Slobodan Milošević je svojim doprinosom prosperiteta Srbije i Srpskog naroda zaslužio da se njegovim imenom nazove čitav jedan deo grada i da nosi njegovo ime. U najmanju ruku Bulevar Oslobođenja treba da nosi njegovo ime jer nas je on oslobodio od mnogo toga što smo pre njega imali. Ne postoji čovek u srpskom narodu koji može nabrojati sva njegova dela koja je ostvario tokom svoje vladavine. Navodim samo nekoliko vrlo značajnih dela: proslavio se poznatom rečenicom „Niko ne sme da vas bije (osim moje milicije)” koju je izgovorio na početku svoje političke karijere na KiM. Da je mislio ozbiljno dokazao je već u martovskim demonstracijama protiv njega kada je milicija sprovodila svoj krvavi pir nad demonstrantima u Beogradu. Pokušaj ubistva Draškovića i ubistvima Ćuruvije, Stambolića itd, stavio nam je do znanja da ne samo što niko ne sme da nas bije, nego niko ne sme ni da nas ubija sem njega. Na Gazimestanu je izrekao drugu poznatu rečenicu „Mi Srbi ako ne umemo da radimo umemo da ratujemo”. Odmah je počeo da tvrdi da Srbija nije u ratu ali mu to nije smetalo da organizuje lov i hajku na građane Srbije i na izbeglice iz BiH i Hrvatske i da ih šalje na ratišta odakle su se vraćali u limenim sanducima ili im se gubio svaki trag.

Sve kriminalce i švercere, poput Arkana i drugih, stavio je pod svoju kontrolu, dodelio im značke i ovlascenja DB-a i time ih stavio u zakonske okvire. Tako je iskorenio kriminal, šverc droge, trgovinu ženama, itd. Sve je postalo zakonski ispravno i pod kontrolom vlasti. Za one koji su hteli sami da šićare u ovim poslovima imao je specijalno sredstvo: sačekusa sa kalašnjikovima i heklerima. Oslobodio nas je vladavine Saveza komunista Srbije (SKS). Na kongresu im je promenio ime u Socijalisticka partija Srbije (SPS) i desetak godina čvrsto držao vlast u svojim rukama. Jedina promena je bila jedno slovo u skraćenici vladajuće partije ali vrlo bitna. Komunisti su zbog tog slova sišli sa politiske scene Srbije gde su suvereno vladali od 1945. godine.

Preko Jezde i Dafine oslobodio nas je dolara, maraka, franaka i drugih inostranih valuta. Preko modernizovane štamparije novca u Topčideru učinio nas je milijarderima. Svi smo bili milijarderi i tako smo i trošili. Jedna šibica 50 milijardi, jedna kutija osrednjih cigareta 450 milijardi. Najveća novčanica 500 milijardi. Svaki naš građanin, kad primi platu imao je 100 puta više milijardi u džepu nego što su SAD imale u svom budžetu za 10 godina.

Zdravlju građana, posebno penzionera je poklanjao posebnu pažnju. Stajanjem u redovima od 4 časova ujutru (prodavnice su radile od 6 časova) za mleko, šećer, kafu, ulje, itd. Naterao je bolesne, iznemogle, starce i penzionere da povećaju svoju fizičku aktivnost i time poboljšaju zdravstveno stanje.

Nikome nije davao privilegije i povlastice pa ni svom sinu Marku. Nije ga zaposlio u nekom državnom preduzeću, već ga je naterao da radi kod privatnika u kafani, gde je nosio gajbe sa pićem i zaradio sve što ima. Vodio je računa o vojsci i regrutima. Nije dozvoljavao da se nesposobni za vojsku regrutuju i upute u vojsku. To nije dozvolio ni 1998. godine za svog sina Marka. Vojna komisija je Marka oglasila trajno nesposobnim za vojnu službu i Milošević je to mirno prihvatio. Nije zloupotrebio svoj položaj Vrhovnog komandanta da to promeni. Nisam siguran da bi neko od današnjih političara tako postupio za svog sina. U Srbiji se zna da ko nije za vojsku nije ni za ženidbu.
Proklamovao je brze pruge, Švedski standard, preporod Srbije (preko zajma), i ekonomsku blokadu Slovenije, i time nasu ekomonsku moć doveo do neslućenih visina. U saradnji sa Tuđmanom, Izetbegovićem i Rugovom skoro je uspeo da svi Srbi žive u jednoj državi.

Pobedio je NATO a onda im velikodušno prepustio celu KiM i 5 km od administrativne linije sa KiM i sa tih prostora povukao Srbe, vojsku, policiju i ostale državne organe. Time im je stavio do znanja ko je gazda i da se Srbija neće saginjati.

Uvek je poštovao volju građana i izvrgavao ih ruglu. Na referendumu za dolazak stranih posmatrača koji je on inicirao, narod je rekao NE ali je on to prepravio u DA. Tek toliko da dokaže da njegov narod ne ume da misli i da je on „sve i sja” za Srbiju. Šta su u stvari hteli ti „domaći izdajnici”, „prodane duše”, „strani plaćenici” i „janičari” i ko su oni da NE DOZVOLE dolazak stranih posmatrača na KiM kada on kao „heroj” ovog naroda misli drugačije i jedino ispravno.

Kao predsednik odbio je da potpise Zakon o povratku imovine crkvi i time omogućio da ta imovina na KiM ostane u rukama Albanaca.

Sva ova i druga dela zahtevaju da srpski narod oda dužno poštovanje Slobodanu Miloševiću i celoj Srbiji. Predlažem sledeće:

1. U Beogradu Železnicku stanicu nazvati „Slobodan Milošević” jer je to zaslužio svojim projektom brzih pruga.

2. Požarevac u njegovu čast preimenovati u Slobovgrad.

3. U odlikovanjima uvesti novo, po rangu najviše koje bi se zvalo „Orden narodnog junaka Slobodana Miloševića sa zlatnim grbom KPJ”.

4. Prvi april proglasiti državnim praznikom a zvanično bi se zvao „Dan zahvalnosti drugarici sa cvetom u kosi” u čast njegove supruge, jer bez njene podrške teško da bi ostvario sva ova dela.

Sve ove predloge usvojiti na referendumu, jer je Milošević obožavao referendumsko izjašnjavanje građana, i tako onemogućiti da neki „strani plaćenici”, sad na vlasti, to nekada promene.