Путин херој
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: Путин херој

  1. #1
    Domaćin дрињача (avatar)
    Učlanjen
    19.08.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Дрински корпус
    Poruke
    3.205
    Reputaciona moć
    0



  2. #2
    Domaćin дрињача (avatar)
    Učlanjen
    19.08.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Дрински корпус
    Poruke
    3.205
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Сетимо се Свиленог

    и његове погубне политике, антисрбин, издајица


    АНТИДРЖАВНА ДЕЛАТНОСТ МИНИСТРА

    Свилановић ради против Србије


    • У својству високог државног функционера, овај политичар са минорном
    подршком у бирачком телу изјављује у ноћи изборне ћутње да је оно што
    је НАТО урадио Србији 1999. “врло слично” ономе што је Србија урадила
    БиХ и Хрватској • “Надам се да ће у Међународном суду у Хагу
    препознати ту сличност и у сличној ситуацији поступити слично”, каже
    Свилановић • Није реч ни о незнању ни о глупости, овај човек врло
    добро зна шта ради, и за кога ради


    Тужба некадашње СРЈ, односно СЦГ, против осам земаља НАТО-а у априлу
    2004. године улази у процедуру пред Међународним судом правде у Хагу.

    Пред истим тим судом у процедури су тужбе БиХ и Хрватске против СЦГ
    са захтевом за исплату ратне одштете у укупном износу од око 80
    милијарди евра.“Надам се да ће Међународни суд у Хагу и други
    релевантни међународни фактори препознати везу, односно велику
    сличност између ове ове две тужбе, и да ће у тим сличним случајевима
    слично и поступити”, изјавио је за Радио “Слободна Европа” министар
    иностраних послова не БиХ, не Хрватске, него СЦГ. Име му је Горан
    Свилановић.Боже, зна ли овај човек шта говори?!

    ПРАВНА ДИВЕРЗИЈА

    На страну сада то што је овај човек, на високом месту на листи ДС,
    политичке изјаве дао у првој ноћи предизборне ћутње и што су програм
    Радија “Слободна Европа” реемитовали београдски медији, Студио Б на
    пример. То су само ситне нискости оних који, несигурни у себе,
    прибегавају поткрадањима, верујући да тако могу поправити своју
    ситуацију.Овде је реч о нечем неупоредиво озбиљнијем. Будимо сасвим
    јасни: очигледно није реч о незнању, ни о пукој глупости, реч је о
    изразито лошој намери и о отвореној издаји.

    Подсетимо. У низу катастрофалних спољнополитичких потеза након 5.
    октобра 2000. године, ова карикатурална фигура министра спољних
    послова повукла је, уз прећутно одобрење Коштунице и покојног
    Ђинђића, противтужбе наше државе пред Међународним судом правде у
    Хагу против БиХ и Хрватске за насилну сецесију, изазивање грађанског
    рата, огромних разарања и људских жртава.

    Уместо да наша држава преузме иницијативу и поднесе тужбу против
    сецесионистичких република, тражећи одштету за катастрофалне
    последице њихове насилне сецесије и изазивање рата, Свилановић нас је
    лишио чак и противтужбе, те важне правне и процесуалне противтеже.
    Образложење је било инфантилно, чак слабоумно. Ми смо шампиони мира и
    толеранције, авангарда нових процеса, ми смо шмекери у региону, цео
    свет нам се диви и аплаудира нам, нарочито наши највећи непријатељи.

    То је инфантилно и слабоумно, јер тако говоре политичари који су
    подлегли сопственој пропаганди. За тако нешто потребне су две стране,
    а друге овде одавно нема, што се показало два дана касније. И
    Сарајево и Загреб су саопштили да им не пада на памет да одустану од
    својих тужби против Београда “због агресије, геноцида, етничког
    чишћења, разарања”. Убрзо су се, чак и са нивоа шефова држава, почели
    разметати цифрама које ће испоставити Србији као захтев за ратну
    одштету (сетимо се Месићевих изјава, као и бројних изјава високих
    муслиманских функционера у Сарајеву).

    ЛАНАЦ ЦИНИЗМА И ИЗДАЈЕ

    Затим Свилановић, тај јадник или издајник, с огромним закашњењем
    улаже бесмислен, блесав, шизофрен поднесак у којем оспорава
    надлежност Међународног суда у Хагу, у којем је била и противтужба
    наше земље, повучена “у знак добре воље”. Бесмислено, блесаво и
    шизофрено — то је унапред осуђено на пораз. Но можда је управо то
    Свилановићева победа, она “међународна легитимација” за којом толико
    чезне и због које непоправљиво крчми државне и националне интересе.

    После свега тога, министар Свилановић, звани Мерка(мо)тор, изјављује
    да је бесомучни бомбардерски напад више земаља НАТО-а на суверену,
    независну, међународно признату земљу СРЈ, без одобрења Савета
    безбедности УН, сасвим слично грађанском рату у рушевинама једне
    земље која се распала због насилне сецесије. Сукоб између делова
    једне суверене земље која се распада исто је што и отворена
    криминална спољна агресија. За Свилановића.

    Или бар тако пише у тексту који, по задужењу, мора јавно да чита.Шта
    је Свилановић, пред почетак суђења против Србије, заправо рекао?
    Рекао је да је Србија, готово истоветно ономе што је НАТО урадио
    против ње, извршила спољну агресију на Хрватску и БиХ. Треба ли
    напомињати шта из тога следи?Видимо Свилановића како се окреће, цери
    и тобоже значајно намигује српској јавности. Треба “успоставити
    сличност”, јер Суд у Хагу сигурно не може да осуди чланице НАТО-а,
    па, према томе, не може да осуди ни нас.

    Нема везе што то није исто, нема везе што ми нисмо извршили спољну ни
    било какву другу агресију, важно је да се “мудро извучемо”.Било би
    нам свакако лакше кад бисмо могли рећи, онако једноставно,
    српски: “Овај човек није нормалан!” На жалост, он очигледно добро зна
    шта ради. И за кога ради. Прва озбиљна српска власт која буде
    успостављена у Србији имаће прворазредну дужност да судски преиспита
    његову одговорност.

  3. #3
    Domaćin дрињача (avatar)
    Učlanjen
    19.08.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Дрински корпус
    Poruke
    3.205
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Тужилаштво истражује убиство Панића

    ОКРУЖНО ТУЖИЛАШТВО ТРАЖИ ВЕШТАЧЕЊЕ О СМРТИ РАНКА ПАНИЋА
    Тужилаштво истражује убиство Панића
    Зорић: Судско-медицинско вештачење утврдиће околности врсте и тежине повреда, као и механизма настанка повреда и њиховог утицаја на Панићеву смрт
    Окружно јавно тужилаштво у Београду предложило је да се обави судско-медицинско вештачење да би се утврдио узрок смрти Ранка Панића.
    Портпарол Републичког јавног тужилаштва Тома Зорић објаснио је да је тужилаштво, у оквиру истражних радњи, предложило истражном судији Окружног суда да се обави судско-медицинско вештачење „на околности врсте и тежине повреда, као и механизма настанка повреда и њиховог утицаја на Панићеву смрт".
    Он је казао да је тужилаштво, пошто је добило обдукциони записник Института за судску медицину о Панићевој смрти, предложило да вештачење обави судско-медицински одбор.
    Зорић је навео да је вештачење потребно за даље поступање тужилаштва по предмету.
    - Предлог и обдукциони записник данас су прослеђени истражном судији, тако да се предмет налази у Окружном суду у Београду - рекао је Зорић.
    Панић, који је у Ургентни центар у Београду примљен 30. јула са повредама унутрашњих органа, преминуо је 15. августа од батина које је добио од полиције.

    A. T.

  4. #4
    Domaćin дрињача (avatar)
    Učlanjen
    19.08.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Дрински корпус
    Poruke
    3.205
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Гашевизација Србије again

    Аутор: Владимир Димитријевић, Објављено: 05. 09. 2008.

    На први поглед, не враћа се. Нови министар просвете се не зове тако. Али, озбиљнији поглед каже: ВРАЋА СЕ, ПО СВЕМУ СУДЕЋИ.

    Јер, право име ДОС-ове реформе школства било је Тинде Ковач-Церовић, а име Гаше Кнежевића само маска која га је скривала. Психолошкиња (психологица) Тинде Ковач-Церовић је, од 2001. до 2003, обликовала кључне сегменте гашистичке реформе домаћег школства, и то као верни следбеник и стипендиста Ђерђа Сороша и његовог Отвореног универзитета у Будимпешти, на коме су школовани многи гаулајтери Новог школског поретка у Срба. Зато није на одмет да се сетимо гашистичког доба српске школе. Оно нам се враћа, зар не?

    Симболички гест који открива саму суштину револуционарних збивања у доба Гаше Кнежевића јесте уклањање огромне библиотеке Министарства просвете (26000 наслова) са полица у мемљиви подрум у Улици Драже Павловића. Нестало је, том приликом, на стотине вредних и ретких издања, а остала су се нашла у кутијама, набацана без икаквог реда и изложена пропадању. Изговор под којим је Тинде Ковач-Церовић извршила „поспремање“ био је да су књиге „застареле“. Све се ово савршено уклапало у „револуционарну“ реторику Гаше Кнежевића који је просвету доживљавао као огромни огледни полигон: „Просвета је експеримент уживо и све се дешава у реалном времену. Није тешко променити директора неког јавног предузећа или пословну политику, међутим, променити главе људи, то је нешто друго“ („Просветни преглед“, 20. март 2003). Уместо да објасни зашто ће образовни систем који он нуди бити бољи од претходног, г. Кнежевић је тврдио да ће увести „ванредно стање“, у коме ће бити „све школе, наставници, родитељи“ („Недељни телеграф“, 14. мај 2003). На крају, разочаран неусвајањем „револуционарних“ педагошких метода од стране просветара, г. министар је изјавио: „Од таквог материјала пита се не прави“ („Вечерње новости“, 12. јануар 2004). Под „материјалом“ је подразумевао наставни кадар.

    Тврђено је како у нашој школи ништа не ваља, и како нема наде за нас док не усвојимо разне играонице и радионице које су нам понудили г. Кнежевић и „реформски образовни кругови“, на челу са Тинде Ковач-Церовић.

    Озбиљни научници, Срби који живе и стварају у иностранству, сведочили су да бивши министар није био у праву. Проф. др Јасмина Вујић, која ради на Калифорнијском универзитету у Берклију и врхунски је стручњак у области нуклеарне физике, упозоравала је: „Сматрам, свакако, да је мом успеху у САД највише допринело знање које сам стекла у току школовања у нашој земљи, као и вредности, моралне и остале, које сам понела са собом/…/ Сматрам да су наше основно и средње образовање супериорни у односу на америчко, где деца врло често завршавају средњу школу, а остају полуобразована и полуписмена. Зато ме веома забрињава реформа школства коју је на силу спроводио Гаша Кнежевић, министар за просвету. Недавна изјава министра Кнежевића, по коме децу не треба оптерећивати математиком, јер је то сувише тешко, те зато треба смањити број часова математике за четвртину, потврђује моја страховања! Према резултатима реформи које су за протекле чстири године спроведене, министар за просвету је очигледно имао за циљ да створи школе које ће да забаве децу, а да их при томе не оптерећују радом и дисциплином. Такав школски систем је већ испробан у САД, и, наравно, произвео је неписмене средњошколце који ни своју земљу нису могли да нађу на географској карти“ („Огледало недеље“, 18. фебруар 2004).

    Заиста, на Западу је у многим земљама државна школа одавно претворена у огледни полигон за испробавање нових идеја либерал-капиталистичких идеолога, који ни не сматрају да у учионици треба стицати знање. Уместо учења, тамо је у питању пуко ОБУЧАВАЊЕ, уз развијање ПОЖЕЉНИХ ОБЛИКА ПОНАШАЊА за тзв. „пермисивно“ друштво (утопију потрошачког хедонизма). Праве школе, у којима се образује будућа УПРАВЉАЧКА ЕЛИТА, су приватне, ужасно скупе и – ТРАДИЦИОНАЛНЕ, и по методици и по дисциплинарним захтевима (рецимо, обавезне су ђачке униформе). Како изгледа американизована европска школа могло се сазнати кад су ђаци Крушевачке гимназије посетили гимназију у Копенхагену, у Данској. Шта су видели и доживели? Ево неких утисака: „За нас је било шокантно што на часовима може да се седи на столу, спава на поду учионице, једе јабука, пије сок или вода, телефонира мобилним. Веома су слободни. Све се заснива на групном раду, и ником не пада на памет да бежи из школе/…/ Час траје један сат. Ученици стално причају с професором, а он може да предаје само петнаест минута, након чега следе питања и разговор о теми/…/За њих, ми смо били преозбиљни, али и за нас су били чудни дечаци са розе каишевима и марамама. /…/ У школу долазе и по киши боси, без обуће или у јапанкама, али на часовима се нађе и понеки дечак који је дошао у пиџами“ („Блиц“, 13. октобар 2003).

    Зато није нимало чудно што је у књизи „Игром до спознаје“ (један од коаутора је др Тинде Ковач-Церовић), која је препоручивана као средство за едукацију будућих учитеља, било радионица типа „Наставник са машном у коси свира гитару“, током које деца треба да замишљају своје наставнике као балерине, хеви-металце или бебе којима је „штос“ додати цуцлу. Циљ ових радионица био је, како у приручнику пише, ослобађање деце од страха пред „родитељима, наставницима и опасним животињама“. Нису чудни летњи кампови Министарства просвете из 2002, кад су се деца, са представницима ЈАЗАС-а, играла ласцивних „игара ослобађања“ или радила тестове на којима је требало бирати ко ће моћи да остане у нуклеарном склоништу, а ко треба да погине; нису чудне радионице за обуку професора и директора, у којима су одрасли људи били подвргавани понижавајућим поступцима (глумљење робота, држање за руке као у некој секти, цртање инфантилних цртежа, итд). Није чудо што се „ненасилне комуникације“, које чине основу предмета „грађанско васпитање“ (лишеног сваке научне заснованости), у ствари окултне New age технике Маршала Розенберга, чији су пријатељи, секташки гуруи Дипак Чопра и Рам Дас, препоручили Розенбергову књигу „Језик саосећања“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2002). Није чудо што се у буквару из г. Кнежевићевог времена Вук Караџић плази, а Свети Сава намигује. Није чудо што је учитељима било заповеђено да клупе у одељењу поставе у круг, јер их деца, кад седе „у потиљак“, не разумеју и почињу да их „мрзе“, Није чудо што је деци наређивано да у првом разреду доносе играчке у школу, и што је био смањен фонд часова математике и српског. Није чудно експериментално увођење сексуалног образовања у седми основне (у Лозници су, у радионицама Новог Доба, деца учена да навлаче кондом на банану). Није чудо што је Министарство кренуло у бесплодно стварање тзв. „наставничких факултета“, за образовање учитеља који би предавали по три предмета истовремено (математику, физику, хемију, рецимо), чиме би се драстично смањио ниво стручности наставе.

    Шекспировски речено, у том лудилу је било система: требало је срушити и последњи квалитет државне школе, направити од ње место за обуку и огледе на живој деци, а истовремено форсирати приватне школе и факултете за образовање елите „врле нове Србије“. Но, захваљујући напорима министарке, професор др Љиљане Чолић, да се законска област образовања регулише тако да омогући извођење истинских реформи у просвети, овај план се није остварио.

  5. #5
    Domaćin дрињача (avatar)
    Učlanjen
    19.08.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Дрински корпус
    Poruke
    3.205
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Гашевизација Србије again

    ДОС-ов Закон о основама система образовања донет је у јуну 2003. по хитном поступку, без икакве озбиљне јавне расправе, и са свега 126 гласова „за“. Измене тог Закона, које су наступиле уочи школске 2004/2005, настале су на основу огромног незадовољства „реформским образовним круговима“ и њиховим експериментисањем. Против квазиреформе су били Удружење математичара Србије, катедре за српски језик и књижевност Универзитета у Србији, различита стручна удружења, низ угледних интелектуалаца (у Удружењу Књижевника Србије одржана су три скупа са којих је упућен захтев да се тобожња реформа заустави). Оглашавали су се, критички, и синдикати просветних радника. Синод СПЦ је молио посланике Скупштине Србије у јуну 2003. да за закон не гласају без озбиљне јавне расправе. Резултат анкете, коју је на великом узорку спровела агенција „ИПРЕС“ из Београда, показао је да је само 9,7% анкетираних грађана подржавало процесе које је у школству покренуо Гаша Кнежевић („Експрес“, 5. април 2004).

    Због тога су и усвојене измене Закона о школству, а Љиљана Чолић је кренула да припрема изборе за озбиљан Национални просветни савет, тело састављено од угледних стручњака које ће, одговорно Скупштини Србије, осмишљавати стратегију реформе нашег образовања и одобравати наставне планове и програме. (Просветни савет Гаше Кнежевића, изабран док је влада ДОС-а била у оставци, састојао се углавном од његових истомишљеника из невладиних организација, и требало је да „зацементира“ започети процес претварања школе у „школигрицу“).

    Империја „реформских кругова“ је ипак „узвратила ударац“. Вешто је организовала медијску кампању против министарке просвете Љиљане Чолић, која није била крива због тобожњег „укидања Дарвина“, него због заустављања играоничке револуције. Повезани са медијима, „реформски кругови“ су хтели да покажу како су само они „напредни“ и како се само с њима „може у Европу“. Заборавили су да кажу да су њихови огледи већ много пута виђени у историји европског школства (рецимо, Лењинови и Луначарскови просветари су први укинули бројчане и увели описне оцене, разорили традиционалне методе преношења знања, поделу на одељења, итд; а „активна настава“ била је, неуспешно, испробавана у огледним школама Краљевине Југославије пре Другог светског рата).

    После одласка др Љиљане Чолић, на чело министарства просвете дошао је др Слободан Вуксановић, који је покушао да докаже како је „правоверни демократа“ тако што је, упркос противљењима стручне јавности, кренуо у американизацију нашег високог школства кроз тзв. „болоњски процес“ (који је, у суштини, претварање факултета у средњу школу). Такође, опет је увео енглески језик од првог разреда основне школе, иако у Србији нема довољно квалитетног кадра за такав подухват нити је (а Љиљана Чолић је то доказивала) педагошки оправдан. Дуго је одлагано најнеопходније формирање Националног просветног савета, а Вуксановић је министарско време трошио на пропаганду сопственог „лика и дела“, додворавајући се медијској јавности причом „компјутер у сваку школу“. Министра Вуксановића наследио је министар Лончар, познат по немешању у свој посао. За то време, хрватски и словеначки уџбеници освојили су наше „ослобођено“ тржиште, па је директор Завода за уџбенике, др Радош Љушић, човек који је Завод препородио и усмерио у правцу заштите српског образовног и културног идентитета, морао да упозорава Србију на „окупацију“ домаћег уџбеничког простора. А онда је дошао министар Обрадовић, чије је право име, по свему судећи, државни секретар Тинде Ковач-Церовић. Сорошевски гашизам је опет ту. Јесмо ли спремни? Dance macabre на гробљу српског школства се наставља.

Slične teme

  1. херој
    Autor W.A.S.P. u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 66
    Poslednja poruka: 05.11.2008., 20:37
  2. Караџић је последњи херој Србије
    Autor Istocni Vetar u forumu Politika
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 29.07.2008., 13:14
  3. Херој...
    Autor Peruzzi u forumu Politika
    Odgovora: 111
    Poslednja poruka: 10.10.2007., 16:48
  4. Путин и Кинези
    Autor Duh Sekire u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 14.04.2006., 10:59
  5. ХЕРОЈ РАДОВАН КАРАЏИЋ
    Autor Marty Misterija u forumu Politika
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 25.01.2006., 02:41

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •