john doe
Veoma poznat
- Poruka
- 14.018
Piše: Željko Cvijanović
Dok se Borisu Tadiću nabijaju silne odgovornosti za sve ono što će se narednih godina događati u Srbiji, obično se zaboravlja jedna: odgovornost za političku scenu
Kada danas Borisu Tadiću zameraju što igra basket sa Ivicom Dačićem; kada im smeta što je sa Suljom Ugljaninom i Palmom krenuo u Evropu; kada ga opominju da penzionerskom tribunu Krkobabiću još nije rekao da se sam snađe za onu milijardu evra koja bi trebalo da bude potrošena za hleb, lekove i poklone unucima; kada ga napadaju što je Čedi dao da se po Beogradu sa svojim tastom bavi lekovima - to zapravo znači samo jedno. Dakle, Boris je taj koji sedi na čelu Vlade čija će se obećanja pamtiti duže nego obećanja ijedne pre nje.
Jedini on, Boris, biće kriv ako Đilas u Beogradu ne napravi nešto toliko veliko da može da se vidi sa svake tačke u gradu; samo on će biti odgovoran ako se pokaže da je Dačić bio jaje iz koga se ponovo izlegao Sloba; penzioneri će psovati njega, a ne Krkobabića, ako unuci na kraju ostanu bez poklona; svi će, dakle, ako Čeda zabrlja s lekovima, na receptima videti Borisov potpis.
Toj listi zadataka, pred kojom bi se svaki Srbin koji drži do sopstvenog mira dobrovoljno predao Haškom tribunalu, dodao bih još nešto: Boris je taj koji će biti odgovoran ako parlament bude donosio zakone samo koliko radikalima i narodnjacima bude trebalo da se vrate sa pauze za ručak. To će reći da predsednik države sa ovom količinom vlasti u rukama nije danas odgovoran samo za ono što radi njegova stranka i koalicija, pa ni za ono što će raditi njegova vlada; on je na neki način odgovoran za celu političku scenu, i to će biti jedan od njegovih najvažnijih poslova u naredne četiri godine.
Ako mislite da je to suvišno ideološko zakeranje i da rezultat tog posla ne može da se naspe u traktor, hajde da izvedemo malo računice, a onda pokušajte da upalite. Na jednoj makar relativno mirnoj političkoj sceni Boris će kod penzionera moći da se provuče i sa mnogo manje od milijarde evra; ako bude imao politički rat do istrebljenja, neće mu biti dovoljno ni više od milijarde; ako bude imao mirnu sezonu, svaki evro iz inostranstva koji bude uvlačio u zemlju doći će mu i brže i lakše nego ako bude imao tuču; kada bude gradio Mrkonjićev koridor, projekat koji će biti na vrhu liste njegovih uspeha ako ga bude i na vrhu liste promašaja ako ga ne bude, lakše će nalaziti pare za taj posao ako mu se onako besan Vučić noću ne bude muvao okolo; ako ne bude imao minimum političkog mira, umesto da sa Đilasom podiže mostove, moraće ponovo da čita Na Drini Ćupriju da bi se uverio kako je gradnja tog mosta išla loše sve dok nisu bili nahranjeni zli duhovi.
Hajde da vidimo šta je do sada Boris uradio u ime svoje odgovornosti pred ovdašnjom političkom scenom. Uvukao je u priču Dačića prekoračivši visoko postavljenu ideološku i istorijsku rampu; progutao je knedlu sopstvene sujete i povređenosti uvodeći Čedu Jovanovića u podelu gradske vlasti; poslao je Mrkonjića da se grli i ljubi sa Veljom Ilićem i sve mi se čini da ovo što Velja već nekoliko nedelja nije ni Borisa ni socijaliste optužio za izdaju zemlje govori da će se ta dvojica na kraju venčati, što će reći da će Velja uskoro podići ruku za ovu vladu.
Hajde da vidimo šta Boris nije uradio. Otvorite bilo koje novine u kojima je je danas Aca Vučić dao intervju i videćete. Lično sam sklon da verujem kako je Boris pogrešio što je između lojalnosti sopstvenoj stranci i odgovornosti za političku scenu izabrao ovo prvo. Hajde da vidimo: imao bi ceo mandat mirnog i Vučića i radikale tako što bi, kontrolišući republičku vlast, faktički bi upravljao Beogradom, jer Vučić, koga bi pri tom mogao da smeni kad god hoće, bez Tadića ne bi mogao na ulicama Beograda ni žardinjeru da podigne.
Dalje: promovisao bi novog radikalskog lidera umesto što se danas pitamo da li će najveću opozicionu stranku u budućnosti voditi Šešelj iz Haga ili Šešelj iz Beograda. Potom bi za četiri godine otvorio mogućnost za veliku koaliciju između DS i radikala, ne zbog toga što bi ta koalicija bila pravo rešenje za Srbiju, već zato što bi sama mogućnost da se to dogodi najpre očistila političku scenu od onih koji na njoj parazitiraju sa svojim minimalnim rejtinzima i maksimalnim apetitima i što bi to bio čin konačnog nacionalnog pomirenja i uvođenja Srbije u red normalnih političkih sistema.
Koštunici bi za to vreme ostavio grad kao izlaznu varijantu, umesto što je od njega napravio ono što ovaj nikada nije bio, dakle čoveka borbenog i spremnog na svaki rizik jer mu nije ostavljena nijedna rupa na koju bi ispustio vazduh u trenutku kad mu se stranka našla pod velikim pritiskom. I na kraju, ojačao bi Dačića, koji bi tada mogao da razmišlja i o mogućim koristima za sopstvenu stranku, a ne kao sada samo o spasavanju štete pošto su ga videli sa Čedom u gradskoj vladi.
Drugim rečima, ni radikalima ni Koštunici u ovoj konstelaciji snaga nije ostavljena nikakva izlazna varijanta i veliki deo njihove snage, izbora njihovog političkog delovanja i rešavanja unutrašnjih odnosa biće zasnovan upravo na toj činjenici. Kada Dačićev Žarko Ružić kaže da je neophodan dogovor sa opozicijom da bi se otkočila Srbija, on pokazuje da je prepoznao problem, ali problem je i to što on može sa opozicijom da pregovara sto godina, ali nema šta da im ponudi. Prvo, nijedan socijalista danas radikalima ne sme da izađe na oči jer su ih prevarili malo previše čak i za standarde srpske politike; drugo, socijalisti više zbog ponašanja na Gradu nego na Republici danas ni pred Koštunicom nemaju kapacitet za pravljenje dogovora te vrste.
Dakle, to je posao za Borisa i ni za koga drugog. Ukoliko se dogodi - a sve govori da će se dogoditi - da radikali po nalogu iz Haga otkače Tomu Nikolića, oni to neće uraditi zato što je Šešelj neviđeno jak, već zato što im je spektar rešenja maksimalno sužen i što se radikali u takvim situacijama instinktivno ponašaju onako kako od njih očekuje Vojvoda iz Haga. Naravno, od Tadića se ne očekuje da uđe u unutrašnju radikalsku raspravu na temu šta se to dogodilo da su ih se, dok su bili mali i van sistema, plašili svi i zašto ih se, dok su bili veliki i u sistemu, nije plašio niko. Ali od njega se najpre očekuje da radikalima otvori mogućnosti koje će ojačati argumente onih koji Šešelja ne vide ponovo na čelu stranke, kao što se od njega očekuje da, ukoliko pobedi frakcija Šešeljevih namesnika u Otadžbini, ojača one frakcije - od Tome, preko Vučića do Maje - sa kojima bolje može da se sarađuje nego da se bije.
Slično je i sa Koštunicom. Kada danas, ne bez razloga, napadaju njegovog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića kao personifikaciju onog zadrtog autističnog DSS, Koštunici, kome nije ostavljena izlazna varijanta, ne preostaje drugo nego da se za Nikitovića bori do poslednje kapi krvi jer u tome prepoznaje ujdurmu svojih političkih protivnika. Kada ga njegov ministar Bubalo sa svojim stanovima, poslovima i svinjarijama onako najstrašnije blamira, Koštunica može da ga pozove i naredi mu da se nosi sa svojim krpicama iz državnog stana, ali ne može da ga javno išutira jer veruje kako Bubala u medijima tuku da bi glavu razbili njemu. Kada uskoro obelodane priču o utaji poreza jednog drugog ministra iz njegove stranke, plašim se da Koštunici neće preostati drugo nego da stane i iza njega. Njemu je, dakle, u ovim okolnostima preostalo da stane iza onoga što je najgore, a ne najbolje u DSS.
Ima li tu nekog posla za Borisa? Ako procenjuje da je dobro što tonu Koštunica i radikali, onda nema, osim što može i sam da ih za još neki centimetar zakuca u zemlju. Ali njegov problem je u tome što ni jedni ni drugi neće sasvim potonuti, a što će, dok tonu, sa sobom povući dosta toga do čega je Borisu stalo. Ako procenjuje da mu je neophodna sezona mira u Srbiji, onda se za njega otvara ne samo veliki posao nego i široko polje odgovornosti u kome se pokazuju sve one nijanse koje razlikuju političara i državnika.
Ako se to ne dogodi, ako Boris ne uspe da Koštunici i radikalima otvori onu rupicu kroz koju će izaći iz svog trenutnog raspoloženja i shvatiti da imaju šta da izgube ako svoje nezadovoljstvo budu manifestovali ovom borbenom destrukcijom, tada nam preti da se vratimo u nešto što će biti slično sceni iz 2002. godine: političari će biti pod ratnim bojama, a svi ovi mediji koji Borisa danas teraju u rat sa antievropskim snagama okrenuće se protiv njega kada shvate da ne može da očisti scenu od njih; svi ovi koji su do juče tako bestidno služili Koštunici i koji se preporučuju jednako bestidno služeći Borisa naplatiće mu ovaj kredit koji mu danas izručuju sa kamatama koje živ čovek ne može da plati.
Ako se umeša otvarajući put onim strujama u DSS i radikalima koje veruju da smak sveta nije legitiman politički cilj, moći će, kada izađe ne izbore za četiri godine, da se pohvali da je napravio dva koridora - jedan drumski i jedan politički. I biće svestan da je mogao da ima ili oba ili nijedan.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Preuzeto iz lista STANDARD
http://www.standardmagazin.com/kolumna.php?ID=376
Znam da je malo preobimno za forum, ali preporučujem i demokratama i patriJotama, crvenim, plavim, žutim, crnima i ostalima da dobro pročitaju i pokušaju da shvate suštinu.
Dok se Borisu Tadiću nabijaju silne odgovornosti za sve ono što će se narednih godina događati u Srbiji, obično se zaboravlja jedna: odgovornost za političku scenu
Kada danas Borisu Tadiću zameraju što igra basket sa Ivicom Dačićem; kada im smeta što je sa Suljom Ugljaninom i Palmom krenuo u Evropu; kada ga opominju da penzionerskom tribunu Krkobabiću još nije rekao da se sam snađe za onu milijardu evra koja bi trebalo da bude potrošena za hleb, lekove i poklone unucima; kada ga napadaju što je Čedi dao da se po Beogradu sa svojim tastom bavi lekovima - to zapravo znači samo jedno. Dakle, Boris je taj koji sedi na čelu Vlade čija će se obećanja pamtiti duže nego obećanja ijedne pre nje.
Jedini on, Boris, biće kriv ako Đilas u Beogradu ne napravi nešto toliko veliko da može da se vidi sa svake tačke u gradu; samo on će biti odgovoran ako se pokaže da je Dačić bio jaje iz koga se ponovo izlegao Sloba; penzioneri će psovati njega, a ne Krkobabića, ako unuci na kraju ostanu bez poklona; svi će, dakle, ako Čeda zabrlja s lekovima, na receptima videti Borisov potpis.
Toj listi zadataka, pred kojom bi se svaki Srbin koji drži do sopstvenog mira dobrovoljno predao Haškom tribunalu, dodao bih još nešto: Boris je taj koji će biti odgovoran ako parlament bude donosio zakone samo koliko radikalima i narodnjacima bude trebalo da se vrate sa pauze za ručak. To će reći da predsednik države sa ovom količinom vlasti u rukama nije danas odgovoran samo za ono što radi njegova stranka i koalicija, pa ni za ono što će raditi njegova vlada; on je na neki način odgovoran za celu političku scenu, i to će biti jedan od njegovih najvažnijih poslova u naredne četiri godine.
Ako mislite da je to suvišno ideološko zakeranje i da rezultat tog posla ne može da se naspe u traktor, hajde da izvedemo malo računice, a onda pokušajte da upalite. Na jednoj makar relativno mirnoj političkoj sceni Boris će kod penzionera moći da se provuče i sa mnogo manje od milijarde evra; ako bude imao politički rat do istrebljenja, neće mu biti dovoljno ni više od milijarde; ako bude imao mirnu sezonu, svaki evro iz inostranstva koji bude uvlačio u zemlju doći će mu i brže i lakše nego ako bude imao tuču; kada bude gradio Mrkonjićev koridor, projekat koji će biti na vrhu liste njegovih uspeha ako ga bude i na vrhu liste promašaja ako ga ne bude, lakše će nalaziti pare za taj posao ako mu se onako besan Vučić noću ne bude muvao okolo; ako ne bude imao minimum političkog mira, umesto da sa Đilasom podiže mostove, moraće ponovo da čita Na Drini Ćupriju da bi se uverio kako je gradnja tog mosta išla loše sve dok nisu bili nahranjeni zli duhovi.
Hajde da vidimo šta je do sada Boris uradio u ime svoje odgovornosti pred ovdašnjom političkom scenom. Uvukao je u priču Dačića prekoračivši visoko postavljenu ideološku i istorijsku rampu; progutao je knedlu sopstvene sujete i povređenosti uvodeći Čedu Jovanovića u podelu gradske vlasti; poslao je Mrkonjića da se grli i ljubi sa Veljom Ilićem i sve mi se čini da ovo što Velja već nekoliko nedelja nije ni Borisa ni socijaliste optužio za izdaju zemlje govori da će se ta dvojica na kraju venčati, što će reći da će Velja uskoro podići ruku za ovu vladu.
Hajde da vidimo šta Boris nije uradio. Otvorite bilo koje novine u kojima je je danas Aca Vučić dao intervju i videćete. Lično sam sklon da verujem kako je Boris pogrešio što je između lojalnosti sopstvenoj stranci i odgovornosti za političku scenu izabrao ovo prvo. Hajde da vidimo: imao bi ceo mandat mirnog i Vučića i radikale tako što bi, kontrolišući republičku vlast, faktički bi upravljao Beogradom, jer Vučić, koga bi pri tom mogao da smeni kad god hoće, bez Tadića ne bi mogao na ulicama Beograda ni žardinjeru da podigne.
Dalje: promovisao bi novog radikalskog lidera umesto što se danas pitamo da li će najveću opozicionu stranku u budućnosti voditi Šešelj iz Haga ili Šešelj iz Beograda. Potom bi za četiri godine otvorio mogućnost za veliku koaliciju između DS i radikala, ne zbog toga što bi ta koalicija bila pravo rešenje za Srbiju, već zato što bi sama mogućnost da se to dogodi najpre očistila političku scenu od onih koji na njoj parazitiraju sa svojim minimalnim rejtinzima i maksimalnim apetitima i što bi to bio čin konačnog nacionalnog pomirenja i uvođenja Srbije u red normalnih političkih sistema.
Koštunici bi za to vreme ostavio grad kao izlaznu varijantu, umesto što je od njega napravio ono što ovaj nikada nije bio, dakle čoveka borbenog i spremnog na svaki rizik jer mu nije ostavljena nijedna rupa na koju bi ispustio vazduh u trenutku kad mu se stranka našla pod velikim pritiskom. I na kraju, ojačao bi Dačića, koji bi tada mogao da razmišlja i o mogućim koristima za sopstvenu stranku, a ne kao sada samo o spasavanju štete pošto su ga videli sa Čedom u gradskoj vladi.
Drugim rečima, ni radikalima ni Koštunici u ovoj konstelaciji snaga nije ostavljena nikakva izlazna varijanta i veliki deo njihove snage, izbora njihovog političkog delovanja i rešavanja unutrašnjih odnosa biće zasnovan upravo na toj činjenici. Kada Dačićev Žarko Ružić kaže da je neophodan dogovor sa opozicijom da bi se otkočila Srbija, on pokazuje da je prepoznao problem, ali problem je i to što on može sa opozicijom da pregovara sto godina, ali nema šta da im ponudi. Prvo, nijedan socijalista danas radikalima ne sme da izađe na oči jer su ih prevarili malo previše čak i za standarde srpske politike; drugo, socijalisti više zbog ponašanja na Gradu nego na Republici danas ni pred Koštunicom nemaju kapacitet za pravljenje dogovora te vrste.
Dakle, to je posao za Borisa i ni za koga drugog. Ukoliko se dogodi - a sve govori da će se dogoditi - da radikali po nalogu iz Haga otkače Tomu Nikolića, oni to neće uraditi zato što je Šešelj neviđeno jak, već zato što im je spektar rešenja maksimalno sužen i što se radikali u takvim situacijama instinktivno ponašaju onako kako od njih očekuje Vojvoda iz Haga. Naravno, od Tadića se ne očekuje da uđe u unutrašnju radikalsku raspravu na temu šta se to dogodilo da su ih se, dok su bili mali i van sistema, plašili svi i zašto ih se, dok su bili veliki i u sistemu, nije plašio niko. Ali od njega se najpre očekuje da radikalima otvori mogućnosti koje će ojačati argumente onih koji Šešelja ne vide ponovo na čelu stranke, kao što se od njega očekuje da, ukoliko pobedi frakcija Šešeljevih namesnika u Otadžbini, ojača one frakcije - od Tome, preko Vučića do Maje - sa kojima bolje može da se sarađuje nego da se bije.
Slično je i sa Koštunicom. Kada danas, ne bez razloga, napadaju njegovog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića kao personifikaciju onog zadrtog autističnog DSS, Koštunici, kome nije ostavljena izlazna varijanta, ne preostaje drugo nego da se za Nikitovića bori do poslednje kapi krvi jer u tome prepoznaje ujdurmu svojih političkih protivnika. Kada ga njegov ministar Bubalo sa svojim stanovima, poslovima i svinjarijama onako najstrašnije blamira, Koštunica može da ga pozove i naredi mu da se nosi sa svojim krpicama iz državnog stana, ali ne može da ga javno išutira jer veruje kako Bubala u medijima tuku da bi glavu razbili njemu. Kada uskoro obelodane priču o utaji poreza jednog drugog ministra iz njegove stranke, plašim se da Koštunici neće preostati drugo nego da stane i iza njega. Njemu je, dakle, u ovim okolnostima preostalo da stane iza onoga što je najgore, a ne najbolje u DSS.
Ima li tu nekog posla za Borisa? Ako procenjuje da je dobro što tonu Koštunica i radikali, onda nema, osim što može i sam da ih za još neki centimetar zakuca u zemlju. Ali njegov problem je u tome što ni jedni ni drugi neće sasvim potonuti, a što će, dok tonu, sa sobom povući dosta toga do čega je Borisu stalo. Ako procenjuje da mu je neophodna sezona mira u Srbiji, onda se za njega otvara ne samo veliki posao nego i široko polje odgovornosti u kome se pokazuju sve one nijanse koje razlikuju političara i državnika.
Ako se to ne dogodi, ako Boris ne uspe da Koštunici i radikalima otvori onu rupicu kroz koju će izaći iz svog trenutnog raspoloženja i shvatiti da imaju šta da izgube ako svoje nezadovoljstvo budu manifestovali ovom borbenom destrukcijom, tada nam preti da se vratimo u nešto što će biti slično sceni iz 2002. godine: političari će biti pod ratnim bojama, a svi ovi mediji koji Borisa danas teraju u rat sa antievropskim snagama okrenuće se protiv njega kada shvate da ne može da očisti scenu od njih; svi ovi koji su do juče tako bestidno služili Koštunici i koji se preporučuju jednako bestidno služeći Borisa naplatiće mu ovaj kredit koji mu danas izručuju sa kamatama koje živ čovek ne može da plati.
Ako se umeša otvarajući put onim strujama u DSS i radikalima koje veruju da smak sveta nije legitiman politički cilj, moći će, kada izađe ne izbore za četiri godine, da se pohvali da je napravio dva koridora - jedan drumski i jedan politički. I biće svestan da je mogao da ima ili oba ili nijedan.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Preuzeto iz lista STANDARD
http://www.standardmagazin.com/kolumna.php?ID=376
Znam da je malo preobimno za forum, ali preporučujem i demokratama i patriJotama, crvenim, plavim, žutim, crnima i ostalima da dobro pročitaju i pokušaju da shvate suštinu.
