Томо Ђуров Милиновић - поморац, војвода у Првом српском устанку и писац

Петар Драгов Шеровић

Томо Ђуров Милиновић - поморац, војвода у Првом српском устанку и писац

Текст преузет из: Поморски зборник, бр. 3, Задар 1965.

Томо (Тома, Томица) Ђуров Милиновић се родио год. 1770. у напредном бокељском селу Морињу[1] (које је припадало бившој Рисанској општини) од оца Ђура, сина попа Цвија Милиновића[2], патрона на разним бокељским једрењацима, и мајке Андријане, кћери Тома Никова Злоковића из Бијеле у Боки[3].

Како сам каже у својим биљешкама, Томо је учио кратко вријеме код некога ђакона у Морињу и за три мјесеца изучио буквар. То му је била сва школа. Још у својим младим годинама »отиснуо се на море« да као поморац заради свој свагдашњи хљеб, за који се у Боки каже да има »девет кора« и да помогне своје на дому као што су то радили и остали поморци. Пловио је на морињским и осталим бокељским бродовима у далеке земље и крајеве и за ових својих путовања свраћао у све главније луке у Европи и на обалама Мале Азије, а залазио је и у неколико лука Африке. На овим својим путовањима показивао је велики интерес за градњу бродова, а нарочито за прављење разног оружја и посебно како се лију топови, те је залазио у многе велике радионице и арсенале и ту пажљиво и с великим разумијевањем пратио, биљежио и памтио све што га је занимало. А то је све у оно доба, када је било потребно оружје на броду. Одликовао се необичном марљивошћу и бистрином, те је већ првих година његова пловљења учио да управља оружјем на броду. Тако је пловио десетак година по разним морима и неко је вријеме заповиједао бродом. Пошто је кроз то вријеме уштедио доста новаца, »искрцао се« с брода и настанио у Трсту, гдје му се раније и отац као поморац задржавао и стекао познанства, те се почео бавити прекоморском трговином. Тај му је посао врло добро ишао и ту се убрзо истакнуо међу многобројним нашим приморцима који су у том великом поморско-трговачком центру стално били настањени, или су ту привремено боравили. Бистар од природе и богат искуством које је стекао на многобројним путовањима, а уз то из малена задојен родољубљем, брзо се снашао у тој новој средини, гдје је и раније повремено долазио и налазио многобројне Морињане и остале Бокеље, а створио је и нов круг пријатеља и познаника. Тако ступа у друштво оних родољуба који су новчано помагали Карађорђа када се спремао на устанак против Турака, а био се спријатељио и са српским просвјетитељем Доситејем Обрадовићем који је тада боравио у Трсту као и с Викентијем Ракићем, Фенечкијем »ефимеријем« православне цркве св. Спиридона у Трсту. Тако је Ракић »на захтијевање г. Томе Милиновића, купца и гражданина триестинскаго и јегоже иждивенијем« написао једну књигу која је штампана у Млецима »при Пан Теодосију« год. 1808, а око штампања је настојао Спиридон Рафаиловић из Паштровића. То би био други до данас познати штампар из Паштровића, а први је Стефан Паштровић при крају XVI вијека.

Ускоро затим Милиновић је жестоко настрадао год. 1809, као и многи трговци, када Французи заузеше Трст, те је изгубио скоро све своје имање, које су му Французи опљачкали. То је било у вријеме када је устанак у Србији добро напредовао и када се с одушевљењем говорило свуда о српским успјесима. Вијести које су стизале из Србије одушевљавале су родољубе у свим југославенским земљама, те су у Србију почели стизати појединци и овеће групе као добровољци из разних наших крајева да помогну својој браћи у борби за ослобођење из турског ропства. То су били борци, затим разне занатлије, а и школовани људи. Нарочито радо су били примани они који су знали ковати и оправљати оружје, справљати барут, копати и прерађивати метале.

У том одушевљењу и Милиновић остави Трст и упути се са својом супругом и синчићем у Србију. Чим тамо стиже, одмах се пријави Карађорђу, а овај га прими у службу при артиљерији. Томо се као артиљерац веома истицао, а налазио се скоро цијело вријеме у одреду самога Карађорђа. Овај га је, цијенећи његову велику вјештину и необичну храброст, поставио за свога артиљеријског војводу или тобџибашу. То је било велико одликовање и унапређење у знак признања за његова јуначка дјела и многобројне заслуге, а осим тога, Карађорђе га је био поставио и војводом своје гарде.

Када су Руси након закључења мира с Турцима у Букурешту вратили своју војску из Србије, одведоше са собом и два мајстора који су били, на молбу Карађорђеву, раније послани у Србију, да лију Србима топове. Одласком ових руских мајстора Карађорђе се нађе у врло тешком положају, јер немаше вјешта човјека за лијевање топова. Тада се понуди Милиновић да ће се он тога тешког и важног посла прихватити, на што Карађорђе радо пристаде. Он је, између осталога, био излио два једнака топа, сваки од пет комада, који су се могли раставити и на раменима носити. Овај успјех веома задовољи Карађорђа, те постави Милиновића и заповједником београдског арсенала. Оба топа су, како каже Милиновић, била изливена год. 1813, а при паду Србије била су закопана у земљу. Међутим, Турцима ипак успије да их пронађу, па један пошаљу у Цариград као ратни трофеј, а други оставе у београдској тврђави, гдје се налазио дуго времена.

Милиновић није само лио топове, већ је израђивао и сву муницију која је онда била у употреби. Друг му је био Павле Поповић, родом из Новог Сада, по занату сајџија, такођер вриједан и способан, али који није постигао онакав успјех као Милиновић. Томо каже да је »с Павлом у слози живио — И један је другом мио био.«

Овај рад Милиновића »који је топове лио и из њих враге био«, како то истиче на једном мјесту Милан Ђ. Милићевић, за Србе је онда био »и велика срећа и велико чудо«, јер, како сам Милиновић каже, Србима је тај рад био потпуно непознат. У Карађорђевим протоколима налази се убиљежено неколико наруџбина за Милиновића, који је требао да изради потребно оружје.

Милиновић је год. 1813, као артиљеријски војвода, био послан да брани Делиград, а Павле Поповић је био упућен на Дрину, па је стога лијевање топова у Београду било обустављено јер није било мајстора за тај посао.

По угушењу устанка врати се Милиновић у Трст одакле на позив Карађорђа пређе год. 1815. морем у Русију. Настанио се са својом породицом у Акерману у Бесарабији, гдје се бавио виноградарством и с нестрпљењем очекивао час када ће се вратити у Србију, што је, у једној поруци пјеснику Симу Милутиновићу, казао:

». .. вазда срдачно жудио
Од када се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба,
Које љуби ка' и ока оба.«

Непрестано се надао да ће му се жеља испунити и да ће му се створити могућност да се врати у Србију, али, како је вријеме одмицало и није било никакве наде за повратак, то разочаран тугује:

»У Акерман сједи Милиновић,
Кој' с' за Србе много потрудио,
По Србији враге разгонио,
Да их гоне оружје градио
И топове љуте готовио
И жестоке бумбе и картаче
Азијатске да гоне скитаче.
Од дахија земљу очистише
И с царем се Срби помирише
Ал' Томицу свог заборавише.
.............................................
Милиновић грдне јаде јади,
Од жалости винограде сади
И моли се Богу великоме
И миломе народу србскоме
Не би ли га туге избавили
Отачанству драгом повратили
У ком жели кости оставити.«

Милиновић се, као и сви познатији Бокељи, поносио својим родним крајем, те за себе каже да је

»... родом из Боке Которске,
Од крваве нахије рисанске,
Из Мориња мјеста маленога,
Маленога али честитога.«

Ипак је једном и то год. 1817. дакле, мало након свога настањења у Русији, пропутовао кроз Боку, али се не зна да ли је свраћао у Морињ, гдје му је живјела мајка, а можда му је још био жив и отац (чију смрт нисмо нашли убиљежену у матицама). Тада је дошао у Црну Гору да неку, свакако важну политичку поруку Карађорђеву, лично преда митрополиту Петру I, јер се тада очекивао рат између Руса и Турака. Каква је то била порука, није о томе ништа поближе познато. Али је то свакако знак великог повјерења које је Карађорђе према њему имао и као једнога од својих познатих дипломата у Црну Гору послао.

Пријатељ Томов, познати српски пјесник Симо Милутиновић, који је намјеравао да путује у Русију у политичке сврхе, озбиљно се заузео код ондашње српске владе, да би Тома с породицом довео у Србију, те је за то добио и одобрење. Сима је год. 1846. отпутовао за Русију и када је био на повратку за Србију преко Одесе, свратио је у Акерман да нађе свог старог пријатеља. Али, нажалост, не нађе Тома у животу, јер је умро у прољеће год. 1846. у својој 76. години живота, а након седмицу дана умро му је и син јединац. Томова жена, Маријета, остала је сама са снахом и петоро унучади. У Морињу је била још жива Томова мајка, која је од велике старости била изгубила вид. Чезнула је за својим сином, па му је мало пред његову смрт писала и позивала га да дође кући, гдје ће се и за њега и за његову породицу »наћи хљеба«. Писмо је стигло у Акерман послије смрти Томове и његова сина.

Милутиновић се задржао у Акерману неколико времена и ту пронашао код Томове породице два Томова рукописа и понио их са собом у Србију да их објави. Први рукопис носи опширан наслов: »Умотворине, које содержавају списак свију србски(х) чиновника воени(х) и штатски(х) који служише при Врховном Вожду Георгију Петровичу Черноме с начала 1804. года до 1813, тј. од србскога востанија до Букурешког мира и готово годину више, сачињен у стихове србске артилерије војводом или тобџибашом Томом Милиновићем Морињанином 1844. у граду Акерману у Бесарабији.« Био је штампан у Београду год. 1847. У уводу ове књиге Милиновић истиче, да Симо Милутиновић у својој »Сербијанци« није поменуо много српских чиновника и вјерних служитеља Карађорђевих који су се много трудили и свој новац трошили на корист своје отаџбине и да се то не би заборавило, он се одлучио да састави овај списак у десетерцу, а који данас донекле служи као хисторијски извор за оно доба. Иако овај рад нема умјетничке вриједности, важан је стога што га је Томо писао из љубави, како је мислио и осјећао. О Томовим писменим саставима Симо Милутиновић згодно примјећује: »Милиновић што зна то и пише, јер љубави своме роду дише.«

Други рукопис био је у прози, а наслов му је: »Историја славенског Приморја« који је, нажалост, изгубљен. Када би се овај рукопис пронашао и објавио, у њему би се нашло доста података из историје Боке оног времена, који нам данас нису познати. Интересантно је при томе, да је ово дјело писац посветио митрополиту Петру I, који је год. 1813/14. за неколико мјесеци био на челу тзв. Централне комисије, састављене од девет Црногораца и девет Бокеља, која је представљала владу, која је управљала с уједињеном Боком и Црном Гором, што је било прво слободно и добровољно уједињење наших неовисних крајева.

Осим споменута два рукописа Милиновић је био написао још два дјела о ратовању Срба с Турцима од год. 1804-1815. која је био послао у Србију по неком трговцу, али су се изгубила. Раније је Милиновић био дао Симу Милутиновићу и неке црногорске пјесме за које Симо наводи да Милиновић или није знао, или није хтио да му каже ко их је спјевао, али пошто су му се свидјеле, он их је радо примио и објавио. Није искључено, како мисли Т. Ђукић, да су то биле пјесме митрополита Петра I.

*

Тако је, како смо горе навели, свршио свој живот далеко од своје земље и свога народа, за којим је непрестано чезнуо, један од најзаслужнијих Бокеља који је притекао у помоћ Карађорђу у најсудбоноснијем часу, кад је требало лити топове да би се коначно ослободила Србија од непријатеља. То му је Карађорђе и сјајно признао и убројио га међу најпрве своје сураднике и повјеренике.

Све своје успјехе Милиновић је имао да захвали свом урођеном родољубљу, а нарочито оним годинама проведеним на мору, када је залазио у многе велике луке Европе, Азије и Африке и обилазио арсенале и радионице, гдје је много научио и тим још једном потврдио стару истину о способности бокељских помораца, који су, како се то у Боки каже, пловили »отворених очи« и тако учили и памтили све што су на својим путовањима вриједна и корисна видјели и доживјели.

У Морињу му је год. 1954. уз велике свечаности била постављена спомен-плоча, а његови рукописи и многе друге успомене на овог заслужног бокељског сина налазе се у Музеју првог српског устанка у Милошеву конаку у Топчидеру, у Београду.

ГЛАВНА ЛИТЕРАТУРА КОЈОМ СМО СЕ СЛУЖИЛИ:

1. Т. Ђ. Милиновић Морињанин, Умотворине итд. Београд, 1847.

2. Сима Милутиновић, Сербианка, част II, стр. 138 и 139.

3. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876.

4. М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи, Београд, 1888.

5. Миленко М. Вукићевић, Из војених установа Карађорђева времена, Годишњица Чупића, књ. 31.

6. Ст. М. Димитријевић, Карађорђев устанак, Братство Друштва св. Саве XXV, Београд, 1931.

7. М. Коларић, Проблем наоружања за време Првог устанка и Карађорђева тополивница у Београду, Историјски гласник, 1949, св. 4, стр. 34 и 35.

8. Милован Ристић, Томо Милиновић, Морињанин, Карађорђев тобџија, народни певач, Стварање. 1953, бр. 4.

9. Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Објављивање имена »Југославија« прије сто година у Трсту, Стварање, бр. 13, Цетиње, 1953.

10. Петар Д. Шеровић, Бокељи у првом српском устанку, Историјски записи, год. VI, књига IX, Цетиње, 1953, стр. 374-377.

[1] У судско-нотарским књигама у Државном архиву у Котору из XI вијека, и каснијим, спомиње се Морињ више пута.

Морињ је г. 1790. имао 2 патентована брода за дугу пловидбу и неколико мањих. Год. 1807. имао је 4 велика патентована брода, а год. 1809. имао је 3 велика и 8 мањих бродова. Год. 1832. Морињ је имао 14 бродова дуге пловидбе.

[2] Братство Милиновића постоји и данас у Морињу и доста је јако те у њему има и данас неколико помораца и поморских капетана и то међу насљедницима Томова брата Игња. Вјеројатно је братство Милиновића ту насељено још у средњем вијеку, јер се у VI судско-нотарској књизи у Државном архиву у Котору на стр. 258 год. 1437. спомиње неки Остоја Милиновић, настањен додуше не у Морињу, него у сусједном селу Стрпу.

[3] Андријанин дјед по оцу, Нико Марков Злоковић, био је врло угледан човјек. Год. 1718. био је са још три своја друга као народни изасланик у Млецима, гдје су од млетачких власти добили дозволу да оснују општину са сједиштем код Спасове цркве на Топли крај Херцег-Новога. То је позната »комунита (општина) топалска«, претеча данашње Херцеговачке општине, а Нико Марков Злоковић био је три пута биран за њезиног предсједника иако је био неписмен.

Андријана је умрла у 95. години живота, након смрти сина Тома, дне 24. јануара 1847. по старом календару (Матица Парохије морињске, књ. I, стр. 13, ред. бр. 3.)

Хвала Вам на подсећању на овога, помало заборављенога, српскога великана!

Не буди ми замерено, ако заинтересоване упутим на текст г. Дејана В. Шуњке, који има везе са овом темом: http://www.czipm.org/morinjanin.html