Ja bih imala štošta da kažem o lečenju u Slankamenu.
I otac i majka su mi se šlogirali i oboje su dospeli na rehabilitaciju u Slankamen. Ni jedan ni drugi nisu imali lepu reč o ovoj ustanovi, a ja sam ih oboje obilazila pa sam sve videla i razgovarala i sa ostalim pacijentima. Po mom mišljenju, pacijentu koji je dovoljno svestan ili pokretan i može od osoblja da traži ono šta mu treba - biće dobro. Onaj kome je mozak jače oštećen - naj... o je. Moji su oboje bili sasvim nepokretni i jako zbunjeni i nisu dobro prošli.
Otac nikad više nije prohodao niti je mogao da sedi ako ga neko ne pridržava. Takvom bolesniku, koji je imao samo jednu ruku i nije mogao ni da se pridigne oni su tokom ručka jednostavno stavili šolju sa supom na grudi, dali mu kašiku u ruku i otišli. On je pokušao da jede, ali šolja se naravno prevrnula i svog ga polila supom. Dok je u sobi bio i jedan sposobniji pacijent on je hranio ove nepokretne, dodavao im lopatu i praznio guske, ali kada je otišao više nikoga nije bilo briga. Ja sam ga sutradan zatekla sa rezancima na leđima koji su već počeli da se trule (u sobi strašna vrućina, oni goli, kupaju ih jedno mesečno) pa sam ga od tada prilikom svake posete barem obrisala sunđerom da se ne ucrvlja. Takođe sam donosila hranu od kuće i kljukala ga, jer od supe koju je ionako obično prolio ne bi mogao da preživi. Smrad u zgradi i oko nje ne može ni da se opiše, kada dođem iz posete moram i kosu oprati koliko se oseća, ali to je donekle razumljivo, ipak tu leže ljudi koji vrše nuždu u krevetu a često im se i omakne...
Da li je osoblje tako nehajno ili ih naprosto nema dovoljno - ne znam, ali koga porodica ne obilazi baš često gadno će proći. I ostali pacijenti jedva čekaju da dođe neka poseta pa kume i mole da im se doda lopata ili voda da se napiju. A kad im dodaš onda ti se do neba zahvaljuju i blagosiljaju te... tuga božija.
Majka se šlogirala oko 10 godina kasnije. Ona je ležala u drugoj zgradi i tamo nisu bili goli. Tražili su od nas da donosimo pelene i nije baš toliko bazdilo. Za 2 meseca koliko je bila kod njih ja sam je jednom odvela u kupatilo i otuširala, oni nikad. Kad im menjaju pelene oni ih malo zaperu, ali ne oprati kosu i celog pacijenta 2 meseca malo je suviše. Doduše, bilo je neko hladno leto pa su se valjda bojali da ne nazebu. Jadnica, kad smo je doveli kući tražila je da je odmah sa stepeništa odvedem u kupatilo na detaljno ribanje a tek onda u sobu. Nju su bar naučili da hoda. Tamo imaju fizioterapeuta koji ih obučava da prohodaju a imaju i poseban program rehabilitacije gde im daju koješta da sklapaju, nižu itd. da bi im poboljšali koordinaciju. Bila sam prisutna kad su je odveli na taj program, ali samo što su joj dali neke kockice, babi se srozao pritisak, zavretelo joj se u glavi i nije mogla da nastavi. Nikada više nisu pokušali.
Njenu doktorku smo videli kad su je primili i drugi put kad nam je pisala otpusnu listu. Ni baba se nije sećala da je doktorka ikad sa njom razgovarala, samo je ujutru tokom vizite navirila u sobu. Prilikom otpusta mami se opet vrtelo u glavi, nije ni pričala sa doktorkom, a ova je, iako ništa nije znala o opštem stanju svoje pacijentkinje ipak napisala da je žena potpuno sposobna da se brine o sebi. Pošto majka nije više mogla da živi sama, stradao joj je centar za ravnotežu i nije mogla da se kreće ako se ne pridržava za zid ili nameštaj, a često nije znala ni gde se nalazi ni ko sam ja, tražili smo dodatak na tuđu negu i pomoć. E, tu je nas je potpuno ukopao baš izveštaj doktorke iz Slankamena. Naime, na komisiji su nas ispljuvali i rekli da je baba folirant, jer zaboga - doktorka je napisala sve može sama a mi lažemo samo da bi smo dobili pare! Tek posle godinu dana, kada smo otišli na pregled kod neurologa u Zemunu dobili smo potpun izveštaj i uverenje da toj ženi zaista treba tuđa nega i pomoć, jer nema centar za ravnotežu a ima i demenciju.
I tako, ako neko od vaših bližnjih mora u Slankamen a nije na nogama, znajte da treba da ga obilazite bar svaki drugi dan, sami da ga hranite, kupate, donesete svoje pidžame, peškire i pelene. Treba stalno da trčkate za njihovim lekarom i podsećate ga da taj pacijent nije sam na svetu i ima nekoga svog ko će od lekara tražiti izveštaj i odgovornost. Jeste naporno i besmisleno, ali je tipično za Srbiju.
