drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Слободан Јарчевић:
ЖЕЉКА
Стојана је редовно, кад би напасала стадо оваца на травњацима испод личког села Радуча, водила и шестогодишњу Жељку. Овој дражесној девојчици је она била стрина. Стрина и синовица су се, међусобно, волеле и одлично су се слагале. Жељку су привлачили сви послови везани за овчије стадо. Запамтила је имена свих оваца. Надевала их је стрина Стојана. Некако се Стојани омакло, па није измислила име једном овнићу. Можда затао што није имао никакав белег, па га је звала само „нашим овнићем“ – тек је напунио годину. А Жељки се баш он свиђао – више од других. Говорила је:
''Стрина, он ће бити велики, велики - као Велебит. И биће најјачи у Радучу''.
Стрина Стојана је заподенула разговор са Жељком - онако како то горштачке жене умеју с децом:
''Е, Бога ти? Хоћеш ли га 'Велебитом' звати?''
Девојчица је поскочила:
''Хоћу!''
И тако је Жељкин ован понео име силне планине. Oве што се уздиже унедоглед - између Лике и Јадранског мора. Из милоште су је мештани звали ''родном планинчином''. Била им је блиска. Иако дивовска, питома је и добра; као снажна, крупна и брката личка људина. Нежно се надносила над раштрканим селима личких жупа и брежуљака. Сваки људски створ је овде, кад је, из мајчиног наручја, запазио обрисе Велебита, почињао да га осећа делом себе. А Жељка је, с разлогом више, заволела горди Велебит. Имала је, као и остала деца, планину Велебит, а више од њих и, у свом стаду, овна ''Велебита''. Поносила се њиме, јер je ''Велебит'' могао да надјача сваког другог овна.
Жељка је, већ од седме године, изгонила стоку на испашу без стрине Стојане. Могла је то да чини сама и зато што се добро споразумевала с ''Велебитом'' и што је он, по њеној жељи, знао да води овчице затрављеним местима, далеко од туђих ливада, њива и вртова. А кад је било време да се пође кући, нашао би се на челу стада и проналазио најбоље путеве; на најпроходнијим местима, савлађујући поточиће и шипражје. Понекад би стао пред Жељку и благо би климао главом, а она би га миловала по снажним плећима и изазивала да је нежно дотиче роговима по длану. Умео је да се рошка, како то говоре српски сељаци - кад овнићи и јарчићи заподену игру с чобанима.
Жељка је волела да се издвоји од других чобана, а за тако нешто је често имала прилику. Било је довољно да сазна на којој ће ливади напасати своја стада друга деца, па би она потерала своје овчице раније и на нешто даљу ливаду. А онда се посвећивала посматрању и оног далеког великог Велебита и овог испред себе, што се слади разноврсном травком - прелепих боја. Онај далеки је штрчио високо – чак у облаке. Нису га бринуле капљице у облацима, али су оне много сметале овну ''Велебиту'' и његовим овчицама. Кад пљусци с неба стигну, ''Велебит'' и овчице су се збијали у гомилу, уклањали под стену, или широку крошњу неког храста. Анкица је проналазила неке везе између велике планине и пашњака, па је откривала да не би било траве да онај огромни Велебит није послао кишу - па она натопи земљу. Зато, мали ''Велебит'' не би требало да се љути на кишу, јер је њему дарована - изнедриће му из земље сочну и омиљену травнату закуску.
Жељка је пошла у школу и научила читати и писати, а у своје свеске је почела цртати цветове, планине, дрвеће, свога овна и овце. Сваким даном је откривала нешто ново у околини родног Радуча. Тамо је било брдо Зир, гајеви овог или оног суседа, речица Врела и мало већа Јадова. Само два километра иза очеве њиве с овсом, Врела утиче у Јадову. Кад сунце дуже пржи, ове речице и пресуше, па је Жељка у њиховом кориту тражила мале облутке и играла се пиљака. Налазила је камене увале с кишницом, где је напајала своје стадо и где су жеђ гасиле: вране, свраке, косови, зебе, врапци, дивљи голубови, грлице и друге личке станарице. Слетале су и роде; пиле воду и лењо летеле до неких травнатих површина, где су ловиле гмизавце и мишеве. Жељка је откривала гнезда птица, подземне ходнике мишева и кртица, логе зечева и змијске путељке. Волела је да посматра лептире, а није се много љутила ни на комарце, од којих би често била сва избоцкана.
„И они су живи - и њих је Бог створио“ - говорила јој је добра и побожна стрина Стојана.
Брдо Зир, које се окомито диже к небу, било је најпривлачније за чобанчад. На његовим вертикалним стенама су дивље пчеле и осе изградиле своја саћа, пуна слатког меда – али увек брањеног од задужених осиних и пчелињих војника-стражара. Жељка и други чобани су се радо довијали и пентрали - да би зграбили мало меда из тих огромних плочастих саћа на стенама, али Зир није њима био привлачан само због тог природног слаткиша. Зир их је, својом стаменошћу и гордошћу, магично мамио, па су се по њему пентрали, сакривали једно од другога и посматрали ближу и даљу околину. Много година касније, кад су чобанчад порасла, завршила школе и запослила се широм Југославије и у иностранству, па кад би посећивали свој завичај, упирали су своје фотоапарате у Зир. Они склони сликарској уметности су преносили на платно сваку страну Зира – у сваком годишњем добу, у свако дневно време, и с различитих тачака посматрања.Имала је Жељка лепе успомене из детињства – из свог родног личког Радуча. Да се пресилила у било који друг крај Југославије, патила би за Радучем, али, срећом, настанила се поред, Радучу блиских, Плитвичких језера и она су јој пружила велику радост. Мала Жељка се срела с божанственим даром у Лици. Плитвичка језера се не могу друкчије описати. Ако постоји Рај, онда је Бог у њему могао да створи нешто тако, никако језера лепша од Плитвица. А и ова на земљи, говорила је стрина Стојана, створио је Бог. Како је Жељку занела та пречиста вода – стропоштавала се с висина, провлачила кроз чисто грање и нежну траву, па је пунила толика језера. А та језера су се ухватила за руке - у дуго, дуго коло. Стрина Стојана јој је рекла да их је шеснаест и да су то лепе личке невесте. Те невесте су носиле у себи и све оно што је Жељку, до тада, одушевљавало: Велебит, Зир, гајеве, Врелу и Јадову. У слици и души, Плитвице су, тако се то може рећи, цео Жељкин завичај - од Велебита до Радуча, и око Радуча. Све је ту. Ту су и нежност мајке и заштитна снага оца, и мудрост дједа, и суза радосница баке. Овде су и иконе цркве у Радучу и заносни пој попа Ђурђа.
Жељка је расла и сазревала. Свакодневно се радовала Плитвичким језерима. Ту, поред њих, размишљала је, разним текућицама и на крилима ветрова, стиже све из околине родног Радуча. Слапови су одсликавали и звучно дочаравали оно што је испуњавало њене дечије чобанске видике - око речица Вреле и Јадове. Музика већих и мањих слапова се сливала у умилне мелодије, а распршене капљице су јој најпријатније дотицале лице и руке.
Кад се њен отац запослио у туристичком центру на Плитвицама, изградио је у близини кућу, па је Жељка свакодневно уживала у слици шеснаест личких невеста.
***
Пре него што су се преселили, отац јој је рекао да је продао овна „Велебита“ на пијаци у Госпићу, а Жељка је тада жалила и плакала за њим. Кад је отац продавао, па и клао овчице и јагњад из стада, Жељка је заридала. Схватила је да је тата заклао и „Велебита“ - негде у селу, у дворишту неког од рођака, или суседа.
***
Жељка, растући и стасајући у лепу девојку, саживела се с Плитвицама. Више није чувала овце и није свакодневно гледала околину свог села Радуча. На видику више није било Зира, Вреле, Јадове, ни њива, ни ливада, па ни грмова - у којима је Анкица препознавала гнезда својих птичица. Стрина Стојана је причала својим другама, да Жељка зна свакој птичици и родитеље и децу и да ниједна птичица не бежи кад јој она приђе - да би је посматрала док цвркуће на некој од гранчица. Но, све то из свог детињства, Жељка је налазила у слици Плитвичких језера и предивној околини. Све је то била њена родна Лика. Вода Језера ју је одушевљавала. Посебно зато што је ту воду свако од мештана могао да пије – дохватајући је у дланове са слапа, или се сагињући да би се напио те воде из плитког корита - којим је отицала незнано куда.
ЖЕЉКА
Стојана је редовно, кад би напасала стадо оваца на травњацима испод личког села Радуча, водила и шестогодишњу Жељку. Овој дражесној девојчици је она била стрина. Стрина и синовица су се, међусобно, волеле и одлично су се слагале. Жељку су привлачили сви послови везани за овчије стадо. Запамтила је имена свих оваца. Надевала их је стрина Стојана. Некако се Стојани омакло, па није измислила име једном овнићу. Можда затао што није имао никакав белег, па га је звала само „нашим овнићем“ – тек је напунио годину. А Жељки се баш он свиђао – више од других. Говорила је:
''Стрина, он ће бити велики, велики - као Велебит. И биће најјачи у Радучу''.
Стрина Стојана је заподенула разговор са Жељком - онако како то горштачке жене умеју с децом:
''Е, Бога ти? Хоћеш ли га 'Велебитом' звати?''
Девојчица је поскочила:
''Хоћу!''
И тако је Жељкин ован понео име силне планине. Oве што се уздиже унедоглед - између Лике и Јадранског мора. Из милоште су је мештани звали ''родном планинчином''. Била им је блиска. Иако дивовска, питома је и добра; као снажна, крупна и брката личка људина. Нежно се надносила над раштрканим селима личких жупа и брежуљака. Сваки људски створ је овде, кад је, из мајчиног наручја, запазио обрисе Велебита, почињао да га осећа делом себе. А Жељка је, с разлогом више, заволела горди Велебит. Имала је, као и остала деца, планину Велебит, а више од њих и, у свом стаду, овна ''Велебита''. Поносила се њиме, јер je ''Велебит'' могао да надјача сваког другог овна.
Жељка је, већ од седме године, изгонила стоку на испашу без стрине Стојане. Могла је то да чини сама и зато што се добро споразумевала с ''Велебитом'' и што је он, по њеној жељи, знао да води овчице затрављеним местима, далеко од туђих ливада, њива и вртова. А кад је било време да се пође кући, нашао би се на челу стада и проналазио најбоље путеве; на најпроходнијим местима, савлађујући поточиће и шипражје. Понекад би стао пред Жељку и благо би климао главом, а она би га миловала по снажним плећима и изазивала да је нежно дотиче роговима по длану. Умео је да се рошка, како то говоре српски сељаци - кад овнићи и јарчићи заподену игру с чобанима.
Жељка је волела да се издвоји од других чобана, а за тако нешто је често имала прилику. Било је довољно да сазна на којој ће ливади напасати своја стада друга деца, па би она потерала своје овчице раније и на нешто даљу ливаду. А онда се посвећивала посматрању и оног далеког великог Велебита и овог испред себе, што се слади разноврсном травком - прелепих боја. Онај далеки је штрчио високо – чак у облаке. Нису га бринуле капљице у облацима, али су оне много сметале овну ''Велебиту'' и његовим овчицама. Кад пљусци с неба стигну, ''Велебит'' и овчице су се збијали у гомилу, уклањали под стену, или широку крошњу неког храста. Анкица је проналазила неке везе између велике планине и пашњака, па је откривала да не би било траве да онај огромни Велебит није послао кишу - па она натопи земљу. Зато, мали ''Велебит'' не би требало да се љути на кишу, јер је њему дарована - изнедриће му из земље сочну и омиљену травнату закуску.
Жељка је пошла у школу и научила читати и писати, а у своје свеске је почела цртати цветове, планине, дрвеће, свога овна и овце. Сваким даном је откривала нешто ново у околини родног Радуча. Тамо је било брдо Зир, гајеви овог или оног суседа, речица Врела и мало већа Јадова. Само два километра иза очеве њиве с овсом, Врела утиче у Јадову. Кад сунце дуже пржи, ове речице и пресуше, па је Жељка у њиховом кориту тражила мале облутке и играла се пиљака. Налазила је камене увале с кишницом, где је напајала своје стадо и где су жеђ гасиле: вране, свраке, косови, зебе, врапци, дивљи голубови, грлице и друге личке станарице. Слетале су и роде; пиле воду и лењо летеле до неких травнатих површина, где су ловиле гмизавце и мишеве. Жељка је откривала гнезда птица, подземне ходнике мишева и кртица, логе зечева и змијске путељке. Волела је да посматра лептире, а није се много љутила ни на комарце, од којих би често била сва избоцкана.
„И они су живи - и њих је Бог створио“ - говорила јој је добра и побожна стрина Стојана.
Брдо Зир, које се окомито диже к небу, било је најпривлачније за чобанчад. На његовим вертикалним стенама су дивље пчеле и осе изградиле своја саћа, пуна слатког меда – али увек брањеног од задужених осиних и пчелињих војника-стражара. Жељка и други чобани су се радо довијали и пентрали - да би зграбили мало меда из тих огромних плочастих саћа на стенама, али Зир није њима био привлачан само због тог природног слаткиша. Зир их је, својом стаменошћу и гордошћу, магично мамио, па су се по њему пентрали, сакривали једно од другога и посматрали ближу и даљу околину. Много година касније, кад су чобанчад порасла, завршила школе и запослила се широм Југославије и у иностранству, па кад би посећивали свој завичај, упирали су своје фотоапарате у Зир. Они склони сликарској уметности су преносили на платно сваку страну Зира – у сваком годишњем добу, у свако дневно време, и с различитих тачака посматрања.Имала је Жељка лепе успомене из детињства – из свог родног личког Радуча. Да се пресилила у било који друг крај Југославије, патила би за Радучем, али, срећом, настанила се поред, Радучу блиских, Плитвичких језера и она су јој пружила велику радост. Мала Жељка се срела с божанственим даром у Лици. Плитвичка језера се не могу друкчије описати. Ако постоји Рај, онда је Бог у њему могао да створи нешто тако, никако језера лепша од Плитвица. А и ова на земљи, говорила је стрина Стојана, створио је Бог. Како је Жељку занела та пречиста вода – стропоштавала се с висина, провлачила кроз чисто грање и нежну траву, па је пунила толика језера. А та језера су се ухватила за руке - у дуго, дуго коло. Стрина Стојана јој је рекла да их је шеснаест и да су то лепе личке невесте. Те невесте су носиле у себи и све оно што је Жељку, до тада, одушевљавало: Велебит, Зир, гајеве, Врелу и Јадову. У слици и души, Плитвице су, тако се то може рећи, цео Жељкин завичај - од Велебита до Радуча, и око Радуча. Све је ту. Ту су и нежност мајке и заштитна снага оца, и мудрост дједа, и суза радосница баке. Овде су и иконе цркве у Радучу и заносни пој попа Ђурђа.
Жељка је расла и сазревала. Свакодневно се радовала Плитвичким језерима. Ту, поред њих, размишљала је, разним текућицама и на крилима ветрова, стиже све из околине родног Радуча. Слапови су одсликавали и звучно дочаравали оно што је испуњавало њене дечије чобанске видике - око речица Вреле и Јадове. Музика већих и мањих слапова се сливала у умилне мелодије, а распршене капљице су јој најпријатније дотицале лице и руке.
Кад се њен отац запослио у туристичком центру на Плитвицама, изградио је у близини кућу, па је Жељка свакодневно уживала у слици шеснаест личких невеста.
***
Пре него што су се преселили, отац јој је рекао да је продао овна „Велебита“ на пијаци у Госпићу, а Жељка је тада жалила и плакала за њим. Кад је отац продавао, па и клао овчице и јагњад из стада, Жељка је заридала. Схватила је да је тата заклао и „Велебита“ - негде у селу, у дворишту неког од рођака, или суседа.
***
Жељка, растући и стасајући у лепу девојку, саживела се с Плитвицама. Више није чувала овце и није свакодневно гледала околину свог села Радуча. На видику више није било Зира, Вреле, Јадове, ни њива, ни ливада, па ни грмова - у којима је Анкица препознавала гнезда својих птичица. Стрина Стојана је причала својим другама, да Жељка зна свакој птичици и родитеље и децу и да ниједна птичица не бежи кад јој она приђе - да би је посматрала док цвркуће на некој од гранчица. Но, све то из свог детињства, Жељка је налазила у слици Плитвичких језера и предивној околини. Све је то била њена родна Лика. Вода Језера ју је одушевљавала. Посебно зато што је ту воду свако од мештана могао да пије – дохватајући је у дланове са слапа, или се сагињући да би се напио те воде из плитког корита - којим је отицала незнано куда.