"Usred dvadesetog veka, jedna banda profesionalnih ubica uspela je da
sastavi vladu i da je nametne jednom narodu. Nije reč ni o nemačkim
nacistima ni o italijanskim fašistima nego o jednoj drugoj grupi
individua, njihovih obožavalaca i njihovih plaćenika, hrvatskim ustašama
koji su srpski narod kinjili četiri godine i pretvorili njihovu zemlju u
groblje mučenika.
Stotine hiljada žrtava, krvožedno mučenih, s kojih je živim skidana
koža, kojima je prosipana utroba, koje su vešali i sekli im glave ili ih
komadali, to je bilans njihovog čudovišnog divljaštva. Ovi divljaci su
imali drskost da se proglase "dobrim katolicima".
Teško će, bez sumnje, biti da se objasni pomama koja je suviše veliki
broj katoličkih sveštenika a naročito kaluđera Hrvata nagnala da postanu
aktivni saučesnici tih čudovišta. Nijedna civilizovana nacija nikad nije
naoružane bandite pridružila misionarima zaduženim za širenje
hrišćanstva, čak ni kod ljudoždera crne Afrike i Polinezije. Trebalo je
dakle da čekamo ustašku eru da bi istoričar s bolom otkrio sveštenike
prerušene u najobičnije koljače"
(Lauriere, str.13-14)
