Latinica ne pripada samo hrvatima. To ti je jedno, a drugo Pravopis srpskog jezika Matice srpske kaže: "Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika".
Zato: keep dreaming.
Опште је познато да
српска латиница не постоји. У српском језику, кад је у питању латинично писмо, користи се више варијанти овог писма: латиница (гајевица) коју је Људевит Гај прилагодио за хрватски и словеначки језик, по узору на Вуков принцип ,један глас - једно слово" (али не до краја), затим међународна латиница или енглеска латиница, коју наши информатичари називају „ошишана" латиница, јер је без дијакритичких знакова (а доста се примењује у пракси у савремеиим информационим технологијама). Раније су је наши лингвисти називали телепринтерска латиница",
После Новосадског књижевног договора 1954, године и стварања јединственог српско-хрватског, односно хрватско-српског језика, којим јс предвиђена ранноправност ћирилице и латинице, наши лингвисти су користили израз „српскохрватска латиница" односно „хрватскосрпска латиница", која је у Србији дуго остала и поред напуштања овог договора и језичког заједништва од стране Хрвата. Пошто, не нашом вољом, више не постоји српскохрватски језик (изузев периода док је важио Новосадски споразум), не постоји више ни „српско-хрватска латиница", коју још називају и „гајевица". То је прихваћено и у међународним стандардима. У међународном стандарду ISO/FDIS 12199, са насловом „Језици који користе латински алфабет", српски није увршћен у језике који га користе.
Вуков принцип "један глас, једно слово, односно једно слово, један глас" није до краја примењен у гајевици. Познато је да диграфи као што су Nj, Lj, Dž i Đ, стварају одређене проблеме у српском језику. Неке српске речи се, једноставно, не могу исправно написати латиницом, што тврде и неки лингвисти. Тако речи Тањуг, ињекција и коњунгкција, затим реч наџивети, оџалити и сличне, не могу се исправно иаписати латиницом.
Писање великих слова ових диграфа, исто тако није једноставно, па се нпр. Љиг и Љубљана пишу само првим великим словом диграфа. Посебне муке ствара диграф DJ, за којн је Даничић предложио знак „Đ", а Хрвати га прихватили крајем 19. века. Међутим, у пракси се задржала упоредна употреба диграфа ,dj" за „đ" i Даничићевог слова „"đ", што ствара озбиљне језичке проблеме.
И тако ми Срби од „готовог опет правимо вересију". Уводимо равноправност јединог српског изворног и изванредног писма ћирилице и латинице (мада није јасно које). равноправност која је довела скоро до затирања прве. То се најбоље да видети на бројним натписима фирми и других институција које нас окружују широм Србије. Ово се ради упркос међународном ставу израженом у горе поменутом стандарду.
...i "mozda" Kineski....
