последицама он наводи: „необразовани и припрости свештеници сматрају себе за свете јер они сами ништа не знају“.

    КОНЧИНА СВЕТИТЕЉА

    Последње године светитељевог живота историја слабо познаје. Узрок томе је вероватно његово повлачење из света пред крај живота да би се у блаженој исихији (тишини) припремио себе за сусрет са Сладчајшим Господом коме је служио читавог живота. Као датум упокојење обично се узима 10. октобар 461. године; убрзо након смрти народ је почео да га поштује као светог, и на Истоку, и на Западу. Његове свете мошти данас почивају у Ватиканској саборној цркви светог апостола Петра у Риму. Православна Црква његов помен слави 18. фебруара.
    “Mors tua, vita mea”

  9. #9
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Данас се слави:



    Свети цар Константин и царица Јелена

    Константин се борио против Максенција, тиранина у Риму, Скита на Дунаву, и Византијаца. Пред битку са Максенцијем јавио му се на небу прекрасан крст са натписом: „Овим побеђуј“. Задивљен, наредио је да се искује велики крст и да се носи пред војском. Силом крста, задобио је велику победу. Одмах потом донео је, 313. године, чувени Милански едикт да престане гоњење хришћана. Победивши Византијце, саградио је престони град на Босфору, али се тешко разболео. Излечио га је епископ Силвестер који га је и крстио. Сазвао је I Васељенски Сабор, на којем је осуђена Аријева јерес. Света Јелена, мајка Константинова, у Јерусалиму је пронашла Часни Крст. Упокојила се 327, а Свети Константин 337. године.

    Преподобни мученик Пахомије. Преподобна Јелена Дечанска. Попразништво Вазнесења Господњег. Седмица 7. по Пасхи. Глас 6. Пост, риба.
    “Mors tua, vita mea”

  10. #10
    Elita Marty Misterija (avatar)
    Učlanjen
    14.02.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Србиново (Загреб) Србија
    Poruke
    22.455
    Tekstova u blogu
    1
    Reputaciona moć
    273

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

    ВИСАРИОНА[1]



    Велики међу Оцима Висарион би рођен и васпитан у Египту. Он од детињства заволе Бога, и света светлост засија у срцу његовом. И он сачува себе чиста од сваке греховне прљавштине, и не окаља духовну одежду у коју се обуче крштењем светим. Посетивши света места у Јерусалиму, он тамо виде преподобног Герасима,[2] који крај Јордана провођаше пустињачки подвижнички живот, и коме служаше лав. Исто тако он виде и многе друге подвижнике, који живљаху тамо по разним местима и сијаху својим врлинама; разговарајући с њима он извуче много користи за своју душу.

    Вративши се у свој завичај, Висарион стече себи духовног оца у преподобном Исидору Пелусиоту.[3] Често долазећи к њему, Висарион добијаше од њега много корисних поука и одаваше се све строжијем и строжијем животу. Најзад, раздавши сиротињи све своје имање што му беше остало од родитеља, он се одрече света и постаде монах. И удаљивши се у једно пусто место, он провођаше живот у безмолвију, у самотном молитвеном тиховању. И изнуравајући себе многим трудовима, и умртвљујући тело своје испосничким подвизима, он се, иако у телу, уподобљаваше Бестелесним Силама. Пошћење његово беше неизмерно: понекад по читаву недељу ништа није окушао, а понекад је и по четрдесет дана проводио без хране и пића. Једном, ставши на једном отвореном месту усред трња, са рукама и очима и умом подигнутим к небу, он проведе на богомисленој молитви четрдесет дана и четрдесет ноћи, стојећи непокретно као стуб. За све то време он се нимало не помери телом с места, нити што окуси, нити што проговори с ким, нити задрема, нити малакса од природне немоћи, нити ум свој скрену ка земном, него, подражавајући Бестелесне Силе, сав устремљен ка Богу созерцаваше Га очима душе. Зато се он и удостоји од Бога велике благодати: њему би дат толики дар чудотворства, да у томе беше сличан древним светим пророцима.

    Тако се он усличи Мојсију: јер као што некада Мојсије, дрветом показаним му од Бога, претвори у пустињи горку воду у слатку, да би напојио жедни Израиљ, тако и преподобни Висарион молитвом и крсним знаком заслади горчину воде морске, да би напојио ученика свог, изнемоглог од жећи. Јер када он са учеником својим хођаше у пустињи крај мора, ученик његов веома ожедне од путног напора и силне жеге, па рече светитељу: Аво, ја сам веома жедан. Преподобни онда, сатворивши молитву и осенивши море крсним знаком, рече свом ученику: У име Господње захвати и пиј! - Ученик захвати из мора воду чутурицом коју је са собом носио, и окусивши је, виде да је слатка, укусна и хладна, као да је из планинског студенца. Пошто се довољно напи воде и расхлади, ученик захвати из мора још воде у чутурицу за пут. Опазивши то, старац рече ученику: Чедо, зашто напуни чутурицу водом? Ученик одговори: Опрости ми, оче! Ја захватих воду за пут, да ме не би понова измучила жеђ. А старац му на то рече: Бог који је присутан на овом месту, присутан је и на сваком другом месту и, као овде, тако и на сваком месту Он може дати воду жедноме. - А ученику томе беше име Дула.

    Преподобни Висарион усличи се и Исусу Навину: јер као што Исус Навин, побеђујући Аморејце, заустави сунце,[4] тако учини и угодник Божји Висарион. Наиме: када он са својим учеником путоваше ка једноме старцу, и сунце стаде залазити, а још се много имало путовати, свети подвижник се помоли Богу, говорећи: Молим Ти се, Господе, нареди да сунце стане, док не стигнем к слузи Твоме. - И би тако: сунце не зађе све док преподобни не стиже к томе старцу.

    Свети Висарион беше сличан и светом пророку Илији: јер у време суше он низведе с неба на земљу обилну кишу. И то он учини не једанпут, и не двапут, већ много пута.

    Још и пророку Јелисеју беше сличан свети Висарион: јер као што овај Илијиним огртачем раздвојивши воду прелажаше реку Јордан, тако и свети Висарион молитвом својом претварајући природу воде у тврд пут, иђаше по води: велику реку Нил он пређе као по суву, и свуда где год би при путовању наишао на реке, прелазио их је као по суву, не оквасивши ноге.

    Једном, када преподобни Висарион борављаше у скиту, би доведен к цркви човек бесомучан; и читаху се за њега молитве у цркви, да би се избавио од духа нечистог, али бес не излажаше из њега, пошто беше веома опак. И говораху међу собом клирици: Шта да чинимо са овим бесомучником? - А неки рекоше: Овог беса не може изагнати нико сем оца Висариона. Али, ако га станемо молити да то учини, онда он неће хтети ни у цркву доћи. Зато да урадимо овако: сутра изјутра он ће први доћи у храм, но ми ћемо пре њега доћи и на његово место посадити бесног човека, па ћемо затим рећи старцу: Оче, пробуди успаваног.

    Клирици тако и урадише. А кад преподобни уђе у храм, примети човека где седи на његовом месту, па не желећи да га одатле отера, он стаде близу свога места. А када се црквено правило отпоче вршити, клирици рекоше старцу: Оче, пробуди успаваног. - Свети Висарион приступи ономе човеку, гурну га и рече: Устани, и склони се одатле. - И одмах изиђе бес из човека, прогоњен речју светитељевом, а човек устаде и стаде благодарити Богу што га избави од беснила. И оздрави човек од тога часа.

    На такав начин клирици изазваше светитеља да учини ово чудо: истера беса. Јер овај преподобни није желео да твори чудеса јавно, да га људи не би славили. Будући смирен, и сматрајући себе грешником, он је избегавао људске похвале.

    Један брат у скиту паде у неки грех, и презвитер му нареди да изађе напоље из цркве, као недостојан да буде с братијом у црквеном скупу. А преподобни Висарион устаде и заједно са сагрешившим братом изађе из цркве, рекавши: И ја сам грешан. - Такво беше смирење светог оца Висариона.

    Његови ученици казиваху о њему, да он у току четрдесет година не леже у постељу да отпочине, већ је се седећи или стојећи предавао сну на врло кратко време. Преподобни често саветоваше своје ученике да бде, да би свагда недремљиво чували себе од вражијих искушења. И говораше: Монах треба да буде сав око, као херувим и серафим; и када неко живи мирно, немајући искушења, тада баш треба да се нарочито чува и да смирава себе пред Богом, да не би, погордивши се пао у какав страшан грех. Јер због уображености, многи су били препуштени искушењима; понекад пак, немоћи наше ради, Бог не допушта да наиђу искушења на нас, да не бисмо пропали сасвим.

    Сав живот овог светог оца бејаше као живот птице небеске: јер он никада ништа земаљско не стече себи, нити имађаше своју келију, нити ма какво склониште, него прелазећи с места на место он се скиташе по пустињи, по урвинама и дубравама, као неки залутали путник. Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему. Потоци суза стално су текли из очију његових, и чести уздаси отимали се из дубине срца његовог. Све дане живота свог он је провео у сузама, непрестано плачући и ридајући. А кад достиже дубоку старост, он се престави у неостарив живот,[5] и од плача пређе у вечно радовање са свима светима у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, Амин.
    “Mors tua, vita mea”

  11. #11
    spiholog nije na forumu
    Mi smo anđeli sa jednim krilom.Samo zagrljenimožemo leteti
    Zainteresovan član spiholog (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    370
    Tekstova u blogu
    179
    Reputaciona moć
    43

    Podrazumevano ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Житије ког светитеља вас посебно дотиче и због чега га сматрате посебним?

  12. #12
    Ističe se onisifor (avatar)
    Učlanjen
    30.05.2007.
    Pol
    muški
    Poruke
    2.160
    Tekstova u blogu
    62
    Reputaciona moć
    60

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Citat Original postavio Leo Magnus Pogledaj poruku
    Он се уопште није бринуо за телесне потребе, нити за храну, нити за одело; на телу свом имао је само једну подерану рубину, која му је једва покривала наготу. Иако га је дању пекла сунчана жега, а ноћу мучио мраз, он се ретко кад склањао под кров, већ је обитавао по горама као птица, волећи усамљеност, и ум свој узводећи једино к Богу, и мисли своје удубљујући у Њему.

    Uz dužno poštovanje, ali zašto je ovako živeo?
    Sve što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima

  13. #13
    spiholog nije na forumu
    Mi smo anđeli sa jednim krilom.Samo zagrljenimožemo leteti
    Zainteresovan član spiholog (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    370
    Tekstova u blogu
    179
    Reputaciona moć
    43

    Podrazumevano Re: ЖИТИЈА СВЕТИХ

    Citat Original postavio onisifor Pogledaj poruku
    Uz dužno poštovanje, ali zašto je ovako živeo?
    Time je preuzeo na sebe podvig.

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •