inagadadavida
Poznat
- Poruka
- 9.864
Bila je dovoljna jedna naizgled mala vojna čarka na obali Crnog mora pa da Obama u Americi momentalno izgubi većinsku podršku građana.
Strah Amerikanaca od Rusa veći je od njihove želje da za predsednika dobiju političara koji bi u svetsku diplomatiju uneo mirnije tonove. Mekejnu, američkom vojniku iz Vijetnama u penziji skočio je rejting sa ozbiljnim izgledima da u novembru trijumfuje na predsedničkim izborima. U finišu trke otkriva se da je još uvek snažna militantna Amerika koja je Buša dva puta dovodila na vlast.
Ruski upad u Gruziju naterao je Obamu i demokrate da preko noći promene spoljnopolitičke stavove i u igru uvedu jastreba Džoa Bajdena. Uspostavljena je debalansirana eskalacija straha između dve supersile. Rusi su uplašeni od antiraketnog štita u Istočnoj Evropi, od američkog uplitanja u Gruziji i NATO osvajanja Crnog mora.
Amerikanci su uplašeni od politički i vojno revitalizovane Rusije čija se privreda dinamično razvija dok američka stagnira.
Mi bi trebalo da budemo oprezni u iskazivanju trijumfalnih tonova što je Rusija pokazala zube Americi. Ne bi se reklo da je Moskva to uradila da bi nas osvetila za Kosovo. Obrnuto, njoj je američko priznavanje nezavisnosti Kosova bilo potrebno da bi mogla da legalizuje svoje vojne akcije za koje je još pre godinu dana znala da će morati da ih izvede radi zaštite svojih državnih interesa.
Značajan publicitet kod nas ovih dana je dobio Dmitrij Rogozin, ruski ambasador u NATO, sa svojim izjavama da danas ne bi bilo moguće NATO bombardovanje Srbije iz 1999
Takve izjave potpiruju ovde lažne nade i nerealna očekivanja.
One nemaju nikakvu stvarnu vrednost, a mi smo već dobili po zadnjici, i to uz prećutno odobravanje Rusije koje je trajalo tri i po meseca, a ne tri dana. Za ta tri i po meseca Rusija je imala dovoljno vremena da se predomisli i spreči NATO iživljavanja najnovijim vojnim tehnologijama, ali to nije uradila.
Ondašnja Rusija i sadašnja Rusija jedna su te ista država. Jeljcin je napravio Putina. Kao što je Americi bilo dopušteno da se zaglavi u nezavisnost Kosova da bi se oslobodile ruke za srednju Aziju, tako je mudra ruska diplomatija znala da će joj bombardovanje Srbije dati snažan argument u budućnosti za razračunavanje sa Vašingtonom, ali oko njenih nacionalnih ciljeva. Cinično je, međutim, da nas danas teše, sebe izvinjavaju i, što je najgore, ohrabruju iluzije o bratskoj pomoći sa tvrdnjama da se danas ne bi odigralo ono što se već odigralo. Po toj logici ne bi bilo ni Drugog svetskog rata ni Gulaga da nije bilo Hitlera i Staljina, ali su obojica ne samo bili, već su i uradili sve što su hteli.
U svojim čuvenim dnevnicima „Godine sa Blerom“ Alister Kembel, sekretar za štampu engleskog premijera, zabeležio je sve značajne susrete i razgovore Tonija Blera. U martu 2000. Bler je otišao u posetu Putinu. Posle razgledanja muzeja Ermitaž, zadržao se u kratkom razgovoru sa Putinom u četiri oka. Kasnije u hotelu ispričao je Kembelu da mu je Putin rekao da bi bio srećan da vidi kako Slobodan Milošević odlazi sa vlasti, ali da to ne može da izjavi javno. Poverio se dalje da on želi da bude moderan i reformista, ali da je ruska varijanta socijalizma toliko otrovala mentalitet naroda da reforme neće ići lako. Da li bi trebalo da podsetimo da je glavni razlog što je Zapad želeo da skloni Miloševića bilo - Kosovo? I šta u tom slučaju znači Putinova želja da Milošević stvarno ode? Kada je počelo bombardovanje Srbije, u dnevnicima koje je Kembel precizno i skribomanski vodio nema ni reči o bilo kakvom ruskom protivljenju. Zapadni lideri bili su potpuno zaneseni ratnom igrom na Balkanu, ne pitajući se uopšte šta Moskva misli. Savez između Jeljcina i Klintona bio je vrlo jak. Tako je odgovaralo Rusiji i NATO je imao licencu da baca na nas što mu se prohte, od uranijuma do vune protiv elektrodistribucije. I pošto je NATO obavio posao uz rusku saglasnost, onda nema ni virtuelnih razloga da se ono ponavlja danas. Dakle, Rogozinova poređenja su potpuno bespredmetna.
Sukob između Amerike i Rusije je danas za nas značajan ne zbog toga što ćemo mi nešto dobiti, nego više zbog toga što možemo da izgubimo. A to će se dogoditi ukoliko bilo koja politička opcija, da li prozapadna ili proruska, ponudi Srbiju kao poprište njihovih raznih varijanti ratovanja. Srbija je evropska zemlja i mora sebi da nađe mesto u Evropi. I na postizanje tog cilja ne bi trebalo da utiču ni priče bilo kog ruskog ambasadora, ali ni američki izbori za predsednika. Nova garnitura na vlasti morala bi da povede politiku koja bi u Srbiji pobudila energiju za definisanje i dostizanje vlastitih, a ne tuđih ciljeva. Srbija mora da dođe do sopstvenog proizvoda i kulturnog preporoda na svim nivoima, da se ne bi opet dogodilo da se na Olimpijadi za nas takmiči američki plivač srpskog porekla. On je svoje sportske kvalitete razvio u Bušovoj Americi, što bi teško uradio u postmiloševićevskoj Srbiji.
.....do yaya
Strah Amerikanaca od Rusa veći je od njihove želje da za predsednika dobiju političara koji bi u svetsku diplomatiju uneo mirnije tonove. Mekejnu, američkom vojniku iz Vijetnama u penziji skočio je rejting sa ozbiljnim izgledima da u novembru trijumfuje na predsedničkim izborima. U finišu trke otkriva se da je još uvek snažna militantna Amerika koja je Buša dva puta dovodila na vlast.
Ruski upad u Gruziju naterao je Obamu i demokrate da preko noći promene spoljnopolitičke stavove i u igru uvedu jastreba Džoa Bajdena. Uspostavljena je debalansirana eskalacija straha između dve supersile. Rusi su uplašeni od antiraketnog štita u Istočnoj Evropi, od američkog uplitanja u Gruziji i NATO osvajanja Crnog mora.
Amerikanci su uplašeni od politički i vojno revitalizovane Rusije čija se privreda dinamično razvija dok američka stagnira.
Mi bi trebalo da budemo oprezni u iskazivanju trijumfalnih tonova što je Rusija pokazala zube Americi. Ne bi se reklo da je Moskva to uradila da bi nas osvetila za Kosovo. Obrnuto, njoj je američko priznavanje nezavisnosti Kosova bilo potrebno da bi mogla da legalizuje svoje vojne akcije za koje je još pre godinu dana znala da će morati da ih izvede radi zaštite svojih državnih interesa.
Značajan publicitet kod nas ovih dana je dobio Dmitrij Rogozin, ruski ambasador u NATO, sa svojim izjavama da danas ne bi bilo moguće NATO bombardovanje Srbije iz 1999
Takve izjave potpiruju ovde lažne nade i nerealna očekivanja.
One nemaju nikakvu stvarnu vrednost, a mi smo već dobili po zadnjici, i to uz prećutno odobravanje Rusije koje je trajalo tri i po meseca, a ne tri dana. Za ta tri i po meseca Rusija je imala dovoljno vremena da se predomisli i spreči NATO iživljavanja najnovijim vojnim tehnologijama, ali to nije uradila.
Ondašnja Rusija i sadašnja Rusija jedna su te ista država. Jeljcin je napravio Putina. Kao što je Americi bilo dopušteno da se zaglavi u nezavisnost Kosova da bi se oslobodile ruke za srednju Aziju, tako je mudra ruska diplomatija znala da će joj bombardovanje Srbije dati snažan argument u budućnosti za razračunavanje sa Vašingtonom, ali oko njenih nacionalnih ciljeva. Cinično je, međutim, da nas danas teše, sebe izvinjavaju i, što je najgore, ohrabruju iluzije o bratskoj pomoći sa tvrdnjama da se danas ne bi odigralo ono što se već odigralo. Po toj logici ne bi bilo ni Drugog svetskog rata ni Gulaga da nije bilo Hitlera i Staljina, ali su obojica ne samo bili, već su i uradili sve što su hteli.
U svojim čuvenim dnevnicima „Godine sa Blerom“ Alister Kembel, sekretar za štampu engleskog premijera, zabeležio je sve značajne susrete i razgovore Tonija Blera. U martu 2000. Bler je otišao u posetu Putinu. Posle razgledanja muzeja Ermitaž, zadržao se u kratkom razgovoru sa Putinom u četiri oka. Kasnije u hotelu ispričao je Kembelu da mu je Putin rekao da bi bio srećan da vidi kako Slobodan Milošević odlazi sa vlasti, ali da to ne može da izjavi javno. Poverio se dalje da on želi da bude moderan i reformista, ali da je ruska varijanta socijalizma toliko otrovala mentalitet naroda da reforme neće ići lako. Da li bi trebalo da podsetimo da je glavni razlog što je Zapad želeo da skloni Miloševića bilo - Kosovo? I šta u tom slučaju znači Putinova želja da Milošević stvarno ode? Kada je počelo bombardovanje Srbije, u dnevnicima koje je Kembel precizno i skribomanski vodio nema ni reči o bilo kakvom ruskom protivljenju. Zapadni lideri bili su potpuno zaneseni ratnom igrom na Balkanu, ne pitajući se uopšte šta Moskva misli. Savez između Jeljcina i Klintona bio je vrlo jak. Tako je odgovaralo Rusiji i NATO je imao licencu da baca na nas što mu se prohte, od uranijuma do vune protiv elektrodistribucije. I pošto je NATO obavio posao uz rusku saglasnost, onda nema ni virtuelnih razloga da se ono ponavlja danas. Dakle, Rogozinova poređenja su potpuno bespredmetna.
Sukob između Amerike i Rusije je danas za nas značajan ne zbog toga što ćemo mi nešto dobiti, nego više zbog toga što možemo da izgubimo. A to će se dogoditi ukoliko bilo koja politička opcija, da li prozapadna ili proruska, ponudi Srbiju kao poprište njihovih raznih varijanti ratovanja. Srbija je evropska zemlja i mora sebi da nađe mesto u Evropi. I na postizanje tog cilja ne bi trebalo da utiču ni priče bilo kog ruskog ambasadora, ali ni američki izbori za predsednika. Nova garnitura na vlasti morala bi da povede politiku koja bi u Srbiji pobudila energiju za definisanje i dostizanje vlastitih, a ne tuđih ciljeva. Srbija mora da dođe do sopstvenog proizvoda i kulturnog preporoda na svim nivoima, da se ne bi opet dogodilo da se na Olimpijadi za nas takmiči američki plivač srpskog porekla. On je svoje sportske kvalitete razvio u Bušovoj Americi, što bi teško uradio u postmiloševićevskoj Srbiji.
.....do yaya
