Samo da pojasnim. Ja nemam konacan odgovaor i netrazim ga.Trazim Vase misljenje.
Nikada nisam volela kad su nas u skoli ucili analizu pesme.Pa ti sad naucis ne samo pesmu nego i "sta je pisac hteo da kaze". Hocu da ja sama vidim, shvatim to sto je napisano a ne da mi neko unapred kaze da je Bodler video sebe u "Albatrosu". Ne kazem da nije, samo mi ostavite slobodu da ja (i svako drugi) tu pesmu procita i dozivi na svoj nacin.
Sta je pisac hteo da kaze, zna on. Mi mozemo samo da kazemo sta smo iz toga sto je napisao mi shvatili. A mislim da je Don Kihot bas po tome interesantan. Kako ste ga VI shvatili?
"Don Kihot" je jedno od mojih omiljenih štiva.
I posle četiri veka od objavljivanja Servantesovog romana o pustolovinama “Bistrog Viteza don Kihota od Manče”, najprevođenijeg i najčitanijeg dela posle Bibilije, ovaj riter tužnog lika putuje kroz vreme i prostor, podsećajući nas na večito čovekovo traganje za uzvišenim idealima. Borhes smatra da je “Don Kihot” prvi i najdublji psihološki roman, i poslednji i najbolji viteški roman. Don Kihot, taj anti-junak, u pikarskom svetu, sa baroknom bradicom, ispijenih obraza, i zasenjačkog pogleda, drznuo se da, eto, već stolećima uzburkava književnu i ostalu kritičku misao, iznova postavljajući pitanje: da li je život samo san i obmana, kao što je to govorio Servantesov savremenik, Kalderon?
Još jedan veliki evropski književnik, ne samo vremenski, već i po sentimentu blizak španskom geniju, tvrdio je da je naše biće “od snova satkano” – Šekspir. Njegov Hamlet i Servantesov vitez čine dva najvažnija simbola ljudske tragedije.
Godinama se odnos Don Kihota i Sanča Panse pažljivo analizira i psihološki ili literarno-kritički tumači. Njih dvojica su dve suprotnosti: plemić i seljak, mršavi i debeli, visoki i niski, asketa i hedonista…Dalje, u ontološkoj ravni: duh i materija, intelektualno i “prizemno”, san i java…I tako u beskonačno. Koliko god antipoda da se setimo, nećemo pogrešiti ako ih primenimo na ova dva karaktera. Pa ipak, niti Don Kihot može bez Sanča Panse, niti Sančo Pansa može bez Don Kihota. Mašta i stvarnost, ludost i razum, ideali i sebičnost, žrtva i bezumna hrabrost, neprekidno se sudaraju, prepliću, te čine ono što nazivamo životom. Uostalom, dualizam naše prirode stara je ljudska boljka.
Don Kihot sanja otvorenih očiju. Njegovo ludilo je način postojanja. Jer, život mu se, u uobrazilji, čini lepšim. U tom snoviđenju, vitez se oseća plemenitijim, boljim, vrednijim. A ako mu se, na trenutak, um i razbistri, pa sagleda svu okrutnost stvarnosti, on opet poželi da utone u maštariju, kako bi tu stvarnost prolepšao. Oklop ga štiti samo od fizičkog povređivanja, a od strela podsmeha čuva ga gospodsko dostojanstvo. Da nema njegovog drugog “ja”, ovaplođenog u liku dežmekastog, pragmatičnog Sanča Panse, ovaj tužni, i u svom svetu zatvoreni vitez, skončao bi u borbi sa vetrenjačama. Vetrenjače su naše iluzije, ideali, nedosanjani snovi... A šta je jadni, ovozemaljski život u poređenju sa snovima?
Da bi se čovekovo putešestvije kroz život dodatno zakomplikovalo, tu je i Don Kihotova, idealizovana ljubav, Dulčineja od Tobozoa. Ne tako istinska poput plemenite Petrarkine Laure, ili Danteove Beatriče i ostalih renesansnih gospi, već, nekako, lazurna i lepršava, odsanjana i stvorena u mašti usamljenog viteza. Ona ga – kao i svaka zvezda vodilja, kojoj čovek stremi – nosi sve dalje… Dalje od učmalosti i svakodnevice... jaše putevima Gospodnjim prepoznatljivi, suvonjavi i razbarušeni vitez - ujedno smešan i tragičan u nastojanjima da ispravi “krive Drine”.
Svaki iskreni umetnik pomalo je Don Kihot. Zanesenjak, usamljenik, maštar, idealista. Onaj koga često ne razumeju; onaj kome se, ponekad, smeju, ali koji uvek ostaje optimista; onaj, koji ne očajava, jer je – kako to reče Servantes – „očajanje najveći ljudki greh“.
