S.Jarčević - Željka
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: S.Jarčević - Željka

  1. #1
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano S.Jarčević - Željka

    Слободан Јарчевић:

    ЖЕЉКА
    Стојана је редовно, кад би напасала стадо оваца на травњацима испод личког села Радуча, водила и шестогодишњу Жељку. Овој дражесној девојчици је она била стрина. Стрина и синовица су се, међусобно, волеле и одлично су се слагале. Жељку су привлачили сви послови везани за овчије стадо. Запамтила је имена свих оваца. Надевала их је стрина Стојана. Некако се Стојани омакло, па није измислила име једном овнићу. Можда затао што није имао никакав белег, па га је звала само „нашим овнићем“ – тек је напунио годину. А Жељки се баш он свиђао – више од других. Говорила је:
    ''Стрина, он ће бити велики, велики - као Велебит. И биће најјачи у Радучу''.
    Стрина Стојана је заподенула разговор са Жељком - онако како то горштачке жене умеју с децом:
    ''Е, Бога ти? Хоћеш ли га 'Велебитом' звати?''
    Девојчица је поскочила:
    ''Хоћу!''
    И тако је Жељкин ован понео име силне планине. Oве што се уздиже унедоглед - између Лике и Јадранског мора. Из милоште су је мештани звали ''родном планинчином''. Била им је блиска. Иако дивовска, питома је и добра; као снажна, крупна и брката личка људина. Нежно се надносила над раштрканим селима личких жупа и брежуљака. Сваки људски створ је овде, кад је, из мајчиног наручја, запазио обрисе Велебита, почињао да га осећа делом себе. А Жељка је, с разлогом више, заволела горди Велебит. Имала је, као и остала деца, планину Велебит, а више од њих и, у свом стаду, овна ''Велебита''. Поносила се њиме, јер je ''Велебит'' могао да надјача сваког другог овна.
    Жељка је, већ од седме године, изгонила стоку на испашу без стрине Стојане. Могла је то да чини сама и зато што се добро споразумевала с ''Велебитом'' и што је он, по њеној жељи, знао да води овчице затрављеним местима, далеко од туђих ливада, њива и вртова. А кад је било време да се пође кући, нашао би се на челу стада и проналазио најбоље путеве; на најпроходнијим местима, савлађујући поточиће и шипражје. Понекад би стао пред Жељку и благо би климао главом, а она би га миловала по снажним плећима и изазивала да је нежно дотиче роговима по длану. Умео је да се рошка, како то говоре српски сељаци - кад овнићи и јарчићи заподену игру с чобанима.
    Жељка је волела да се издвоји од других чобана, а за тако нешто је често имала прилику. Било је довољно да сазна на којој ће ливади напасати своја стада друга деца, па би она потерала своје овчице раније и на нешто даљу ливаду. А онда се посвећивала посматрању и оног далеког великог Велебита и овог испред себе, што се слади разноврсном травком - прелепих боја. Онај далеки је штрчио високо – чак у облаке. Нису га бринуле капљице у облацима, али су оне много сметале овну ''Велебиту'' и његовим овчицама. Кад пљусци с неба стигну, ''Велебит'' и овчице су се збијали у гомилу, уклањали под стену, или широку крошњу неког храста. Анкица је проналазила неке везе између велике планине и пашњака, па је откривала да не би било траве да онај огромни Велебит није послао кишу - па она натопи земљу. Зато, мали ''Велебит'' не би требало да се љути на кишу, јер је њему дарована - изнедриће му из земље сочну и омиљену травнату закуску.
    Жељка је пошла у школу и научила читати и писати, а у своје свеске је почела цртати цветове, планине, дрвеће, свога овна и овце. Сваким даном је откривала нешто ново у околини родног Радуча. Тамо је било брдо Зир, гајеви овог или оног суседа, речица Врела и мало већа Јадова. Само два километра иза очеве њиве с овсом, Врела утиче у Јадову. Кад сунце дуже пржи, ове речице и пресуше, па је Жељка у њиховом кориту тражила мале облутке и играла се пиљака. Налазила је камене увале с кишницом, где је напајала своје стадо и где су жеђ гасиле: вране, свраке, косови, зебе, врапци, дивљи голубови, грлице и друге личке станарице. Слетале су и роде; пиле воду и лењо летеле до неких травнатих површина, где су ловиле гмизавце и мишеве. Жељка је откривала гнезда птица, подземне ходнике мишева и кртица, логе зечева и змијске путељке. Волела је да посматра лептире, а није се много љутила ни на комарце, од којих би често била сва избоцкана.
    „И они су живи - и њих је Бог створио“ - говорила јој је добра и побожна стрина Стојана.
    Брдо Зир, које се окомито диже к небу, било је најпривлачније за чобанчад. На његовим вертикалним стенама су дивље пчеле и осе изградиле своја саћа, пуна слатког меда – али увек брањеног од задужених осиних и пчелињих војника-стражара. Жељка и други чобани су се радо довијали и пентрали - да би зграбили мало меда из тих огромних плочастих саћа на стенама, али Зир није њима био привлачан само због тог природног слаткиша. Зир их је, својом стаменошћу и гордошћу, магично мамио, па су се по њему пентрали, сакривали једно од другога и посматрали ближу и даљу околину. Много година касније, кад су чобанчад порасла, завршила школе и запослила се широм Југославије и у иностранству, па кад би посећивали свој завичај, упирали су своје фотоапарате у Зир. Они склони сликарској уметности су преносили на платно сваку страну Зира – у сваком годишњем добу, у свако дневно време, и с различитих тачака посматрања.Имала је Жељка лепе успомене из детињства – из свог родног личког Радуча. Да се пресилила у било који друг крај Југославије, патила би за Радучем, али, срећом, настанила се поред, Радучу блиских, Плитвичких језера и она су јој пружила велику радост. Мала Жељка се срела с божанственим даром у Лици. Плитвичка језера се не могу друкчије описати. Ако постоји Рај, онда је Бог у њему могао да створи нешто тако, никако језера лепша од Плитвица. А и ова на земљи, говорила је стрина Стојана, створио је Бог. Како је Жељку занела та пречиста вода – стропоштавала се с висина, провлачила кроз чисто грање и нежну траву, па је пунила толика језера. А та језера су се ухватила за руке - у дуго, дуго коло. Стрина Стојана јој је рекла да их је шеснаест и да су то лепе личке невесте. Те невесте су носиле у себи и све оно што је Жељку, до тада, одушевљавало: Велебит, Зир, гајеве, Врелу и Јадову. У слици и души, Плитвице су, тако се то може рећи, цео Жељкин завичај - од Велебита до Радуча, и око Радуча. Све је ту. Ту су и нежност мајке и заштитна снага оца, и мудрост дједа, и суза радосница баке. Овде су и иконе цркве у Радучу и заносни пој попа Ђурђа.
    Жељка је расла и сазревала. Свакодневно се радовала Плитвичким језерима. Ту, поред њих, размишљала је, разним текућицама и на крилима ветрова, стиже све из околине родног Радуча. Слапови су одсликавали и звучно дочаравали оно што је испуњавало њене дечије чобанске видике - око речица Вреле и Јадове. Музика већих и мањих слапова се сливала у умилне мелодије, а распршене капљице су јој најпријатније дотицале лице и руке.
    Кад се њен отац запослио у туристичком центру на Плитвицама, изградио је у близини кућу, па је Жељка свакодневно уживала у слици шеснаест личких невеста.

    ***
    Пре него што су се преселили, отац јој је рекао да је продао овна „Велебита“ на пијаци у Госпићу, а Жељка је тада жалила и плакала за њим. Кад је отац продавао, па и клао овчице и јагњад из стада, Жељка је заридала. Схватила је да је тата заклао и „Велебита“ - негде у селу, у дворишту неког од рођака, или суседа.

    ***
    Жељка, растући и стасајући у лепу девојку, саживела се с Плитвицама. Више није чувала овце и није свакодневно гледала околину свог села Радуча. На видику више није било Зира, Вреле, Јадове, ни њива, ни ливада, па ни грмова - у којима је Анкица препознавала гнезда својих птичица. Стрина Стојана је причала својим другама, да Жељка зна свакој птичици и родитеље и децу и да ниједна птичица не бежи кад јој она приђе - да би је посматрала док цвркуће на некој од гранчица. Но, све то из свог детињства, Жељка је налазила у слици Плитвичких језера и предивној околини. Све је то била њена родна Лика. Вода Језера ју је одушевљавала. Посебно зато што је ту воду свако од мештана могао да пије – дохватајући је у дланове са слапа, или се сагињући да би се напио те воде из плитког корита - којим је отицала незнано куда.



  2. #2
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: S.Jarčević - Željka

    ***
    Жељка је завршила школу и запослила се у једном од језерских хотела. Послуживала је госте најукуснијом јагњетином на Балкану, предивним сиром и скорупом из села подно Велебита. Пратила је како људи из других крајева Југославије, па и странци, уживају у слици Плитвица и у здравој храни личких ресторана. Била је пресрећна што је с Плитвицама и у родној Лици и захваљивала је Богу што није, као многе младе Личанке, отишла да ради у Загребу, Београду, или у иностранству.
    Кад се задевојчила, срела је своју љубав – био је то кршни Личанин из њеног села. Венчали су се 1979. године. Жељка је рекла пред матичарем да узима презиме свог мужа Милана.
    Живели су неколико година складно и родило им се двоје предивне дечице – кћеркица и син. Кад су деца поодрасла и почела се дружити с вршњацима, Жељка је приметила да та дечица не личе на ону децу од пре двадесетак година. Њена се, свакодневно, играјуј рата. Никако није могла да их приволи за игру пиљака, школице и клиса – како се играла она са својим вршњацима, уз обале Вреле и Јадове и у подножју Зира. Не зна зашто, али Жељку је ова дечија навика бринула. Почела је да спава немирно. Доживела је и неколико ноћних кошмара. Сетила се да јој је стрина Стојана причала како Мора (некаква утвара – тад Жељка није знала да је то била српска предхришћанска богиња смрти) може да мори у сну – не дозвољава спавачу да удахне ваздух, па то може учинити тек кад се пробуди.
    Једне ноћи, Жељка је сањала нешто несхватљиво. Кад се пробудила, била је сва у зноју. Супруг је раније отишао на посао, па је била сама с децом. Зурила је кроз прозор и пребирала свеже слике свог немирног сна. Гвоздена капија око куће је однесена. Коров је прекрио предивни врт с воћем и украсним цвећем, а ни на једном прозору није било стакла. Из пода куће, никао је бршљен и избио кроз све прозоре и сва врата. Досегао је таваницу и провукао се између греда и летава, јер црепа на кући више није било. Сања да је такву кућу затекла кад се, после много година, однекуда – не зна откуда – вратила. Прошле су две године од овог сна и она га никоме није саопштила. Временом, одагнала је сумње у неку блиску несрећу и, недајбоже, могућност неког новог рата. А онда, године 1989. је остала пренеражена. Приметила је да на обалама Плитвичких језера израста трска и бршљен. Она трска која је станарица прљавих мочвара, локви и бара - са стајаћом водом. Понегде је, уз водне токове Плитвица никао и бршљен - који јој је, у сну, онако унаказио кућу, њен породични дом! Вода Плитвица је, доскора, текла само каналићима с власастом нежном травом, а сад су обале тих каналића, па и језерске обале, захватили трска и бршљен – међу којима се гнезде и легу: гује, шкорипиони, пијавице и жабе. Пред овом сликом, Жељка је задрхтала. Ово скврнављење рајског изгледа Језера ју је упутило (подсвесно) на слику блиске несреће народа у Лици. Ружни сан о породичној кући и ово нагрђивање лица Плитвица је изазвало код Жељке сећање на језиве сцене из Другог светског рата, а њих је, сликовито, описивао стари Чубрило. Чинио је то на прелима у Радучу, кад је Жељка похађала прве разреде Основне школе. Тако је причао да су Хрвати из Госпића, чим се Други светски рат прелио на српску земљу, ухватили у Доњем Лапцу хирурга Вељка Торбицу – оног који је помагао и српску и хрватску сиротињу и којег су, и једни и други, звали сиротињском мајком. Хрвати су га ставили на незамисливе муке. Боли су га ножевима, а онда му одсекли уши. Сиромаху су одсекли нос, али ни то није била сва мука доброг народног лекара. Рекли су му да ће му извадити очи, јер Србин нема потребе, како су уз смех објашњавали, да гледа по хрватској држави. Ископали су му оба ока, али се хрватским војницима чинило да му се нису довољно наругали. Још је дисао, па су му у засечене ране утискивали со, довикујући да им је жао што немају соде да њоме напуне његове крваве и празне очне дупље. Довикивали су му да је хрватска-усташка хирургија напреднија од оне коју је он учио на универзитетима. И то хрватским војницима није било довољно. Сетили су се давних турских забава при убијању Срба, па су полужива доктора Торбицу везали за кола коњске запреге, возило извели на улице Доњег Лапца и њима га вукли - уз хорско подврискивање. Стари Чубрило је свашта доживео и преживео је и један велики помор српског народа, на Светог Илију 1941. године. Опкољавали су српска села и водили народ (с најмлађом децом) до крашких провалија, или пропунта, како их је народ звао. Чубрило је гледао кад су хрватски војници отимали децу из наручја жена, па ту децу ударали о стене и стабла храстова - разбијајући им главе. Нека су, одмах, стрмоглављивали у камене провалије, одакле се чуо њихов страховити крик - док су лебдела ваздухом, а онда је крика нестајало и чуо би се сам туп ударац невиног дечијег тела о камене стране и камено дно шпиље. Мајке, тетке, стрине, сестре и баке су јуриле да отргну дечицу из руку ових хрватских злочинаца, али су их они грубо гурали, боли бајонетима и убијали пушкама и револверима. Затим су, сложно, хватали живе жене и бацали их у провалију, весело довикујући да их шаљу дечици. Затим су Хрвати уперили митраљезе и аутомате у мушку чељад и преполовили их. Они који су остали живи, многи већ тешко рањени, бацани су у правалију, уз нове повике злочинаца:
    „Тамо, тамо вас шаљемо. Тамо вас чекају дечица, супруге и остала чељад!

  3. #3
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: S.Jarčević - Željka


    Једном је стари Чубрило донео неку књигу – у њој је писало да је Хрватска планирала да све Србе побије и прогна у Србију. Он је једну страницу из те књиге прочитао у Жељкиној кући. Много година касније, Жељка је нашла то језиво писаније. То је један учени Италијан послао допис надбискупу у Загребу, Алојзију Степинцу, 16. априла 1942 – износећи онако језива уморства Срба, каква је описивао и стари Чубрило:
    „Невине Србе су (хрватски војници) набијали на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама. Полијевали их кључалом водом и тада поливено месо дерали и солили, копали им живима очи, резали уши, нос, језик; свећеницима резали ножем браду – скупа с кожом и месом, одсијецали им споловила и затицали им их у уста, везивали их острага за камионе и, онда, с њима јурили; пребијали су људима ноге и руке, забијали им ексере у главу, голим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали их живе у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане, растезали за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичму о камење и кладе и још многа друга ужасна мучења извршавали - каква нормални људи ни замислити не могу“.

    ***
    Жељка је сећања на Други светски рат доводила у везу са сном о својој кући у корову и са замочвареном водом Плитвичких језера, па је страховала да ће уследити нека нова несрећа српском народу у Лици. Није то ни крила. Поверила је своје страховање супругу и стрини Стојани, па и неколицини својих познаника. Кад би се срела с Хрватицима, или Хрватима, бојажљиво би их упитала да ли је могуће да се понови нешто из злог Другог светског рата - у односима Хрвата и Срба. Они су се љубазно смејали и одбацивали такву могућност – оцењујући да је „еуропска фашистичка прошлост нестала - за сва времена“.
    Али, кад наступи 1990. година - као да уђе ђаво у тај хрватски свет. Ређе се јављаху при пролазу, ређе разговараху са Србима, а загребачка средства информисања отворено пишу против Југославије и најављују неовисну Хрватску. Хрватски руководиоци у Београду су, нескривено, зборили да Србија привредно искоришћује Хрватску, да би Хрватска ван Југославије била једна од најбогатијих држава, јер би сва блага обале и отока Јадранског мора припадала Хрватима. Жељку највише забрину речник политичара и учених Хрвата у Загребу. Запљуснуше јавност противсрпским изјавама, а Сабор у Загребу изгласа одлуку да Срби нису државотворни народ у Хрватској, него само национална мањина, која нема право да утиче на судбину Хрватске. А кад мину 1990. година, објавише у Београду да је Мађарска, тајно, слала оружје Хрватима у Загреб, које је дељено припадницима хрватског народа по свим општинама, па и овима у Лици! Србима никако! Хрвати се наоружавају, а зборе да немају другог непријатеља осим Срба. Сви су им други, тако истичу, пријатељи. И Немци, и Аустријци, и Италијани, и Енглези, и Французи, и Американци и сав, како посебно подвлаче, „сав цивилизирани свијет“. Уздижу до неба и своје пријатељство с муслиманима и Шиптарима у Југославији, а с босанским муслиманима, на митинзима, од Бихаћа до Сребренице, вежу муслиманске и хрватске заставе – наговештавајући, тиме, јединствену хрватско-муслиманску државу, с границом на Дрини. О Србима у Лици, изгледа, нико не брине. Личани запослени по хрватским градовима се враћају у своја села. Отпуштени су с посла у Загребу, Ријеци, Сплиту, Дубровнику, Задру, Шибенику, Карловцу... Хрватске ударне групе су их изгониле из станова и тамо усељавале хрватске породице. У таквим неприликама за Србе у хрватским градовима, хрватска телевизија, радио и новине су објављивали да српски снајперисти, из својих станова, пуцају на хрватске пролазнике по улицама.
    Кад поче да тече лето Господње 1991, уследише још гори дани за личке Србе. Хрватске власти наредише да сви запослени Срби уважавају независну Хрватску и да, у том смислу, мора да потпишу изјаву. Тако ће, обавештени су, остати на својим радним местима и у својим домовима. Поучени страховитом судбином српском у Другом светском рату, већина госпићких Срба пристаде и потписа лојалност новој хрватској држави. Само неколико дана после тих потписа, хрватски бојовници провалише у куће и станове Срба – потписника лојалности и ухапсише их. Похваташе многе и на радним местима. Све, повезане, стрпаше у возила и измакоше из градских улица. Похапшени су: правници, лекари, економисти, инжињери, службеници, професори, учитељи... и жене и мушкарци... најугледнији становници Госпића. Хрватски официри нису крили овај злочин према српским цивилима – славили су га и фотографисали своје жртве. Тако су се стравичне слике убистава скоро стотину Срба у Госпићу нашле у Београду, па и ван граница Југославије. Језиво је било гледати их. Србима су одсецане главе, руке, ноге и расецана су им прса и утробе. Жељка је видела те слике на столовима ресторана, где је послуживала госте из Италије. Италијани су занемели и објашњавали да у Риму пишу да су Срби злочинци, а не Хрвати – а у хрватске злочине над Србима су се они, овде, уверили. Извињавају се Србима у ресторану што западни медији описују збивања у Југославији друкчије. Међу Италијанима је била и једна дама. Упознала се с њом. Била је то Џин Тоски Марацани Висконти, грофица из чувене племићке породице из Милана. Бавила се новинарством и објашњавала је да је допутовала с убеђењем да су Срби обавили агресију на Хрватску, како су то кривотвориле новине у Италији. А кад је посетила Загреб и присуствовала миси у цркви где је сахрањен надбискуп Алојзије Степинац, присталица хрватске фашистичке државе у Другом светском рату, схватила је „да је у ваздуху нешто сасвим друго - најава поновног покоља српског народа“. Устала је и молила свог познаника Србина да свим гостима преведе следеће:
    „Чланице Европске зајденице и Сједињене Америчке Државе примењују против српског народа у Југославији речник Немаца – коришћен против Јевреја у Другом светском рату“.

  4. #4
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: S.Jarčević - Željka

    Присутни су јој аплаудирали, неки су јој пришли и с њом се срдачно руковали. (Жељка је зурила у слике на столу пред Италијанима и сетиће их се после петнаестак година, кад је у избеглиштву у Србији прочитала да касапљење госпићких Срба није било само одраз садистичког иживљавања хрватских војника и полицајаца, него и планско вађење унутрашњих органа Србима – ради коришћења тих органа у болницама Западне Европе и Сједињених Америчких Држава).
    Жељка је засузила кад је видела с каквом искреношћу грофица Висконти говори о завери западних држава против Срба. Грофица Висконти се љутила што је и сама поданик тих држава. Говорила је да су европске државе и Хрватска на путу најмрачније историје Европе – историје нацистичке и фашистичке Европе из Другог светскког рата. За Хрватску је рекла да је та државна творевина само слушкиња за остваривање савремених колонијалних планова Запада на српској земљи. Разговарала је са Србином прогнаним из Загреба. Видно се узнемирила и ружно се изразила о Западу и Римокатоличкој цркви – прогнаник јој је показао документ о прекрштавању свог детета у католичкој „Цркви Светог Крста“ у Загребу, Алеја помораца бб. Објаснио је да је реч о десетогодишњем ученику основне школе. Деца хрватске националности нису хтела у разреду да говоре с њим. Псовала су га и упућивала му погрде, с препоруком да се крсти у католичкој цркви, па ће се дружити с њим. Човек је објаснио да је морао дете превести у католичку веру и одвео га је пред католичког свештеника. Али, хрватским бојовницима то није било довољно. Стан српске породице им је био важнији. Истерали су све чланове породице овог несрећника на улицу – човек је показивао да му је дете католичке вере, али то хрватски војници нису уважавали.

    ***
    Страх се усели међу Србе. Искрснуше слике из прича старог Чубрила и других преживелих из Другог светског рата. Људи почеше да се договарају. Сви су закључили – не сме се дозволити да хрватска војска неометано убија Србе, како је то чињено почетком Другог светског рата. Срби почеше да се организују – набављају оружје, чувају страже око својих села и спречавају постављање хрватских полицијских станица у српским насељима. Хрвати побише још неке Србе из околних села – хватали су их на путевима у запрежним возилима, или на путељцима према њивама и планинским торовима. Један сељак је нађен обешен о грану стабла. Уморен је тако што су га војници хрватске чете изболи - бацајући у њега ножеве и бајонете. Несрећник је умирао у мукама, сатима. За то време, војници нове хрватске државе су се смејали, веселили и такмичили се ко ће жртви упутити „мудрију“ досетку.
    Наоружани Срби се одупреше разбеснелим хрватским бојовничким групама. Почеше гинути и Хрвати и видно узмицати кад су испред себе имали наоружане Србе. Успоставише се неке граничне међе у свакој општини - између српских и хрватских насеобина. Југословенска народна армија, састављена од припадника свих етничких и верских група Југославије, покушавала је успоставити ред и мир, и разоружати и српске и хрватске групе, али у томе није успела. Из њених редова, побегоше официри и већина војника словеначке и хрватске националности, а тим примером кренуше Шиптари и муслимани Босне и Херцеговине. Временом, у Југословенској народној армији остадоше Срби, с нешто часних изузетака из других националних и верских група. Срећом, Срби у Далмацији, Лици и другим српским покрајинама прогласише своју државу - Републику Српску Крајину, коју признадоше Уједињене нације и ставише је под своју заштиту. Учињено је то чувеним „Внсовим планом“ - почетком 1992. године.Убрзо, стигоше међународне мировне снаге - с војницима из многих држава. Чинило се да ће Срби избећи страшну судбину из Другог светског рата, па прихватише војнике Уједињеих нација. Одахнуше и вероваше да ће мирно живети – док се крајински и хрватски државници не договоре о начину сарадње две државе на територији бивше Социјалистичке Републике Хрватске.

    ***
    Жељка је наставила посао у ресторану – током четири године постојања Републике Српске Крајине, од 1991. до 1995. године. У њему је сретала занимљиве људе – и Србе и странце. Спријатељила се с професором музике из Холандије - Јованом Грбићем. Србин је, родом из Београда. Предавао је музику на Факултету уметности у Тилбургу, где је радила и његова супруга Кристина Инеке Грбић-Будинг. Кристина је била Холанђанка и, попут грофице Висконти, није могла да схвати противсрпске побуде западноевропских државника и интелектуалаца. Трагала је за њима. Успешно. Обавештавала је холандске државнике о траговима противсрпства Европе у историји. Достављала је о томе дописе медијима и често учествовала у телевизијским емисијама о рату у Југославији. Њена и Јованова иступања у јавности су запрепастила безбедносне службе у Холандији, јер су се бојале да се у планирану слику Запада о српским злочинима у Југославији може посумњати, па су госпођу Кристину - Инеке Грбић-Будинг удаљиле с посла. Она није посустала. Наставила је, са супругом, борбу за истину о Србима. Долазили су у Републику Српску Крајину, Србију и Републику Српску неколико пута годишње. Доносили су хуманитарну помоћ и настављали да шаљу своје писмене извештаје медијима у целом свету. Њен текст о убијању Срба у Другом светском рату је, некако, обишао свет. Али, није о њему било расправе. Временом, сви су на њега заборавили. Реч је о догађау у Санском Мосту, у Босни. Тад су хрватски гласноговорници окупили Србе и прочитали им проглас – с тако језивом поруком да човеку застаје дах, а разум се просто кочи:

  5. #5
    Iskusan drbob (avatar)
    Učlanjen
    14.07.2006.
    Pol
    muški
    Lokacija
    свемирски престо
    Poruke
    6.104
    Tekstova u blogu
    92
    Reputaciona moć
    115

    Podrazumevano Re: S.Jarčević - Željka

    „Чујте и почујте! Од данас, нема више право нико да убија Србе. Од данас, Србе могу убијати само припадници моћног њемачког Рајха и оружаних снага Независне Државе Хрватске“.
    Инеке је причала Жељки да овом тексту нико на Западу није хтео да обрати озбиљну пажњу. Додавала је да су ове речи проистекле из стољетних настојања Западноевропљана да православне Србе сведу на што мању групу, а евентуалну српску државу у што мање границе – зато су овакве податке уклањали од јавности. Инеке је бележила у својим свескама давне поруке Западноевропљана у том смислу, наводећи и оне високих римокатоличких достојанственика. Таква је била порука и загребачког надбискупа Алојзија Степинца, којег је Света Столица у Риму кандидивала за свеца. Он ће, током масовних покоља Срба у Хрватској 1941. године, изјавити да су творци тих покоља Божији посланици (Немци и Хрвати):
    „Хитлер је послат од Бога... а Поглавник Хрватске је дјело Божије руке“.
    Инеке је говорила Жељки да у Хрватској нико не би могао величати биолошко истребљење Срба да то није потекло од Европљана. Показивала је текст мађарског државника Ференца Ракоција. Он је почетком осамнаестог столећа наговестио истребљење Срба у западној Мађарској, Барањи и Бачкој. Инеке је упорно читала ту страховиту изјаву из 1703. године, коју су хрватски државници само понављали у Другом светском рату и данас:
    „То ћемо Србе, без икаквог милосрђа, клати и сјећи, а ни дјецу им нећемо штједети. А ако Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их истријебити у нашој мађарској отаџбини“.
    Инеке је, читајући ове текстове у Жељкином стану, додала да су с оваквим изјавама наступали немачки владари много пре Хитлера, па затражи од супруга Јована свеску на чијим корицама писаше: „Немци“. Из ње прочита наредбу цара аустријског Карла VI, упућену команданту у Београду - 1711. године, кад су Турци прогнани из Паноније и с дела Балкана. Цар је овако писао:
    „Треба да вриједи као принцип да се Срби сведу на што мањи број; то мора остати заувијек непромјењено“.
    Инеке је говорила Жељки:
    „Заиста је то остало непромјењено у Европи. Европа ће, све до наших дана, углавном помоћу Хрвата, истребљивати Србе. Погледај, драга Жељка, како на томе истрајава мађарски генерал Тершћени у Првом светском рату. Он је кокмандовао Четвртим будимпештанским корпусом и потписао је наредбу потчињеним мађарским официрима: 'Све што се миче, што пузи и што дише у Србији, има се убити. То је рат истребљења'. Драга моја Жељка, ово нико није хтео да објави у Холандији, а наши умни људи не желе да узимају у обзир овакве изјаве Европљана о Србима. Кажу да је то прошлост и да су то тамне странице европске историје, а неће да упореде данашње изјаве Европљана и Хрвата с овим давним. Страшно је то у каквом времену је данас Европа“.
    Жељка је у овом мешовитом брачном пару из Холандије стекла добре пријатеље. Они су јој, у великој оскудици у Републици Српској Крајини – против које су Уједињене нације увеле економске, просветне и спортске санкције, помагали да подгине своје двоје деце. Нарочито су то чинили од како је нестао Жељкин супруг. Био је на положају према хрватској војсци 28. јануара 1995. Тражили су га саборци, али без успеха. Тело му је пронађено тек 6. маја исте године, на дан Светог Ђурђа. Тих дана су уследили црни дани за велики број становника Републике Српске Крајине. Хрватска војска је напала Западну Славонију, а УН се томе нису супротставиле. Крајишницима није помогла ни војска Србије, Црне Горе и Републике Српске. Страховити дани теку. Војска Крајине се те године осула и једва је чинила половину оне која је сузбијала хрватске нападе 1991. и 1992. године. Неким пакленим планом, западне државе су пружиле усељеничке визе младим Крајишницима и они су одселили у европске и прекоморске државе. Пошта у Кореници је свакодневно делила хиљаде њихових писама. Била су упућена преосталим рођацима у Крајини. Велики део Крајишника се запослио и у Србији, из које су се на Запад склонили војни обвезници држављани Србије. Све је то била једна велика завера против Срба, она давно записана у еврпским документима, како је то лепо уочила честита Холанђанка Инеке. После мајског хрватског напада на Западну Славонију, уследи и страховити продор хрватске војске у остале делове Републике Српске Крајине. Уједињене нације одобрише тај хрватски злочин и не учинише ништа да зауставе прогон целокупног становништва из Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Преостале српске државе не покренуше своје војске и хрватски бојовници, неометани ниодкога, побише или отераше у логоре оно нешто Срба што не хтеде излазити из својих кућа. Жељка пређе Дрину и стиже у Београд неколико дана после хрватске агресије од 4. августа 1995. године. С њом је и двоје малолетне деце. Одахну у неком привременом смештају и сети се својих слутњи да ће до ове несреће доћи. Да, то су наговестили замочварени токови воде Плитвичких језера и онај тешки сан с мором и закоровљеном породичном кућом.

    ***
    Јован и Инеке су се појавили неколико дана после ове велике српске несреће у Крајини. Помогли су јој. Сместили су је привремено у своју кућу - у једном селу поред Београда. После извесног времена, Жељка се запослила у ресторану на Тргу Републике и закупила стан у Београду. Живот је, полако, побеђивао злу судбину. Пролазиле су године. Деца су одрастала и навикавала се на нову средину, заборављајући своје ружно детињство.

    ***
    Десетак година после прогона из родне Лике, Жељка одлучи да посети своје село Радуч, Плитвичка језера, Зир и његову околину. Кад је изишла из аутобуса пред хотелом у којем је радила, све је било друкчије. Одшетала је до своје куће и занемала је. Кућа је онаква какву је сањала оне давне ноћи пред страшни грађански рат у Југославији - Гвоздена капија око куће је однесена. Коров је прекрио предивни врт с воћем и украсним цвећем, а ни на једном прозору није било стакла. Из пода куће, никао је бршљен и избио кроз све прозоре и сва врата. Досегао је таваницу и провукао се између греда и летава, јер црепа на кући више није било.

Slične teme

  1. S.Jarčević - Mostarske izdaje
    Autor drbob u forumu Književnost
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 01.07.2008., 10:04
  2. Odgovora: 18
    Poslednja poruka: 11.11.2007., 00:51
  3. S.Jarčević: Dukljani
    Autor drbob u forumu Istorija
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 24.10.2007., 14:42

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •