- Poruka
- 373
ĐURA KOLČIĆ 1683. SPASAO BEČ OD OSMANLIJA
Sikteruša za vezira i 200.000 askera
Kao varoš starostavna, Sombor je uvek imao neke svoje legende i mitove, u kojima je, po pravilu, bilo i nešto istine. Većina od tih događaja, ljudi i pojava zabeleženo je prilično obimno, ali sigurno najpitoreksniju ličnost Sombora - Franju Đuru Kolčića zaobišla je “pisana slava” a, bogami, i usmeno predanje. Da sam o sebi nije svojevremeno napisao “sitno pismo”, teško da bi se išta znalo o njemu, a kamoli to da je za kafu bio ono što je Marko Polo bio za čaj, a pride i spasio Beč.
Prema podacima iz njegove knjige uspomena, štampane u carskoj Vijeni, ovaj pustolov rođen je u Somboru daleke 1640. godine , u vreme dok su ovom varoši gospodarili Turci. Budući da su i većinu stanovnika činili muhamedanci, Kolčić je još kao dete naučio turski, što će mu kasnije u životu dobro doći, pošto je najbolje godine života proveo u austrijskoj vojsci tokom njenih velikih ratova s Osmanlijama.
Kada su Turci 1683. godine krenuli sa silom od 200.000 askera da osvoje Beč, Đura Kolčić se našao upravo u Bečkom garnizonu, koji je činilo svega 20.000 vojnika, potpuno nepripremljenih za dužu opsadu. Pošto je katastrofa bila na vidiku, upravo se ovaj Somborac ponudio da se provuče kroz turske redove i uspostavi vezu s poljskom vojskom pana Jana Sobjeskog, kojoj je valjalo da pomogne “braći u Kristu” u borbi protiv Osmanlija. Budući i inače crnpurast, preobučen u tursku nošnju, odabrao je najlakšu, ali i najopasniju varijantu. Jednostavno se pod okriljem noći uvukao u jedan od brojnih turskih logora, a po svitanju nastavio put izigravajući čauša. Mada je jedva izvukao živu glavu od turskih jatagana, veći problem mu je predstavljao nepovreljivi pan Jan, koji umalo da ga prepusti svojim husarima, da se malo “poigraju s Turčinom”. Ipak je ubedio poljskog velikaša u verodostojnost vojnika kuće Habzburga pa je tada moćna poljska vojska pohitala u pomoć Bečlijama i zajedno sa Saksoncima i opkoljenim garnizonom do nogu potukla osvajačku armadu.
Posle povlačenja Turaka ispod Beča, Đura Kolčić je ostao u carskoj varoši gde je otvorio kafanu “Kod zrna zelenog pasulja”. Do imena kafane došao je zahvaljujući zaplenjenom turskom “hespapu”, pošto niko od “Miteleuropljanina” u čudnim zelenim zrnima, nalik grašku, nije prepoznao kafu, tako omiljenu Turcima. I tako je Đura Somborac ponudio Srednjoj Evropi “tursku kafu” služeći je u svojoj kafani, uz koju i dan danas gotovo svakom stanovniku planete počinje dan. Kao ugledan vitez i spasilac Beča, Đura Kolčić je sklopio svoje pustolovne oči u ovom gradu 1694. godine a zahvalne Bečlije su mu i spomenik podigle. Spomeniku je davno nestao svaki trag u svetloj Vijeni, Đura Kolčić je zaboravljen i u rodnom Somboru, čak ne postoji nijedna njegove slika, izuzev one bakrorezne u originalu Đurine autobiografije koja se čuva u Beču, ali kafa se i dalje pije u Evropi i svetu.
M. Miljenović
http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=438
